Српског редитеља Словенија испратила војничким почастима

Опроштај од легенде: Душан Јовановић (1939–2020)

Детаљ с војничким почастима је можда један од последњих парадокса у богатом животу Душана Јовановића, који се и у својим делима увек стављао на страну слободе, пркосио ауторитетима и државним цензорима, бранио „малог човека“ и никада није марио за државне почасти и одликовања

Последњег дана 2020. године напустио нас је маг позоришних дасака, велики редитељ, драматург и есејиста Душан Јовановић (81). Сам крај живота провео је у старачком дому у Љубљани, а словеначка влада је првог дана нове године одлучила да га на последњи починак испрати уз војничке почасти. Иза себе је оставио сина Сашу из првог брака с глумицом Видом Зеи и ћерку Машу уз њену мајку, чувену словеначку глумицу Милену Зупанчич. Остаће упамћен као један од најплоднијих драмских писаца и позоришних редитеља на простору некадашње Југославије. У богатој каријери поставио је више од стотину комада, а написао је и бројне драмске текстове, ТВ драме, есеје, кратке приче… Детаљ с војничким почастима је можда један од последњих парадокса у богатом животу Душана Јовановића, који се и у својим делима увек стављао на страну слободе, пркосио ауторитетима и државним цензорима, бранио „малог човека“ и никада није марио за државне почасти и одликовања. А упркос томе задужио је многе.

ЗАБРАЊИВАН И НАГРАЂИВАН Душан је дошао на свет 1. октобра 1939. године у Београду. Родитељи су се развели по завршетку Другог светског рата, када се отац поново жени Словенком Паулом и одлучује за велики корак. „Мој отац је радио за југословенску новинску агенцију Танјуг. Послали су га 1951. године у Љубљану, да отвори Танјугову филијалу. У центру Љубљане је помогао отварање нових просторија Танјуга. Потом се заједно са мојом маћехом, која је имала ћерку из првог брака, преселио у Љубљану и повео и мене са собом. Имао сам десет година“, сећао се много касније Душан Јовановић.
Студирао је енглески и француски језик, а после тога дипломирао и позоришну режију на Академији за казалиште, филм, радио и телевизију. У свет позоришта ушао је испрва као критичар, да би потом основао Штудентско актуално гледалишче (ШАГ). Један је од оснивача и Гледалишча Пупилије Феркеверк крајем шездесетих и Експерименталнега гледалишча Глеј почетком седамдесетих година прошлог века, када је написао гротескни роман „Дон Јуан на псу али Здрав дух в здравем телесу“ („Дон Жуан у бедаку или Здрав дух у здравом телу“). Од 1978. до 1985. био је уметнички руководилац Словенског младинског гледалишча, а неколико година касније постаје доцент на Академији за казалиште. Добитник је бројних признања у Словенији и на простору екс-Југославије. Сада већ легендарне представе „Ослобођење Скопља“ и „Карамазови“, које је радио за КПГТ 1980-их година, биле су у Југославији забрањиване, а у иностранству награђиване. Последњи Јовановићев драмски текст „Борис, Милена, Радко“ објављен је 2013. године – а инспирацију је нашао у сопственом животу, у љубавном троуглу између Милене Зупанчич, глумца Радка Полича Раца и себе. Потом је 2018. објавио аутобиографски роман „Под старост сам заволео своју маму“, жанровски хибрид есеја, аутобиографских рефлексија и мемоара.
Савременици га памте по животном креду, сведеном у једној реченици, коју је често понављао: „Ни за чим не жалим, и то мислим озбиљно!“ У младости је, како је сам тврдио, био „колеричан тип“; своје „испаде“ описује у аутобиографији без улепшавања, онако како је било.

„ВИЗАНТИНАЦ“ МЕЂУ СЛОВЕНЦИМА Живот и сећања Душана Јовановића обележио је и словеначки шовинизам, који је искусио још као дете, јер је у Словенију стигао с пртљагом „дођоша“ из Македоније и Србије. Вршњаци су га због тога стално задиркивали, чак и учитељи. Ругали су му се да је „Византинац“, чим би се завршили часови. „Истина је, и данас сам осетљив на такве ствари. У књизи описујем и како сам се због тога посвађао чак и са полусестром“, наглашавао је за словеначке медије Јовановић. Све то је утицало и на његово деловање у Словенији; иако се о питању актуелне политике није јавно оглашавао, свој глас је редовно дизао у корист потлачених и угрожених, пре свега Избрисаних, људи пореклом с простора некадашње Југославије којима је нова словеначка власт 26. фебруара 1992. године „административним етничким чишћењем“ (брисањем из књига новоустановљене државе) одузела сва права и гурнула их на дно друштвене лествице, на маргине живота. Није се устручавао да устане против прогона уперених против „јужњака“, залажући се за помирење на простору некадашње Југославије. Укратко, о савременим словеначким политичарима није имао баш добро мишљење, ту и тамо би поменуо Милана Кучана, много ређе градоначелника Љубљане Зорана Јанковића, а најређе Јанеза Дрновшека. Других се не би ни сетио. До краја живота је важио за оштрог критичара „националистичких ’новоревијаша’“ који су у својим памфлетима, објављеним у 57. броју „Нове ревије“, обзнанили програм отцепљења Словеније од Југославије и тако утрли пут за распад некадашње заједничке државе, гурнувши је ка крвавом распаду.
Позоришне даске су му биле прва љубав, али су га, признаје у својој аутобиографији, у животу највише занимале – жене. Нарочито пошто је током година све више увиђао колико велика је разлика између два пола: „Разлика се огледа у темпераменту, у природи, жене су много нежније, емпатичније. Волим да водим разговоре са женама, јер свет доживљавају сасвим другачије него мушкарци.“ Чим су минуле године младалачких лудовања, у њему је порасла жеља за знањем. Да би могао да се школује, почео је да зарађује растоварујући угаљ с вагона, развозећи воће и поврће трициклом и сличним „тежачким пословима“. Био је гладан књига; све више је читао, одлазио у позоришта, временом је почео да пише критике. То га је увело у свет театра из којег није изашао до краја живота. Последњих пет година, међутим, није више режирао, чак ни у Младинском гледалишчу. Иако је том позоришту својевремено сам поставио темеље, у јесени свог живота је управо ту доживео горко разочарање. Када је, наиме, директору те куће предложио да режира дело Самјуела Бекета у коме би главне улоге играли Милена Зупанчич и Радко Полич, добио је одговор да је „програм већ попуњен, и то пет година унапред“. Одбијеница је у срце погодила Душана Јовановића. „Шутнули су ме у дупе. Био је то тежак ударац за мене, за мој понос, моју личност“, признао је касније. Ипак, тешила га је његова, како је сам говорио, највећа награда у животу. То је била и остала – Милена Зупанчич. „Она је моје највеће весеље, највећи друг“, није бирао речи хвале за своју животну партнерку. На крају се чак латио режије и хумористичког приказа љубавног троугла између Милене, његовог вечног пријатеља и претходног Милениног мужа Радка и – себе. То га је инспирисало да напише драму „Борис, Милена, Радко“ у којој су играли (сами себе) Милена и Радко, а Борис Каваца је глумио Душана, који их је водио иза сцене…

ОД ТИТА ПРЕКО ЧЕ ГЕВАРЕ ДО МАО ЦЕДУНГА

Шта је Душана Јовановића повело на пут уметности, која животна искуства су утицала на његово поимање живота и позоришта? Најбоље одговоре пружа управо аутобиографија. У њој је открио најдубље тајне свога бића – од сочних псовки преко описа како је некога „млатнуо по њушци“, до признања да је некоме зарио нож међу ребра … Ту су и инсајдерски портрети глумаца с којима му је живот укрстио пут, као и политичких вођа који су обележили време у коме је одрастао – од Тита преко Че Геваре до Мао Цедунга. У својој аутобиографији те приче прате једна другу, „разбацане“, без нарочитог реда. Све почиње од једне од првих Јовановићевих успомена, везане за његову мајку, које се сећа како „седи на поду, прекрштених ногу, као Турчин, и пече палачинке“. Скачући по каучу, омакао се, упао у шерпу пуну масти и усред рата завршио у болници, где су ходници били пуни војника с пушкама и аутоматима… Иако је с мајком живео краће од пет година, поткрај живота му се у мисли често враћала, нарочито та сцена с палачинкама уз спознању да је баш тада заволео своју мајку. Отуда је и настао наслов књиге, која одражава и дерт због растанка, јер када су се Душанови отац и мајка развели, суд је Душана доделио оцу, јер је имао посао. А отац га се брзо ратосиљао – прво га је послао у Скопље, код своје сестре и мајке, а Душанове тетке и баке, под чијим окриљем је провео следеће две и по године живота.
„Сећам се да ми је бака давала новац да га положим испод иконе – јер у православној цркви новац дарујете у подножју иконе или дате у кутијицу. Одлучио сам, међутим, да паре не оставим тамо где је бака хтела, већ сам покупио и сав други новац, стрпао га у џеп и побегао из цркве напоље, где су ме чекали пријатељи. Али поп је, наравно, све то видео и тужио ме баки. Била је ужасно разочарана. ’Како си могао, нисам те тако учила’, окарала ме је. Онда ми је дала паре, да их носим натраг, у цркву. То ме је тако гануло, да никада више нисам ни помислио да поновим ишта слично. Није ме изгрдила већ ме је изненадила и опчинила добротом, емоцијама“, сећао се згоде из ране младости прослављени редитељ. Уз то је управо тетка, код које је живео у Скопљу, била пресудна и за уметнички пут Душана Јовановића. „Тетка је била учитељица клавира. Водила ме у оперу, гледали смо ’Еру са онога света’. Када је представа почела, сав сам треперео од узбуђења. Било је то 1943. године. Око Скопља су се водиле љуте борбе, топови, тенкови, плотуни, глад у граду. А у опери је била божанска атмосфера, прекрасно светло, дивна музика. Прелепо, сасвим други свет у поређењу са оним споља и истинским животом. Тада ме је уметност импресионирала. И зачарала за цео живот.“

ПОНОСАН НА СВОЈЕ КОРЕНЕ До краја живота је остао веран себи, али и искуству које је понео с простора некадашње Југославије, а које је трасирало и његов уметнички пут. Највише је радио и стварао у Словенији, али је чињеница да је највећа постигнућа низао у Југославији. Нема сумње да је Душан Јовановић био и остао један од највећих словеначких а истовремено и један од највећих југословенских, али и српских редитеља. Многи словеначки медији, који га за живота нису нарочито примећивали, почели су после смрти да га својатају као „великог словеначког режисера“, а само ретки љубљански медији су упозорили на чињеницу да је био велики не само словеначки него и југословенски режисер. Плотуне у његову част су над његовим последњим почивалиштем испалили словеначки војници, одавши пошту човеку и уметнику који је одувек одбијао да се равна према одређеном националном кључу или икаквом другом калупу. Животни пут јесте завршио у Словенији, али је своја дела оставио у аманет свим републикама, сада државама насталим на тлу бивше Југославије. Никада се није одрекао слободарских погледа на свет, гнушао се шовиниста свих боја и остао поносан на своје корене, због којих је и у Словенији био и остао тако посебан. Ту, само његову посебност, видели су и други око њега; критичар Маријан Злобец је у осврту на аутобиографију „Под старост сам заволео своју маму“, написао: „Јовановићу се види да није Словенац него Србин. За разлику од бројних других, овде ’чистокрвних’, који су у својим мемоарима замерљиви, оптужујући све уздуж и попреко, при чему сажаљевају сами себе у потрази за ’кривцем’ за свој чемер како изван себе тако и у друштву, и који не скривају жеђ за личним обрачунавањима, Душан Јовановић – не плаче!“ займ за 5 минутгосударственный займсрочно займ на карту

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *