Уместо пара – комисија

Aерозагађење у Србији

Висок ниво загађења ваздуха Србију прати већ деценијама. С појавом страних инвеститора ситуација је још гора, а Влада Србије уместо средстава и конкретних решења нуди још једно контролно тело

Вест да је Београд најзагађенији град на свету ове зиме је, као и претходних, била толико честа да више и није вест. Србија никако да се ослободи вишегодишњег баласта загађења ваздуха који прети да изузетно добар успех у вакцинацији грађана стави у други план, јер због последица аерозагађења у Србији за годину дана умре више људи него од короне. Ваздух у Београду, Панчеву, Нишу, Ужицу, Ваљеву, Зајечару… изузетно је загађен, показали су подаци Агенције за заштиту животне средине, а Србија је у групи земаља које имају најзагађенији ваздух на свету, како тврди Светска алијанса за здравље и загађење. Због лошег квалитета ваздуха животни век грађана Србије краћи је за 10 година у односу на становнике Скандинавије.

[restrict]

ПРЕРАНЕ СМРТИ Ни свет није много бољи. Према стручним налазима загађење ваздуха је један од десет главних глобалних фактора ризика по здравље. Сматра се да је широм света око седам милиона људи умрло због загађења, а у Европској унији 400.000 људи страда од болести које су последица лошег квалитета ваздуха. Организација за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) предвиђа да ће 2050. године на глобалном нивоу загађење спољашњег ваздуха бити највећи узрок смрти повезаних с еколошким условима. Поред тога, загађење ваздуха је класификовано и као водећи еколошки узрок за рак.
Код нас се највећа загађења детектују у раним јутарњим часовима и увече, када би требало избегавати изласке напоље, као и упражњавање физичких активности, попут трчања или било каквих тренинга на отвореном. Тада се убрзано дише а то поспешује удисање штетних материја. Препорука се нарочито односи на труднице и малу децу. Јер, како објашњавају лекари, појачано загађење изазива оштећење слузокоже дисајних путева што практично представља улазна врата било за коронавирусне инфекције било за алергијске реакције.
Сведоци смо све чешћих протеста грађана који сматрају да држава чини веома мало како би отклонила главне узроке загађења. Организација Крени-Покрени, заједно са још десет организација цивилног друштва, пре десетак дана је предала Влади Србије 50.000 потписа за иницијативу „Решење за загађење“ с предлогом за који они оцењују да може допринети побољшању квалитета ваздуха у Србији.
Они ће рећи да је Влада Србије одвојила 120 милиона динара за субвенцију хибридних аутомобила, док би већа корист била да се тим новцем помогне домаћинствима како би унапредили своја кућна ложишта. Иако је у буџету за 2021. годину предвиђен и одређен ниво средстава управо за индивидуална кућна ложишта, активисти за чист ваздух сматрају да се у те сврхе мора уложити много више новца и на тај начин помоћи најугроженијима у решавању тог проблема.

СЛУЧАЈ МАКИШ У Београду је посебан проблем „случај Макиш“. Упркос протестима грађана и након расправе која је одржана без присуства грађана, Скупштина града Београда је усвојила План детаљне регулације Макишког поља, којим је омогућено да се на том подручју водоизворишта изгради 4,5 милиона квадрата стамбено-пословног простора, подземна железница са станицама и депоом за метро.
Копља се „ломе“ око тога да ли градња на Макишком пољу угрожава кључна изворишта за снабдевање Београда пијаћом водом. Насупрот градским властима, немало грађана упозорава да се ради о комплексном терену водоизворишта на коме се налазе резервоари питке воде за будуће генерације. Посебно се наглашава да ће користи од овог пројекта имати само повлашћени инвеститори и појединци који ће скупо продати своје парцеле.
Још стручније речено, на Макишу има око 40 рени бунара, до њих вода долази с узвишења на којима се налазе Жарково и Железник и пролази преко 425 хектара где је планирана градња. Према урбанистичким правилима није допуштено да се пробија застор који штити подземне воде, а још мање сме на њему да се гради. Огромне количине бетона и гвожђа могле би продрети до изворишта питке воде и затровати их.
Одавно се говорило да би на Макишком пољу компанија „БК груп“ градила Тесла град, али по последњој изјави потпредседника ове компаније Драгомира Карића та компанија одустаје од поменуте градње, што не значи да то неће урадити неки други инвеститор, с обзиром да је усвајањем Плана пут за градњу и даље отворен.
Ако је с макишком водом све у реду, како тврде градске власти, откуда наједном тражење нових изворишта пијаће воде и то на Великом ратном острву, што је додатно ражестило активисте који већ месецима протестују због градње на Макишком пољу. Као разлог за тражење нових извора воде наводе се урбанизација Београда и све веће потребе становника, али и податак да је опала количина расположивих залиха воде на Макишком пољу и другим водоизвориштима с којих се снабдевају Београђани. Опет се наглашава да ти рени бунари не би утицали на аутентична својства Ратног острва, иако урбанисти и многи грађани тврде супротно, плашећи се последица по заштићено подручје и даље урбанизације нетакнутог парка природе.

ГРАДОВИ – ТАОЦИ ИНВЕСТИЦИЈА Слично је и по другим градовима Србије, попут Зрењанина, који иначе кубури с пијаћом водом и више је нема него што је има. У овом граду је 19. фебруара одржана јавна расправа о студији процене утицаја на животну средину фабрике гума „Линглонг“, али без присуства заинтересованих грађана. Уместо да учествују у расправи, пошто их нису пустили да уђу, окупљени су одлучили да своје жалбе поднесу Покрајинском секретаријату за урбанизам јер, како кажу, у питању је један од пројеката који би могли да нанесу знатну штету животној средини, а који се од почетка гради мимо закона.
Кинеска компанија „Линлонг“ је у марту 2019. почела изградњу фабрике аутомобилских гума, да би, у марту 2020. године Град Зрењанин издао инвеститору грађевинску дозволу за прву фазу изградње помоћних објеката у оквиру фабричког комплекса фабрике гума, иако је Регулаторни институт за обновљиву енергију раније упозорио да је грађевинска дозвола издата упркос евидентираним пропустима, с обзиром на то да није била урађена студија утицаја на животну средину.
Активисти из Зрењанина су упозорили да званична студија о утицају те фабрике на околину, а која тврди да пројекат није опасан по здравље и околину, није обухватила битне ствари о изградњи постројења на свега два километра од Царске баре, заштићеног резервата природе.
У Смедереву и околини по кућама, двориштима и усевима пале се велике количине црног праха који је емитовала смедеревска железара. Док је ранијих година у питању била црвена прашина, сада је црна, што говори да је у питању застарела технологија и да се у нову, еколошку, врло мало улаже.
Слично је и у Бору, где се грађани жале на прекомерно загађење из погона из којих се добија бакар. Кинеска компанија „Зиђин“, у чијем власништву су и смедеревска железара и РТ Бор, наводи да су загађења последица управо застареле опреме јер су, рецимо, у некадашњем РТБ-у биле занемарене неопходне мере „десулфуризације издувних гасова приликом изградње топионице“, тако да сумпор-диоксид није могао ефикасно и у потпуности да се преради пре испуштања, а и опрема за топионицу је веома застарела.
У „Зиђину“ напомињу да се то историјско наслеђе не може решити преко ноћи и да је компанија, по преузимању РТБ-а, велики значај дала заштити животне средине, што се, како наглашавају, већ одражава на укупну ситуацију животне средине.
Дежурни критичари ће рећи да Србија даје значајне бенефиције како би привукла страни капитал, а да истовремено проглашава тајним уговоре у којима су, наводно, много више наглашене повластице за инвеститоре него њихове обавезе. Ту, пре свега, мислећи на кинеске компаније.
Очигледно је тешко помирити „глад“ за страним инвестицијама и протоколе о заштити животне средине. Једноставно, тешко је остварити и „јаре и паре“, мада остаје питање шта је корисније, односно штетније по грађане Србије.
Тако се на другом крају Србије, у Лозници, после првобитног одушевљења што је та област проглашена за једно од највећих светских налазишта литијума, мештани све више противе отварању рудника јер је, наводно, компанија „Рио Тинто“, која је вршила истраживања а ускоро намерава да почне и експлоатацију, свуда где је радила за собом оставила пустош и уништену околину.

ЗАГАЂЕЊЕ 20 ПУТА ВЕЋЕ НЕГО У ЗЕМЉАМА ЕУ Пројектом „Јадар“ компаније „Рио Тинто“, која планира да отварањем рудника јадарита производи литијум у близини Лознице, било би обухваћено преко 2.000 хектара земљишта, а седам до осам милиона евра годишње, колико би држава убирала од експлоатације литијума, „бедна је сума“ за губитак толиког земљишта, оценио је својевремено декан Шумарског факултета Ратко Ристић. „Та земља представља изузетан природни ресурс а на њој ће бити формирана депонија јаловине висине 40 метар. При томе Лозница је град који већ има једну еколошку бомбу, а то су остаци некадашњег гиганта ’Вискоза’. Тамо је ускладиштено стотине кубних метара хлороводоничне и сумпорне киселине и још нико није почео с елиминацијом тог изузетно опасног отпада“, упозорио је тада Ристић.
На загађење у Србији утичу и термоелектране, које сагоревањем лигнита лошег квалитета годишње ослободе око 46 тона арсена. Сматра се да 16 термоелектрана на угаљ у земљама (Западног) Балкана представља здравствено и економско оптерећење за целу Европу.
У вези с овим проблемом огласио се и НАЛЕД (Национална алијанса за локални економски развој) с податком да је загађење ваздуха у Србији и 20 пута веће него у земљама Европске уније, а да се приходи од еко-такси и накнада недовољно улажу у решавање проблема. Стога НАЛЕД предлаже увођење виших накнада за велике загађиваче, а проширење би обухватило и штетне гасове који се опорезују, као и измену система подстицаја. На тај начин би се обезбедило додатних 18,5 милиона евра у буџету за улагања у заштиту животне средине.
Према анализи НАЛЕДА, приход од накнада за емисије штетних гасова у 2015. години је износио 3,05 милијарди динара, док је у 2019. ова сума увећана за 105 одсто и износила је 6,26 милијарди, што и даље није било довољно како би се подстакла предузећа да смање емисију штетних материја, а није ни сразмерно количини загађења. Тако се, рецимо, 5.000 динара наплаћује и онима који не праве никакву штету, док велики загађивачи плаћају мало у поређењу са стварним количинама загађења које стварају.
Иако је председница Владе Србије Ана Брнабић, поводом повећаног нивоа загађења у Србији, изјавила да нема места ни разлога за панику, јер се не ради о нечему што је нова појава, пошто се то понавља годинама, због временских услова, ипак је средином јануара тим поводом сазвала хитан састанак у Влади, на коме се говорило о квалитету ваздуха и мерама које се предузимају. На састанку су били министри животне средине, здравља и енергетике, представници Агенције за заштиту животне средине, РХМЗ-а, Града Београда, МУП-а.
Резултат тог састанка је најава формирања тела које ће координирати рад свих државних органа, обавештавати јавност и предлагати и анализирати ефекте мера које Република Србија спроводи у циљу заштите животне средине.
Дакле, у Србији и даље важи пословица: Кад нешто не можеш да решиш, ти формирај комисију. Још једно бирократско тело само ће „замазати очи“, а стварне ефекте по животну средину још ћемо (прилично) чекати.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *