Шмит у босанском троуглу

Политичар из Баварске кога је Берлин предложио за новог високог представника у БиХ требало би да искористи своје добре везе са „лијепом њиховом“ како би се поново успоставило партнерство Сарајева и Мостара на штету Бањалуке

Хоће ли, у складу са званичним предлогом Бундестага да Валентина Инцка на протекторским пословима у Сарајеву наследи баварски политичар Кристијан Шмит, дејтонска творевина добити новог високог представника с простора који је у периоду од Аншлуса 1938. до слома 1945. чинио немачки Трећи рајх? Извесно је да ће кандидату најмоћније државе Европске уније бити упаљено „зелено светло“ у Савету за спровођење мира у БиХ у коме западни „пријатељи Босне“ имају већину, после чега би његово именовање на нову дужност требало да потврди и Савет безбедности Уједињених нација.

ДОГОВОР РУСИЈЕ И НЕМАЧКЕ? Приликом процедуре постављања ранијих управитеља Босне овај прелазак на последњу инстанцу на Ист Риверу је, због консензуса свих релевантних међународних фактора, био чисто формалан, међутим, овог пута ствари изгледају нешто другачије.
Проблем због којег се именовање некадашњег немачког министра пољопривреде на дужност Инцковог наследника још увек не може представити као готова ствар јесте чврст став Москве да је „неопходно затворити канцеларију ОХР-а у Сарајеву пошто БиХ није потребан протекторат у виду високог представника“. С обзиром на то да Русија има право вета у Савету безбедности, јасно је да без њене сагласности (макар у виду суздржаности амбасадора ове земље приликом гласања) Шмитова кандидатура не може проћи, па се поставља питање хоће ли Кремљ у овом случају покварити амбициозне „босанске планове“ својих партнера из гасовода „Северни ток“. С друге стране, појављују се и спекулације да су Москва и Берлин, пре објављивања Шмитове кандидатуре, наводно постигли компромисни „дил“ који уважава интересе обе стране.
Интересантно је да је, након озваничења кандидатуре посланика баварске Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) у Бундестагу за наследника „вечитог“ аустријског комесара у Сарајеву, амбасада Руске Федерације у БиХ саопштила да ова земља „није променила став о потреби затварања ОХР-а“, а ни од виших инстанци није – бар до тренутка док пишемо овај текст – стигла било каква званична информација или полузванични сигнал да ће највећа држава света одступити од свог досадашњег става према проблему високог представника. Наравно, то не мора да значи и да ће Москва блокирати именовање кандидата Берлина у Савету безбедности. Могуће је, чак и врло вероватно, да ће њени дипломати кроз преговоре, не само с немачким предлагачима већ и с осталим западним факторима, покушати да пронађу решење прихватљиво за обе стране (Русију и Запад), али Кремљ, барем до даљег, не жели да открије карте и обзнани какву ће позицију заузети када о Шмитовом новом запослењу буде одлучивано на Ист Риверу.
Немачка је пак пожурила да отклони сумње да је о кандидатури Кристијана Шмита – у тренутку када с новом администрацијом Џозефа Бајдена у САД настоји да обнови покидане савезничке везе – постигла сепаратни договор с Русијом. Тако је Министарство спољних послова из Берлина у саопштењу нагласило да се та кандидатура „одвија у координацији с међународним партнерима и члановима Управног одбора Савета за спровођење мира у БиХ“. Дакле, и с представницима Вашингтона и осталих западних пријатеља Босне; а опет, пошто је и Русија члан дотичног Савета, овим саопштењем се макар индиректно наговештава и да су вршене консултације и с њеним дипломатама у овом телу.

ЕКСПЕРТ ЗА БиХ Најављеног наследника Валентина Инцка за нови посао препоручује добро познавање стања у БиХ, коју је као министар пољопривреде Немачке посетио 2016. године када се састао и с Милорадом Додиком. Претходно је позицију „експерта“ стекао као представник коалиције ЦДУ/ЦСУ за питања одбрамбене политике који се бавио ратом у БиХ, а затим и током мандата државног секретара у Министарству одбране чији задатак је био да брине о активностима Бундесвера у оквиру мировне мисије снага ЕУФОР Алтеа у дејтонској творевини.
За овог адвоката и актуелног потпредседника ЦСУ-а кажу да је током досадашње каријере изградио добре везе с Американцима, Британцима и Израелцима. Из чега се може наслутити и да је његова кандидатура тешко могла бити иницирана мимо знања, а самим тим и супротно интересима, Вашингтона и Лондона. Хер Шмит ужива и репутацију „пријатеља Хрватске“, која га је одликовала орденом „оца домовине“, злогласног србофоба Анте Старчевића.
Та блискост овог баварског политичара са званичним Загребом, као и спекулације о дилу Москве и Берлина забринули су босанског родољуба Жељка Комшића, члана Председништва БиХ. Он је поручио да је „боље да се ништа не дира, него да се дају уступци Русији како би Шмит био изабран за високог представника“. За разлику од Комшића, Бакир Изетбеговић је најављени долазак потпредседника ЦСУ-а у град на Миљацки оценио као „добар потез“. Уз констатацију да је „било ко ко долази из Немачке пријатељ ове земље“.

Шварц Шилинг подржава кандидатуру Шмита

Некадашњи високи представник у БиХ и босански лобиста Кристијан Шварц Шилинг оценио је да кандидатура Кристијана Шмита показује интерес Немачке и „међународне заједнице“ да „новим снагама и новом политиком поново добију на утицају у Босни и Херцеговини“. Одбацио је као „неразумљиве злонамерне тврдње“ оних који су кандидатуру баварског политичара окарактерисали као „једнострани поступак“ или „тајни договор с Русијом“. Мада инсистира да дејтонска творевина „мора да промени Устав уколико жели да изађе из слепе улице“, Шилинг, попут Данијела Сервера, сматра да то не може да учини високи представник путем коришћења бонских овлаштења, већ само „домаће снаге“ у БиХ.

ИСТОРИЈСКИ КОНТИНУИТЕТ Мада се може сумњати у искрено пријатељство Немачке према БиХ, нема сумње да у политици ове државе (као и Аустрије) у односу на некадашњи Босански пашалук постоји континуитет још од времена кад је Кајзерова царевина подржавала курс савезничке Аустроугарске монархије у најпре окупираној а затим и анектираној земљи на брдовитом Балкану. Ту политику форсирања савезништва исламског и католичког становништва како би се сузбио утицај неподобних православних Срба наставио је и Трећи рајх кроз прихватање Павелићевог третирања муслимана као „хрватског цвијећа“, да би у новим међународним околностима и „демократско-либералне“ владе у Берлину и Бечу остале привржене овим старим идејама решавања проблема у Босни.
Није, верујемо, нимало случајно што је Шмит четврти „протектор“ који стиже у БиХ (пре Инцка су тај посао обављали још један Аустријанац Волфанг Петрич и Немац Кристијан Шварц Шилинг) из једне од две немачке државе које су, као што смо већ рекли, у периоду од 1938. до 1945. чиниле Трећи рајх. Тешко је замислити да је предложен на ову дужност да би променио традиционални однос берлинске политике према народима из босанског троугла. Од Баварца се очекује да, искористивши своје добре везе с Хрватима, обнови савезништво међу посвађаним партнерима у Федерацији БиХ, односно да истргне Драгана Човића из загрљаја с Додиком и врати га у – гледано из визуре Немачке и осталих глобалистичких центара – пожељну заједницу с Изетбеговићем.
Реализација овог задатка, због огромног неповерења које карактерише односе Мостара и Сарајева, сигурно неће бити лака, али ће носилац Старчевићевог ордена из Обернзена учинити све да убеди Хрвате да – слично Вашингтонском споразуму из 1994 – ускладе (или боље речено, подреде!) своје интересе жељама моћних савезника. Могуће је да ће им бити понуђено да, у пројекту уставне трансформације БиХ у „функционалну државу“, добију већи степен самосталности хрватских региона. Заузврат би, уз одустајање од сарадње са РС, прихватили јачање неких елемената централне власти на рачун развлашћених ентитета и кантона. Чиме би били створени неопходни услови за жељени улазак БиХ у НАТО.

БОНСКА ОВЛАШЋЕЊА Ово је, наравно, за сада само хипотетички сценарио, а остаје да се види хоће ли Шмит свој ауторитет робусног високог представника, иза кога стоје поново усклађени атлантски партнери, доказивати коришћењем „одлеђених“ бонских овлашћења. Којима би, уз претпоставку да ће челници ХДЗ-а БиХ лећи на руду, били санкционисани искључиво непослушни Додик и његови сарадници. Истовремено би баварски комесар настојао да успостави што чвршћу сарадњу с „разумном опозицијом“ мањег ентитета, и охрабри је да „преузме свој део одговорности“ у процесу доношења новог устава БиХ.
Ипак, треба сачекати и видети да ли ће немачки кандидат приликом гласања на Ист Риверу добити зелено светло од Москве. А тек после тога ћемо видети и да ли ће, уколико ступи на дужност осмог по реду високог представника у БиХ, при обављању задатака потпуно игнорисати ставове Русије. Али и интересе највећег народа с простора некадашње Југославије.

Један коментар

  1. Avatar
    Душан Буковић

    ИЗВЕСНЕ ОДЛУКЕ ДРЕЗДЕНСКОГ КОНГРЕСА КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ОД 1928. ГОДИНЕ

    „Политика Јосипа Броза Тита, закамуфлирана паролама које су држале српски народ у заблуди, о братству и јединству и равноправности, када се сведе целокупни учинак његове владавине, била је доследно остваривање одлука Дрезденског конгреса КПЈ од 1928. године. И то у сваком погледу. И у погледу растурања Југославије и стварања самосталних држава појединих народа, и у погледу систематске подршке косовским Албанцима у сепаратистичким активностима и напорима да створе ‘велику Албанију’, и у обесправљивању српског народа. Све изузев обећања војвођанским Мађарима је остварено.“ – Борисав Јовић

    Знао је великохрватски фирер-манијак, Павелићев агент од утицаја, буржоаски најамник Јосип Броз тзв. „Тито“ да опстанак прекодринских Срба онемогућава успостављање Независне Државе Хрватске, зато их је обесправио,осакатио, прогонио, уништавао, мрзео и тлачио, као и његов газда Анте Павелић, који је намеравао да Србе истреби под окриљем немачких и италијанских окупатора.

    Полазећи од чињенице да су и пре IV конгреса КПЈ који је одржан у Дрездену 1928. године тзв. „српски“ аустромарксисти, комунисти-интернационалисти гушили и умртвљавали националну свест српског народа и да су после Првог светског рата, који је за нас Србе био рат за национално ослобођење и уједињење, нападали нову државу да је „тамница народа“ и да је настала као резултат великих ратова у Европи, коју треба разбити.

    Taкође, имајући у виду, да су тзв. „српски“ аустромарксисти, комунисти-интернационалисти организовани одмах после 1918. године у Комунистичку партију Југославије, имали изразито непријатељски однос према новој држави, која је никла из крви и жртава најбољих синова нашег српског народа. Њихово главно комунистичко уточиште био је београдски Универзитет, где су се међу студентима врбовали, усавршавали и припремали „велики кадрови“ Комунистичке партије Југославије (Види: Редакциони Одбор, Три деценије револуционарних збивања у Београду 1920-1950, Београд, 1979; Миломир Марић, Деца комунизма, Београд, 1989; Милица Дамјановић, Напредни покрет студената Београдског универзитета од 1919-1929, књ. I-II, Београд, 1966/1974; Редакциони Одбор, Црвени Универзитет 1919 – 1941 – Зборник радова, Београд, 1966, Даница Баста, Револуционарни покрет у Београду 1918-1921 године, Београд, 1969; Уређивачки Одбор, Комунизам на Београдском универзитету 1929-1940, Београд, 1940).

    Њихов вођа проф. Сима Марковић, назвао је нову државу једном од оних држава „које су су постале као узгредни продукти у процесу распадања империјализма централних сила после светског рата“. За њега је „национализам класна идеологија буржоазије“. У једној дебати у уставотворној Скупштини 18. априла 1921. године Марковић је рекао: „Ова наша држава није резултат једног логичног процеса у развитку националне свести… Наша држава исто тако као и Чехословачка и Пољска, у ствари је само једна од продуката светског рата. Ми имамо за свој постанак у првом реду да захвалимо пропасти имеријализма централних сила. А један од најтежих и најзначајнијих удараца томе империјализму задала је руска револуција. И зато ми дугујемо свој велики дуг за национално уједињење поред американских, енглеских и француских топова, још и руској револуцији, бар у истој мери“.

    Марковић је свесно говорио неистуну, јер је хтео да своје мишљење о фабијанско-бундистичко-бољшевичкој „буржоаско-демократској“ револуцији у Русији наметне српској јавности, истичући њене заслуге, којих није било за наше национално ослобођење и уједињење.

    Нападајући само биће нове државе, Марковић је подредио националне интересе интересима фабијанско-будистичко бољшевичке револуције у Русији. „Интерес револуцији, каже Марковић, увек је изван интереса сваке поједине нације. И када моментални интерес једне нације дође у сукоб са интересом револуције, онда се онај први мора увек жртвовати“.

    Чињеница је да су тзв. „српски“ аустромарксисти, комунисти-интернационалисти деловали као туђинска авангарда великих сила и Коминтерне и да су се удружили са осталим државним непријатељима, да су заоштравали несугласице између појединих покрајина у новој држави, стварали од њих раздоре, изазивали мржњу једних према другим, да би их довели до најоштријих сукоба. Потрзали су „нерешено“ национално питање и право на самоопределење и отцепљење несрпских нација и националних мањина. На чуму је крајем судбоносног и трагичног ХХ столећа пала несрећна и неблагодарна државна творевина Југославија, када су то право остварили уз помоћ тзв. „међународне заједнице“ и завојевачког НАТО пакта несрпски народи и албанска национална мањина на штету нашег обесправљеног потлаченог, осакаћеног, пониженог и окупираног несрећног српског народа.

    У вези националног питања и става Коминтерне и резолуције IV Конгреса КПЈ који је одржан 6 новембра 1928 у Дрездену у Немачкој, цитирали бисмо Мошу Пијаду, Брозовог саветника и првог утавотворца, који је објавио дело под насловом „Историски архив Комунистичке партије Југославије“, где између осталог стоји:

    “IV КОНГРЕС КПЈ (ДРЕЗДЕН – ОКТОБАР 1928)

    в) Борба за водећу улогу у покретима угњетених нација

    1. Партија треба да концентрише борбу радничке класе, сељаштва и угњетених нација пре свега против главног непријатеља, хегемонистичке буржоазије и њене војне монархије.

    2. У борби против њеног режима националног угњетавања у првом реду треба да стоји наша Партија у самој Србији, где је база хегемонистичког режима, признајући отворено право на отцепљење и право на оружани устанак против националног угњетавања, и проповедајући и сама указујући систематску помоћ покретима угњетених нација…

    3. Будући да масе народа теже ка отцепљењу, добила је парола самоопредељења до отцепљења у последње време нарочито актуелни значај, и конкретизовање ове наше пароле значи најпуније помагање свију акција маса које воде ка образовању независне Хрватске…

    За независност Хрватске бори се наша Партија без икаквог услова или резерве. Зато Партија не сме ограничити право на самоопредељење само на претставнике радничких и сељачких маса, нити смемо нашу општу агитациону паролу радничко-сељачке власти и Балканске федерације радничко-сељачких република постављати као услов за наше учешће у борби маса за независност Хрватске, него ћемо ми у току борбе за независност Хрватске масама објашњавати да се коначно ослобођење, како хрватског, тако и осталих угњетених народа на Балкану, може осигурати само извојевањем радничко-сељачке власти и стварањем Балканске федерације радничко-сељачких република.

    4. Партија ће најпуније помагати све акције маса које воде к образовању независне Црне Горе, притом безобзирно демаскирајући директне експоненте хегемонистичког режима и колебљивост буржоаског воћства Црногорске федералистичке странке и објашњавајући масама да се коначно ослобођење црногорског народа може осигурати само извојевањем радничко-сељачке власти и стварањем Балканске федерације радничко-сељачких република.

    5. Партија изјављује солидарност револуционарних радника и сељака осталих нација Југославије, а пре свега Србије, с македонских национално-револуционарним покретом, препорођеним у лицу ВМРО (об) Унутрашње македонске револуционарне организације (уједињене) и позива радничку класу да свестрано помажу борбу за независну и уједињену Македонију.

    6. Парија изјављује солидарност револуционарних радника и сељака осталих нација Југославије, а пре свега Србије, с албанским национално-револуционалним покретом у лицу Косовског комитета и позива радничку класу да свестрано помаже борбу раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију.

    7. Признајући мађарској националној мањини у Северној Војводини право на отцепљење и борећи се против свију врста националног угњетавања над војвођанским Мађарима и Немцима, Партија истиче да мађарски радници и сељаци немају очекивати своје ослобођење од енглеских империјалиста и Хортијевог режима, већ само од заједничке борбе с радницима и сељацима осталих угњетених нација Југославије, ау првом реду са српским радницима и сељацима против владајућег режима националног и класног угњетавања, као и против савезника тога режима, мађарске и немачке буржоазије у Војводини.

    8. Тежња за независношћу Словеније дубоко је усађена у масама и истичући, насупрот издајничкој и лакејској политици словеначких клерикалаца, као и насупрот неопредељеном и колебљивом ставу СДК у Словенији, паролу независне Словеније, Паритија ће правилно одговорити тежњама широких маса словеначког народа…“ (Види: Моша Пијаде, Историјсхи архив Комунистичке Партије Југославије – Том II, Конгреси и земаљске конференције КПЈ 1919-1937, Београд, 1949, стр. 162-163; Гордана Влајчић, Југословенска револуција и национално питање 1919-1927, Загреб, 1987; Сима Марковић, Трагизам малих народа, Београд, 1985; Перо Морача, Катарина Рашић-Михајловић и Милован Босић, „Пролетер“, Орган Централног комитета КПЈ 1929-1942, Београд, 1968; Убавка Вујошевић и Жарко Протић, Извори за историју СКЈ, „Класна Борба“, маркистички часопис, Орган КПЈ – Секција Комунистичке интернационале, Књ. 1, 1926-1929, Београд, 1984, стр. 541; Уређивачки одбор, Нацонално ослободилачка борба народа Војводине, „Трудбеник“, Орган радног народа Војводине, бр. 1, година 1, јануар 1941; Др. Душан Лукач, Раднички покрет и национално питање 1918-1941, Београд, 1972).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *