Опроштај од легенде: Душан Јовановић (1939–2020)
Детаљ с војничким почастима је можда један од последњих парадокса у богатом животу Душана Јовановића, који се и у својим делима увек стављао на страну слободе, пркосио ауторитетима и државним цензорима, бранио „малог човека“ и никада није марио за државне почасти и одликовања
Последњег дана 2020. године напустио нас је маг позоришних дасака, велики редитељ, драматург и есејиста Душан Јовановић (81). Сам крај живота провео је у старачком дому у Љубљани, а словеначка влада је првог дана нове године одлучила да га на последњи починак испрати уз војничке почасти. Иза себе је оставио сина Сашу из првог брака с глумицом Видом Зеи и ћерку Машу уз њену мајку, чувену словеначку глумицу Милену Зупанчич. Остаће упамћен као један од најплоднијих драмских писаца и позоришних редитеља на простору некадашње Југославије. У богатој каријери поставио је више од стотину комада, а написао је и бројне драмске текстове, ТВ драме, есеје, кратке приче… Детаљ с војничким почастима је можда један од последњих парадокса у богатом животу Душана Јовановића, који се и у својим делима увек стављао на страну слободе, пркосио ауторитетима и државним цензорима, бранио „малог човека“ и никада није марио за државне почасти и одликовања. А упркос томе задужио је многе.ЗАБРАЊИВАН И НАГРАЂИВАН Душан је дошао на свет 1. октобра 1939. године у Београду. Родитељи су се развели по завршетку Другог светског рата, када се отац поново жени Словенком Паулом и одлучује за велики корак. „Мој отац је радио за југословенску новинску агенцију Танјуг. Послали су га 1951. године у Љубљану, да отвори Танјугову филијалу. У центру Љубљане је помогао отварање нових просторија Танјуга. Потом се заједно са мојом маћехом, која је имала ћерку из првог брака, преселио у Љубљану и повео и мене са собом. Имао сам десет година“, сећао се много касније Душан Јовановић.
Студирао је енглески и француски језик, а после тога дипломирао и позоришну режију на Академији за казалиште, филм, радио и телевизију. У свет позоришта ушао је испрва као критичар, да би потом основао Штудентско актуално гледалишче (ШАГ). Један је од оснивача и Гледалишча Пупилије Феркеверк крајем шездесетих и Експерименталнега гледалишча Глеј почетком седамдесетих година прошлог века, када је написао гротескни роман „Дон Јуан на псу али Здрав дух в здравем телесу“ („Дон Жуан у бедаку или Здрав дух у здравом телу“). Од 1978. до 1985. био је уметнички руководилац Словенског младинског гледалишча, а неколико година касније постаје доцент на Академији за казалиште. Добитник је бројних признања у Словенији и на простору екс-Југославије. Сада већ легендарне представе „Ослобођење Скопља“ и „Карамазови“, које је радио за КПГТ 1980-их година, биле су у Југославији забрањиване, а у иностранству награђиване. Последњи Јовановићев драмски текст „Борис, Милена, Радко“ објављен је 2013. године – а инспирацију је нашао у сопственом животу, у љубавном троуглу између Милене Зупанчич, глумца Радка Полича Раца и себе. Потом је 2018. објавио аутобиографски роман „Под старост сам заволео своју маму“, жанровски хибрид есеја, аутобиографских рефлексија и мемоара.
Савременици га памте по животном креду, сведеном у једној реченици, коју је често понављао: „Ни за чим не жалим, и то мислим озбиљно!“ У младости је, како је сам тврдио, био „колеричан тип“; своје „испаде“ описује у аутобиографији без улепшавања, онако како је било.
„ВИЗАНТИНАЦ“ МЕЂУ СЛОВЕНЦИМА Живот и сећања Душана Јовановића обележио је и словеначки шовинизам, који је искусио још као дете, јер је у Словенију стигао с пртљагом „дођоша“ из Македоније и Србије. Вршњаци су га због тога стално задиркивали, чак и учитељи. Ругали су му се да је „Византинац“, чим би се завршили часови. „Истина је, и данас сам осетљив на такве ствари. У књизи описујем и како сам се због тога посвађао чак и са полусестром“, наглашавао је за словеначке медије Јовановић. Све то је утицало и на његово деловање у Словенији; иако се о питању актуелне политике није јавно оглашавао, свој глас је редовно дизао у корист потлачених и угрожених, пре свега Избрисаних, људи пореклом с простора некадашње Југославије којима је нова словеначка власт 26. фебруара 1992. године „административним етничким чишћењем“ (брисањем из књига новоустановљене државе) одузела сва права и гурнула их на дно друштвене лествице, на маргине живота. Није се устручавао да устане против прогона уперених против „јужњака“, залажући се за помирење на простору некадашње Југославије. Укратко, о савременим словеначким политичарима није имао баш добро мишљење, ту и тамо би поменуо Милана Кучана, много ређе градоначелника Љубљане Зорана Јанковића, а најређе Јанеза Дрновшека. Других се не би ни сетио. До краја живота је важио за оштрог критичара „националистичких ’новоревијаша’“ који су у својим памфлетима, објављеним у 57. броју „Нове ревије“, обзнанили програм отцепљења Словеније од Југославије и тако утрли пут за распад некадашње заједничке државе, гурнувши је ка крвавом распаду.
Позоришне даске су му биле прва љубав, али су га, признаје у својој аутобиографији, у животу највише занимале – жене. Нарочито пошто је током година све више увиђао колико велика је разлика између два пола: „Разлика се огледа у темпераменту, у природи, жене су много нежније, емпатичније. Волим да водим разговоре са женама, јер свет доживљавају сасвим другачије него мушкарци.“ Чим су минуле године младалачких лудовања, у њему је порасла жеља за знањем. Да би могао да се школује, почео је да зарађује растоварујући угаљ с вагона, развозећи воће и поврће трициклом и сличним „тежачким пословима“. Био је гладан књига; све више је читао, одлазио у позоришта, временом је почео да пише критике. То га је увело у свет театра из којег није изашао до краја живота. Последњих пет година, међутим, није више режирао, чак ни у Младинском гледалишчу. Иако је том позоришту својевремено сам поставио темеље, у јесени свог живота је управо ту доживео горко разочарање. Када је, наиме, директору те куће предложио да режира дело Самјуела Бекета у коме би главне улоге играли Милена Зупанчич и Радко Полич, добио је одговор да је „програм већ попуњен, и то пет година унапред“. Одбијеница је у срце погодила Душана Јовановића. „Шутнули су ме у дупе. Био је то тежак ударац за мене, за мој понос, моју личност“, признао је касније. Ипак, тешила га је његова, како је сам говорио, највећа награда у животу. То је била и остала – Милена Зупанчич. „Она је моје највеће весеље, највећи друг“, није бирао речи хвале за своју животну партнерку. На крају се чак латио режије и хумористичког приказа љубавног троугла између Милене, његовог вечног пријатеља и претходног Милениног мужа Радка и – себе. То га је инспирисало да напише драму „Борис, Милена, Радко“ у којој су играли (сами себе) Милена и Радко, а Борис Каваца је глумио Душана, који их је водио иза сцене…
ПОНОСАН НА СВОЈЕ КОРЕНЕ До краја живота је остао веран себи, али и искуству које је понео с простора некадашње Југославије, а које је трасирало и његов уметнички пут. Највише је радио и стварао у Словенији, али је чињеница да је највећа постигнућа низао у Југославији. Нема сумње да је Душан Јовановић био и остао један од највећих словеначких а истовремено и један од највећих југословенских, али и српских редитеља. Многи словеначки медији, који га за живота нису нарочито примећивали, почели су после смрти да га својатају као „великог словеначког режисера“, а само ретки љубљански медији су упозорили на чињеницу да је био велики не само словеначки него и југословенски режисер. Плотуне у његову част су над његовим последњим почивалиштем испалили словеначки војници, одавши пошту човеку и уметнику који је одувек одбијао да се равна према одређеном националном кључу или икаквом другом калупу. Животни пут јесте завршио у Словенији, али је своја дела оставио у аманет свим републикама, сада државама насталим на тлу бивше Југославије. Никада се није одрекао слободарских погледа на свет, гнушао се шовиниста свих боја и остао поносан на своје корене, због којих је и у Словенији био и остао тако посебан. Ту, само његову посебност, видели су и други око њега; критичар Маријан Злобец је у осврту на аутобиографију „Под старост сам заволео своју маму“, написао: „Јовановићу се види да није Словенац него Србин. За разлику од бројних других, овде ’чистокрвних’, који су у својим мемоарима замерљиви, оптужујући све уздуж и попреко, при чему сажаљевају сами себе у потрази за ’кривцем’ за свој чемер како изван себе тако и у друштву, и који не скривају жеђ за личним обрачунавањима, Душан Јовановић – не плаче!“ займ за 5 минутгосударственный займсрочно займ на карту