ОБУЗДАВАЊЕ

Новак Ђоковић је на светској сцени убедљиво победио, Дара из Јасеновца на тој сцени није победила, али свакако није ни изгубила. Тако би, поједностављено речено, гласило извештавање о темама које су у протеклој недељи надмоћно заокупиле нашу јавност. Поменути резултати – успех и неуспех, победа и пораз, као и све остало што је у медијима пратило догађања везана уз ова имена, постали су и знак препознавања и сажимања судбина и околности битних колико за најбољег српског спортисту свих времена, или за имагинарни лик главне јунакиње једног по много чему изузетног филма, толико и за народ чији су они део.
Шта се испоставило као заједничко, као повезујућа нит за Дару и Новака, ликове стварносно неспојиве из очигледних разлога? Одговор није компликован, напротив –суморан је и једноставан. Животни и силовити Ђоковић, једнако као и филмским језиком одсањана десетогодишњакиња из Јасеновца, када се суоче с великим светом, неизоставно по(д)несу тешку хипотеку свог народа. Када се „отисну у свет“, они нису више само собом одређени, већ моментално постају неко ко припада, неко ко је део културног обрасца и националног идентитета који многи, посебно на Западу, воле да не воле, или – ако већ не мрзе, онда без оклевања сумњиче, оспоравају, преиспитују, осуђују. Тако, када неко с нашег простора искорачи и као јединствен, најбољи међу најбољима, често се у том свету нађе у ситуацији сведока и жртве. Открије му се, наиме, усред блештавила и привлачних варки, да свет који блиста снагом и атрибутима моћи привлачне западне културе у трену може да постане невероватно ружан, мали, ускогруд, бесраман, ситан и пристрасан, слаб и острашћен. Неминовно, то искуство за наше људе постаје умножавана чворна тачка у коју се појединачне судбине закономерно уливају и потчињавају усуду прокаженог и демонизованог колективитета.
Када Новак Ђоковић, најбољи тенисер света, играјући „у доминантном стилу“, освоји девету титулу шампиона Отвореног првенства Аустралије, и то победом над врхунским противником Данилом Медведевим, чиме уједно оствари 18. гренд слем у каријери, он бива проглашен Краљем Мелбурна! Публика овог турнира, као и читава спортска светска јавност, међутим, добро знају да је, кроз протеклих заморних и апсурдним ковид протоколима отежаних месец дана, овај стварни краљ терена био жестоко, понекад и притворно-лукаво, малтретиран, дакле нимало краљевски пажен. Познати су детаљи о сплеткарењу, манипулисању и понижењима којима је најбољи тенисер света био изложен на АО, али наводимо једно запажање које ће, верујемо, трајати.
Угледни бивши аустралијски тенисер Пол Мaкнaми јавно је дословно рекао: „Дугачак је списак свих оних који су се осилили да ударе на Ђоковића. Његова личност не прија Аустралијанцима очигледно. За мене није у реду да човека с великим срцем и добрим намерама шутирају као канту.“ Мaкнaми се овде не зауставља, па наводи своје убеђење да је Новак „трпео због свог српског порекла“. Отуда и његов закључак: „Геополитика је важна… Генерално, када кажете ’Балкан’, људи вас гледају другачије.“
Управо тако – „другачије“ гледали су поједини „амерички људи“ филм Дара из Јасеновца, чинећи много тога што је онемогућило да ово остварење прође тесна врата кандидатуре за Оскара. Подсетимо на оно што Зоран Грбић оправдано именује као „глупе и злонамерне поједине рецензије из америчких медија“, односно да Џеј Вајсберг у Варајетију пише да је филм „отворена српска националистичка пропаганда“, „нескривено антихрватски и антикатолички“, док критичар ЛА тајмса Роберт Абеле закључује да је „логор био пакао за Јевреје, али да је режисер покушао да представи да је уништење Срба био главни циљ, као и то да су деца имала свој посебан логор“.
Све претходно наведено, ма колико да је ниско и подло, представља само фрагменте, узорке и исечке из пребогате целине, подједнако датиране у прошлост, као и у наше доба, целине која би модерним речником могла да се именује као „Обуздавање и поништавање Србије и српског народа“. Појам „обуздавање“ подразумева разрађене оперативне методе и апаратуру чија је улога практично блокирајућа и рушилачка. Чињенице се одавно не скривају, као да се нема воље и снаге за камуфлирано или финије деловање. Иначе, термин „обуздавање“ посебно је омиљен у анализама усмереним на антируско деловање, па је уобичајено да искрсне најава попут оне да ће, рецимо, Пентагон „као део конфронтације са Русијом у Европи, појачати ’обуздавање’ Москве у Источној Европи помоћу неколико иницијатива: извођење мултинационалних војних вежби, развој крстарећих ракета великог домета копненог базирања и средстава за надзор у стратешки важним областима“.
Овде је илустративно наведен део из арсенала речених операција, али обуздавање подразумева много раскошнији регистар усмерен не само на материјалне већ и на психолошке равни. Када се, на пример, обуздава Србија, то се не чини у домену ракета великог домета, већ се деловање усмерава у низ других „цивилних“ праваца, а предузима се посебно онда када се наслути некаква опасност да се добрим планирањем, или могуће успешном развојном стратегијом, земља отргне контроли и свом полуколонијалном, од контролора зависном, статусу. У овим случајевима настаје брутално обуздавање преко алатки економског и политичког уцењивања. Једноставнија, мека варијанта ове вештине на делу је када рецимо водећи српски спортиста потврди највишу светску класу, или када се овде сними филм трагичног и истинитог садржаја који би јавно мњење могао да преобрати, или бар узбуни. Методи, решења и поступци „обуздавања“ су небројени, али се увек своде на исто: онемогућити, ускратити, отежати, оштетити, понизити….Одскоро, у западном свету, као део поступка у најширем значењу поменутог појма, појављује се оперативно ефикасно деловање именовано као „култура поништавања“. Када се каже „култура поништавања“, појам култура је сасвим условно употребљен, јер се овде подразумева и очекује заправо тоталитарна репресија и јавно кажњавање, насилно цензурисање људи и идеја.
Поништавање је постало део идеолошке, политичке и културне праксе. Постаје норма понашања у западном свету, такође и тема о којој се код нас све чешће говори, уз освешћивање да је реч о реалној претњи човековој слободи. Реч је о бојкоту, о друштвеном презиру и намерном истискивању из јавног живота некога или нечега „с обзиром на одређену секвенцу његове биографије, или другачије ставове“! Могу ли то бити и читави народи?
Ко и због чега на Западу пропагира идеолошке програмске поучке културе поништавања? О томе професор Мило Ломпар за Спутњик каже: „То је друштво ношено идеологијом дубоког насиља и нетолеранције, која се представља управо кроз идеологију мира и толеранције. У том парадоксу крије се унутрашња противречност која битно одређује западна друштва, а посебно оно америчко. У старту некога оптужите да је расиста, патријархалиста, хомофоб, а том оптужбом унапред себе постављате на место некога ко то није. Оптужујући некога, привилегујете позицију исправности.“
Може ли се надвладати ова претња слободи људи? Како српски народ, који је, историјски и данас, мета хајки, искључивања из јавног живота, оптуживања и клеветања, успешно да одговори на ова искушења? Верујемо да може, и да хоће. Као и да је један од путева у том смислу – да обнови и оснажи своју историјску и националну свест, поготово да се не поколеба око етичког наслеђа које је одредило његов оспоравани и „таргетовани“ идентитет.

Један коментар

  1. Tоплица

    Упркос миленијумској актуелности ове теме, на жалост и данас можемо да констатујемо да је овог часа она, најактуелнија.
    Присетимо се само Римске ароганције и обести, у свакој области живота, и циничног уздизања њихове посебности, да би се све завршило силовањем њихових девојчица у присуству родитеља, од стране дивљих Германа. Да је то и свети Аугустин окарактерисао као божију кару !
    Истородна гадост негована је током свега средњег века по свему Западу. Ко год је смогао снаге, отиснуо се да колонијализује. . .
    Но вештина “упражњавања”, мора се признати, напредовала је до степена савршенства, уметности. Тако рецимо Енглез, све што преко ваших леђа науми, мора то да проведе у рукавицама. Појави ли се ропот жртве, он, Енглез у својој средини слови као неуспешан !
    Да, о вештини и ово. Нисмо ли тек сада, након магнум зла над нама, донекле прогледали и зинули у чуду ; како смо оно “самоуправљање” били прихватили као Кардељеву генијалност, а све је смишљено далеко одавде, као привремена мера дражњења народа источног блока (порука Румунима и др., – Док ви стењете под централизмом, ту до вас Југословени самоуправљају и возе скупа кола – . Колико нас се овде и данас кити са оним “Др” зарађеним на ”разради” Кардељеве ”генијалности” !
    Али као да нека виша сила вечно меша карте, дајући прилику народима да се по реду испоље ? При чему степен њихове слободе и моћи зависи од способности да уваже и спроводе идеје правде и слободе. Па онда, по мери злоупотребе ”овлаштења” долази до волшебног докидања оне првобитне моћи ?! ( нешто што је добро промишљао Достојевски ! )
    Уосталом све до оног удара по нама, сви без разлике, видели смо у Западу савршенство правде и благостања. Можда наша највећа фрустрација долази од овог сазнања ! То је као да деценијама носиш грумен злата у џепу, а онда се испостави да није злато ! Сада смо празни и разочарани. Неће ли надолазећи Исток наступити са више мудрости . . .па да се ово полако заборављаа као ружан сан.
    За ауторку велико браво !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *