Психичке основе ковидологије

КАКО СЕ СТВАРА ПСИХОЗА

Годину 2020. већ сам проживео. У једном једином дану. Било је то 11. августа 1999. Помрачење сунца, тога дана, најављивало је помрачење разума које ће стрефити целу планету двадесет година касније

Psychose, mode d’emploi (bases psychiques de la covidéologie), Antipresse 264, 20. 12. 2020. (antipresse.net)

Неко ће се можда сетити: 11. августа 1999, око подне, сунце је потпуно нестало. Тотално помрачење сунца редак је датум у астрономском календару. Наредно ће бити видљиво из Европе тек 12. августа 2026.
Осврнуо сам се на тај догађај шаљивим тоном на швајцарском радију 6. децембра. Можемо замислити ужас примитивних народа пред таквом небеском катаклизмом – и како су умели да је искористе магови власти (а власт је, све до наших дана, још везана за магију). Постоји о томе незаборавна прича у авантурама Тин Тина (Храм сунца). Искусио сам то тог дана, а да нисам ни сумњао шта ћу захваљујући томе сазнати о колективној психологији човечанства у 21. веку.

[restrict]

УМИШЉЕНА ОПАСНОСТ СТРАШНИЈА ОД БОМБИ Тог 11. августа сам с породицом био у Београду, у седишту Удружења издавача Србије, у Улици кнеза Милоша, уобичајено једне од најзагушенијих и најзагађенијих прометница у Европи. Цео град се шћућурио у ишчекивању „ноћи усред бела дана“ и саобраћај је био веома проређен. Када сам домаћинима најавио да желим да покажем помрачење мојој четворогодишњој ћерки, прогласили су ме за неодговорног лудака. Секретарице Удружења су чак покушале на силу да задрже девојчицу. Данима су медији упозоравали о могућој штетности „невидљивих“ зрачења током помрачења и саветовали да се остане унутра. Ретке особе које су шетале улицом готово све су носиле затамњене наочаре. Колико год сам се трудио да објасним људима да је у питању локална психоза, последица ратне трауме, није вредело. И док је цела Европа излазила да посматра ретки догађај, Београд се скривао иза спуштених ролетни.
Рат против НАТО-а завршио се два месеца раније, 12. јуна. Током 78 дана тај исти град трпео је свакодневна бомбардовања неупоредиво јаче армаде. Хладнокрвност и хумор српског становништва зачудили су свет и ставили у незгодан положај западне лидере. Београђани су свакодневно дежурали на мостовима да их агресори не поруше као што се то десило у Новом Саду, другом по величини граду у земљи. Људи су знали да су „легитимне мете“. На једног погинулог војника у том рату рачунало се 50 цивила. Међутим, када смо их ми рођаци из иностранства звали, Београђани су се трудили да нас умире! Усвојили су антистрес стратегију која се састојала, грубо речено, у игнорисању опасности (као у Лондону под кишом немачких летећих бомби). Кафане и ресторане нису затварали. Штампарију с којом смо радили, смештену у подземљу Министарства одбране, пет пута су треснуле крстареће ракете, а да није престала с радом ниједног дана. Споразум је потписан у јуну и Србија је изашла уздигнуте главе из рата против осамнаест чланица НАТО-а… да би се сакрила под земљу пред бенигним помрачењем сунца у августу!
Током тог страшног суочавања с непријатељем медији су одиграли кључну улогу у одржавању духа отпора и јединства. То је разлог због којег је НАТО директно циљао новинаре упркос свим законима и конвенцијама (и при саучесничком ћутању западних „колега“). Шеснаест радника државне Телевизије убијено је у намерном рушењу њеног здања 23. априла 1999. Тај посебни контекст помаже да се разуме ментално помрачење 11. августа. После периода узавреле хиперактивности медији су се мучили да нађу довољно „врућу“ тему. Астрономски феномен згодно је налетео, тим пре што је рат био пропраћен необичним природним догађајима, земљотресима и поплавама, које су неки приписивали „климатском оружју“ Американаца. Медији су кренули да се надмећу у „превенцији“ небеске пошасти. Нико, па чак ни војска, није се усудио да прекине ту спиралу психозе. И тако се тог 11. августа породица Деспот нашла међу ретким пролазницима у целом Београду који су се усудили да подигну очи ка небу…

НИШТА БЕЗ ПАНИКЕ Какве везе има ова анегдота из прошлог века с временом вируса корона?
Од самог почетка пандемије укључен сам у мрежу размене информација у којој су учествовали и високи руководиоци мултинационалних компанија. Убрзо сам престао да помно читам поруке: сви су преносили само најалармантније вести, не доводећи их у сумњу нити их суочавајући с независним анализама. Исти конформизам владао је у специјализованим часописима и платформама за технологију и бизнис. Једина могућа опција била је all out panic. Тотална паника! Били смо суочени с новом кугом, свако оспоравање те истине изазивало би сумњичаве погледе (и узрујана прозивања). Тешки киксови научне комуникације, те катастрофично нетачне моделизације Најџела Фергусона и Империјал колеџа, или пак излажиране студије објављене у угледним часописима као што су The Lancet или New England Journal of Medicine – повремено су цитиране уз пратњу замишљеног смајлија, али нико се никада није трудио да из тих инцидената извуче природне закључке.
За разлику од хуманиста-скептика и обичног народа (кад уопште има приступ тим информацијама), технократе као да су имуни на оповргавање њиховог алармистичког и ултрабезбедносног приступа. Високи кадрови друштва нису се супротстављали колективној халуцинацији, већ су је напротив распиривали, пасивно или активно.
„Куда су ли затурили свој критички ум?“, питао сам се, сећајући се да је critical thinking једна од основних дисциплина у чувеним школама за менаџмент где чланови западне номенклатуре добијају свој MБA.
Имао сам прилику да изблиза проучим програм једне од најпрестижнијих бизнис школа на свету. Ту се хвале како подучавају студенте – који су у тој фази већ активни професионалци на одговорним функцијама – да „мисле својом главом“. Зачудило ме је форсирање баш те дисциплине. Зар то никада нису научили раније? Искусивши једноумље корпоративне технократије у пролеће 2020, питао сам се да ли тај део њиховог школовања ишта вреди. А потом сам и отворио њихове уџбенике.

МЕНТАЛНА ДОСТУПНОСТ – ОТВОРЕНА ВРАТА МАНИПУЛАЦИЈИ Међу њима радови нобеловца Данијела Канемана заузимају кардинално место. Његова теорија о две брзине мисли (Систем 1: интуитивна, муњевита и мало поуздана; Систем 2: рационална, спора и минуциозна) незаобилазни је део васпитног програма техно-елите. Она учи да се треба чувати интуиције, гледати ствари с одстојањем и провлачити сопствена убеђења кроз сито методичне и хладнокрвне анализе. Мисли споро, одлучуј брзо!
У истој књизи у којој је изречена та основна теорија пронашао сам до сада најпримеренији кључ за разумевање делиријумске психозе у којој живимо. У огледу Thinking, Fast and Slow (Penguin, 2011) Канеман се труди да у свакодневном резоновању, чак и људи обучених и плаћених да размишљају, улови изненађујуће „когнитивне пристрасности“. У 12. поглављу обрађује „науку о доступности“ позивајући се на радове свог колеге Пола Словика из Истраживачког института у Јуџину у Орегону. Словик и његова екипа показали су да наш хеуристички приступ (прикупљање знања) много више зависи од доступности информационих елемената него од њихове поузданости или веродостојности – будући да је ментална лењост један од незаобилазних параметара људског ума. Када су замолили субјекте групе А да се сете шест момената у животу када су реаговали афирмативно, а групе Б да се сете дванаест истих момената, субјекти групе А су се у финалу оценили сигурнијим у себе од оних из групе Б, који су морали да учине већи напор да би испунили задатак. И то упркос томе што је субјекат из групе Б, у принципу, реално сигурнији у себе. Fluency (лакоћа приступа) информација кључни је елемент формирања свакодневних веровања. Ту се очигледно налази процеп кроз који продире масовна пропаганда („сто пута поновљена лаж постаје истина“).

ЛАВИНЕ МЕДИЈСКИХ ХАЛУЦИНАЦИЈА Међутим, механизам који нас занима је описан у наредном поглављу „Доступност, емоција и ризик“. Укључује се нови фактор – фактор медијатизације. На пример, ставови шире јавности у вези с узроцима смртности непосредно су везани с њиховим медијским покрићем. („Инфаркти узрокују готово два пута већу смртност него све нагомилане несреће, али 80 одсто испитаника оцењује вероватнијом смрт узроковану несрећом.“)
У испитивању интеракције јавности с медијима, два друга психолога, Кас Санштајн и Тимур Куран, учврстили су концепт лавина или слапова доступности (availability cascades). Реч је о „низу догађаја који се претварају у лавину“, као у „астрономском“ претеривању српских медија приликом помрачења сунца у августу 1999. Такве лавине, објашњава Канеман (стр. 142), може покренути медијска експлоатација неке „релативно безазлене“ теме и изазвати, на крају крајева, „панику у јавности и масовну државну интервенцију“.
Релативно безазлене теме? Канеман цитира случајеве месног загађења који прерастају у националну бригу, или занемарљиве ризике тровања пестицидима који су практично урушили продају јабука у САД, јер су јабуке одједном постале „канцерогене“. Штавише, конкретна штета није неопходна. Довољан је ризик да настане штета.
„У појединим случајевима, медијско форсирање ризика заокупља један сегмент публике, који тада постаје узнемирен и забринут. Та емоционална реакција постаје потом засебна тема, која се сама претвара у предмет медијске пажње.“
Посматрајте пажљиво: овде више није реч о конкретној штети, чак ни о ризику да се она догоди. Овде се ради о манипулисању реакције јавности на ризик неке пошасти која још није ни на помолу. Налазимо се дакле на два степена апстраховања од конкретног догађаја. И шта се дешава?
„Забринутост расте а главе се још више усијавају. Понекад тај зачарани круг чак намерно креирају ’агенти доступности’, појединци или организације који обезбеђују непрекидан проток забрињавајућих информација. Како се медији све громогласнијим насловима отимају за пажњу јавности, ризик се све више преувеличава.“
„Агенти доступности“? Намерни сејачи панике? Не морамо ни залазити у мутне воде завере. Довољни су нам медији који нам испирају мозак од јутра до мрака машући магловитим ризиком поистовећеним с конкретном опасношћу. У случају ковида то смо чули на хиљаде пута: „наравно, није у питању куга, али биће куга уколико…“ и ту се наводе произвољне, увек катастрофичне пројекције (узевши у обзир чињеницу да је Фондација Била и Мелинде Гејтс инвестирала више од 250 милиона долара у десетине медијских платформи, као и подударност њихових анализа с Гејтсовим пророчанствима, ипак можемо дотичне медије назвати свесним агентима доступности. Види Званичне завере против дивљих завера – Conspirationnisme officiel contre conspirationnisme sauvage, Antipresse 247, 23. 8. 2020).
Крунско достижење је постигнуто када психоза прераста у догматику и развија своју сопствену идеологију. На шта се неизбежно надовезује прогон јеретика:
„Дискурс научника и оних који покушавају да одагнају страхове и растући ужас изазивају слабо интересовање, али јако негодовање: когод се дрзне да изјави како је ризик прецењен, сумњичи се је да је агент неке гнусне завере.“
Ковидологија се насупрот томе труди да убеди јавност како је „научни став“ једногласно на страни алармиста. Међутим, упркос суровој медијској цензури, ипак се показало да многи угледни, па и најугледнији, научници не верују у наметнуту причу. Знамо за великог епидемиолога др Рауа (Didier Raoult) у Француској, али исто је и у Немачкој – Сухарит Бакди (Sucharit Bhakdi) један је од славних светских микробиолога, у САД (проф. Џон Јоанидис са Станфорда), у Великој Британији (др Џон Ли) итд.
Но пошто се ради о идеолошкој конструкцији, ту чињенице ништа не мењају. Такозвана Великоберингтонска декларација (Great Barrington Declaration), коју су иницирали лекари с Харварда, Станфорда и Оксфорда, осуђује политику локдауна као назадну и контрапродуктивну. Потписало ју је 15.000 медицинских и научних ауторитета у свету. Но она је дејствовала на политичаре и њихове „експерте“ (често сасвим непознате) као да се радило о петицији групе гимназијалаца. Насупрот томе, бирократе без икаквог научног кредита – чак и анонимни „модератори“ на твитеру – имају дозволу да суде и цензуришу рад искусних терапеута и научника. Такав „ауторитаризам“, како каже др Рау, „једино је виђен у условима фашизма или код Чаушескуа… то је спектакуларно!“
И тако се подједнако проглашавају завереницима успаљени ноћни фејсбук-ратници и врхунски научници. Сви се турају у исти кош. Једино су „стручни“ да управљају кризом технократе и њихови експерти, именовани по не баш јасним критеријумима (међу којима се блискост дотичних с фармацеутском индустријом појављује као нека константа). Разногласје се на брзину дискредитује и ућуткава, паушално, без основаних аргумената – што је недавно искусио чувени професор Перон (Christian Perronne) у Француској. И нико, па чак ни паше и везири самог система, није заштићен од прогона (као што је виђено у Москви 1934).

ЕКСПЕРТОКРАТИЈА, ИЛИ СРЉАЊЕ У ПРОПАСТ Најзад стижемо и до апотеозе. Полазећи од „релативно безазлене теме“, створила се колективна хипноза која већ заокупља целокупни ментални хоризонт друштва.
„Лавине доступности су поставиле све приоритете на нулту тачку. Сви остали ризици и поводи за усмеравање друштвених ресурса бачени су у запећак.“
Зато, између осталог, упозорења о економским, психолошким или санитарним колатералним штетама „рата“ против пандемије остају мртво слово. Чак ни нови ризици, које доноси сама ковидологија, не улазе у видно поље. У Швајцарској болнице „ради ковида“ затварају сва „ненужна“ одељења, па макар остала пуста. Пацијенте нико више не збрињава, хитне операције се одлажу до даљег, рак хара као никад раније (у Великој Британији, према званичним подацима, између априла и августа 2020. оперисано је 21.700 пацијената мање него у истом периоду претходне године. Рак је дијагностициран код 35.592 пацијента, тј. за четвртину мање него 2019). Медицински најопремљеније земље на свету остављају болеснике покрај пута. Западни свет је постао замак Успаване Лепотице. Превазиђени политичари препуштају кормило психоригидним експертима металног гласа који као да су изашли из лабораторије за биороботику. Бројевима се гађају као чаробним мантрама.
Изнова нас је Канеман, или боље рећи његов колега Словик, упозорио: у суочавању с ризиком, експерти су углавном мање умесни него просечни грађанин.
„Он подвлачи да експерти често мере ризик бројем изгубљених живота (или година живота), док јавност указује на суптилније критеријуме, на пример шта је ’добра’ или ’лоша’ смрт… Ти легитимни критеријуми се често занемарују у статистикама које узимају у обзир само број случајева. Словик из тога закључује да јавност испољава тананије схватање ризика од експерата. Одлучно се противи идеји да експерти треба да руководе, или да њихово мишљење треба да буде безусловно прихваћено када се сукобљава с мишљењем и жељама осталих грађана.“ (стр. 140)

ОД ПОМРАЧЕЊА ДО ПОМРАЧЕЊА Као и оног чудног 11. августа 1999, током целе 2020. године чудио сам се пред дисциплинованим ћутањем „зналаца“ – част изузецима – у односу на психотично застрањење које је нарастало пред њиховим очима. Да ли је ико читао Канемана, посебно 142. страницу његове књиге која нам у тридесет редова нуди потпуни сценарио? Канеман је антиципирао то слепило, запажајући, не без ироније, како се склоност ка самообмани појединаца погоршава сразмерно њиховој моћи, стварној или доживљеној (стр. 135). Вођи су склонији него подређени да „иду за крдом“, иако би се очекивало супротно. (Молијер и Гогољ сјајно су разумели и описали тај парадокс.)
Да ли су руководиоци напредних западних друштава уображени и глупи до те мере? Често сам нагињао к том закључку. Али остављам им и излаз који је заправо много гори. Да ли можда савршено схватају ово што сам описао – на крају крајева, то пише црно на белом у њиховим уџбеницима – и ћуте? Ако је пандемија 2020. ишла наруку иједном сталежу, то је управо сталеж корпорација и високе администрације. Онима који ће у комунистичкој дистопији која се спрема образовати једну те исту номенклатуру. Но то заслужује посебну расправу.

* * *

ПОСТСКРИПТУМ Ковид-19 сигурно није наивна болест, но колективно самоуништење које јој подносимо на дар потпуно је несразмерно. Занимљиво је приметити да лавину доступности једино може покренути ситан повод. Као и у време помрачења сунца у Београду, претерана реакција је показатељ бенигности узрока: с реалном опасношћу друштво би се суочило – реално. Књига-сведочење француског функционера Никола Левина Инцидент описује како се немар и опуштеност европских влада и медија око половине марта 2020. претвара у паничну олују, пре свега због катастрофичких компјутерских прогноза (а не због конкретног удара болести). И још данас у већини земаља јавност не би била свесна постојања епидемије неупоредиво опасније од грипа, да јој медијски систем (медији + влада + експерти) то није свакодневно утувљивао у главу. Да се власт определила за хладнокрван наратив, могла је руководити овом епидемијом као и свим претходним пошастима, без економског уништења и увођења санитарне диктатуре.

[/restrict]

С француског превела Наташа Пејин

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *