ИТАЛИЈА ИЛИ КРАЈ ПОЛИТИКЕ

Италија је економски уништена и већ годину дана се безуспешно бори с вирусом корона. Сада се појавио бледи трачак светла – насмејано лице новог премијера Марија Драгија. Много је разлога за питање: Да ли је то фатаморгана или реалност?

Без обзира на све строге безбедносне мере заштите и престанак нормалног живота, број заражених и умрлих у Италији расте и нико више не види излаз из овог тунела. У њему се сада појавио бледи трачак светла – насмејано лице новог премијера Марија Драгија. Да ли је то фатаморгана или реалност? Закључите сами, а редови који следе ће вам у томе можда помоћи.

ХАОС ПРЕД УКАЗАЊЕ СПАСИТЕЉА Било је очекивано да влада Ђузепеа Контеа неће бити дугог века. Склепана на брзину, на иницијативу из Брисела и у режији италијанског председника Серђа Матареле, како би се спречио долазак на власт опасних патриота и суверениста окупљених око Лиге Матеа Салвинија, ова коалиција некада „револуционарних популиста“ из Покрета пет звездица и „касте радикал-шик левичара“ из редова ПД-а (Демократске странке), предвођена Ђузепеом Контеом, анонимним провинцијским адвокатом који је можда и имао добру вољу и намере, али не и неопходно знање и политичко искуство за улогу премијера, дакле ова „жуто-црвена“ влада остаће упамћена као можда најнеспособнија и најнепопуларнија у италијанској историји. Од самог почетка, крајем 2019, коалициони партнери су се углавном свађали и вређали, а општи хаос је настао када је пре тачно годину дана почела епидемија „нове куге“ изазване мистериозним вирусом корона. Међутим, до праве кулминације сплетки и међусобних сукоба дошло је када се сазнало да ЕУ припрема специјални „пакет помоћи“ од 260 милијарди евра за Италију која је због „корона кризе“ можда најпогођенија земља чланица Уније.
Премијер Ђузепе Конте одмах је нагласио да ће поменутим новцем „за помоћ Италији“ управљати лично, односно уз специјални тим од 300 експерата које ће он именовати и контролисати. „Комунисти“ из ПД-а, који су у међувремену успели да се исвађају и поделе у три фракције, одмах су се побунили „против диктатуре“. Побунила се и десничарска опозиција, предвођена Матеом Салвијинем, који је затражио хитну Контеову оставку и расписивање нових избора.
Матео Ренци, бивши италијански премијер (исти онај који је 2018. свечано обећао да се дефинитивно повлачи из политике), овога пута је са својом минорном странком покушао прво да уцени коалиционе партнере, по принципу – ако не буде по моме, повлачим две министарке, влада пада и сви идете кући. Уследили су очајнички покушаји премијера Контеа да како-тако прикупи већину у Парламенту и спречи пад владе у ситуацији када је земља готово пред банкротом и економски потпуно на коленима, а број незапослених и екстремно сиромашних грађана који се хране у мензама Каритаса достиже алармантних 45 процената. Уједно, ту је и ултиматум из Брисела да Италија мора до априла да достави своју верзију детаљног програма по европским параметрима за коришћење обећаног новца за економски препород (Eu Recovery Faund).
Председник парламента Роберто Фико, којег је председник Италије Ђорђо Матарела овластио да са „зараћеним странама“ води преговоре о новој влади, обавестио га је да су сви покушаји пропали и да је влада дефинитивно пала. Сви су очекивали да ће председник распустити Скупштину и расписати нове изборе, али тада је уследио прави coup de theatre – драматично председниково саопштење да услед „пандемије“ до даљег нема никаквих избора и да у овој врло деликатној ситуацији више нема времена за губљење. Он је, стога, одлучио да мандат за састав нове владе добије Марио Драги, човек великог знања и интернационалног кредибилитета пред којим је тежак изазов, али и историјски задатак да посрнулу земљу врати на прави пут.
После драматичног председничког саопштења, као по команди кренула је у акцију моћна медијска машинерија и водећи медији су се просто утркивали ко ће више хвалити и славити Марија Драгија. Мало је фалило да и Ватикан по хитном поступку учини преседан и да га беатификује још за живота као Светог Марија Драгија Спаситеља.

[restrict]

СВЕ МИСТЕРИЈЕ СВЕТОГ СПАСИТЕЉА Иначе, председник БЦЕ је одмах по истеку мандата у Франкфурту крајем 2019. од разних италијанских политичких лидера добијао понуде за престижне политичке функције. Свима је увек учтиво захваљивао и онда нестајао из јавног живота; избегавао је новинаре, гостовања у ТВ емисијама, интервјуе, елитна окупљања, монденска места, ексклузиву и гламур. Познато је да је до ове изненадне „медијске хистерије“ са супругом живео скромно и повучено на имању у једном питорескном селу у Умбрији где је узгајао воће и поврће, производио вино и маслиново уље и дружио се с комшијама који вероватно нису могли ни да сањају да њихов нови пријатељ на ранг-листи најмоћнијих људи на свету ревије Форбс заузима 18. место. Само је једном новинару успело да га случајно сретне и пита да ли његов нестанак из јавног живота уједно значи да он нема никаквих политичких амбиција. У свом препознатљиво резервисаном, заправо правом језуитском стилу, Драги се тада насмејао и љубазно одговорио: „Не знам. Питајте моју супругу, она увек о свему одлучује.“

Здање Европске централне банке у Франкфурту

Марио Драги рођен је у Риму 1947. у породици више средње класе. С 15 година остаје без оца, а убрзо и без мајке и за његово васпитање и формирање првенствено су заслужни римски језуити у чијој је елитној римској класичној гимназији Instituto Massimiliano Massimo матурирао као један од најбољих ученика. Његов некадашњи школски друг Лука Кордеро ди Монтеземело, бивши председник Ферарија, недавно је изјавио да је Марио одувек био паметан, тих, затворен, повучен и крајње скроман и том приликом додао: „Он је увек био озбиљан и дисциплинован, а ми разуздана и размажена златна римска младеж која је само мислила на провод. Нисмо се никада дружили, али је он ипак био један ОК тип – увек нам је давао да од њега преписујемо задатке из математике.“
Као један од најбољих студената дипломирао је економију на римском факултету La Sapienza код чувеног професора Федерика Кафеа уз чију помоћ одлази у Бостон, где докторира на елитном МИТ-у (Massachussetts Institue of Technology) код нобеловца Федерика Модиљанија. Постоји прича по којој је професор Кафе молио Драгија да му обећа да га неће разочарати и почети да се „проституише“ по приватним банкама и тако учествује у њиховој неолибералистичкој пљачки и урушавању социјалне државе. Професор Кафе био је загрижени кејнизијанац, поклоник левичарских идеја још из времена студија у Енглеској где се одушевио идејама поменуте макроекономске школе Џона Мејнарда Кејнса. По повратку из Америке, Драги је професор Монетарне политике на Економским факултетима у Тренту, Венецији и Фиренци. Дефинитивно напушта професуру када је изненада номинован за Извршног директора Светске банке за Медитеран и тако креће његова блистава, али и прилично контроверзна банкарска каријера. Прво је извршни директор најмоћније пословне банке на свету Голдман & Сакс, затим њен извршни директор за европске стратегије и члан врховног Извршног комитета. Уједно постаје и члан борда директора тзв. невладине организације Г-30 (групе тридесеторице у власништву породице Рокфелер). Од 2006. до 2011. је гувернер Банке Италије, а 2011. гувернер Европске централне банке у Франкфурту.
Битан детаљ је да се приликом избора Марија Драгија за гувернера ЕЦБ-а јавио проблем пошто је управо он у време тзв. грчке кризе био одлучујућа особа у лондонској филијали банке Голдман & Сакс која је својевремено продала токсичне деонице тзв. деривата Грчкој, фалсификовала њен државни финансијски извештај и тако омогућила улазак Грцима у еврозону. Драги се бранио да о томе нема појма јер тада није ни био у Лондону, медији су целу аферу убрзо ставили под тепих и Марио Драги је дошао на чело БЦБ-а, а сваки покушај медијског интересовања за пикантерије из ове афере одмах је проглашаван за комплотизам и fake news. Али зато су последице те финансијске трансакције Грци на својој кожи добро осетили када су кренуле казнене мере стезања каиша (тзв. мере austerity) злогласне „Тројке“ чији је члан био и Марио Драги. Уз његово име везан је и скандал Britannia summit из 1992. године, када је од Италије први пут из Брисела затражено да, уколико жели да остане у Европи и уђе у еврозону, мора под хитно да смањи јавни дуг. Драги је у то време био генерални директор италијанског државног трезора, а налазио се и на луксузном крстарењу по тосканском архипелагу с групом бизнисмена и банкара из Лондона на јахти Britannia, иначе у власништву енглеске краљице Елизабете Друге, када је у највећој тајности обављена приватизација најуспешнијих италијанских државних индустријских гиганата, тачније распродаја италијанских државних фирми од стратешког значаја, а оне су уједно биле и акционари Банке Италије, која је тако изгубила свој национални суверенитет. Аутор је и „Јединственог банкарског декрета“ из 1993. по којем се укида подела банака на пословне и комерцијалне – тако Италија више нема ниједну самосталну банку већ цео банкарски систем почива на моћним мултинационалним финансијским групацијама које се углавном баве финансијским шпекулацијама.
Нико никада није посумњао у стручност, интелигенцију, врхунску каријеру и међународни углед који Марио Драги ужива у високим финансијским и политичким круговима, али је потпуно оправдано питање да ли је он, имајући у виду његов врло линеарни професионални пут, заиста права особа да сада заступа интересе Италије као независне и суверене земље и да се бори искључиво за просперитет њених грађана. Зли језици тврде да је Драги постављен од стране моћних глобалних финансијских кругова или „светске владе у сенци“ само да заврши посао који је започео 1992. на јахти Britannia. Они још малициознији додају да он више није ничији експонент већ самостални играч који ће закуцати последњи ексер у мртвачки сандук италијанског суверенитета и независности.

Драгијеву владу подржали су готово сви, осим лидерке „Италијанске браће“ Ђорђе Мелони, која је изјавила да као патриота остаје у опозицији

ПРОФЕСОР ДЕЦУ ДОВОДИ У РЕД Сцена у Парламенту и Сенату током Драгијевог кратког представљања програма нове владе (борба против пандемије, екологија, дигитализација, реформа фискалног система и правосуђа и паметно трошење кроз инвестиције, а не кроз асистенцију од 260 милијарди евра „ЕУ помоћи“), уз оптимистички мото да Италији за успех реформи за боље дане треба само „храброст, знање и скромност“, била је готово надреална: владала је гробна тишина и нико се није померао с места. Попут све доскора разуларених гимназијалаца који су од учионице свакодневно правили циркус и међусобно се вређали, пљували и чак тукли, сада су сви са страхопоштовањем пажљиво слушали новог професора. На Драгијево саопштење да у његовој влади неће бити дискусија о довођењу у питање евра као европске валуте, као и италијанске безпоговорне оданости НАТО-у и Европској унији, запљескао је чак и Матео Салвини, познат по друговању с европским сепаратистима и суверенистима, кокетирању с Владимиром Путином, националистичким испадима у ЕУ парламенту, претњама с италегзитом, повратком на добру стару лиру и затварању НАТО база у Италији.
Поготово је невероватно да су Драгијеву владу подржали готово сви, осим лидерке „Италијанске браће“ Ђорђе Мелони, која је изјавила да као патриота остаје у опозицији, и око 50 отпадника из Покрета пет звездица, који су остали верни иницијалним идејама Покрета када је Марио Драги називан „шакалом, дракулом и монстумом“. Сви су експресно избачени из странке, али и из Сената и Парламента. И тако остали без 18.000 евра плате и осталих привилегија.
После свечане заклетве коју је положио пред председником Матарелом, дрхтавим и једва чујним гласом рекао је „да у целом свом животу никада није био овако узбуђен“ и да је пристао на функцију премијера само „због огромне љубави према Италији“. Одмах му је реплицирао Ђанлуиђи Парагоне, сенатор и познати новинар, оснивач покрета „Италегзит“, цитирајући професора Кафеа: „Уместо људи, на власти су сада бројеви, уместо саосећања с људским патњама, поента у политици је усклађивање бројева из рачуноводствених прорачуна како би богати били још богатији.“ Парагоне је затим додао: „Ви сте се данас маскирали и невешто покушали да глумите некаквог хуманисту, социјалисту и патриоту, али боље скините маску јер сте лош глумац. Све што сте рекли ипак открива прикривену нерватуру суровог неолиберализма у којем нема места за осећања и сентименталност. Знате ви то боље од мене и зато бар будите поштени и скините маску.“
Иначе, 260 милијарди европске помоћи нису никакав дар с неба, већ само још један у низу кредита који ће се кад-тад морати вратити и то кроз додатно урушавање социјалне државе и ново „резање“ плата и пензија. Медији тај „детаљ“ прећуткују, а према најновијим истраживања јавног мњења 90 процената очајних и измучених Италијана заиста верује да ће их спасти Марио Драги. Дај Боже да је тако! Живи били па видели.

[/restrict]

Један коментар

  1. Vladimir PETKOVIC

    Samo par napomena:
    1. ne bih upotrebio izraz “Italija je ekonomski unistena”; ona jeste u velikim teskocama, ali, termin “unistena” cini mi se jos uvek prejak
    2. po mom osecaju, prethodni italijanski premijer Djuzepe Konte ne zasluzuje ovako ostru kritiku; vodio je italijansku vladu u granicama koje je definisao sastav italijanskog parlamenta posle pretodnih parlamentarnih izbora odrzanih 2018. (isto tako, po mom osecaju,) bez njega, takavog kakav je, italijanska Vlada ne bi ni bila formirana, a sto bi imalo ko zna kakve posledice u situaciji u kojoj se Italija nalazi(la); na kraju, u ove 3 godine pokazao je da i neko iz redova “obicnih smrtnika” – koristeci glavu, razume se – moze i ume da vodi razumnu politiku i da, za to, nije potrebno biti “politicki naucnik” ili od onih koji se “prodaju” kao “Bogom dani” (Salvini, Renzi,… i njima slicni)
    3. nezavisno od pandemije, u uslovima u kojim se nalazi (preko 2500 mlrd eura javnog duga, samo u 2020. uvecanog za oko 200 mlrd), Italija je u situaciji da, i u politici (ili bolje – PRE SVEGA u politici) MORA da igra samo iznudjene poteze, jer NEMA DRUGOG IZOBRA; mnogi se jos uvek secaju kraja 2011. kad je drzava bila na ivici bankrota i kad je emitovala obveznice na 10 godina s prinosom od 7.4 % (sto, na duze staze, ne moze da plati NIKO osim, mozda, bagre sa Wall Street-a)
    4. predsednik Italije je, teoretski, mogao da raspusti Skupstinu, ali, kako je i sam objasnio, to bi napravilo “politicku rupu” od bar 6-7 meseci do izobra nove Vlade, sto Italija sebi ne moze i ne sme da dozvoli (da bi dobila 200 mlrd pomoci od EU, treba da pripremi potrebnu dokumentaciju i dostavi je dokraja aprila; neka ministarstva, u momentu pada vlade “Conte 2”, nisu bila ni pocela da pripremaju materijal…); a da se i ne razmislja o tome sta bi se desilo da se na tim hipotetickim izborima ozvanicilo trenutno raspolozenje birackog tela i da su na vlast dosli Salvini (onaj sto je za manje od 24 sata “okrenuo curak naopako” i od deklarisanog anti-EU, anti-ECB, “opet cemo stampati liru”, “vojska na granicu”, … i postao najveci zagovornik ujedinjene Evrope), Meloni i njima slicni
    5. novom premijeru Mario-u Draghi-u (ili je bolje Mariju Dragom?) upucujem iskrene zelje za uspeh u radu, ali, zadatak koji je pred njim je vise nego tezak: pomiriti sutog s rogatim, uciniti da svi rogovi ostanu u vreci, zadovoljiti svaciji apetit i, ako ostane vremena, uraditi nesto i za zemlju

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *