ОДБАЧЕНО ОЗАКОЊЕЊЕ ЕУГЕНИКЕ

ФРАНЦУСКА И ТРАНСХУМАНИЗАМ

Онога дана када је, као коначан симбол победе Француске револуције, на олтар Катедрале Нотр Дам устоличена „богиња Разума“, чија персонификација је била локална проститутка, француско друштво је исцртало обрисе своје судбине. Обрисе исцртане новим предлогом закона о биоетици, који показује како изгледа један антропоцентрични, дехристијанизовани и материјалистички свет у којем, након Бога, све мање места има и за човека

Први пут донет 1994. године, закон који за свој ratio legis има дефинисање фундаменталних питања у вези са човеком, његовом природом и односом према рађању, абортусу, вештачкој интелигенцији итд., замишљен је као пропис који неће бити коначан, већ је тада усвојен као законодавни оквир подложан обавезним ревизијама на неколико година. С обзиром на значај питања које регулише, за овај закон је био предвиђен посебан легислативни процес, па је тако 2011. године у склопу редовне ревизије дефинисано да свака следећа измена закона мора проћи кроз „Јавни форум“, институције установљене још у времену Француске револуције, чији је циљ обезбеђивање активног учешћа француских грађана у процесу доношења одлука од којих зависи у ком правцу ће се кретати друштво.
Као последица тог обавезујућег правила 2018. године француски Национални саветодавни етички комитет за здравље и животне науке, у Француској познатији под акронимом ЦЦНЕ, издао је мишљење број 129 под називом „Допринос ЦЦНЕ-а ревизији закона о биоетици“, са револуционарним и контроверзним предлогом да, између осталог, период у којем је дозвољен абортус буде продужен на целокупно време трајања трудноће, уместо досадашњег ограничења на 12. недељу старости плода, уз либерализацију разлога за насилни прекид трудноће, тако да се као услов сада захтева само „психичка узнемиреност мајке“.
Поред тога, наведено мишљење је подразумевало и промену законодавства у делу који се односи на третман ембриона, тј. на могућност да узгајање и складиштење зигота више не буде спровођено у оквиру државних институција, већ да се та делатност омогући и приватним компанијама. Овакво законодавно решење виђено је као увођење „тржишта ембриона“ на мала врата, у којем се људи претварају у генетски материјал, сировину и хормоне, чија ће једина функција бити да задовоље потребе „генетске пијаце“ и омогуће генетски инжењеринг, односно да учествују у постапокалиптичном сценарију у којем ће део стварности бити и стварање нових људских бића из каталога.

[restrict]

Питање ембриона већ дуги низ година изазива контроверзе у француској јавности, с обзиром на то да се према подацима француске агенцији за биомедицину, годишње у Француској региструје око 150.000 покушаја биомедицинских потпомогнутих зачећа, од којих до порођаја дође просечно 25.000. То даље имплицира да ова медицинска пракса генерише више од 220.000 ембриона, од којих једна трећина више није „активна“ у родитељском пројекту. Судбина ових „ускладиштених“ ембриона остаје нејасна, пошто се и они сматрају људима, тј. њиховим зачецима, а црква забрањује употребу ембриона за научне експерименте, а с друге стране као такви се не могу уништити.
Највећи одијум традиционално оријентисане француске јавности изазвала је одредба којом се омогућује да „асистирана репродуктивна технологија“ буде доступна и лезбејским паровима и женама без партнера, на тај начин што би у случајевима када је реч о истополним паровима они били само дужни да пре рођења званично признају дете као своје код нотара. У том тренутку жена која није носила трудноћу била би законски призната као један од два дететова родитеља, равноправно са својим партнером, биолошком мајком. Целокупна идеја промене концепта породице сублимирана је у изјави француског министра здравља Ањеа Безона: „Породични обрасци су се променили. Све студије сада показују да деца подигнута између хомосексуалних парова или од стране самохране мајке немају никакве одређене проблеме другачије од деце одгајане у традиционалнијим облицима породица.“

СТАВОВИ КОНЗЕРВАТИВАЦА У периоду од три године контроверзни закон је у „законодавном пингпонгу“ између француског Парламента и Сената наилазио на оштро противљење конзервативнијег дела становништва. Тако је још 2018. први реаговао париски надбискуп Мишел Опети, изјавивши тада за „Паризијен“ како „позива све католике да, поштујући људско достојанство, мобилишу речи против проширења употребе асистиране репродуктивне технологије“. То је представљало најаву озбиљнијег учешћа француских католика, који су се окупљали пре свега око грађанских покрета „Маниф пор тус“ (La Manif pour Tous), насталог као одговор конзервативнијих снага на усвајање Оландовог закона о легализацији истополних бракова 2012. године, и „Алијанс вита“ (Alliance Vita) наследника покрета „Алијанса за право живота“ (Alliance pour les droits de la vie), чији је оснивач Кристин Бутен, политичарка која има запажену каријеру када је реч о активизму у вези с породичним законодавством.
Њихови основни аргументи зашто је предложени нацрт закона неприхватљив за француско друштво заснивали су се умногоме на ставовима римокатоличког клира и њиховим тврдњама да је текст закона „неправедан и противан принципима једнакости“, као и да би његово усвајање представљало „негирање очинства и институционализацију породица без очева“. Овакви и слични ставови сублимирани су у оквиру радне групе, формиране од француске Бискупске конференције, која је у брошури намењеној верницима истакла да „проширивање примене асистиране репродуктивне технологије на самохране жене и лезбијске парове довршава раздвајање између биолошке оплодње и социјалног сродства“ и који поделом човекове прокреационе сфере на два дела, тј. одвајањем рођења од његовог биолошког корена, чини насиље над јединством људске личности. У овој брошури се такође наводи да ширење АРТ-а на све жене представља „отворена врата за одабир појединаца, односно легализује правну еугенику“, што је дискурс који је поставио још Јирген Хабермас 2002. године исказавши страх од „клизавог терена“ на који ће се доћи када је реч о биоетичким питањима. По мишљењу француских социолога наведени ставови римокатоличке цркве представљају наставак забринутости у вези са људском врстом и ризиком еугенике, што је приступ који се може повезати са концептом „људске екологије“ усредсређене на одбрану породичних вредности, на начин како је то дефинисао Јован Павле II. Овако активан и гласан наступ француског дела римокатоличке цркве проузрокован је деценијским опадањем броја католика у Француској и осећањем да све мање грађана дели вредности и норме римокатолицизма, као и уверењем да би усвајање оваквог текста закона представљало озбиљан удар у темеље већ пољуљаног хришћанског друштва, посебно имајући у виду дугорочно развијање „животне политике“ француске државе која брише границе између интимног живота и политике, градећи тако основу за „републику интимности“, тј. проширује законодавну регулативу у оне сфере које су традиционално сматране приватним.

СЕНАТСКА БРАНА Напослетку, садејство између црквених представника и конзервативних политичара резултовало је усвајањем закона пред Сенатом са једном значајном изменом – избачен је споран члан који је предвиђао фундаменталну деконструкцију важећег појма породице. Бруно Ретајо, највероватнији кандидат деснице на предстојећим председничким изборима 2022. године, том приликом је изјавио како предложен концепт АРТ-а без учешћа оца „намеће вољу одраслих науштрб интереса и права деце“. Гласање пред Сенатом није било ништа мање контроверзно од закона, с обзиром на то да су конзервативни посланици, у циљу да спрече усвајање иницијалног текста закона, предложили још радикалнију одредбу, којом се дозвољавало тзв. post mortem потпомогнуто зачеће, односно могућност да жена искористи генетски материјал свог преминулог супруга, што је изазвало конфузију услед које је одбачено усвајање целе спорне одредбе, укључујући и део у вези са „омогућавањем родитељства свим женама“. На тај начин (привремено) је окончана легислативна борба за промену фундаменталних људских вредности, не само француског друштва већ и европске цивилизације у целости. Корен идеје о пробијању граница биоетичких норми и промени људске природе провлачи се кроз читаву људску историју, од доба античких полиса до времена национал-социјалистичких идеологија, међутим данас је таква идеја у оквирима постструктуралног друштва препозната као „трансхуманизам“.
Реч је о једном комплексном философском покрету, чији је циљ промена света путем промене људске природе, односно кроз повећање људских капацитета и здравља помоћу науке и технологије. Крајњи циљ трансхуманистичких истраживања може се исказати у концепту „божанске машине“, људског бића које ће користећи оптогенетику, информатичке технологије, когно-технологије и нанонауку постати „савршено“ по својим психофизичким карактеристикама, али и лишено „слободе да погреши“, односно биће унапред тако генетски испрограмирано да ће попримити атрибуте божанске савршености. То је један радикалан, еугенистички приступ свету, а суштински представља нову религију, „религију без откровења“, како је трансхуманизам назвао Џулијан Хаксли у свом истоименом раду. На начин како је структуриран, трансхуманизам се савршено уклапа у све секуларне пројекте који истискују традиционалне религије и који, настављајући идеолошке детерминанте одређене пре свега Француском револуцијом, уздижу човека на престо свих мерила, рушећи границу између природе и кибернетике, успостављајући прелазни стадијум цивилизације на путу од човека до машине. Стога питања обухваћена француским законом о биоетици само су нека на која ће француско друштво, али и људски род у целини морати да пружи квалитативан одговор у 21. веку уколико не жели да човека „створеног по лику Божјем“ замени за човека створеног по лику из каталога.

[/restrict]