Ни косовоизручитељство, нити јасеновачки ревизионизам

Поводом расправе о изјавама председника САНУ

Да ли најученији, најмудрији и, претпоставка је, најбољи међу нама више не маре за своју земљу и свој народ, нарочито онај сатеран у гета на окупираном Косову и Метохији?

Пишу Милош Ковић и Часлав Д. Копривица

Још нису утихли одјеци поводом иступа председника САНУ проф. Владимира Костића, који је о Божићу подсетио јавност на свој вишегодишњи став о тобожњој „изгубљености“ Косова и Метохије, али и о штетности борбе за његов повратак у окриље српске државе. Будући да је тај случај изазвао вишеструку реакцију на различитим странама, али и да су покренута питања која немају никакве везе са ставом академика Костића и САНУ према Косову и Метохији, верујемо да је потребно да се истакне оно што је у читавој ствари најважније.

ИДЕАЛИСТИЧКА ЗАБЛУДА? Нико изван САНУ не би требало да се у име саме САНУ бави питањем ко ће водити ту установу, јер то на сваки начин спада у домен њене институционалне аутономије. Није примерено ни позивање на њено распуштање и поновно оснивање – по чијим критеријима и под чијим надзором? Где год људи, па макар били и најбољи, бирају, ту треба рачунати и на могућност несавршености појединих избора, што је прирођено коначности карактера реалних историјских институција. Ако је тога било у САНУ – а то се не може искључити, мада то НИЈЕ предмет „случаја Костић“ – тада нешто такво треба прихватити као неминовност историјског живота културних установа.
Ово, међутим, не значи да јавност нема право на став о деловању САНУ, у оквиру широко прихваћене претпоставке о томе шта она јесте, односно шта оличава. Наиме, наша јавност је, ослањајући се на сопствено, историјско искуство и по инерцији из не тако давних времена, пошла од тога да је Српска академија наука и уметности највиша научно-уметничка и културна установа српског народа, у којој седе најпозванији и најдобронамернији људи који, поред осталог, (и даље) бдију над судбином свога народа и своје земље. Пошавши од таквог искуства и те претпоставке, јавност је реаговала на нешто што јој је непојмљиво. Је ли то „идеалистичка“ заблуда, ствар потребе народа да верује да најученији међу нама брину о нашем благостању? Посматрано с таквог (наивног?) становишта, председник САНУ, у чије би институционално a priori требало да буде уграђена регулативна идеја добробити српског народа, не сме да јавно заступа антинационалне ставове, у које несумњиво спада и онај о тобожњој беспредметности наше одбране сународника, светиња и државе на Косову и Метохији.
Академија је настала у времену борбе за ослобођење и уједињење српског народа, и она стога за све време свога постојања није била некакав слободни клуб за необавезно изношење и размену личних мњења – што би било на линији више пута из Академије поновљеног става да свако, па и председник САНУ, има право на „лични став“ о КиМ – већ установа чије је деловање и постојање неодвојиво од претпостављене идеје добробити народа и земље из које је она институционално израсла. Само то може и сме да буде подстицај за уплив спољне јавности у рад САНУ. Личне потребе појединаца, амбиције да уђу у САНУ, или повређености због тога што се то није десило, не би смеле да имају било какве везе са забринутошћу јавности и заједнице да ли се САНУ, наш понос, и даље осећа обавезаном тиме што носи часни „префикс“ Српска.

СТРАТЕГИЈА СРОДНА КОСТИЋЕВОМ СТАНОВИШТУ Зато, када се узбуркају духови због онога шта се на националном плану дешава у САНУ, то није само ствар тривијалног аргумента да грађани плаћају САНУ, па стога имају право да знају шта се ради „за њихов новац“. Уосталом, грађани плаћају и председника Републике Србије Александра Вучића, који већ најмање три и по године најактивније ради на спровођењу у дело своје косовоизручитељске „стратегије“, суштински сродне костићевском становишту. У вези с тиме, примећује се да је код неких прорежимских медија и изнајмљивих јавних интелектуалаца („аналитичара“) у току координисан покушај да се једино став Александра Костића о КиМ прикаже као дубоко споран, што би послужило као димна завеса за наставак Вучић–Костићеве „Косовске политике“.
Јавност је, међутим, дубоко узнемирена следећом спознајом: ако челник САНУ тврди да Косово и Метохија није српско, и за то, видимо, добија (активну или пасивну) подршку чланова Академије, да ли то значи да најученији, најмудрији и, претпоставка је, најбољи међу нама више не маре за своју земљу и свој народ, нарочито онај сатеран у гета на окупираном Косову и Метохији? У вези с тиме јавност има право да Академији упути следеће питање: Да ли је за САНУ Косово и Метохија део Србије? О томе највиша секуларна духовна установа српског народа напросто мора имати јединствено и меродавно корпоративно мњење, као што га је имала од свог настанка.
Заступање става о не више српском Косову недостојно је положаја председника САНУ, без обзира на нечије стручне квалификације, у које шира јавност не би требало да улази. Недопустиво је, међутим, и када се у критикама поводом става САНУ о Косову и Метохији препознају трагови јавне и упорне кампање смањивања броја жртава и порицања геноцида над Србима у НДХ. И косовоизручитељство и јасеновачки ревизионизам наносе српском народу ненадокнадиву националну штету.

3 коментара

  1. Avatar

    Каква адекватна реч – “косоизручитељство”! Миц по миц, преко потписивања разноразних штетних уговора (о којима нерод Србије не зна скоро ништа, а ваљда би морао да зна, сем ако није на његову штету па се крије) и поклањања, једног по једног, атрибута државности наказној творевини названој Р. Косово, ради се, пуном паром, на томе – косовоизручитељству. И то почев од врха државе, под масама и паролама које би требало да нам олакшају “гутање” и прихватање “реалности”.
    А реалност је, господо следећа:
    Косово и Метохија су део Србије. Док то пише у Уставу Србије, тако и јесте, за сваког човека у овој земљи, те рад на косовоизручитељству аутоматски потпада под дефиницију велеиздаје.
    То што су Америка, Немачка, и… признале Косово, не мења чињеницу да више од половине земаља планете није то учинила, укључујући највеће државе света, исто као што није ни део ЕУ. Нити мења чињеницу да су бројне земље повукле своја признања (треба наставити рад на повлачењу признања – како може, на нашу штету, да нас обавеже смешни папирић из Беле куће? потписан под смешним и понижавајућим околностима) – јер је важеће међународно право на нашој страни. Јер резолуција СБ под бројем 1244 још увек важи. Јер Косово и Метохију ЈОШ НИСМО ПОКЛОНИЛИ… а на корак смо…
    У том смислу, ни председник САНУ, који, носећи терет првог међу најумнијим људима у земљи, треба да престане да помаже у уверавањима народа да је Косово изгубљено – јер није, а ма шта он сам интимно мислио, НИКАД И НИГДЕ не може да иступа као обично приватно лице, јер свака његова реч има велику специфичну тежину; од њега се, с правом, очекује да заступа интересе Србије, а не њених непријатеља, докле год је међународно право на нашој страни. И док још имамо оне који нас подржавају, тј. док не дигну руке као од безнадежног самодеструктивног случаја…
    А САНУ, наравно, МОРА да изађе са својим званичним ставом, а не да се скрива иза дебелих зидова , правећи се да ради нешто важније него што је, у овом тренутку, питање опстанка, не само целовите Србије, него, буквално, њеног физичког постојања у будућности.

    • Avatar
      Tоплица

      Дакле, господо Копривица и Ковићу, шта је коначно ? Нико изван Анус не сме да дира у њихову политику, али имамо право да протестујемо ? Или тако некако. Али нико није ништа друго ни радио, чак ни говорио, осим што се предвиђало да се у згодном времену та установа реформише. Овако, Ваш став као да проповеда пасивност зарад принципа. Лако се сложити са Вама да у цивилизацијске норме не треба дирати, но наша кућа гори. Погледајте шта раде савремени учитељи и промотери демократије кад тамо неки Трамп мало скрене са пута. Ови наши аладемици нису само скренули него погрешним путем далеко одмаглили. Бројним уступцима наших власти питање Косова претвара се у лажну љуштуру која све мање крије било какав садржај. Политичару овако одговара јер лакше влада, а ми шта ? Да се задовољимо повременим текстом на једној страници Печата. Превише је празног мудровања ту.

  2. Avatar

    Српској академији наука и уметности од свег срца желим да се не брука којекаквим изговорима, него да смогне снаге – коју има – па да постави изложбу о геноциду, коју је, својевремено, спречила. То дугује свом преминулом члану као аутору, али и народу Србије који жељно чека мало храбрости од своје врхунске институције. И да, коначно, изађе са студијом о броју жртава геноцида за време НДХ. Зар није време? толико деценија је прошло! Умањивањем неће ништа постићи, јер истина је као вода, увек нађе себи пут. Јер постоје бројна документа – ревизија неће, на дуже стазе, успети. Боље је да часно одужите свој дуг.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *