ПРАВО СУОЧАВАЊЕ С ПРОШЛОШЋУ

фото: Бранимир Миловановић

Дара из Јасеновца међу нама

Без обзира на то да ли је занатски добар или лош, какви су кадрови, глумци и ликови, филм „Дара из Јасеновца“ је ремек-дело. Не само због тога што се ради о првом филму о ужасном злочину чије смо ми сви жртве него јер је истерао ствари на чистац као ретко које дело до сада. И у томе је његов највећи и неизоставни квалитет

Сећате ли се оне анкете што је пре неколико година била спроведена међу Хрватима с питањем „знате ли колико је људи убијено у Јасеновцу“? Ниједан од анкетираних није дао ни приближно прави број жртава, нити је ико Србе навео као највеће жртве. „Овиси ко тумачи. Ако тумаче непријатељи домовине, онда јако пуно, ако тумаче пријатељи домовине, онда је друга прича“, одговор је једног од анкетираних. На питање „знате ли који је народ највише страдао у Јасеновцу?“, исти „човек“ одговара: „Па Хрвати, сто посто.“ Иако у Јасеновцу није убијен ниједан Хрват (људи хрватске националности који су тамо убијани нису, за разлику од Срба, убијани због имена и презимена, него због неких других ствари), ово није најгори одговор изречен у тој анкети. Најгори је онај једног младог студента Филозофског факултета који је, уз осмех, лаконски одговорио: „Баш ме брига. Не представља ми то никакву важност. Никакву.“ Иако није постављено кључно питање „знате ли ко је убијао?“, ова анкета је својеврстан лакмус папир за мерење људскости у суседном народу. Показало се да је и непогрешиви индикатор људскости и међу Србима.

[restrict]

ХРВАТСКИ ПРИСТУП С обзиром на то да се очито ради о народу некажњеног и непокајаног злочина, још мање треба да чуди реаговање њихове штампе на први филм о овом тешком и суровом злочину „Дара из Јасеновца“. Потпуно у духу одговора из поменуте анкете, филмски критичар очито танане душе Ненад Полимац, за хрватски „Јутарњи лист“, пише да је „толико клања у два и по сата филма уистину тешко издржати“. За човека који тако нешто изјави не јавља се уобичајена дилема „или је глуп или је малициозан“ јер, просто, да је толико глуп, могло би му се десити да заборави да дише, па не би био у стању ни критике да пише. Јасеновац је, нажалост, био толики пакао да је немогуће снимити филм у којем би било „превише клања“, а и када би било могуће снимити филм приближно суров колико су Јасеновац и остала српска стратишта диљем НДХ били, заиста би се тешко издржало гледање истог. Макар би се нормалан човек тако осећао.
Стиче се утисак да су савезници били сасвим у праву када су 1945. немачке цивиле водили по концентрационим логорима и другим јеврејским стратиштима да виде тај ужас својим очима. Рекло би се да је велика грешка што то није учињено и с припадницима хрватског народа и њиховим „цвијећем“, али то је само делимично истина. Проблем је у томе што је Немце заиста било неопходно суочити с тим злочином јер већина њих и није знала (или није могла да прихвати назнаке) шта се тачно дешава с њиховим јеврејским комшијама. Холокауст је у Трећем рајху био државна тајна највишег нивоа о којој ни они који су јој били сведоци нису радо говорили ни својим најближима, све до слома, нити су могли имати пуну слику о томе шта се заправо дешава. У НДХ се, с друге стране, није много крило шта се ради са Србима. Имамо документовано хвалисање зверствима у читавој вертикали друштва НДХ од поглавника (поносито указује Курцију Малапартеу да се у кошари коју је запазио не налазе остриге него двадесет килограма српских очију које су му поклониле његове „верне усташе“) па до најнижих нивоа. Уз то, највећи део покоља ван логора смрти починили су „обични људи“, комшије и дојучерашњи пријатељи на крајње нескривен начин.
Знало се, и зна се, али се очи пред тиме затварају (мада се мора приметити, на пример у оној анкети, и нека раздраганост када је покољ Срба у питању, нека безобразна радост због судбине „нечисте пасмине“ и „накота зрелог за сјекиру“, како је отац хрватске нације Анте Старчевић говорио о Србима). „Не може се прича градити на злочестим усташама и немоћним Србима, треба ту некаква градација, разиграна фабула какву је Антонијевић имао у ’Спаситељу’“, констатује Полимац очито мислећи да је могуће да постоји и лик „доброг усташе“. Не Хрвата, усташе. Јер на самом почетку филма се јасно показује да нису сви Хрвати кољачи. Самир Мила за „Вечерњи лист“ наводи да је „очигледна намера радње да прикаже усташе што крволочнијима и нехуманијима“, те да су од тих „ликова прављене карикатуре“. Ма не, усташе нису били монструми, него часне сестре! Што и није далеко од истине, ако погледамо како су и оне приказане у филму, што Мила, такође, замера ауторима. Али то није никаква грешка, јер тога заиста јесте било, а на несрећу, тога има и данас у клиру католичке цркве у Хрвата. Погледајмо само пример фра Вјекослава Ласића, који је сахрањујући Динка Шакића, ноторног Лубурићевог наследника у управи над Јасеновцем, све у усташкој униформи 2008. изјавио да се „сваки Хрват треба поносити именом Динка Шакића“. А опште је познато и да је Степинац био у ствари дисидент, а не сарадник усташког режима.

ДОМАЋА АУТОДЕСТРУКЦИЈА Храброст да се овако пише и мисли не само о једном филму него о његовој ужасној теми није, нажалост, својствена „најхрабријем народу на свету“, како је сасвим исправно Јован Дучић дефинисао Хрвате. Иако за то нема оправдања, може се разумети. Међутим, не могу се ни разумети, нити оправдати домаћи крици дела јавности који је Зоран Ћирјаковић назвао „случајним Србима“. Као што нормалан човек не би могао да гледа реални филм о усташким зверствима у Јасеновцу и другде, тако нормалном човеку не може бити прихватљиво да се филм о страдању наших предака, али кроз њих и нас самих, сматра „хушкањем на рат“, а многи од „нас“ су то управо тако протумачили.
Није овде у питању критика уметничког квалитета филма, о чему се може дискутовати и многи су се и упустили у ту авантуру. У многим случајевима не видећи од дрвећа шуму, они ламентирају над неким занатским мањкавостима овог остварења, заборављајући да његова главна вредност није питање кадрирања него то што се ради о првом филму на тему о којој многи нису знали довољно и о којој се предуго ћутало у стилу младог Хрвата из анкете којем судбина Срба у НДХ „не представља никакву важност“. И овако се каже да се „први мачићи у воду бацају“. Под условом да се настави у овом смеру, значај филма ће бити у томе што је био први. Онда ћемо направити и боље, али и лошије филмове. Под условом да се не настави, његова важност ће бити у томе што је био једини, какав год да је.
Лицемерно је, да не кажемо безобразно, што „случајни Срби“, који су одавно постали „досадни ко Јеховини сведоци“ (без увреде) убеђујући нас свакодневно да се „морамо суочити са својом прошлошћу“, сада то суочавање доживљавају као „хушкање на рат“. Ако вам дете три пута дрмне струја јер је гурало прсте у штекер и ви га на то подсетите, да ли је лоше? Наравно да није, напротив, добро је јер можда четврти пут неће исто урадити. Тако се деца васпитавају, а деца постају људи, што значи да и људе треба подсетити на то кад их је „дрмала струја“, односно клале усташе. Ако су ти „случајни Срби“ у праву, па подсећање на злочине представља „хушкање на рат“, онда од њих на овим просторима нема већих ратних хушкача, јер они о томе блебећу већ тридесет година, а ово је први филм о Јасеновцу. Ако им је у реду да по цео божји дан причају о „геноциду у Сребреници“, зашто им је геноцид у НДХ споран? Можда зато што је прави?

Кажу у логорима није било часних сестара: Управница Јастребарског, јединог логора за децу на свету, сестра Барта Пулхерија обилази „накот зрео за сјекиру“. Иначе свастика идеолога покоља Мила Будака

Не може се разумети, нити оправдати, али можда се може објаснити. Већина „случајних Срба“ који кевћу против овог филма јесу југоносталгичари, људи који не могу да прежале нестанак југословенског Франкенштајна, па га, попут комуниста који су балсамовали Лењина и држали његову лешину у маузолеју, шминкају и дотерују у својој машти. Могли смо гурнути прсте у штекер једном, када нисмо знали шта ће нам се десити, могли смо и други пут мислећи да је први струјни удар, можда, био случајност, али трећи пут би се стварно морало радити о жестокој аутодеструкцији. Како је већина југоносталгичара у суштини кроатофилне оријентације, може се разумети и њихова „храброст“, односно бестидност – упили су у себе најочигледнију одлику народа којем се диве. Ако ово спознамо, онда ћемо спознати и колику стварно опасност ти и такви људи представљају по српски народ. Не заборавимо да је и Макс Лубурић у ствари био „случајни Србин“ који се толико дивио хрватском народу, а мрзео свој. Овај потомак Лубурића из Дробњака у Црној Гори није једини етнички Србин који се уписао крвавим словима у историју крваве Независне Државе Хрватске. Било их је још много. И знаних, и незнаних. И они су се дивили „хрватској тисућљетној култури“ и желели из себе да избришу „провинцијалски смрад“ народа који је по Старчевићу био „накот зрео за сјекиру“. У том случају се горепоменута аутодеструкција претвара у чист садизам и мржњу који су тако лепо, иако можда недовољно, описани у филму „Дара из Јасеновца“. И то је оно што их боли и што их пече.

[/restrict]

9 коментара

  1. Vaso Petković

    Stalno se tvrdi da je to “prvi film o užasnom zločinu” što nije tačno.Ja sam u vojsci ,čini mi se,bar sto puta gledao dokumentarni film Jasenovac,možda je prvi igrani film.Treba prvo emitovati taj dokumentarni film pa tek onda Daru iz Jasenovca.Kakva je to grozota,kakvi prizori strave i užasa,to normalan ljudski um ne može svatiti !!Danas u ovim godinama ne bih imao snage da taj užas gledam,scene iz Dare su suviše naivne i ni približno ne prikazuju sav užas koji se tu dešavao.Još se prigovara kako je prikazano puno krvi i patnje što ni približno nije tačno.Ja se samo čudim kako su Srbi mogli tako listom ići na klanje kao da su ovce a ne ljudi.Da se mi nismo prihvatili oružja 90-tih,oni bi ponovo napravili još bar dva Jasenovca bez kajanja i sa oduševljenjem.
    Uvjeren sam da se nikada neće znati broj ustaških žrtava u samom Jasenovcu a i širom NDH.Mnogo je mojih Ozrenaca skončalo u Jasenovcu,Zemunu i ostalim logorima.Još se i danas prepričava crni humor sa Nedom Muarnjakom iz Boljanića,zaseok Konopljišta koji je bio zarobljen i deportovan u logor u Zemunu,koji je pripadao NDH pod njemačkom upravom.Nedo je bio ogromna i snažna ljudina,izmučen glađu pasao je travu,tada su na njih puštali pse njemačke ovčare da ih ujadaju.Nedo nije imao izbora,ujede njega pas a i on ujede psa,pas ciknu i uteče,uzalud ga pujdaju pas više ne smije ni blizu Nede.
    Drugi intersantan detalj se odnosi na Gostu Stankovića,takođe iz Boljnića koji je vojsku služio u Skoplju.Pošto je svirao u tamburaškoj muzičkoj sakciji Sokolske čete u Boljaniću koju je obučio učitelj Karlo Hrabač,kasnije profesor muzike iz Osijeka,sa sobom je ponio u vojsku i šargiju.Jedne nedelje,posle ručka,kada je vojska imala voljno Ģosto je u hladu uzeo šargiju i svirao zabavljajući vojnike.U tom trenutku svira truba “MIRNO”,sva vojska stoji u stavu mirno,ulazi đip a iz njega lično izlazi kralj Aleksandar.Pozdravlja se sa svakim vojnikom i pita Gostu-“šta ti je to vojniče”,šargija odgovara Gosto,”zasviraj da poigramo ” veli Kralj koji se hvata u kolo sa ostalim vojnicima.Gosto je jedini ozrenac koji je imao sreću da Kralj igra kako on svira.To mi je pričao moj pokojni otac koji je bio jedan od načelnika Sokolske čete u Boljaniću.Kasni je mi je pričao Stojan Stanković,da su ustaše u Bosanskom Brodu na savskom mostu kao prvu žrtvu zaklale i u Savu bacile Gostu Stankovića.
    Ova digresija je namjerno napravljena da se ukaže na ogroman razmjere ustaških zločina,stvarni broj stradalih nikada se utvrditi neće.

    10
  2. Ubeđen sam da je sada, posle ovog filma kao i sledećih filmova, serija, u kojem se otkriva istina istorijskih zbivanja na prostoru ex Jugoslavije, veoma bitno da se ne obaziremo na “tumačenja” (posebno iz Hrvatske), da ne ulećemo u jalove rasprave, već da nastavimo da snimamo filmove na ovakve teme. Svi ti filmovi će na neki način biti dostupni širokoj javnosti, balkanskoj, evropskoj pa i svetskoj. Dugo je Srbija ćutala na ove teme da bi se sada “upecala” na banalne teme, poput “da li su ustaše nosile crne ili zelene uniforme”. Filmovima bi trebalo staviti na uvid istinu, a ovim filmom je “otkrivena” istina o NDH, ustašama, jezivim zločinima. Mislim da samo ograničeni ljudi (iz nekog razloga) mogu da ponavljaju “oprostiti moramo, zaboraviti nećemo”. Nema ovde šta da se oprosti, ni da se zaboravi. Onome, kome takva glupost pada na napet neka se seti scene dece u podrumu među koje ustaša baca smrtonosni gas. Gas baca NDH, vrh hrvatskih katolika i svi oni koji su ih podržavali. A bilo ih je veoma mnogo.

    15
  3. Hvala bogu, danasnjoj vlasti i realizatorima filma, da sam, konacno, docekala da vidim film o Jasenovcu. Kako smo nemarni,zaboravni i glupi, mi Srbi, kada smo toliko godina cutali i pravili se ludi: da su nam Hrvati braca, da se sve zaboravi i sto drugih gluposti i autosovinizma, da se sami “dekontaminiramo”,posipamo pepelom,itd,itd.
    Ni danas ne mogu da shvatim(stara sam 86 god.)da nismo u stanju prebrojati nase zrtve i odati im pocasti, vec dozvoljavamo da nam najokoreliji ljudski izrodi, kroje kapu i daju sudove o nama. Boli me sto ima medju nama takvog jada i sto nismo u stanju da ih osudimo i postavimo ih na mesto, koje im pripada. Narocito mislim na tzv intelektualce: Srpsku Akademiju nauka, nase glumce, pisce i sve koji sebe smatraju tj proglasili su se “elitom”. Stid me je sto sam Srpkinja, kako se ponasaju, misle i govore.
    Olga Ilic

    10
    • Vaso Petković

      “Nemarni,zaboravni i glupi” kao narod sigurno nismo.Sto se nije smjelo pričati o Jasenovcu i drugim stratištima i stradanjima Srba ,jasno je ko dan,to nisu dozvoljavali oni ko je te zločine napravio!!!Ko je to ?Uporno se krije da su prvi stradali komunisti sa Banije koju su štampali feljton ili neko svoje glasilo u kome su iznijeli užase u logoru Jasenovac.Partiski organi Hrvatske su ih ,po kratkom postupku,osudili na smrt i strijeljali !!!Zato komunisti nikada u toku rata pa čak i nakon šest mjeseci od “oslobođenja” Beograda nisu ni pomišljali da napadnu Jasenovac. To znači samo jedno,ustaše presvučene u komuniste neometano su i nekažnjeno radile na uništenju Srba i svega što je srbsko i pravoslavno ,što i danas čine samo na perfidan način !!!U tome je sva suština !!!!

      4
      2
      • Izvinite, ali mi recite sta su za to vreme radili pravi komunisti( ne ustase presvuceni u komuniste) u Srbiji i u Hrvatskoj i u Crnoj Gori, cutali “hrabro” i dozvoljavali da ih Hrvati, Slovenci,Siptari, Muslimani i svi ostali gaze , ubijaju itd.itd i zamislite, nisu smeli da progovore svo vreme od 1945.god

  4. Душан Буковић

    СЕЛО ПОЛАЧА У БОБИ ЗА СЛОБОДУ

    Не улазећи ни у какве друге коментаре, данас смо били у прилици да посетимо велику Универзитетску библиотеку у којој се налази преко два милиона књига, страних и домаћих, где смо пронашли и овај чланак Јове Ивекића који је објављен у Ђујићевој „Србији“, под насловом “Полача у борби за слободу“, где између осталог стоји:

    „У подножју кршне и поносне Динаре истиче се познато српско село Полача у Далмацији. Оно се састоји од већег броја мањих засеока, груписаних у Великој и Малој Полачи и Подинарју. Полача по броју становника спада у већа насеља у Далмацији. Пред рат је имала око 3. 500 становника…
    Црква у Полачи, подигнута у славу св. Апостола Петра и Павла, је отворена 1458. г. благословом зетског митрополита Јосифа…

    Горостасна и гранитна Динара је имала снажног утицаја на формирање духа и лика полачког човека. Полачанац је поносан Динарац, одлучан (који се не мрчи, ако ковати неће), истрајан, радљив и издржљив (чак и онда кад га снег и мећава са Динаре заспу), честит, поносан и до крајности пожртвован. Једном речју, он је изразити представник нашег динарског типа. Као такав, а уз то Богу, Српству и Светосављу одан и веран, полачки сељак од увек је био предмет мржње његових опаких суседа, Хрвата села Кијева, који су дисали усташким духом још пре него су крволочне усташе дошле на власт…

    То усташко село Кијево се налази између Полаче и Врлике. Одкад се за њега зна, оно је увек дисало антисрпским духом. Пре рата било је познато по својој франковачкој оријентацији. Оно никад није крило своју мржњу против Срба Полаче и чекало је само згодну прилику па да ту своју мржњу искали над невиним народом овог мирног српског села. Динарска чобаница Марија Вучковић, у једној визији уочи самог рата, видела је оно крваво слово у облику коњске потковице (U), под којим ће се та сатанска мржња искалити и коштати близу милион српских живота, међу којима велики број домаћина и домаћица села Полаче. Трагична 1941. година пружила је кијевским усташама прилику да своје злочиначке планове у потпуности остваре.

    Замишљен, збуњен и огорчен полачки сељак је пратио развој догађаја после неславног слома Југославије 1941. Тешко је њему, као и свему српском народу, било да се помири са Хитлеровим недоношчртом – ндх. Знајући да су његови суседи села Кијева одушевљено поздравили стварање срамне „назависнице“ и положили заклетву на верност крвавом безглавнику, Полачани су почели да брину. Поготово од оног дана када су им усташе одвеле из цркве, за време службе Божје, њиховог драгог свештеника о. Михаила Поповића, сина националног првака Далмације и мученика из Првог светског рата, Онисима Поповића. Свештеник Поповић је одведен на Спасовдан, да би неколико дана доцније, после тешких мучења (зликовци су му кљештима чупали зубе и браду), био убијен у Промини заједно са још 40 Срба мученика из Книна и околине. У мучењу и убијању ових Срба учествовали су кнински фратар Симић, Јуцо Рукавина и Фране Араповић.

    Срби Полаче, огорчени губитком свога свештеника, знали су да им нема спаса ако се не организују за одбрану. И припреме за организовање одбране већ су биле почеле кад усташки суседи из Кијева упадају у Полачу и на превару одведу 50 домаћина. Одведу их тамо одакле се никад више нису вратили. Као и стотине хиљада Срба и Српкиња и ови мученици су негде побијени или живи у јаму побацани. Њихов нестанак је био последњи сигнал осталим Србима села Полаче да се припреме за одбрану од усташа убрзају.

    КРВАВЕ БОРБЕ СА УСТАШАМА

    У међувремену почеле су да се оре српске пушке слободарске по Босанским планинама и да осветничком песмом објвљују слободу потлаченом српском роду. Тада се и српска Полача диже на устанак. Под вођством свога командира Глише Мирковића, полачки Срби ступају у тродневну борбу против усташа, које је предводио Јурај Бубло, бивши југословенски официр. Борба је вођена на Сивим Брдима 29, 30, и 31 јуна. Немогући да одоле снажном јуришу српских бораца, усташе су настојале да се освете мирном становништву, те су тако, приликом повлачења ухватили и заклали Стевана Вучковића, Милицу Тодоровић и Илију Вранића, а ранили Марицу Вучковић, сестру Јове Ивекића, тадашњег помоћника командира чете, Глише Мирковића. Огорчени борци, чувши за нова зверства, навале на усташку станицу, разоружају и заробе 18 усташа. Командир усташки Иван Грљевић и његов заменик Иван Брзина, нажалост , успеше да побегну. Исти Грљевић је сада код Тита виши официр, што није никакво чудо кад се зна да усташе и комунисти имају један те исти циљ: уништење Српства.

    Праведна Божја и српска казна стигле је једног по једног усташког крвника, а међу њима и усташког логорника села Кијева, одговорног за убиство 50 домаћина полачких, и то у моменту његовог покушаја бегства за Загреб…

    ИМЕНА ПОБИЈЕНИХ СРБА И СРПКИЊА ОД УСТАШКИХ КРВОЛОКА

    Да вео заборава не би покрио имена светлих српских жртава села Полаче побијених од усташких звери, намера нам је да их у овом допису поименично поменемо:

    Глишо Ј. Боснић, Илија Боснић, Илија И. Боснић, Илија Ј. Боснић, Миле Буква, Сава Буква, Илија Б. Вранић, Давид В. Вучковић, Ђуро П. Вучковић, Јован П. Вучковић, Никола Л. Вучковић, Петар Л. Вучковић Раде С. Вучковић, Стеван Н. Вучковић, Тодор Т. Вучковић, Аница Д. Ђурић, Аспазија М. Ђурић, Васо Ј. Ђурић, Ђуро С. Ђурић, Илија Љ. Ђурић, Јандрија Ј. Ђурић, Лука М. Ђурић, Марко Т. Ђурић, Милан С. Ђурић, Никола М. Ђурић, Петар Љ. Ђурић, Стеван Љ. Ђурић, Стеван М. Ђурић, Саво Н. Драгичевић, Глишо С. Мирковић, Ђуро П. Мирковић, Миле С. Мирковић, Јово Н. Миливојевић, Васо П. Пецер, Милица И. Тодоровић, Стеван Г. Тодоровић, Бранко С. Чинбур, Бошко Чинбур, Васо Б. Чинбур, Илија Т. Чинбур, Јован Ј. Чинбур, Никола С. Чинбур, Сава Т. Чинбур, Тодор И. Чинбур, Бошко Г. Црногорац, Ђуро Г. Црногорац, Душан В. Црногорац, Љубо В. Црногорац…

    Одахнуло је Србима кад су усташе биле протеране из српских села, но борба тим није била завршена. Почела је нова борба, борба против нових усташа – Брозових партизана. И у овој новој и намртнутој борби село Полача остаје на свом историјском српском националном путу. И у овој борби Полача даје свој допринос. Заставу националне борбе против комунистичких измећара већ је био развио на Динари Дражин следбеник војвода Момчило Ђујић. Војводи се придружило све што је српско на Тромеђи, све што српским духом дише и што ћирилицом пише. Оснива се прослављена Динарска четничка дивизија у чији састав улазе и полачки четници, организовани као полачки батаљон у пуку Онисима Поповића (доцније Динарске бригаде, којом је командовао Јован Грубнић). За команданта полачког батаљона Војвода је поставио Јову Ивекић (1942). Од дана уласка у састав Динарске четничке Дивизије, четници села Полаче учествују у свим борбама које се воде против партизана, нарочито оним на Динари и околним брдима. Пламен ватре коју су четници ложили на Динарским висовима био је увек знак слободе на Динари, а у исто време и симбол наде у слободу српског народа.

    ИМЕНА ПАЛИХ У БОРБИ ПРОТИВ КОМУНИСТИЧКИХ КРВОЛОКА

    Како борбу против усташа, тако и ову против усташке браће партизана, четници села Полаче су запечатили својом крвљу и обележили гробовима своје браће сабораца. Њихова бесмртна дела не смеју да се забораве. Њихова имена треба да су дубоко урезана у срцима преживелих Срба-четника, њихових сабораца. Помињући у овом допису њихова имена ми желимо да освежимо успомену на њих:

    Јово Т. Буква, Сава Т. Буква, Илија С. Боснић, Никола Н. Боснић, Ђуро Ј. Вучковић, Драгиња С. Вучковић, Илија С. Вучковић, Милица Ј. Вучковић, Саво Л. Вучковић (68 година стар, одведен од куће, мучен и убијен), Тодор, Б. Вучковић, Сава Вучковић, Сава Ђурић, Сава Ј. Ђурић, Крстан К. Ивекић, Дамјан Ј. Лазић, Душан И. Маглов, Јован П. Миливојевић, Глишо С. Мирковић, Крстан И. Миливојевић, Илија Љ. Мирковић, Јован П, +. Мирковић, Љубо П. Мирковић, Љубо Г. Мирковић, Љубо Мирковић, Дмитар М. Радиновић, Никола Радуловић, Илија С. Чинбур, Петар И. Чинбур, Тодор С. Чинбур, Јован Е. Црногорац, Павле Црногорац…

    При крају овог дописа желимо да нагласимо да Срби Полаче нису страдали само од усташа и комуниста, већ и од окупатора, па чак и од „савезника“.

    ИМЕНА ОНИХ КОЈЕ СУ ПОБИЛИ „САВЕЗНИЦИ“

    Од савезничког бомбардовања погинули су: Никола С. Боснић, Сава Ј. Боснић. Ђуро С. Вучковић, Марта П. Вучковић, Амђелија С. Ђурић.

    ИМЕНА ПАЛИХ У БОРБИ ПРОТИВ ФАШИСТА

    У борби против италијанског окупатора положили су своје животе: Марија С. Вучковић, Шпиро Р. Вучковић, Ђуро М. Лазић и Стана М. Лазић, а борби против Немаца: Милица М. Миливојевић, Јованка М. Црногорац, Коста А. Црногорац и Милица П. Црногорац…

    Према својој националној улози коју је одиграло у току рата, као и према жртвама које је положило на олтар Отаџбине, село Полача се достојно одужило Богу и српском народу. Жеља писца ових редака је била да оваковечи имена оних див-јунака са горде Динаре који несебично положише своје животе за Краља и Отаџбину, за веру прадедовску и за све узвишене идеале вечите и непобедиве Србије…“ (Види: Јован Ивекић, Полача у борби за слободу, „Србија – Serbia“, јун 1978, Fruitland, Ont., Canada).

  5. Vaso Petković

    Poštovana gospođo Olga,pravi komunisti su bezbožnici što je njihova osnovna karakteristika,čim si protiv Boga odmah si i protiv ČOVJEKA !!
    SRBI KOMUNISTI SU GORI OD FAŠISTA I NACISTA !!Veći su zlikovci !!!
    U čemu je razlika ?
    Svi fašisti i nacisti su uglavnom ubijali tuđe narode,samo su srbski komunisti ubijali isključivo Srbe,to se odnosi i na događaje u Rusiji.Otac mi je bio ratni zarobljenik u Nemačkoj zajedno sa ruskim zarobljenicima koji su mu pričali da je Lenjin likvidirao oko 60 miliona Rusa.Da nije bilo komunista i ustaša koji su provodili istu politiku ne bi bilo Jasenovca,naravno u tome ih je svesrdno pomagala Evropa,što i danas perfidno čini !!!

  6. Душан Буковић

    СЛУЧАЈ БРОЗОВОГ И ПАВЕЛИЋЕВОГ ЕМИСАРА У ВАТИКАНУ КРУНОСЛАВА ДРАГАНОВИЋА

    Некима ни данас није јасно, како је било могуће да злогласни фратар Крунослав Драгановић, који је био на листи ратних злочинаца, истакнути организатор ватиканских „пацовских канала“ , да слободно живи у Брозовој великохрватској и неблагодарној Југославији од 1967. до своје смрти 1983. године и да га Броз није извео на суд? На то има само један одговор: Драгановић је у свемоћном Ватикану учинио велику услугу великохрватском фиреру-манијаку Јосипу Брозу Титу, реакционарном лакеју извесних западно-европских и америчких обавештајних сервиса, који је крунисан приликом посете Ватикану у току 1971. године са титулом „ПОЧАСНОГ КАНОНИКА” – цркве св. Јеронима у Риму. Папа је Брозу доделио и привилегије, које је имао и аустријски Цар над Хрватима (Види: Katolička crkva u Jugoslaviji, Hrvatski tjednik „Danica”, od 29 rujna 1971, Chicago, Illinois; Ante Jeric, „Svica”, број 135, Dalmatian publishing company, New York, 1971).

    Када је реч о Драганићевом заштитнику, великохрватском фиреру-манијаку, Павелићевом емисару, буржоаском најамнику, папином хаџији, малтешком витезу, пилигринском фратру, почасном канонику цркве св. Јеронима у Риму Јосипу Брозу тзв. „Титу“, који је дошао у Србију 1941. године на позив извесних србофобичних „великих кадрова“, великохрватских најамника, чланова реакционарног, подземног, подривачког и потпаљивачког Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, да међу Србима покрене грађански рат и тзв. „буржоаско-демократску“ револуцију, која је била само нагли прелаз у перманентну великохрватску комунистичку револуцију (Види: Stephen Clissold, Whirlwind…, London, Great Britain, 1949, стр. 99).

    Драгановићу је Брозов великохрватски комунистички режим дозволио да се врати у земљу 1967. године под вешто припремљеним политичким и дипломатским сценариом, да би могао слободно да настави са радом на обједињавању реакционарних проусташко-комунистичких елемената, који су се окупљали око Матице хрватске, Хрватског књижевног листа, Лексикографског завода у Загребу и Савеза Комуниста Хрватске… Тада се први пут у јавности јасно видела сарадња између тајних римских-католичких ложа, Малтешких и Колумбусових витезова и хрватских проусташких комуниста, који су били на јаслама немачке обавештајне службе БНД у Бону, Интермариума у Риму, енглеског интелиџенс сервиса и Eastern European Federalist Club-а у Лондону, као и ОСС/ЦИА америчког обавештајног сервиса и Стејт департмента САД у Вашингтону, за које се знало да нису признавали државне оквире Југославије… (Види: Др. Тодор Куљић, Мрачни планови хрватских клерикалаца, Савременик – Политичка енциклопедија за сваког, св. 1, бр. 3, Paris, France, 1953, стр. 16).

    Као што је познато Броз је у току 1944 године наговестио да ће у Југославији водити хрватску политику, рекао је хрватском бану Субашићу, када су се срели на Вису: „Ја сам најприје Хрват, а онда комуниста…” У разговору са Иваном Мештровићем, Броз је рекао: „И мени као Вама хрватски интереси прво леже на срцу. Вјерујте да нисам на челу државе било би зло за Хрватску…” (Види: Проф. Л. М. Костић, Комунистичко таксирање народа Југославије, Торонто, 1969, стр. 406-407; Иван Мештровић, Успомене на политичке људе и догађаје, Buenos Aires, Argentina, 1961). Мештровић је у току Другог св. рата био заступник интереса Независне Државе Хрватске у Италији и Швајцарској.

    Имајући у виду, да су Драгановић и Мештровић били Павелићеви и Брозови емисари у Ватикану и да се за Павелића зна, да је био цело време после Другог св. рата под заштитом мрачних и реакционарних римских католичких темпларских подземних покрета и организација и извесних англо-америчких обавештајних сервиса, као и екстремних западно-европских и америчких десничара, који су познати као наши жестоки непријатељи (Види: Alicia Dujovne Ortiz, Eva Peron, New York, 1996, стр. 184; Levenda Peter, Ratline: Soviet spies, nazi priests, and the disappearance of Adolf Hitler,Lake Worth, Fl., 2012; Howard Blum, Wanted! The search for Nazis in America, New York, 1977; Erhard Dabringhaus, Klaus Barbie – The shocking story of how the U.S. used this nazi war criminal as an intelligence agent, Washington, D.C., 1984; Lorraine M. Lees, Keeping Tito afloat – The United States, Yugoslavia, and the cold war, University Park, Pa., 1997; Др Душан Бибер, Тито – Чрчил, строго тајно, Загреб – Београд, 1981; Сава Н. Косановић, Југославија била је осуђена на смрт, Загреб – Београд, 1984; Јосип Бољковац, Пола века нису открили нашу заверу, „Национал”, Загреб, 23. VIII. 1996; Bruno Busic, Hrvatski ustase I komunisti, Washington D. C., USA, 1979).

    У свемоћном Ватикану Драгановић је заступао интересе хрватских усташа и комуниста, као и хрватских клерикалаца на челу са Степинцем. Чим је средином 1943. године сломљена наци-фашистичка офанзива на Источном фронту и свима постало јасно да је рат изгубљен за Немце, Хрвате, Италијане и њихове сателите, Степинац је преко Драгановића послао поруку свемоћном Ватикану, која гласи:

    „Ако Вас буду питали у Ватикану шта мисли загребачки надбискуп о стању у Домовини, реците свима да ће се он, ако мора бирати између комунистичке власти у хрватским крајевима и четничке власти, одлучити за комунистичку…” (Види: Др. В., Драгановићев пример, „Клиц Триглава”, London, Great Britain, June 1968).

    Очигледно је да су западно-европска и америчка тајна друштва и обавештајни сервиси имали пресудну улогу у режирању Брозовог и Драгановићевог ватиканско- интермаријумског, фабијанског, бундистичког и бољшевичког АВНОЈ-а у Јајцу 29. новембра 1943. године, преко својих послушника Божидара Маговца, Ивана Рибара, Јосипа Руса, Едварда Коцбека, Јосипа Видмара, Владимира Назора, Едварда Кардеља и извесних „српских“ Брозових великохрватских најамника. Такође, у Јајцу су били присутни уочи и за време заседања АВНОЈ-а између осталих и англо-амерички заступници, политички и војни инструктори у Брозовом Врховном штабу Стефан Клисолд (Stephen Clissold), Фицрој Маклин (Fitzroy Maclean) истакнути САС-овац и мајор (officer) Лин М. Ферис (Linn M. Farish) агент америчког обавештајног сервиса (Office of Strategic Services)… (Види: Прослава 30. годишњице од другог заседања Авноја, „Борба”, Београд, 1. XII. 1973; Harriman W. Averel, Special envoy to Churchil and Stalin (1941-1946), New York, 1975, стр. 260).

    У српској емигрантској јавности извесни аутори су тврдили, да су Драгановић и Броз припадали тајном римском-католичком корпоративном друштву Пилигринских фратара. У вези са тиме Урош Зоњић, дословно каже: „… Броз и Драгановић су припадали и тајном католичком друштву Пилигринских фратара поклоника ‘Свете Госпе Фатимске’. Зато ће Брозу бити последња жеља да умре у католичком делу Југославије, где ће му Пилигрински фратри у највећој тајности одржати посмртно опело, пре него што ће га пренети у Београд да га тамо сахране, како би се српски изроди могли клањати Пилигринском фратру, папином поклонику и Черчиловом агенту Енглеског интелиџенс сервиса…” ( Види: Урош Зоњић, Под командом војводе Павла Ђуришића, Windsor, Ontario, Canada, 1990, стр. 101).

    Данас је Драгановићев случај делимично расветљен према књизи „Терористичке и шпијунске акције против ФНР Југославије: открића са загребачког процеса против усташке терористичко-шпијунске групе Кавран-Милош”, публикованој у Загребу 1948. године и он ће ускоро добити свој епилог, који ће дићи тамни вео мистерије која га је до сада перфидно и вешто прекривала. Његова активност и улога у првим послератним годинама на пребацивању многих наци-фашистичких ратних злочинаца у Јужну Америку и Сједињене Америчке Државе, као и на организовању и обједињавању хрватске усташке емиграције спремне на нове терористичке акције, најбоље о томе говори.

    Да би наша читалачка публика видела ко је био злогласни фратар Крунослав Драгановић и каква је његова улога била у ратним и послератним годинама, пустићемо извесне цитате из књиге „Терористичке и шпијунске акције против ФНР Југославије:…“ о хрватским усташким злочинцима Каврану, Милошу, Росандићу и друговима на процесу у Загребу 1948. године, да сами по себи говоре без икаквих наших примедаба и коментара.

    Стр. 17: „И оптужени Милош и оптужени Кавран који су били у пратњи Павелићевој кажу да је Павелић (окт. 1946) путовао у Италију с документима државе Перу а као фратар. Документе је Павелићу набавио свећеник др. Драгановић, човјек с функцијом у Ватикану, о којем се посебно говори у овом напису. Оптужени Милош каже добио је Перуанске документе преко Драгановића”.
    Стр. 18: „Доласком у Рим Павелића склања на ‘сигурно мјесто’ поп Драгановић односно Ватикан. То је видљиво из изјава оптуженог Каврана који је један од главних Павелићевих функционера и који с њима држи везу. С Павелићем усташе у Аустрији одржавају везу путем курира који долазе преко Драгановића и Ватикана, који је веза с тајним скровистем Павелића. Драгановић је Каврана повезао с једним човјеком Павелићева повјерења…

    Кавран каже: Драгановић ме је повезао с тим човјеком и ми смо разговарали у вези циља по коме сам дошао…

    Десило се у пар наврата да су савезнички органи ухапсили тешке усташке ратне злочинце али су их убрзо пуштали. Можемо невести више оваквих случајева. Први случај: Из Аустрије се пребацују у Италију усташки министри и ратни злочинци Фрковић и Бален. Код прелаза границе они су ухапшени. Из Ватикана је за њихово ослобођење интервенирао Драгановић. Ствар је ријешена тако да су Фрковић и Бален предати талијанској полицији. Сугерирано је да их из италијанског затвора преузму двојица усташа преобучена у енглеске униформе, тобоже енглески официри. Талијани су их спремно тим ‘Енглезима’ предали а Драгановић је двојицу злочинаца смјестио у самостан Santa Cattolice”.

    Стр. 24: „У Италији је обилазио логоре (Усташке) и организовао поп Драгановић. Талијанске логоре је интензивно контролирао поп Драгановић. Он је особиту пажњу посветио логору у Ферму и оном у Модени. Оптужени Росандић који је био у логору Фермо износи улогу Драгановића овако: Одмах у почетку чим је дошла емиграција дошао је из Рима поп Драгановић. Одмах се повезао са људима који су били клерикално настројени као и он. Међу тим људима је био најпознатији проф. Жанко који је био посланик усташки у Vichu. Тај Жанко одмах је приступио раду по инструкцијама Драгановића, наиме да окупи све људе који би могли касније добро доћи. Драгановић се одмах повезао са заповједником логора (Енглез). Тај заповједник логора га је врло љубазно примио и одобрио његов рад.”

    Стр. 26: „За злочиначку активност у усташким логорима карактеристично је оно што се догађало у логору Модени, где је Ватикански експонент поп Драгановић уз помоћ високих официра војних органа стране империјалистичке силе и управе логора организирао сасвим јавно усташке војничке формације и терористичке групе за борбу и убацивање у Југославију…

    Оптужени Росандић каже: Најприје је заповједник свих тих логора био један високи часник једне стране силе и преко њега је Драгановић био повезан. Драгановић је имао приступа у све логоре преко поменутог високог часника. Најприје је обилазио логор у Модени. Тамо је био пуковник Стир (злогласни усташки убица) којега је Драгановић потпуно придобио.

    Јавни тужилац: С ким је имао везе Стир?

    Оптужени Росандић: Са Драгановићем. Драгановић је ишао стално њему. Нарочито се је држао Стира.

    Јавни тужилац: Је ли Драгановић дао какав одређени шпијунско-терористички задатак?”

    Стр. 25: „Оптужени Росандић: Сигурно је дао. Стир је рекао да има везе са Драгановићем и да има налог да у тој војничкој скупини организира падобранске групе. Том приликом Стир је рекао да је добио налог од Драгановића да организира такве скупине које се требају пребацити у земљу (Југославију)…

    На процесу у Загребу било је много говора о шпијунажи коју је организовао из Трста иноземни шпијунски агент Перy Боб. Та шпијунска акција датира још из 1945. непосредно након повлачења Усташа из Хрватске. Посредством свећеника Драгановића из Ваткана Перy Боб окупља око себе низ усташких официра ратних злочинаца. Драгановић је послао у Трст и повезао са Перyем ратног злочинца Драгу Зубринића бив. усташког великог жупана, затим Срећка Ровера, Анту Јакшића усташког полицисту, који је крив за смрт многих људи те Карла Мирта усташког публицисту.

    Оптужени инг. Росандић говори о тој шпијунској организацији: Концем љета или почетком јесени 1945. приступио је свећеник Драгановић продубљивању и још активнијем раду у правцу прикупљања података из ФНРЈ. У ту сврху ангажирао је Драгановић Зубринић Драгу, Мирт Карла, Јакшића Анту и Ровера Срећка, које је упутио у Трст. Њихов рад у Трсту састојао се у прикупљању свих података који су се односили на политичке, економске и војне прилике у ФНР Југославији а задатке за свој рад добивали су од Драгановића…

    Осим тога каже Росандић: Они су давали реферате и Драгановићу ( у Риму) који их је употребио за своје књиге и публикације. Употребио је те податке и за књигу што је изашла у Америци на енглеском језику под насловом ‘Распеће Хрватске’. Ту је приказано стање у Југославији и шта се овде догађа. Предочене су и земљовидне карте. То је израдио Драгановић који је онда послао у Америку фратра Банковића америчког држављанина. Тај је по налогу Драгановића отпутовао у Америку где је провађао нарочиту пропаганду…

    О раду иноземног агента Перy Боба у Трсту говори на процесу и оптужени Милош. Он је требао тим путем бити убачен у Југославију авионом. Њега је за ту сврху ангажирао у Модени усташки пуковник Стир по налогу попа Драгановића. Када сам у Модени дошао у собу Стира он ми је рекао: „Били ви били вољни скакнути с падобраном у Хрватску?” Рекао ми је да ради с Драгановићем и да му је овај рекао да организира групу падобранаца добрих часника. Касније ми је Стир рекао да је то веза једне стране шпијунаже коју држи Драгановић а преко које је отишао и Боранић”.

    Стр. 50/51: „Улога попа Драгановића – Тко је је Драгановић? То је католички свећеник др Крунослав Драгановић, раније проф. богословије у Загребу, писац је разних публикација црквено-политичког карактера. Тај је свећеник за вријеме нацистичке окупације у такозваној НДХ играо велику улогу претежно закулисног карактера. Он је био један од главних експерата усташког поглавника Павелића у питањима цркве а специјално у питању ликвидације православља. Др Драгановић је фанатични мрзитељ православних Срба и његова је теза, да се Срби у Хрватској и Босни и Херцеговини морају покатоличити и истријебити. Он је у том погледу писао псеудо-научне расправе. У Ватикану је имао јаке везе које је искориштавао да тамо пласира и добије за Павелића одобрење за драстичне мјере противу Срба. Драгановића се може сматрати једним од најутицајнијих подстрекача за масовно истребљење Срба православаца, за позната клања стотина тисућа Срба, за палеж стотина села, за убијање српске дјеце и т.д…

    На процесу у Загребу изнесени су у исказима оптужених неки детаљи из те фазе Драгановићеве активности у вријеме окупације. Тако је име свећеника Драгановића изнесено у вези с покољем неколико десетина тисућа људи поводом њемачко-усташке офанзиве на сектору Козаре у сјеверозападној Босни године 1943. У преузимању и распоређивању тих ликвидираних маса имао је главну ријеч Драгановић. Оптужени Милош који је био заповједник логора Јасеновац говори о томе на процесу у Загребу: Људи су долазили с влаковима или пјешке преко Дубице. Ту је био министер Турина и поп Крунослав Драгановић и Матковић (један од заповједника логора).

    У том крвничком послу спомиње се дакле поп Драгановић проф. Богословије као диригент. У Загребачком процесу спомиње се поп Драгановић још једном у вези с логором за масовне ликвидације Јасеновац. О том страховитом логору знало се је и у иноземству. Требало је показати да ‘није истина’ та страсна фама о том логору смрти. Тада је Драгановић инсценирао неку међународну комисију која је имала констатирати како је логор Јасеновац безазлена ствар. О томе говори оптужени Милош: Ви сте рекли да је у оној комисији која је дошла у Јасеновац да прегледа логор обраћа се оптуженом Милошу тужилац, био Драгановић да је он ту комисију водио и њом руководио.

    Милош: Јест.

    Стр. 52: „Предсједник суда: Што је поп Бујановић (ратни злочинац, десна рука
    Драгановића) рекао о Драгановићу?

    Оптужени Кавран: Рекао је да је Драгановић човјек који је у Риму једна од најутицајнијих личности између такозваних хрватских избјеглица, да има силних познанстава и силних веза и да је што се тиче пребацивања, њиховог опремања и прехране, једна од најутијецајнијих особа која уопште постоји у Италији. У току процеса Кавран је поново говорио о великом утицају Драгановића. На питање што му је сам Драгановић рекао о себи Кавран одговара: Питао сам га јер сам чуо да је утјецајан на темељу чега то ради. Он је рекао, да је опуномоћеник т. зв. Јужноамеричких земаља за избјеглице код Ватикана и аконто тога има могућности постављања појединих ствари, како он то вели, и уопће за пласирање о саобраћају с извјесним високим функционерима.

    Оптужени Росандић говори такође о великом ауторитету попа Драгановића. Росандић је о Драгановићу разговарао с усташким министром Фрковићем који му је рекао ‘да је Драгановић централна особа која има све везе у Риму и осталим империјалистичким силама’. Росандић каже да Драгановић држи везе са агентима и амбасадама у Риму те додаје: Уопће, по мом мишљењу то је сива еминенција, главна особа која може дијеловати јаче у позадини него јавно. Он је главни руководлац, јер има за собом све саге, Ватикан и стране силе”.

    Стр. 53: „Росандићу је усташки министер Фрковић рекао да је Драгановић централна личност а то му исто каже и Кавран, један од главних усташких руководилаца у емиграцији.

    Кавран каже Росандићу: Да се апсолутно мора радити преко њега (Драгановића) да је он особа која има ванредне везе, да убудуће све треба преко њега радити.

    Оптужени Милош који је имао састанке с Драгановићем а и иначе темељно упућен у све тајне те зликовачке банде, каже на процесу у Загребу: Мислим да је он Драгановић имао највиши ауторитет међу усташком емиграцијом. Милош каже да се је то видјело по Драгановићевим везама с иноземном шпијунажом, по везама са страним органима, по новчаним издатцима а којима је помагао емигранте, по вађењу из логора појединих људи, по пребацивању у Америку, по формирању одбора и т.д. Милош тврди да је Драгановић имао везе не само са страном обавјештајном службом него и најбоље везе са Ватиканом. Милош говори о једном кардиналу ( ‘мислим да је радио у тајништву папе’) с којим је Драгановић имао ‘сталну везу’.

    Драгановићева је идеја у вези с познатом идејом о католичкој подунавској конфедерацији. О томе на процесу каже оптужени Росандић: Та ствар датира још од раније. Опће је познато да ватикански кругови стоје на становишту стварања подунавске конфедерације укључујући овде и Баварску с Отоном Хабсбуршким на челу. Оптужени Росандић каже да се Драгановић и тиме руководи у својој акцији. Оптужени Милош говори де се је с Драгановићем састао љети 1945. у Аустрији. Био је дошао да обиђе логоре. Он је у Целовцу одржао говор. Рекао је да се људи морају организирати, да није све изгубљено, да има изгледа на стварање Независне Државе Хрватске.

    Предсједник суда: Да ли је држао говор јавно?

    Оптужени Милош: Да у једној великој соби.

    О контролирању логора у Аустрији од стране Драгановића говори и оптужени Кавран. Док је Кавран био у логору Сант Гетраут тамо је долазио Драгановић (1945): Он је долазио са задатком да попише све избјегличке логоре у којима се налазе Хрвати, да их обиђе, да види тко је у њима а тко није, да направи попис и да омогући смјештавање тих људи у Италији…

    Својим ауторитетом и везама с одговорним органима Драгановић је из појединих логора извлачио најтеже ратне злочинце и смјештао их у самостане, а посебна је акција за пребацивање у масама људи из логора у Аргентину”.

    Стр. 54/63: „Оптужени Милош каже да га је Драгановић видео у логору у Аустрији па му је рекао ‘ако би ми запријетила опасност да дођем у Рим код њега’.

    Оптужени Росандић износи случај с усташким пуковником Јуцом Рукавином. Тај је био за време рата шеф Усташке војне полиције за читаву Хрватску према томе један од највећих злочинаца и крвника, убица неизмјерног броја људи.

    Росандић каже: Он је најприје дошао у логор Фермо. Када је речено да га траже, он је једно време изашао ван ( не побјегао него једноставно ‘изашао’ ) и онда отишао у Рим и тамо је посредовањем Драгановића скривен у један самостан…

    Драгановић спасава и тешког злочинца полицисту др Тука. Тук сам износи на процесу у Загребу да је из логора у Ферму отишао у Рим, где га је Драгановић смјестио најпре у завод Св. Јеронима, а касније у самостан San Giovanni Battista Таквих случајева било је безброј. Све теже злочинце Драгановић је на тај начин спасавао.

    Оптужени Милош каже да Драгановић ‘издаје папире и индекс карте које су потребне у Аустрији за пријављивање. То он добива на легалан начин за оне који су у Аустрији, а дао је правити у штампарији и матичне листове рођених и вјенчаних’…

    О пребацивању усташких злочинаца из Италије у Аргентину говори оптужени Росандић.

    Предсједник суда: Како се може из Италије у Америку, Аргентину?

    Оптужени Росандић: Све преко Рима.

    Предсједник суда: Тко је држао ту везу у рукама.

    Оптужени Росандић: Цијелу везу одилажења људи у Аргентину и све нити држао је искључиво Драгановић. Најприје је све оне које је хтио спасити стрпао у самостане. Из самостана даље се одлазило у Аргентину. То су били људи који су тражени и они које је он хтио имати за себе. То су напр. били морнарицки пуковник Вркљан, па Хајдиновић, Јонић, Блаж Јурковић, Стир, и т.д. Иначе путница се могла добити за један дан и то само уз дозволу ‘Аssistenza Pontificia’. То је папинска установа која је помогла само тим особама. С тим дозволама долазили су људи у Црвени криж а његов настојник је био др Сали Севис (Sali Sevis), брат загребачког бискупа. Он је био Драгановићев човјек. Ако сте дошли с том дозволом добили сте за кратко време путницу. Путнице је Драгановић добивао преко министра Силве, аргентинског министра, који је био специјално за то послан од Аргентинске владе да утоварује параброде. Аргентинска влада путем овог министра послала је пароброд да отпреми те људе у Аргентину.

    Тим путем је отпремио Драгановић низ усташких министара, генерала, зликоваца свих врсти, тешких ратних злочинаца који су на попису Међународне Комисије за изручивање.

    Оптужени Спаљ говори на процесу у Загребу такођер о Драгановићевом финансирању терористичких група које се убацују у Југославију.

    Јавни тужилац: Ви сте рекли да је Драгановић у два маха слао новац за пребацивање терориста у земљу. Је ли то тачно?

    Оптужени Спаљ: Да.

    Јавни тужилац: Кад вас је Драгановић посетио у логору Фермо у љето 1947, рекао вам је да вам тај новац стоји на рсположењу.

    Оптужени Спаљ: Јесте.

    Оптужени Милош који је убачен као терориста у Југославију каже на питање да ли је Драгановић знао да ћете ићи у земљу? За мене није знао, али за остале и за читав рад је извјештен јер је све то финансирао.

    О директној акцији Драгановића на стварању терористичких група има такођер много доказа. Он је створио читаву војну формацију с пуковником Стриом на челу у Модени. Та је формација јавно постојала, имала је оружје, касарну и т.д. Формирала се је у логору. Оптужени Милош каже: Још године 1945 кад је Стир изашао из логора са својом војничком скупином, изашао је на интервенцију Драгановића, зато да би га Драгановић могао употријебити у своме раду.

    О другом контексту у току пресаслушавања, Милош каже о Драгановићу: Говорио је о томе да треба створити тројке, да треба ићи у земљу.

    У другој половини 1947. и почетком 1948. усташе развијају већу дијелатост за формирање терористичких банди за убацивање у Југославију. И овом приликом главну реч и улогу има Драгановић, па чак са Кавраном дискутује о могућности пребацивања људи из Аргентине натраг за Италију а одатле за Југославију. Тако је било случајева да су извјесни усташки функционери, који су били већ у Генови и чекали на укрцавање за Аргентину пребачени назад за Аустрију а одатле убачени у Југославију, гдје су ухваћени и о томе дали своје исказе на овом Загребачком процесу.
    Посебно је питање у Драгановичевој активности шпијунажа. На процесу у Загребу сасвим је прецизно константовано да Драгановић води у Риму посебну шпијунску централу у којој сабире шпијунски материјал за Ватикан и стране силе, с којима ради и по чијем наређењу ради. О томе говори на процесу оптужени Кавран: То је уред који има за задатак да прикупља податке о Југославији, да прикупља такве информације а онда их Драгановић шаље на извјесне представнике страних земаља. Сав тај рад потиче од Драгановића, човјека првог ранга у усташкој емиграцији. Још 1945 Драгановић постаје највећим ауторитетом у емиграцији у Италији. Одмах по бијегу из земље у Италију се је на чело банди постављао усташки генерал Пећникар, који је за вријеме окупације био командант читаве жандармерије. Оптужени Кавран износи на процесу у Загребу: Када је дошао Пећникар у Италију он је наступао с неким пуномоћима које није ни од кога добио. Наступао је у име Павелића и других функционера и присилио је Драгановића да му даде потпуно право располагање с оним новцем (злато које је из Југославије однесено преко Аустрије у Италију). Организирао је један већи одбор од двадесеторице ако не и више људи који су расподијелили функције. Али је касније успио Драгановић да ликвидира Пећникара и да сам постане врховним шефом емиграције у Италији. У Аустрији се налазе разни министри усташке владе. Ту је министер постројник Сушић послије Павелића најважније лице у усташком покрету. Ту је Кавран заповједник свих усташа. Њима се Драгановић обраћа. Из Аустрије путује у Рим министер унутрашњих послова усташке владе за вријеме окупације Фрковић Мате који обавјештава Драгановића да је одлучено да се Пећникар сасвим елиминира и да се Драгановићу даде сатисфакција. О томе како је Фрковић ту ствар уредио говори на процесу оптужени Росандић: То је питање уређено на тај начин да је коначно добио сатисфакцију Драгановић. Не стало је Пећникара и више га није било. Драгановић је послије тога имао још неких разговора с Фрковићем док није дошло до аранжмана. То је било већ у марту 1947. године.

    Тако је Драгановић и официјелно потврђен шефом усташа у Италији. А како смо видјели његов је утјецај и у Аустрији велик. Ради тога је поп Драгановић, како каже оптужени Кавран на процесу у Загребу био предвиђен да уђе у тако звани ‘Радни одбор’, то значи највиши орган усташке емиграције.

    Кавран о томе каже: Драгановић је бо предвиђен да дође у Аустрију на разговор у погледу утврђивања свих тих ствари, па ако га други послови не би много везивали да буде члан тога одбора, али свакако да уђе у одбор који је формиран у самој Италији. Кавран описује како је Драгановић предлагао да сједиште ‘Главног’ и ‘Радног одбора’ буде у Риму. Сагласили су се да ће о томе касније одлучивати. Кавран мисли да је то било са намјером да Драгановић буде шеф свему, да свима диригира лично.

    Све ове чињенице уз оно већ раније изнесено особито да је Драгановић онај који посредује у скривању Павелића, показује да је заиста тај свећеник велики фактор у читавој злочиначкој активности усташке емиграције. Та му снага долази у првом реду од тога, што иза њега стоји Ватикан, а осим Ватикана и посредством Ватикана и оне друге силе, које имају интереса за подржавање усташких злочинаца с намјером да их уврсте у свој план агресије и империјалистичког освајања”.

    Стр.72: „…Тако је оптужени Милош изнио да је још у љето 1945 поп Драгановић у аустријском логору Целовцу говорио пред скупом усташа о акцији Мачека да се спаси Усташка НДХ…
    Милош каже: Рекао је (Драгановић) да се људи морају организирати, да није све изгубљено и да је примио писмо од Крњевића у коме се говори о ситуацији у Лондону и у којем се каже да ствар није пропала и да има изгледа за стварање Независне Државе Хрватске.

    У Швицарској живи католички свећеник Јуретић др Аугустин који је веома активан као Мачеков емисар. Мачек је Јуретића упутио у Рим, затим у Аустрију да у његово име ствара утаначење са усташима и формира неки одбор како би Мачек добио од усташа неку формалну легитимацију да може наступити у име НДХ.

    Јуретић је у Риму о тим стварима разговарао са главним усташким представником у Ватикану и Италији уопће попом Драгановићем и они су имали формирати неки ‘Хрватски одбор’.
    Оптужени инг. Росандић на процесу у Загребу говори: поп Јуретић је познати политички човјек. Он је у своје вријеме био главна особа повјерења бана Субашића у Београду (и попа А. Корошеца који је био председник Главног Задружног Савеза Југославије, чији је дугогодишњи генерални секретар био др. А. Јуретић – м. н.). Он важи као јаки стручњак у питањима задругарства и масонерије. Одмах након 1941 пребацио се у Швицарску. Тамо је стекао велика познанства и може се рећи да је у тим стварима уз Драгановића био можда први човјек. Дошао је у Италију 1946. или 1947. године. Мислим да је био овлаштен од Ватикана да повезе политичке емигранте у Аустрији и Италији. У ‘Хрватски одбор’ требао је ући то се зна Драгановић, Усташе, ХСС (т. ј. Мачековци) и клерикалци. Повезао се у Риму с попом Драгановићем с којим је ту ствар детаљно претресао, који се с тиме колико ја знам, потпуно сложио. Чврсто држим да би у том случају ствар ишла тако далеко, да би глава тог одбора био без сумње Драгановић, јер је он био у вези с Крњевићем…”

    Види: Терористичке и шпијунске акције против ФНР Југославије: открића са загребачког процеса против усташке терористичке-шпијунске групе Кавран-Милош, Друштво новинара НР Хрватске, Загреб, 1948.

    ***
    ЈОШ НЕКА ДОКУМЕНТАЦИЈА О ЗЛОГЛАСНОМ ФРАТРУ КРУНОСЛАВУ ДРАГАНОВИЋУ

    На овом месту доносимо три новинска чланка о Крунославу Драгановићу, који дословно гласе:

    Keine Hilfe fur Draganovic
    Intervention wegen Doppelstaatsburgerschaft nicht moglich
    Eigenberlicht der „Presse”

    Wien (r.). Da der aus Osterreich werschwundene Exilkroate eine Doppelstaatsburgerschaft bestize sei Ostereich nicht der Lage, in diesim Fall offiziell etwas au unternehman. Man werde sich jedoch weitechin privat fur sein Schicksal interessieren. Dies erklarte der osterreichische Bostschafter in Belgrad, Hartl, der „Presse” am Montag. Der Botschaffer demontierte Meioungen, wonach er das jugoslawische Ausenministerium ersucht habe. Draganovic in Sarajevo aufsuchen zu konmen. Allerdings erklurie Ausenminister Toncic am Montag im buogetauschub, ein Mitglied der Belgrader Botschaft sei angewiesen worden, mit Draganovic in Kontact zu trete.

    Draganovic hat zwar die osterreichische Staatsburgerschaft erhalten, von den jugoslawischen Behorden wird er aber weiterhin als Burger ihres Landes betrachtet. In Fallen dopelter Staatsburgerschaft gilt der Volkerrechtsgrundsaiz, das fur solche Personen jeweils das Land zustuding ist, dem sie sich gerade aufhalten, nur beim Aufenthalt in dritten landern konnen seide Staaten intervenieren.
    Angebhch soll Draganovic dermnachst eine Pressekonferenz geben”. (Види: Keine Hilfe fur Draganovic, „Die Presse”, unabhangige Zeintung fur Osterreich, Wien, Dienstag, den 14. November 1967, стр. 1).

    * * *

    La storia nei giornali
    Le Monde – Borman fuggi in Sudamerica imbarcandoal a Trieste?

    „Simeon Weisenthal, direttore del Centro di documentazione ebraica, ha chiesto, in una lettera indirizzata al ministro della giustizia jugoslavo.. L’interrogatorio del sacerdote croato Krunoslav Draganovic, che e sospettato di aver fornito aiuto in passato a criminali nazisti per la loro fuga oltre-Oceano. Wiesenthal, che e noto soprattutto per aver dato la caccia ad Adolfo Eichmann, condannato a morte e giustiziato in Israele, ha publicato tale lettera in seguito all’uscita di un libro („Flucht vor Nurnberg”) presso un editore di Monaco. L’autore, un ex-ufficiale delle SS, fornisce in questo libro dele precisazioni sul ruolo di Draganovic nell’organizazione, nel 1945-’46, dela fuga di taluni criminali di guerra, fra cui Martin Borman e il capo della Gestapo Heinrich Muler, nell’America Latina.Draganovic, che era rappresentate dello Stato croato presso il Vaticano del 1943, avrebe aperto un ufficio a Genova, con una succursale a Trieste, per aiutare i nazisti ricercati a sfuggire alla giustizia. Ed egli sarebbe in grado, secondo gli elementi raccolti da Wiesenthal, di dare ‘informazioni che potrebbero perittere di arrestare questo persone, diverse delle quail sono state date per morte’.

    Draganovic, che dopo la Guerra si era rifugiato in Austria, vise da allora in un convent di Orsoline, nei presi di Viena. Nell’autunno 1967 fece un viaggio a Roma, in circostanze alquanto misteriose. Poco dopo, il governo jugoslavo rese noto che Draganovic, il quale ha sia la nazionalita jugoslava che qulla austriaca, era tornato in Jugoslavia di sua volonta. Egli vive’ora a Sarajevo”. (Види: La storia nei giornali – Bormann fugi in Sudamerica imbarcandosi a Trieste? „Storia Illustrata”, Milano, Marzo 1969, N. 136, Vol. XXII; Isto: „Le Monde”, Paris, 29/30 decembar 1968).

    Чланак на српском језику дословно гласи:

    Вести из новина

    Ле Монд – Борман је из Трста побегао у Јужну Америку?

    „Симон Визентал, шеф јеврејског оделења за документацију, тражио је једним писмом од југословенског министарства правде да му буде дозвољено да интервјуише хрватског свештеника Крунослава Драгановића, за којег се сматра да је давао помоћ нацистичким ратним злочинцима у бежању преко океана. Визентал је познат нарочито по томе што је дао податке, чији је резултат хватања Адолфа Ајхмана који је осуђен на смрт и казна извршена у Израелу. Своја писма Визентал је објавио после издања књиге („Flucht vor Nurnberg”) ‘Бекство из Нирберга’. Књига је издата у Монаку, а писац је бивши официр СС трупа, који у овој књизи даје детаљна обавештења и улогу коју је Драгановић одиграо у организовању 1945-46, бекства познатих ратних злочинаца, као што су Мартин Борман и шеф Гестапоа Хенрих Милер, у Латинску Америку.

    Драгановић, који је 1943. био представник хрватске-усташке владе у Ватикану, отворио је једну канцеларију у Ђенови, а филијалу у Трсту, ради помагања нацистима који су тужени. Драгановић је у стању, према писању Визентала, ‘да информације које би омогућиле хватање ових лица од којих су нека осуђена на смрт’.

    Касније, Драгановић је побегао у Аустрију, где је живео у манастиру у Орсолину, близу Беча. У јесен 1967. отпутовао је у Рим, на један врло мистериозан начин. Нешто касније југословенска влада је објавила да се Драгановић, који поред југословенског има и аустријско држављанство, вратио у Југославију добровољно. Он сада живи у Сарајеву.”

    Види: La storia nei giornali – Bormann fuggi Sudamerica imbarcandosi a Trieste? „Storia Illustrata”, Milano, Marzo 1969, N. 136, Vol. XXII…

    * * *
    Vatican Body aided reputed criminals of war, studies say
    By Stephen Kurkjian
    Globe Staff

    Washington – A Vatican controlled college in Rome provided sanctuary to numerous alleged war criminals shortly after World War II and helped them gain safe passage to Argentina and other countries according to recently declassified US Army Counter Intelligence Corps documents.

    The documents, which were written shortly after the war, state that the Allies know that the suspects, mostly Croatian government officials, were hidden in a complex of buildings that constitute St. Jerome’s College, a Roman Catholic seminary for priest…

    Another of the documents made public is a note handwritten in Italian. The note alleges that while at St. Jerome’s, Pavelic had „frequent contact” with msgr. Giovanni Battista Montini, the assistant secretary of state for the Vatican who later became Pope Paul VI…

    How, then, could Pavelic and his Croatian colleagues have gained access to St. Jerome and falsified documents to escape Allied-occupied Italy?

    The documents allege the key figure was Rev. Draganovic, the Croatian Catholic priest who was a close friend of Pavelic’s and who during World War II provided the Ustachi-controlled Croatian government.
    As secretary of St. Jerome’s College, Rev. Draganovic headed the refugee commission established in Italy after the war for Croatians fleeing Tito’s communist Yugoslavia.

    Interviewed by Army Intelligence officers about his activities with Croatian refugee, Draganovic denied that he was involved in the illegal smuggling of suspected war criminals. But a search of his files, which were procured by the Army in September 1947, indicated otherwise, according to the reports.
    An Army report stated that Draganovic’s files „indicate clearly his involvement in aiding and abetting” Ustachi members to escape to South America. The files included the names of 20 „Ustachi war criminals,” including Pavelic, who was then being housed in St. Jerome’s, as well as the names of 115 other Croatian nationals who had expressed a desire to emigrate to Argentina…

    As many as 500 Croatians a month were able to gain passage out of Italy through the smuggling network, according to the documents…

    Види: Stephen Kurkjian, Vatican body aided reputed criminals of war, studies say, The Boston Globe, May 7, 1986.

  7. Душан Буковић

    Још неке примедбе, имајући на уму да је Броз био на Павелићевом великохрватског задатку, да у Србији покрене грађански рат међу Србима 1941. године и да је злоупоребио „српске“ великохрватске најамнике, да се боре против интереса Српског народа. Оно што је почео Анте Павелић на уништавању Срба под заштитом немачких и италијанских окупатора, наставио је Броз под заштитом Ватикана, Москве, Лондона и Вашингтона, а довршио Туђман под заштитом злогласног НАТО пакта. Све остало су само дневне политичке манипулације.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *