Уништавање моралног коректива

И Словенија је, после Хрватске, „избрисала“ Ану Франк

Трагична судбина Ане Франк, девојчице која је била присиљена да се с породицом крије у скровишту на тавану куће у Амстердаму током немачке окупације, потресла је свет по окончању Другог светског рата. Захваљујући њеном оцу Оту, који је једини преживео ужасе концентрационог логора, Анин дневник преточен је у књигу и објављен 1947. године.

ОБАВЕЗНА ЛЕКТИРА „Дневник Ане Франк“ је од тада преведен на 67 језика и одштампан у преко 30 милиона примерака. Постао је део обавезног штива, па су протеклих деценија уз Ану и њен дневник стасавале генерације тинејџера широм света. Подсетимо, нацисти су прогањали породицу Франк, попут других Јевреја, зато су се крили у тајним просторијама у поткровљу некадашње фабрике Аниног оца. За Ану је била преломница њен 13. рођендан, када на поклон добија дневник, који јој постаје најбољи пријатељ током калварије двогодишњег скривања. Дневнику је поверавала своје мисли, стрепње и наде, документовала догађаје и проблеме који су тиштили и њу и остале принудне становнике склоништа од јуна 1942. до августа 1944. године. Да њихово скровиште Гестапо није „провалио“ захваљујући издаји, Ана Франк би можда преживела. Али није; фебруара 1945. петнаестогодишња Ана умире у концентрационом логору Берген-Белсен.
Троспратница подигнута уз живописни амстердамски канал, у којој су се крили Франкови, претворена је у музеј, а њен дневник је у многим земљама постао радо читана лектира у школи. Тако је било и у некадашњој Југославији, а та пракса је настављена и у државама насталим на тлу бивше СФРЈ.
Бројни експерти се слажу да је, међу књигама о ужасима Другог светског рата, управо „Дневник Ане Франк“ имао пресудан утицај, ако не и најважнији, на обликовање свести о Холокаусту. Друга дела се могу из овог или оног разлога оспоравати, али њен дневник је сведочанство времена. Док друга штива која обрађују период Другог светског рата могу одражавати политичке и друге афинитете аутора или његове прикривене мотиве, такве сумње у случају Аниног дневника, који је био њен лични, приватни запис, никада писан с намером објављивања – напросто нису могуће.

[restrict]

ЗАОКРЕТ КУЛТУРНЕ ПОЛИТИКЕ То је разлог зашто се у школама по Европи и свету читао „Дневник Ане Франк“; све док у појединим државама наследницама некадашње Југославије није почео отклон од раније увреженог гледања на тековине борбе против фашизма и нацизма с почетка четрдесетих година прошлог века. Прво у Хрватској, а сада и у Словенији долази до неочекиваног таласа промена у друштву који одсликава и опасан заокрет у култури тих држава, јавној свести, уопште – духу данашњег времена уз још опаснији ревизионизам блиске нам прошлости. На крилима тог полета, уз ретуширање профила „добрих и лоших момака“ из периода 1941–1945, страдала је поново и Ана Франк, чији је дневник „на мала врата“ избачен из обавезне школске лектире.
Тако је „Дневник Ане Франк“ без много помпе 2019. прво избрисан из школског плана за словеначки језик; конспирација је уродила плодом, јер је словеначка јавност за тај скандал сазнала тек сада, када је процурило да је 2020. године Ане „избрисана“ и из тзв. „европских школа“ за словеначки језик.
Извођач радова на „другој смрти“ Ане Франк, како су тај потез оценили поједини коментатори, био је словеначки „Завод за школство“, али је одлука о томе потврђена на највишем месту, од стране надлежног министарства (школства), стручног савета и владе.

ОПАСНИ ТРЕНДОВИ Све то је и нарочито спорно јер се догађа у доба пораста антисемитизма и крајње десничарских идеологија широм Европе. „Овде је на делу друштвено веома неодговорно поступање, тачније антисемитизам. Тај потез не можемо разумети другачије. Ово је страшна срамота“, јавно је осудила избацивање „Дневника Ане Франк“ из програма образовања професорка др Милена Милева Блажич, иначе одличан познавалац дечје и омладинске литературе. „Шта би школарци у Словенији сада требало да читају уместо Ане Франк? Можда Хитлеров ’Мајн кампф’, који служи као путоказ за Холокауст, а који је већ преведен на словеначки језик. Захваљујући актуелном тренду и тврдој владавини словеначке деснице (са неприкривеном подршком председника државе Борута Пахора) то би могло да се оствари веома брзо. Садашњост се увек преплиће са прошлошћу, која безмало увек детерминише и наше време, на шта нас упозорава антрополог Мишел-Ролф Труило“, прокоментарисао је „случај Ане Франк“ у љубљанском „Делу“ новинар Бранко Собан.
Десничарске идеје су све популарније пре свега међу тзв. источним чланицама Европске уније које су некада припадале Варшавском пакту, па није необично да сагледавање сопствене историје са ове временске дистанце постаје све теже чак и у земљама које су биле жртве нацизма. Тај опасан тренд је видљив на пример у Пољској, где су државни медији бесно насрнули на историчаре Барбару Енгелкинг и Јана Грабовског јер су указали на чињеницу да је и међу Пољацима било оних који су помагали истребљење Јевреја. Сада наследници оних који су током Другог светског рата починили злочине над Јеврејима једнако загрижено прогањају историчаре, а у држави је усвојен чак и закон који критичко промишљање историје означава као „вређање народа“ уз претњу драконских казни.
На сличан начин је мета напада био пре неколико година и професор Јана Грос због књига о злочинима Пољака над Јеврејима.

КОЛЕКТИВНО ПРОГРАМИРАЊЕ ЗАБОРАВА Ништа боље није ни у Хрватској, која је много пре Словеније, још 2006. године избацила Ану Франк из школске лектире. За то се сазнало тек када је 2019. обзнањен списак обавезне лектире, па је Анин дневник поменут узгред, као део „препоручене“ литературе о којој поједини учитељи одлучују хоће ли ђацима саветовати да се лате читања или не. Подигло се доста медијске прашине, афера је заинтересовала и стране медије, попут „Џерузалем поста“, а приде је преко 4.000 људи потписало петицију којом су тражили враћање „Дневника Ане Франк“ у школске клупе. Хрватско друштво писаца се огласило ставом да се ради о „најбољем дневнику на свету“ и да је одлука домаћих просветних власти „забрињавајућа“.
Али сва та помпа није нарочито коснула тадашњу министарку за школство Блаженку Дивјак, која је проблем превалила на плећа учитеља и путем посебног „анкетног листа“ затражила изјашњавање о препорукама о питању обавезне литературе…
Да се проблем не сме на тај начин помести под тепих, упозорио је независни саборски заступник Бојан Главашевић. У Сабору је колегама и јавности ставио на душу горку спознају да је однос према „Дневнику Ане Франк“ илустративан пример односа хрватске владе према Холокаусту, уз дубоко неразумевање чињенице да је одбијање суочавања с прошлошћу пут у понављање свих најгорих грешака. „То није било каква књига, њено избацивање је један у низу знакова процеса који је намеран, а могу га описати као колективно програмирање заборава“, апеловао је на савест хрватског друштва Главашевић. Подсетио је да су генерације младих Европљана, њихових очева, мајки, бака и дедова упознале, „макар на брзину“, Анин дневник. „Анин дневник је попут интелектуалне и емоционалне вакцине, и да није било ње, данашњи свет би био неупоредиво гори него што јесте“, напоменуо је Главашевић. „Ако, драге колеге из ХДЗ-а и ХНС-а, не желите заборав, зашто га онда ваша влада оваквим потезима подстиче“, ламентирао је Бојан Главашевић.

ХРВАТСКО ЦВИЈЕЋЕ Његове речи налетеле су на глуве уши – Министарство науке и образовања је закључило да су учитељи и наставници „аутономни приликом одабира књижевних дела за целовито читање у складу с критеријумима који су наведени у курикулуму“. А како та „аутономија“ изгледа у пракси, и да у Хрватској имају озбиљан проблем с разумевањем властите прошлости, могло се уочити 2017. године када је изложба о Ани Франк „повучена“ из једне од школа у Шибенику. Радило се о путујућој изложби на тему жртава Холокауста и дневнику Ане Франк. Изложба је преко ноћи постала проблем јер се није допала директору средње техничке школе у Шибенику, који је јавно протестовао јер изложени експонати усташки режим „приказују у негативном светлу“.
Циљ изложбе је био да ученицима прикаже и приближи свет и живот Ане Франк, али и шири контекст Другог светског рата и Холокауста, као и његове ефекте на Хрватску и регион, с нагласком на злочине које су усташе починиле над Србима, Јеврејима, Ромима и антифашистима. Испоставило се да је тај концепт мрзак директору средње техничке школе Јосипу Беламарићу – није се либио да затражи од организатора изложбе, невладине организације ХЕРМЕС (Хрватска едукацијска и развојна мрежа за еволуцију споразумијевања), која је била локални партнер музеја „Кућа Ане Франк“ из Амстердама, да уклони шест паноа који представљају „контекст рата на локалном нивоу“.
Беламарић је свој захтев образложио за портал „ШибеникИн“: „Према тим паноима испада да су усташе били злочинци који су клали Србе, Жидове, изгладњивали дјецу, а партизани су били цвијеће. А што је са злочинима које су починили партизани?“ Беламарићу је засметало што поставка не садржи приказ онога „што се догодило у мају 1945. године када су партизани убијали Хрвате у Блајбургу у Аустрији, или што се догодило на Голом отоку“. Није помогло ни то што су аутори изложбе показали спремност да укључе чак и додатне паное који би удовољили Беламарићевим прохтевима, иако то није била тема поставке; али проусташки расположени директор школе није био оран за компромисе, па им је одбио гостопримство, због чега су Шибенчани остали ускраћени за изложбу у чијој жижи је било страдање Јевреја испричано кроз дневник Ане Франк. На сличан начин се све чешће из речи у дела спроводи инструментализација историје од стране водећих политичара и других интересних група, чиме се отварају старе ране и стварају нове поделе.
Брисање колективног памћења и укидање моралних коректива, или, речима саборског заступника Бојана Главашевића – „уништавање моралних вакцина“, ствара оптималне услове за понављање стравичних грешака из прошлости. Холокауст је избацивањем „Дневника Ане Франк“ у Хрватској, а сада и у Словенији, у обе државе ликвидиран из наставе матерњег језика и књижевности. Све то се догађа у време када су обе земље већ одавно чланице ЕУ. У Хрватској су ђацима на располагању „савремени литерати“ и њихове књиге о „домовинском рату“, као и одломци из Светог писма, а сада и Словенија плута у истом смеру. Са релативизацијом злочина и накнадним изједначавањем „свих страна“ у Другом светском рату (партизана и усташа у Хрватској, партизана и домобрана у Словенији) и цензуром потресних докумената која потиру историјски ревизионизам, какво је сведочење Ане Франк, широм су отворена врата не само за нове манипулације него и за потпуни губитак свести о томе шта се заиста догађало између 1941. и 1945. године. Јер управо тако треба читати Анино завештање које нам је оставила у аманет 7. маја 1944. године: „Оно што је учињено, не може се поништити, али се може спречити да се то понови.“

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *