ЗАТОЧЕНИЦИ

Поводом „романа године“

Пише Анђелко Анушић

Шта би се десило кад би неки немачки писац у своме делу окривио Томаса Мана, такође нобеловца, за немачки нацизам и бројне логоре у којима су уморени милиони Јевреја

Андрићево књижевно дело, а тиме и сам аутор, умеју се (сами) достојно бранити. Постарао се писац за то зарана, знајући да је свет у коме живи „пун крштеног и некрштеног гада“. Можда се управо у гласовитој приповеци Проклета авлија налази књижевни и културолошки код тог самородног одбрамбеног система. Ту је, чини ми се, брана (и замка) насртајима разних радешењака из идеолошких маглина, књижевних фарисеја, еуросрба надничара иноамбасада и невладиних котерија, академских србофоба из суседства, књижевне, медијске и издавачке мафије, разних белосветских слависта типа, на пример, Сабрине Рамет и Енрија Б. Вахтела.

ШТА КАЖЕШ, НИ КРИВ НИ ДУЖАН? Као једна од кључних одлика ове приповетке (а која је сржно обележје укупног Андрићевог опуса) јесте „посебна врста хуманизма који се огледа у дубокој интуитивној спознаји и критичкој процени човекове драме“, пише Радован Вучковић, и додаје: „тај хуманизам резултат је његовог готово егзактног начина реалистичког посматрања животних и историјских појава… Али Андрић проналази и идеал нечег лепшег и вишег чиме се негативна страна друштвених и историјских кретања надвладава. (…) Настоји, исто тако, да прихвати туђа искуства, како би његово дело било што разноликије и сачувало се од једностраног схематизма. Због тога он пише о прошлости свих народа који живе у Босни и Херцеговини…“
Проклета авлија је у основи алегоријска прича, која је, заправо, и прича о свету у коме данас настојимо некако да опстанемо. Глобалистичком Карађозу као да је на памети онај Латифагин наум из Андрићеве приповетке да би „Авлија морала бити од мора до мора. Ја људе знам, криви су сви, само није свакоме писано да овде хлеб једе…“ Управо овај набеђени (или већ увелико стварни!) управник, у његовој глави замишљене Планетарне авлије, скољава и опкољава свет са свих страна, огавно инструментализује сва достигнућа цивилизације за рачун својих сатанистичких планова. При томе живо чујемо, као да их неко изговара преко пута нас, на дистанци, под маском нове нормалности, речи оног затвореника, сада на слободи, фра Петровог саговорника, који, ко бајаги шаљиво, опетује омиљени рецитатив Андрићевог Карађоза: „Шта кажеш, ни крив ни дужан ниси? Е, то је добро, баш такав нам један треба… Ах, добар је, добар је Карађоз. Не, не, то је прави човјек на правом мјесту у данашње вријеме…“

И СУМЊА ИДЕ ДАЛЕКО Досегнута је управо данас она тачка где „лудим стицајем околности, у мутном времену кад власт престане да разазнаје правог од кривог … и сумња иде далеко и захвата у ширину и дубину“, како каже Андрићев наратор, говорећи о злој коби фра Петра. Нажалост, стварна светска авлија која је у растуру, проваљених вратаница којима млатара онај који хоће да се наметне за Карађоза нове нормалности, одавно је претесна и за ону фиктивну (пишчеву), у коју се смештају људи разних раса и вера, како каже Андрићев одметник: „светске варалице и уцењивачи, вишеструке убице, пијанице, сецикесе, фалсификатори, уживаоци хашиша, непоправљиви порочни старци и непоправљиво пороком упропаштени младићи, људи са свакојаким извитопереним нагонима и навикама које не крију и не улепшавају него их често излажу свету на видик, а и кад их крију сакрити их не могу, јер проговарају на сваком кораку кроз њихова дела.“
У Проклету авлију данашњег времена сместили су се, нашли своје место, међу оним Андрићевим ликовима – и сви пишчеви опадачи, домаћи и они из белог света; клеветници и кудиоци његовог лика и књижевног дела, па и овај потоњи. Свако од њих носи задату маску. Новоме би најбоље пристајала маска Заима. Сви су они безнадежни заточеници Проклете авлије , где су заиграли улогу и налог Карађоза – и упали у његову мрежу. Јер не може се безбедно (незаражавајуће!) доигравати ова самоповратна, мутирајућа рола, хотећи још да се за свој шићар позајми нешто од те шејтанске гротеске и пародије, а против Андрића.

А У СРПСКОЈ АВЛИЈИ? Поводом овогодишњег „романа године“ и његовог аутора могу се повући разне паралеле, међу којима можда неке и нису најсрећније изабране. Шта би се, на пример, десило, кад би, недајбоже, неки немачки писац у своме делу окривио Томаса Мана, такође нобеловца, за немачки нацизам и бројне логоре у којима су уморени милиони Јевреја ?! Да ли би тамошња јавност остала нема? Како би се понашало министарство културе, просвете, науке? Удружење писаца? Интелектуална елита? Читаоци и поштоваоци Мановог дела? Или друго поређење, које можда и није у потпуности оправдано – али с обзиром на околности живота, лика и дела М. Крлеже, његовог, најблаже речено, ненавидничког, контроверзног односа према Србима и њиховој историји и култури – он ми се наметнуо просто и као Андрићев антипод, поготово у озрачју канонизације „српског Крлеже“. Шта би, дакле, било кад би неки куражни (!) хрватски писац оптужио госпона Крлежу за усташки покрет и геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима?! Да ли би протестовало макар Удружење хрватских писаца, њихов ПЕН-клуб, Министарство културе? Или кад би биле бесрамно наружене и облаћене – као што је у Контраендорфину Д. Максимовић, лирски и хришћански канон у српској поезији – хрватске списатељице Весна Парун или Дубравка Угрешић? Да ли би се огласило макар какво удружење за заштиту родне равноправности?
А у српској авлији – ко се то досад све огласио од познатих асоцијација и институција?

Један коментар

  1. Avatar

    У српској авлији – сви ћуте, на српску срамоту. Нико у одбрану! А има се ко бранити, итекако. Није Андрић постао нобеловац у ово време кад Нобелова награда за књижевност не представља више никакав доказ било каквог квалитета, част изузецима које ја схватам више као грешку оних који одлучују и њихово скретање с утврђеног пута. Исто је и у другим областима Зар треба већи доказ накарадног пута којим иде Нобелова награда него што је овенчавање Барака Обаме за допринос миру, непосредно пошто је ушао у Белу кућу? Да би, одмах затим, отворио ратишта по белом свету? Спрдња!
    Иво Андрић је заслужено добио награду у једно боље време, кад се вредновао истински квалитет књижевног дела. Његово бриљантно приповедање, богат речник пребогатог српског језика, верно сликање догађаја и околности једног времена, видљив хуманизам и љубав према народу о коме пише, његовом народу… објективног читаоца остављају преплавњеног емоцијама и са таквим позитивним утисцима да се, током живота, враћа понвном читању, са временске дистанце другим и дубљим разумевањем. Не може свако да буде ни близу Андрићевог квалитета, чак и ако се деси немогуће па постане нобеловац. Него, треба блатити, еда би се око неког писца подигла било каква прашина! Наравно, Србија има још квалитетних писаца који су могли да буду нобеловци, али само да нису Срби, тј. припадници малог, невидљивог народа
    Срамно писати о Д. Максимовић само је доказ немоћи да се у личним животима постигне ишта вредно.
    Не дирајте доказане српске књижевне величине! Браните их, јер и на тај начин браните – Србију.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *