КАКО ЈЕ УГАШЕНА ОПОЗИЦИОНА ЗВЕЗДА

Русија пред револуцијом?

Драматични повратак Алексеја Наваљног у Русију, потом суђење и затворска казна ревитализовали су га као водећу опозициону политичку фигуру. Протести који су уследили пресечени су одлучним мерама власти и безбедносних органа. Крај једне етапе протеста, дефинитивно не прве, али ни последње. Шта желе руска опозиција и власт, ако је ово само почетак, шта је онда крај?

Пре него што се авион с Алексејем Наваљним спустио на писту главног московског аеродрома Шереметјево 17. јануара, међународна организација Амнести интернешенел га је прогласила политичким затвореником, а дипломатски представници балтичких држава затражили су његово ослобађање. У датом тренутку његов авион лоукостера „Победа“, чији авиони иначе редовно слећу на московски аеродром Внуково за јефтиније летове, био је преусмерен на Шереметјево. Новинари опозиционих медија ће касније тврдити да су и компанија „Победа“ и пилоти били обавештени да ће слетети на Шереметјево, али да је то држано у тајности како би били избегнути инциденти с присталицама Наваљног који су се окупљали пред терминалом Внукова.
Како би били јасни сви детаљи операције руских безбедносних служби, у Внукову су се пре опозиционара окупили наводни обожаватељи популарне руске певачице Олге Бузове, која је истог дана требало да слети на поменути аеродром, тако да су опозиционари остали ван терминала. Бузова је потом изјавила да су за њен долазак у Москву знала само три лица, те да је неко искористио њено име како би направио догађај у Внукову. Руска НВО која се бави пребројавањем демонстраната на митинзима, и која често даје увећање процене у односу на МУП, али уравнотежене у односу на изјаве опозиционих организатора, објавила је да се окупило око 2.000 присталица Наваљног, док је око 60 њих приведено у полицију због инцидената.
Важно је напоменути да је Наваљни разумео да ће бити ухапшен чим слети у Русију, као и да ће му бити суђено за кршење условне слободе, за шта је и осуђен на затворску казну од две године и осам месеци, али и да је против њега 29. децембра 2020. године покренута нова оптужница за проневеру у његовом Фонду за борбу против корупције, који се налази у регистру иностраних агената Русије. Свакако да је за повратак у земљу где вас очекује затвор потребна храброст, али и карактерне особине које красе мученике. Откуда тежња за мучеништвом код Наваљног који не демонстрира особиту религиозност, а ни борба против корупције не захтева баш крвне жртве, то је више политичко-правна арена? Питање није реторичко, јер је врло могуће да самог Наваљног уцењују или су га поткупили западни центри моћи, а највероватније се ради о комбинацији та два подстицаја, јер уз све дужно поштовање Наваљном, он не одаје утисак Јованке Орлеанке, спремне да преда свој живот узвишеном циљу. Не заборавимо да опозиционар отворено тврди да председник Русије Владимир Путин настоји да га убије, па ако Путин већ није презао од тога да по ко зна који пут нареди убиство неефикасним „новичоком“ за који зна читав западни свет, шта ће га спречити да елиминише Наваљног док се овај налази иза решетака? Заиста, Наваљни је или лудачки одважан, или сам не вуче своје потезе, претворен је у пиона.

[restrict]

ЈЕДНА КАРИЈЕРА Алексеј Наваљни ни по ком критеријуму не може се сматрати новим лицем на руској политичкој сцени. Политички је активан од 2000. године, постао је познат ширим круговима 2011, а зенит је достигао на изборима за градоначелника Москве 2013, када га је победио актуелни градоначелник Сергеј Собјанин. Тада је Наваљни освојио око 27 посто, или 630.000 гласова. Наваљни је 2009. године постао саветник губернатора Кировске области Никите Белиха, кога је поставио тадашњи председник Дмитриј Медведев. Белих је, веома слично Наваљаном, једно време учествовао у раду руских либералних партија да би се на крају приклонио властима. И његова судбина је слична судбини Наваљног. Против њега је 2016. покренут поступак за примање мита у износу од 100.000 евра у малим новчаницама, а касније су уследили и покренути и други процеси.
Иако је био члан либералне партије „Јаблоко“ од 2000. године, Наваљни је до 2013. иступао с изразито националистичким ставовима. У Русији национализам се разликује од идеологије под истим називом у Србији или на Балкану, јер руски национализам представља директан увоз фашистичких идеја са Запада, повезаних с расизмом и националном супериорношћу, а није повезан с православљем или традицијом. Наваљни је, дакле, по српским критеријумима, гајио фашистичка уверења. Сам је признао да је од 2007. до 2013. године учестовао на сваком „Руском маршу“ у Москви, што је догађај који окупља неофашисте из читаве Русије.
Наваљни је четири године био лидер „Националног руског ослободилачког покрета – Народ“, који је имао искључиво расистичку и супрематистичку оријентацију. Један од њихових слогана био је „Све што нам смета треба прецизно, али сурово да се удаљи путем депортације“. Данашњи омиљени руски опозиционар на Западу је 2007. године отворено заступао укидање 282. тачке кривичног кодекса Русије која кажњава ширење националне, расне и верске мржње. Исте године је учествовао у крвавој тучи у којој је из гасног пиштоља изблиза упуцао једног Кавкасца, притом га вређајући на националној основи. Тада је за длаку избегао затвор, да би после сведочио у процесу против својих сабораца, који су услед његовог исказа осуђени на робију. Две године након што је сведочио против својих другова постаје и део владајуће структуре у Кировској области.
Случајно или не, од 2009. године Наваљни покреће серију антикорупционих истраживања и објављује их на јутјубу. После сусрета с руским државним системом, а можда и врбовања од стране безбедносних органа, Наваљни постаје омиљени опозиционар. Предводи митинге, снима разобличавајуће клипове, апсолутно развлашћује све дотадашње лидере опозиције и засењује их. Млад, довољно харизматичан за широку публику, типичног руског изгледа, он умногоме надмашује опозиционе фигуре као што су Јављински, Њемцов, Ројзман. Укратко, након што је сведочио против руских националиста Наваљни прво постаје директни политички сарадник власти, а затим љути опозиционар. Њему се двапут суди за превару и проневеру – 2013. за незаконито стицање новца око приватизације шумарског предузећа „Кировлес“, а 2014. за незаконито склапање уговора с компанијом „Ив роше“. За случај „Кировлес“ Наваљни је осуђен на пет година условне слободе, а за „Ив роше“ три и по године условне слободе.
У међувремену он предводи митинге, кандидује се за градоначелника Москве, прекида све односе с осталим либералним партијама и постаје лидер Фонда за борбу против корупције. Наваљни, фактички, постаје опозициона звезда, којој је дозвољено да делује одрешених руку. Није ни чудо да ће га, након што је 2. фебруара ове године коначно осуђен на робију, јер је учествовао у западној операцији око „тровања“, стари опозиционар Јављински назвати „популистом и националистом“.

ХРОНОЛОГИЈА ПРОТЕСТА У РУСИЈИ Протести јануар–фебруар 2021. године нису ни најмасовнији, ни најопаснији протести с којима се суочио Путинов режим у последњих 20 година власти у Русији. На демонстрацијама познатим као „Болотнаја револуција“, јер је њен епицентар био на Болотном тргу у центру Москве, око наводне крађе избора 2011. године, сакупило се више од 50.000 људи, а либерални медији су изашли с проценама које су се кретале од 85.000 до 150.000 учесника. На Болотном тргу 10. децембра нису се окупиле само присталице Наваљног, већ и цела либерална структура у Русији, а такође и ултрадесничари и радикални левичарски анархисти. Шта се затим догодило? Протести су били све мањи и мањи, а власт стабилна. Каснији скупови јануара 2012. године нису успели да пребаце те бројеве. Власти су најпре допуштале митинге, чекајући да се њихова снага исцрпи, да би у мају 2012. примениле силу и растерале демонстранте. „Болотнују револуцију“ власти су сузбиле кроз дозирану примену силе и временско развлачење демонстрација.
Следећи озбиљан талас протеста избио је 2017. године, искључиво захваљујући антикорупцијској делатности Наваљног. Тада је снимио клип против Дмитрија Медведева, оптужујући га за крађу; видео је достигао 42 милиона прегледа на јутјубу. За разлику од „Болотноје револуције“, протести 26. марта 2017. имали су вештачки карактер, будући да је корупција саставни проблем свих политичких система. Тада се у Москви окупило до 30.000 људи по либералним изворима, и 8.000 по тврдњама власти. Симбол протеста постаће жута паткица, много пута виђена на демонстрацијама у другим државама. Полиција је применила силу средњег интензитета, те је, по проценама НВО, приведено око 850 демонстраната. И Наваљни је био приведен, па убрзо пуштен на слободу, иако је имао већ две пресуде и налазио се на условној слободи.
Трећи велики талас демонстрација у Русији десио се 2019. године, када једном делу либералних политичких активиста није било дозвољено да се кандидују на московским локалним изборима. Руске власти су опет изабрале мешовит приступ, део протеста су дозволиле, а остатак су растеривале. Први митинг, 20. јула 2019. године, био је одржан у складу са захтевима власти и био је легалан. По оценама организатора тада се окупило око 40.000 људи, док је руска НВО „Бели бројач“ изнела процену од око 22.000. Следећи митинг власти нису дозволиле, јер не дозвољавају ниједан опозициони митинг у центру града после „Болотноје револуције“. Максималне процене броја учесника у демонстрацијама 27. јула 2019. крећу се око 10.000. На овим демонстрацијама Русија први пут креће активно да се служи Росгвардијом, фактички милитаризованом полицијском организацијом која се потчињава председнику РФ и влади и не улази у састав нити армије, нити Министарства унутрашњих послова. Тог 27. јула 2019. године Росгвардија и руски пандан Жандармерије – ОМОН употребили су силу. Приведена су 1.373 демонстранта, што је дотад био рекорд.
Ове три протестне етапе служе да објасне контекст протеста јануар–фебруар 2021. године и реакције руских власти. У претходна три протестна таласа Наваљни је остајао омиљени опозиционар и није осуђиван на затвор, а против демонстраната није искључиво примењивана сила већ модификована стратегија добар-лош полицајац. Након што је Наваљни отворено прешао на страну западних служби кроз аферу с „новичоком“, стратегија руских влати према њему, али и према либералним демонстрантима се у корену променила. Демонстрацијама је претходио видео-клип објављен на јутјуб каналу Наваљног док је у притвору и очекивао изрицање пресуде. У снимку Наваљни оптужује Путина да је власник луксузног дворца на обали Црног мора, а видео има 110 милиона прегледа и представља најгледанији снимак Наваљног. Не само што је Наваљни оптужио Путина за тровање, позвао на увођење санкција против врха руске власти и капиталиста повезаних с њима већ је избацио и видео у коме директно напада председника Русије, што до операције с „новичоком“ није био његов стил (углавном је критиковао поједине Путинове сараднике). У оквиру ове кампање и оптужби Наваљни позива на митинге широм Русије 23. јануара текуће године. У Москви се по проценама западних медија окупило 40.000 демонстраната, док објективни руски медији број учесника процењују на најмање 10.000. Овог пута ОМОН и Росгвардија су били немилосрдни, била је примењена највећа сила на демонстрацијама у историји савремене Русије, али је то урађено с високим нивоом професионализма, о чему сведочи чињеница да нико од демонстраната није изгубио живот. У Москви је задржано чак 1.400 демонстраната, чиме је оборен рекорд из 2019. године.
Да ће Наваљни бити осуђен на робију и да је завршена игра власти с њим било је јасно већ 31. јануара када је либерална опозиција покушала да организује нови митинг. Том приликом руске власти су у потпуности блокирале центар Москве и приводиле сваког ко се тамо нашао. На улицама руске престонице никада није било толико припадника ОМОН-а и Росгвардије, а либерални извори тврде да је у граду успело да се окупи 15.000 људи, што је неколико пута преувеличан број, јер је до краја дана задржан 1.871 демонстрант, а полиција је приводила сваког кога је могла. Трећи протест, и за сада последњи, одржан је на ноћ 2. фебруара, када је изрицана пресуда Наваљном. Радило се о ненајављеном, ад хок протесту, најрадикалнијих пратилаца Наваљног. Пошто је био уторак увече, не зна се тачно ни колико се демонстраната окупило, али је читав центар без икаквог упозорења поново био блокиран, а полиција је још једном приводила све који су се случајно нашли у центру града. Задржано је више од хиљаду људи, међу којима су били и страни држављани. Након што су опозициони активисти објавили фотографије из центра за притвор миграната у Москви, где су били затворени опозициони активисти и обични пролазници, портпарол председника РФ Дмитриј Песков је изјавио да власти чине све да правилно распореде све притворене у три протестне акције, али да их је толико да није могуће процесуирати их све у кратком року.

ГЕНЕРАЦИЈСКИ ЈАЗ Наваљни, његове лојалности и прекинуте везе с руским властима су само један део анализе и то површни, краткорочни. Руски безбедносни органи у потпуности су способни да пресеку било какав покушај револуције у Русији, била она обојена или не. Сарадници Наваљног који су имали среће да остану на слободи сами тврде да им је читава организација разбијена, да се њихови главни активисти, власници медија и портала, као и финансијери из Русије налазе у притвору, те да нико није ни остао да организује следеће рунде митинга. Недеља, 7. фебруара, протекла је у потпуном миру, с изузетком Петербурга, где је делимично био блокиран центар јер је један опозициони портал позвао људе да изађу на митинг, на који се, узгред буди речено, нико није појавио.
Зашто су руске власти примениле прекомерну силу? Логичан одговор је да пошаљу поруку Наваљном да је изабрао погрешну страну, да га казне за издају и за кршење дотад устаљених правила игре. Док год је у Русији на власти Путин, политичка каријера Наваљног је готова, а иста судбина чека све његове блиске сараднике. Па ипак, либерализам неће ишчезнути из руске средње класе, из омладине, градског становништва. Наваљни је успешно обезвређивао либерална стремљења грађанског слоја тиме што је усмеравао њихову активност на ефемерне теме. Главни циљ либералне грађанске класе јесте потпуна демократизација Русије и увођење принципа смењивости власти. Аналитичарима који су навикли да пореде разне политичке системе, да прочешљавају политичку праксу, јасно је да би демократизација у овом тренутку довела до распада Русије и повратка у паклене деведесете, када је земља била распета између мафије и помахниталих скоројевића.
Просечан припадник руске грађанске класе, образован и финансијски обезбеђен, не посматра политичку реалност са становишта аналитичара, он је пре свега усмерен на питање правичности, морала и слободе. Он жели да се ситуација ни на који начин не дестабилизује, али да се у Русији власт смењује сваких пет година на изборима. Он сматра да би чиновнички апарат дозволио реформу администрације која би му онемогућила да убира личну корист, а присилила га да буде оријентисан на пружање услуга грађанима. Он верује да је власт насилна, па самим тим и зла, те да није важно шта ће после ње бити, али је јасно да она мора да оде.
Прекомерна сила примењена у оквиру борбе с Наваљним одзвања сасвим другачије у кулоарима грађанске класе. За њих су поступци полиције шокантни, а слике из мигрантског центра где у соби са осам лежајева борави 25 грађана Русије су непојмљиве. Њихов је дискурс ионако био усмерен на вечито поређење позног ауторитарног Совјетског Савеза из доба Брежњева с тренутним идејно-економским застојем посткримске Путинове епохе, а сада као да су добили крунски доказ за поткрепљење своје приче.
По истраживањима либералних социолога, већину учесника московских демонстрација 23. јануара чинили су људи старости 25–34 године (37%), иако је пропаганда власти покушала да представи митинг као скуп непослушне дечурлије коју не контролишу родитељи. Четири посто учесника демонстрација признало је у анкети да је малолетно, док их је у распону 18–24 године било 25 посто. Стављање нагласка не малолетнике као носиоце протеста само је продубило генерацијски јаз у великим градовима Русије. Младић, који је рођен када је Путин 2000. дошао на власт, данас има 20 година и не памти, нити зна другог владара осим њега. За тог младића Путин није спасилац, Путин је Брежњев који је засео на престо и не жели нипошто да остави узде власти. Он не памти економски опоравак 2000–2008, али је стасао за време економске стагнације која је уследила после почетка санкционог рата 2014. године.
Демократске реформе биће неопходне како би се успоставио хармонични дијалог с либералним делом руског друштва, који нема ничег заједничког са западном либералном агентуром у виду Наваљног и организацијама повезаним с њим. У супротном, најактивнији и најнапреднији део руског друштва постаће непријатељ руске државе, што није битка у коју се треба упуштати, а ни прижељкивати. Тренутно све упућује да је пред Русијом тренд даљег сужавања политичких слобода, а с бунтом омладине држава намерава да се бори централизовано кроз увођење специјалних саветника директора школа о питању васпитања. Ови саветници ступаће у контакт како с наставним кадром, тако и с ученицима и разјашњаваће им актуелна политичка питања и укључивати их у друштвени дијалог. Конкурс за политичке комесаре у школама објављен је за 2022. годину, под називом „Навигатори детињства“. Наваљни је већ побеђен, али либерални сегмент руског друштва не може више бити игнорисан.

[/restrict]