КОРОНА И СВЕТ – ПРОПАСТ ЗАПАДА

На почетку кризе с вирусом корона, прошле године, на површину су испливале бројне мањкавости западног система и западних „вредности“. Тада је изгледало да је то – то и да не може бити горе. Годину дана касније, с „другим политичким таласом“ пандемије, постаје јасно да све може бити још горе и огољеније

Освалд Шпенглер у својој, пре више од стотину година објављеној књизи „Пропаст Запада“ пророчки је приметио бројне феномене западне културе, односно цивилизације који су своје потпуно остварење почели доживљавати тек од краја 20. века па све до овог почетка треће деценије трећег миленијума. Ако је западни свет још почетком прошлог века ушао у своју терминалну фазу, односно како је то Шпенглер рекао, ако је „фаустовска цивилизација“ тада дошла до периода „зиме“, онда су године у којим се тренутно налазимо нека средина јануара, када је најхладније.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Шпенглер је тврдио да је демократија пуко политичко оруђе новца, а да су медији средство путем којег новац делује у демократском политичком систему. Свеобухватни продор моћи новца у друштво је, по њему, јасна назнака преласка једног друштва из епохе „културе“ у еру „цивилизације“, која је и последњи ступањ једног друштвеног система. У, да поновимо, пре сто година написаној књизи Шпенглер наводи да су демократија и плутократија само две странице истог новчића и да је „трагикомично што су они који тврде да се боре за побољшање света и који свима држе лекције о слободи“ људи који помажу новцу да још повећа своју моћ. Шпенглерова анализа демократских система указује да је чак и употреба уставних права сваког појединца зависна од новца и да демократски избори могу остварити своју истинску сврху само у случају потпуног недостатка организованог вођства у овом политичком процесу, те да чим изборни процес постане лидерски организован, у обиму који новац то дозвољава, гласање престаје да буде од значаја и не представља ништа више од пуког бележења односа маса према владајућим структурама на које оне немају никакав утицај. Тешко да ишта боље доказује колико је био у праву од претходних и ових избора за председника САД. С једне стране, већ деценијама је главна одредница овог циркуса ко је колико новца уложио у кампању и управо у односу на то се прогнозирало ко ће победити. С друге стране, какве год ми резерве имали према лику и делу Доналда Трампа, чињеница је да његов тријумф на председничким изборима није могао да донесе и промену америчког система за коју се, макар декларативно, залагао, па су све четири године његовог мандата протекле у борби с „дубоком државом“, односно олигархијом, а не у остваривању циљева. То је доказао и епилог његове владавине, начин на који је срушен и доцније прогоњен и он и његове присталице.
Шпенглер упозорава и да што је већа концентрација богатства код појединаца, то се више и борба за политичку моћ врти око питања пара, и додаје да се то не може назвати ни корупцијом, нити изопаченошћу демократије, јер је то неизбежан производ зрелих демократских система. Чак и пре само двадесетак година, а камоли пре више од стотину, тешко је било замислити да ћемо живети у свету у којем један посто светских богаташа поседује више новца од 90 одсто глобалног становништва.
За крај овог подужег, али важног увода напоменимо да је за једину силу која би могла да победи моћ новца Шпенглер сматрао „крв“, али не у расистичком смислу који се овом појму најчешће приписује, не чак ни у етничком него у односу на народ који је уједињен око заједничког циља, око заједничких вредности. И ту долазимо до коначне поделе. И сам Шпенглер док пише о пропасти Запада, Русију издваја из тог контекста дајући јој статус „високе културе“, а не терминални стадијум „цивилизације“. Та разлика видљива је и данас и илустроваћемо је само једним примером – када је чувени амерички редитељ Оливер Стоун радио серију интервјуа с председником Русије Владимиром Путином, дотакао се и руске борбе у Другом светском рату нагласивши како су Руси и тада били спремни да се боре против нациста до последње копејке, на шта му је Путин с прекором узвратио – „не до последње копејке него до последње капи крви“. Чак ни Стоун, за којег се не може рећи да је просечни западњак или Американац, није могао то да схвати.

За либерални „Политико“, а да се наслутити да је то гледиште и западног естаблишмента, руска и кинеска вакцина су само за сиромашне

ГЕОПОЛИТИКА ВАКЦИНА Сада долазимо до ситуације у којој се налази свет запоседнут борбом против короне и за вакцине. После невероватног себичлука који су западне земље показале приликом „првог таласа“ пандемије прошле године – када је изостао сваки траг солидарности, када су једне земље Европске уније одбијале да помогну другим државама, тешко погођеним заразом, када су САД из Италије војним авионима односиле дефицитарни медицински материјал, уместо да шаљу помоћ – актуелни други „талас“ оличен је у отимачини за вакцине, али не било које. Ово примећује чак и државно пропагандно гласило Немачке „Дојче веле“: „Док је Србија набављала вакцине са свих страна, у комшилуку су чекали на помоћ Запада или чак сматрали руске вакцине ’провокацијом’. Сада је враг однео шалу.“ Иронично је, зар не, да они који најгласније прокламују како је „људски живот највећа вредност на свету“ управо тај живот стављају иза неких политичких питања, а у ствари иза јагме за новцем. Како другачије објаснити чињеницу да је од вируса корона у „недемократској“, „тоталитарној“ и каквој све не Кини од ове болести у протеклих годину дана умрло 4.636 људи, а у „светионику демократије и људских права“ њих више од 486.000? С обзиром на то да Кина има четири пута више становника од САД, број смртних случајева у тој земљи би требало да буде скоро два милиона, што је чак 420 пута више од забележеног. У чему је ствар? Можда у томе што је „крв“ победила „новац“ па се ни о чему није водило рачуна колико о животу људи, односно народа. Чак је и у „трећеразредној сили“, каквом западњаци сматрају Русију, број умрлих знатно мањи него у САД (79.210).
И када погледамо развој и цену вакцина, опет видимо поделу на „крв“ и „новац“. Истраживања за проналажење вакцине против вируса корона у Русији и Кини поверена су државним институтима, односно компанијама. Вакцина „Спутњик Ве“ производ је државног Истраживачког института за епидемиологију и микробиологију „Гамалеја“, а кинеска вакцина BBIBP-CorV је производ компаније „Синофарм“ у већинском власништву државне Кинеске националне фармацеутске групе. Из Кине стиже и вакцина компаније „Синовак Биотек“, која је приватна, али под контролом државе, и која је своју вакцину развијала у сарадњи са „Синофармом“, тако да се и на њих може гледати као на државни пројекат. Утолико пре што су америчке власти фебруара 2019. забраниле трговање обвезницама ове компаније на њујоршкој берзи. С друге стране, западне вакцине развијале су приватне компаније попут „Фајзер-Бионтека“ или „Модерне“. Ту је и вакцина коју су заједнички развијали мултинационална компанија „Астразенека“ и Оксфордски универзитет, али ова компанија, по свему судећи, не само да није у стању да произведе потребне количине вакцине (због чега је крајем јануара дошла у сукоб с ЕУ) него њене вакцине нису довољно квалитетне, због чега су повучене из употребе у Јужној Африци.
Док све вакцине, без обзира на начин деловања, имају прокламовану ефикасност између 91 и 95 посто (осим „Астразенеке“ где је декларисана ефикасност око 70 одсто), њихове цене се знатно разликују. Из овог поређења морамо изузети кинески „Синофарм“, чије вакцине држава откупљује по цени од 30 долара по дози, јер је то цена коју држава плаћа попут субвенције, док је у иностранству продаје по нижој, али скривеној цени јер је Пекинг отворено саопштио да ће неразвијеним и државама у развоју „помоћи“ око вакцине. Руски „Спутњик Ве“ кошта 10 долара по дози, „Фајзер-Бионтек“ – 20 долара по дози, а цена „Модерне“ износи 37 долара по дози. Јасно је да је код приватника профит стављен на прво место, али ништа друго се и није могло очекивати.
Поред кинеског субвенционисања вакцина треба напоменути и спремност Русије да своју вакцину подели с другима, па је Србији, али и неким другим земљама понудила да и саме производе своје вакцине.

КРВ ЗА ПРОФИТ Сада се показује да и западне власти више брину о профиту приватних компанија и „политици“, него о животу својих грађана. Тако Европска унија одбија да прихвати и региструје руску, или кинеску вакцину, и онда плаћа двоструко и четвороструко више вакцине које не може да набави у потребној количини. Управо је то разлог због којег се људи на Западу, укључујући и „Дојче веле“, диве Србији и њеној способности да својим грађанима обезбеди све врсте вакцина којих се може докопати. А да вас подсетимо да су домаћи либерали донедавно тврдили да Србија треба да увезе само оне вакцине које прихвати и ЕУ. Где бисмо били сада да је било по њиховом? На месту Хрватске у којој је до 25. јануара било вакцинисано само 69.984 људи, док је тог истог дана у Србији вакцинисано 265.000 људи? Или Албаније која је до сада примила симболичних 2.000 доза вакцина, али њен премијер Еди Рама, упркос томе, понуду Русије сматра „провокацијом“. Оно за шта Еди Рама отворено каже да је „провокација“, ЕУ (осим одавно „одметнуте“ Мађарске) и не узима у разматрање. Као што смо већ напоменули, профит западних фармацеутских компанија важнији им је од здравља сопствених грађана.

3 коментара

  1. Tekst je dao i više nego dovoljno elemenata da se na pravi način zaključi. Pošto sam živeo i radio i na evropskom Istoku i Zapadu, mislim da mogu akcentirati još nešto. Na Zapadu, posebno u SAD, tačka „oslonca“ je dolar ili evro. Sve je tome podređeno. Iz toga je formiran mentalitet. Pojedinac je u neprestanoj borbi za novac i tome je podređena njegova „kultura“. I privatne firme su na istom nivou, time i farmaceutske. To važi i za državu, posebno one finansijski jake. Na Istoku je ista ili slična situacija. Možda kod državnih firmi postoji nešto drugačiji mehanizam, posebno u pogledu oštrih sankcija za antidržavno delovanje. Što se nas tiče, mi smo na „dobrom“ putu da završimo u istom pravcu, ako već nismo dobro zagazili. Zašto ovo pišem. Razlog je, po meni, vrlo jasan. Na tom pravcu, kada je u pitanju novac, sve je dozvoljeno i normalno. Nije normalno samo onima koji to posmatraju sa strane, a nisu na tom pravcu. Otuda zaključci o „propasti Zapada“, nemaju dovoljnu objektivnost, već su, pre svega, gledanja onih sa strane. I pitanje je dokle će oni biti „sa strane“. Na žalost „tu smo gde smo“ i trebaće velika sreća i Božija pomoć da se iščupamo iz tog ponora.

  2. Tоплица

    Аутору као доказаном трезвењаку и опрезном аналитичару, изнео бих сумњу да је овде у питању нека велемајсторска игра и да се сви потези још не могу до краја сагледати. Видимо да наши около већ славе првенство у броју вакцинисаних. Но да ли смо одвећ скромни или оптимисти са искуством, тек, мало нам је чудно да смо баш ми најбољи у том процесу вакцинације ! Ни у чему другом него у броју вакцинисаних !

  3. Neznate vi sta je zapad . Na zapadu su sve institucije stvorene ali gradjani su sistemom tajno podeljeni na one koji su poreklom drzavljani i oni naturalizovani koji su gradjani poslednjeg reda. Diskriminacija pocinje sto vam se obicno nepriznaju skole koje ste doneli sa sobom iz domovine.
    Nepriznavanjem diploma svedu vas na roba da radite obicne niskoplacene poslove gde zaradite onoliko koliko vam je nuzno da platite stan i hranu a ostalo sve na kredit sa zelenaskim kamatama i dugim niz godina otplatama.
    Zivite obicno u sirmasnim kvartovima gde su stanarine nesto nize ali kvalitet stanova je nula i nije u srazmeri placanja stana koji ide cak do 1000 € mesecno +…
    Na radnom mestu to se zna da su zapadnjaci u kancelarije a stranci robovi rade uglavnom ono zasta zapadnjaci nece da rade jer je nisko placeno.
    O zdrastvenom sistemu i skolovanju je prisutna nacisitcka diskriminacija ali sve skriveno prema spoljnom svetu da se nezna. Ovo sto sam napisao je karakteristicno za Svedsku ali druge zemlje zapadne Evrope.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *