Невоља

Зашто су Вељко Беливук и његова група ухапшени сада?

Барем откако је јесенас, из ложе „Партизановог“ стадиона у којој је седео и директор полиције Владимир Ребић, претио играчима „Црвене звезде“, па су таблоиди блиски власти и једном и другом дали неочекивану колико и примерену пажњу, Вељка Беливука званог Веља Невоља било је у јавности исувише да би се то по њега добро завршило; неписано је правило у том свету, наиме, да се тих пет минута славе завршавају нагло и веома неславно. Док насупрот томе много дужи рок трајања имају они житељи подземља о којима се зна мало или, још боље, нимало, већ и зато што такви представљају много мањи терет за оне који им пружају заштиту. А нема организованог криминала без спреге криминалаца и извесних структура у држави које су за то надлежне, штавише, што је криминал организованији то су и ове структуре моћније, таква је природа њиховог односа.

УСПОН И ПАД Па је тако и овај однос Беливука и надлежних структура кроз време еволуирао. Све док на њега, изненада, нису стављене лисице у раним јутарњим сатима прошлог четвртка, 4. фебруара, што је иначе, с позиције интереса друштва, и једино пожељно стање у коме може да се налази.
Тако да се овој акцији наших снага безбедности, у којој су ухапшени Беливук и низ његових сарадника, мора честитати од срца, како год да се окрене, нашем друштву је данас боље него што је било пре десетак дана; тим више уколико су тачне све оне језиве информације о злочинима који им се стављају на терет, а ту има и отмица, мучења, касапљења, убистава… Нећемо о детаљима, нема ни потребе.
Насупрот томе, и те како има потребе да се поразмисли како смо, и зашто, доспели у ову ситуацију да Вељко Беливук и група коју је предводио буду ухапшени сада а не раније.
Његов успон је, кроз извештавање медија о његовим активностима, могуће пратити још од пребијања возача/телохранитеља директора ФК „Партизан“ Милоша Вазуре 2016. године. Што значи да је његов успон заправо започео и раније, но, како год, после убиства Александра Станковића (коме надимак можда јесте а можда није био Сале Мутави) Беливук ће у периоду који је уследио преузети Станковићеву групу навијача „Партизана“, а потом и читаву јужну трибину. Кога то занима, по друштвеним мрежама може да пронађе и снимке неких виђенијих вођа навијача „Партизана“ које је Беливук сурово потчињавао у том процесу.
Паралелно с тим пак текао је кудикамо важнији процес у криминалном подземљу наркотика, рекета и ликвидација у коме су Беливук и његови пословни сарадници, евидентно, постајали све моћнији, а тиме и све опаснији.

[restrict]

(НЕ)ПОЗНАТИ ЗАШТИТНИЦИ Те отуда и споменуто питање ко их је до сада штитио и зашто је сад те заштите нестало.
Привлачан одговор, не нужно и нетачан али евидентно непотпун, указаће на Беливукову навијачку везу – преко убијеног Станковића – с официром Жандармерије Ненадом Вучковићем Вучком, а преко њега и са некадашњом државном секретарком у Министарству унутрашњих послова Дијаном Хркаловић.
С тим у вези (можда), „Политика“ овог уторка јавља да је „некадашњи високи службеник МУП-а Србије помагао Беливуковој групи у уклањању трагова. Према нашим незваничним информацијама, реч је о члану елитне полицијске јединице који је био близак са бившом државном секретарком у МУП-у Дијаном Хркаловић. Такође, овај припадник МУП-а био је близак и са Александром Станковићем званим Сале Мутави, убијеним у мафијашком обрачуну у октобру 2016. године“. Име овог службеника МУП-а „Политика“ није објавила.
Али Дијана Хркаловић је још пре више од годину и по дана, без ваљаног образложења иначе, још једна мистерија у причи која њима обилује, средином 2019. године разрешена дужности у МУП-у. А Беливукова група остала је недодирљива.
О тој недодирљивости, уосталом, са застрашујућом уверљивошћу сведоче и пречеста одлагања суђења и осуда чланова Беливукове групе за тешка кривична дела за која су оптужени. Узгред, у томе се види фрапантна сличност с третманом каквом су и припадници Земунског клана били подвргавани док су били на врхунцу своје моћи и бахатости.

ПРОМЕНЕ У МУП-у Штавише, судећи по његовом понашању уочи хапшења, рекло би се да је у своју недодирљивост био толико уверен да није ни слутио да ће бити ухапшен. Па се зато није ни крио као што су се, поређења ради, по својим штековима скривали припадници поменутог клана када им је, у периоду уочи убиства премијера Зорана Ђинђића, постало јасно да им прети хапшење…
Шта се то овог 4. фебруара променило у односу на период у коме је Беливук стварно био недодирљив, или је макар имао све основе за такав закључак? Па је, чак, и то само донекле у метафоричном смислу, као свог таоца држао и ФК „Партизан“ на чијем је стадиону имао и свој бункер; коме је ико смео да га пријави кад се понашао како је хтео и због тога није трпео баш никакве последице?
Промена на челу МУП-а, то јест долазак Александра Вулина на место Небојше Стефановића, прво је што упада у очи. Разуме се, не због тога што Вулин располаже необичним моћима Шерлока Холмса и Херкула Поароа па је зато Беливук сад долијао а пре није могао већ управо стога што је за обрачун с њим првенствено била потребна воља да се то учини.
Другим речима, потпуно је тачна фраза да нико није јачи од државе. Што ће рећи да је потребна само политичка одлука да би се та снага исказала и на делу. Тако да се долазак Александра Вулина на место министра полиције, с овом акцијом која је уследила, може схватити и као демонстрација те одлуке. С тим што засад изостаје одговор на питање зашто је под Александром Вулином постало могуће оно што није било под Небојшом Стефановићем.
Ово тим пре ако се закратко осврнемо и на недавно обелодањену аферу прислушкивања председника Србије Александра Вучића и чланова његове породице. Да ли је реч о двема одвојеним одметнутим мрежама унутар МУП-а – једној која је прислушкивала Вучиће и другој која је штитила Беливука, забога, колико ли је онда тамо труло и да ли је ико за то одговоран – или је ипак логичније претпоставити да је све ово део исте завере чије расплитање још није окончано? Вучић говори о „разним високим функционерима различитих служби“, и нема нам друге него да се стрпимо док истрага не пружи и конкретнији одговор. Који је, најзад, и председник у уторак обећао као једини исправан завршетак ове мучне приче.

ЦРНОГОРСКА ВЕЗА А опет, већ сада је јасно да је Вучић потпуно у праву кад указује и да смо суочени с феноменом који је увезен из Црне Горе (па се онда овде баш лепо примио). Беливукова група, наиме, овдашњи је огранак Кавачког клана из Црне Горе чији је обрачун са супарничким Шкаљарским кланом досад однео десетине живота.
Штавише, као што је познато, Беливук је и сасвим недавно боравио у Црној Гори у гостима код Радоја Звицера, једног од вођа Кавачког клана. И том приликом су, како је јављено, црногорски органи безбедности спречили покушај убиства који им се спремао.
Можда није неважно и што је „Информер“ овог уторка на насловној страни поставио питање „зашто је Мило чувао Вељу?“. У сваком случају, свргавање Ђукановићевог ДПС-а с власти можда представља још једну важну а релативно недавну промену околности која је на концу створила услове за акцију предузету у раним јутарњим сатима 4. фебруара; и такорећи фаталну ће грешку направити свако ко занемари размере утицаја оне хоботнице, која је деценијама изграђивана у Црној Гори, на одговарајуће структуре у Србији.
При чему треба имати у виду и да врста посла којом се ово лоше друштво бави(ло) спада у озбиљан транснационални криминал. Који, као такав, на разноразне начине потпада под надлежност великих обавештајних служби. Чије земље порекла није тешко наслутити ако се у обзир узме и да оба споменута клана делују у једној НАТО чланици која, ето, с њима никако не успева да се обрачуна…
Хоћемо да кажемо, ЦИА је имала свог човека инсталираног у Земунски клан који се бавио истом врстом делатности (извештај БИА о овом клану: „Имајући у виду да је Чедомир Михајловић, својевремено, био ангажован од стране америчке обавештајне службе, не искључујемо могућност да је исти у контакт са припадницима Земунског клана управо ступио по налогу ове службе, у циљу праћења и сагледавања њихове активности. У том смислу, веома је реална и претпоставка да је Михајловић по налогу америчке службе и усмеравао поједине активности припадника наведене криминогене групације“). И сигурно је да с нестанком Земунског клана није нестала и заинтересованост ЦИА за надзор и управљање тим делатностима на овом простору. Тако да, заправо, уопште није за одбацивање ни помисао да је истина о овом случају много компликованија него што делује на први поглед.
А када се на све то дода и проналазак снајпера у поседу Беливукове групе, уз опомену начелника Управе криминалистичке полиције Богдана Пушића да су „обавештајни подаци указивали да ће се покушати извршити атентат“ приликом откривања споменика Стефану Немањи…
Не значи то аутоматски и да су ови обавештајни подаци тачни. Али још један 12. март који нам се приближава, уз све неугодне паралеле које се могу повући између Земунског клана и Беливукове групе, представљају очигледну опомену. И позив да се овај случај немилосрдно испита до краја, како се ништа слично не би поновило. За то је, најзад, пре свега потребна добра воља…

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *