Прорадила је машта умишљеног тужиоца

Да ли Миша Ђурковић, као прави револуционар, чини све да уништи САНУ?

Објављујемо реаговање на текст аутора Мише Ђурковића „Спасавање редова Костића“, штампан у „Печату“ број 651 (од 5. фебруара 2021)

Kао што сам у претходном тексту објављеном у „Печату“ написао, господин Ђурковић се у случају око председника САНУ г. Костића и његове смене намеће као истражилац, тужилац и судија. Не знам којим правом он прозива групу академика да се, по његовој прозивци, изјасне о Костићу поводом његових изјава и ставова о Косову и Метохији. А пошто они, како он пише, „мудро ћуте и запањујући српску јавност чекају да олуја прође“, он им дели пацке и закључује да се они тако понашају због великог академијског додатка (он то назива академски додатак!) и неких других новчаних принадлежности, које сежу чак до седам хиљада евра. Из овога и оваквог става следи закључак да је Ђурковић тај који представља и заступа јавност и који захуктава олују. Што се тиче „новчаних принадлежности које сежу чак до седам хиљада евра“, ако је то тачно, и ако је нешто незаконито, за то постоје надлежни државни органи који то могу да испитају. Није то предмет и тема о којој ја, попут господина Ђурковића, могу да расправљам. Господин Ђурковић прозива академике да се јаве и осуде Костића због његових изјава о Косову и Метохији и закључује да се они не јављају због великог академиjског додатка и неких других високих новчаних принадлежности. Ја бих рекао да они неће да се оглашавају на његове позиве зато што га не сматрају позваним да с њим расправљају. Очигледно је да они својим оглашавањем неће да уђу у тако ниске расправе које је мени наметнуо Ђурковић, неће да доживе опањкавање и увреде које он исказује према Академији и академицима.
Ђурковић ме је прозвао због тога што у свом одзиву на његову прозивку нисам осудио председника Костића зато што својим изјавама о Косову и Метохији крши Устав. Ја сам написао да се с Костићевим ставовима о Косову и Метохији не слажем. За паметног је то доста. Међутим, Ђурковић од мене очекује и тражи да се попут њега самовласно прогласим и за дефензора Устава. Занимљиво је да он, тако страстан и храбар борац за националне интересе, за безгрешну Српску академију наука и уметности, за одбрану Косова и Метохије, није то затражио од председника државе после његовог оглашавања о Костићевој изјави. Те петље он нема, иако добро зна да моја осуда не би имала ни приближно ту тежину коју би имала осуда председника Вучића. То је истински лик храброг патриоте господина Ђурковића.
Господин Ђурковић је на једном месту у свом одговору написао да је САНУ у силним проблемима у којима се она „налази великим делом“ и због мог деловања. Не знам о чему се ту ради и чиме сам допринео тим проблемима. Мислим да је у овом случају прорадила машта умишљеног тужиоца Ђурковића. Уместо што је ову констатацију само набацио, било би добро и коректно да је мисао и дорекао, да је саопштио и доказе којима би поткрепио своје тврдње. Како то није учинио, треба му веровати на реч, а ја у његову реч, кад се ради о исказаној тврдњи, не верујем.
Нисам позван да на било који начин говорим и пишем о групи оних академика које Ђурковић прозива да се огласе, а они ћуте. Својим јављањем нисам имао намеру да вређам господина Ђурковића и да га, како је написао, дефамирам. Његов текст написан је тако да би га сваки човек схватио као провокацију. Зар није провокација кад он изговори неистину да сам допринео да се Академија напуни кадровима Џорџа Сороша и Светске банке? Морао сам да одговорим на ту провокацију и при томе сам нагласио да нисам баш радостан што сам принуђен на њу да се одазовем. Такав мој одговор Ђурковић је доживео као вређање и прибегавање некаквом софизму да би одбранио опстанак Костића на челу САНУ.
Ђурковић у свом одговору наглашава да сам својим текстом покушао да га дезавуишем тиме што би га „увукао у познати спор домаћих историчара око броја српских жртава у Јасеновцу и НДХ“. Гле чуда, он заборавља да је сам у свом интервјуу, објављеном у „Печату“, покренуо питање о одржавању изложбе у САНУ под називом „Тотални геноцид“ и да је тим поводом изнео измишљени податак, који је преузео од Вељка Ђурића, о посети двојице амбасадора и забрани изложбе. Тиме је желео да окриви председника Костића, мене и читаво Одељење историјских наука због неодржавања изложбе. Сада, да би се оправдао, и заштитио свог партнера Вељка Ђурића, на чије податке се ослонио, написао је да је „апсолутно некомпетентан“ за расправе о српским жртвама у Јасеновцу и НДХ, па је поставио питање: „ко даје Крестићу за право да човека са којим се не слаже у том спору, господина Ђурића назива ’Туђмановим следбеником’.“ С тим у вези упетљао је и неке друге личности, које се, како произлази из његовог писања, „не слажу са уобичајеним бројем српских жртава у Првом светском рату“.
Што се тиче Ђурковићевог питања ко ми даје право да Ђурића назовем Туђмановим следбеником, морам му узвратити питањем: ко њему, који је, како сам признаје, за број српских жртава у Јасеновцу и НДХ „апсолутно некомпетентан“, даје право да мени поставља то питање, који сам апсолутно компетентан, јер сам написао књигу о генцоиду која је доживела пет издања на српском, два на енглеском, једно на француском и руском језику. Изворе и литературу о том питању током вишедеценијског рада добро сам савладао и могу да оценим све шта и како ради Вељко Ђурић. Уз то, глас против Ђурића није случајно подигла група српских интелектуалаца, међу којима су се нашли и господин Владан Глишић и угледни новинари „Печата“, када су 23. октобра 2019. упутили апел Српској православној цркви „за одбрану светих српских новомученика јасеновачких“ због Ђурићевог драматичног смањивања њиховог броја. Апел су потписале 52 личности. Али кад ми Ђурковић поставља питање ко ми даје право да његовог пријатеља називам Туђмановим следбеником, вероватно му смета што ту дозволу нисам тражио од њега, који се, како сам већ написао, надређује и као истражитељ и тужилац и судија.
Избори у Академији су тајни. Ту тајност поштујем и никоме се никада не исповедам коме сам дао глас а коме нисам. Упркос томе, свезнајући Ђурковић, као озбиљан научник, позвао се на „прворазредни извор“, на то шта се прича „у овом нашем малом селу у којем сви знају да је господин Крестић сива еминенција одељења (не каже ког, Одељења за историју или Друштвених наука – В. К.) и да је он уз академика Суботића помогао да се изаберу управо другосрбијански кандидати које је промовисао председник Костић“. Свака част научнику Ђурковићу на поузданим подацима на које се ослања, на томе шта се прича „у овом нашем малом селу“, али и, како тврди, на истинском поштовању и уважавању мог српског патриотизма и моје научности.
С намером да у што ружнијем и тужнијем светлу прикаже данашње стање у Академији, Ђурковић је из „Вечерњих новости“ (од 22. јуна 2014) цитирао неке моје оцене које сам изнео о стању које је владало у Академији у време председника Хајдина. Пошто је наређао све шта сам тада рекао, у загради је додао, као да сам и то ја изговорио, „Неки тврде да и ’кеш’ уме да помогне…“ при уласку у Академију. Да је озбиљан научник, да нема злобних намера према Академији, да је научно одговорнији, он ми не би стављао у уста то што је дописао, већ би читаоцима ставио до знања да то није рекао Крестић већ Ђурковић.
Занимљиво је и, како би рекао Фрања Туђман, знаковито је то да научник Ђурковић, који покушава да заведе ред у највишој српској научној установи о озбиљним и осетљивим питањима, о установи и људима расуђује као нека баба врачара. За њега су крунски докази то шта се прича „у овом нашем малом селу“ и то што „неки тврде да и ’кеш’ уме да помогне…“ при уласку у Академију. Има ли у свему томе научне озбиљности, стручног знања и било какве одговорности. Зар такав човек, с таквим научним методом и знањима може да блати и руши Академију?
После овог одељка Ђурковић ми је поставио питање као да сам на оптуженичкој клупи, а он да је истражитељ. Запитао ме је: шта се променило у Академији после 2014. године? На то питање, као пресудитељ сам је дао одговоре, који су по Академију поразни. Њему моји одговори и нису занимљиви а ни потребни. Стога ћу му их ја и ускратити, али после свега морам рећи да се господин Ђурковић и ја много разликујемо у односу према Академији као националној институцији. Сви ми који смо у њој, као њени чланови, имамо обавезу да оставимо неки позитиван траг, али треба да знамо да смо у тој установи у пролазу, а да Академија треба и мора да буде трајна. Као њен члан, као одговорна личност, као историчар који зна њене заслуге, њене вредности и потребе, али и слабости и мане, ја се осећам обавезним да ту значајну установу, која болује од многих болести, као и читаво наше друштво, лечимо, крепимо и чувамо, а господин Ђурковић, као прави револуционар предузима све да је што више избламира и уништи. Наши ставови о тој српској установи су непомирљиви, па је због тога и наша расправа оштрија, мање господствена и достојанствена но што би могла и морала да буде.
С Вељком Ђурићем из много разлога немам намеру да полемишем. То сам већ више пута помињао. Сматрам да он ни у ком погледу није дорастао томе да буде мој партнер за било какве научне и стручне расправе, без обзира на то што умишља да је велики научник, да је надишао и далеко превазишао све историчаре који се баве српско-хрватским односима и почињеним хрватским геноцидом над Србима у НДХ, што ће, како се нимало скромно хвали и рекламира, оставити за собом богату библиографију. Не желим с њим да полемишем зато што он није способан да води озбиљне научне и стручне расправе, што све који не мисле као он на суров, неотесан и примитиван начин обезвређује, потцењује и разним измишљотинама, нимало бираним речима и неистинама вређа. Уместо да је у стању да се чињеницама супротстави својим неистомишљеницима, он замишља да је у неком рингу, па му је основни циљ да се с противником „обрачуна“, како је и сам признао у једном од својих ранијих јавних наступа. Полемике с особом каква је Ђурић апсолутно су бесмислене.
Овим текстом завршавам полемику с господином Мишом Ђурковићем. То чиним зато што не видим да би од сваке даље расправе могло да буде било какве користи.