Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Како је избила криза 2007/8. године
| Из књиге проф. др Јована Душанића Економско трокњижје, књига прва: Економија постмодерне и неолиберализам, издање Филип Вишњић, Београд, 2020. У наредних неколико бројева објављујемо најинтересантније изводе |
Увозећи огромну количину робе, САД стварају и велики спољнотрговински дефицит који покривају емисијом долара и доларских хартија од вредности, које са своје стране добрим делом апсорбују исте те земље. Оне због великог извоза робе у САД остварују суфицит спољнотрговинског биланса, повећавајући сопствене девизне резерве у доларима или их пласирају у доларске хартије од вредности. Тако је међу САД и остатком света створена својеврсна подела рада. Поједностављено би се могло рећи да Америка троши робу која је произведена у другим државама, а те исте државе својом штедњом финансирају америчку потрошњу. САД остаје једино да штампају новац и на бази њега емитују све софистицираније хартије од вредности.
СТИМУЛИСАЊЕ ПОТРОШЊЕ Постоји и друга страна деиндустријализације САД. Са њом су се и радна места, такође, иселила из земље. Американцима више не расту плате. Истовремено, економија САД је устројена на великој и брзо растућој потрошњи, без које она не би могла да функционише на начин како је то чинила деценијама пре тога. Међутим, тешко је било претпоставити да би се Американци једноставно помирили с ограничавањем своје велике и стално растуће потрошње.
Због тога је било неопходно додатно стимулисати потрошњу, што је чињено на разне начине, а пре свега преко јефтиних и лако доступних кредита који су се нудили грађанима САД. Четврт столећа постојала је тенденција сталног снижавања каматне стопе од стране Централне банке САД, пошто се модел реганомике заснивао на кредитном стимулисању потражње путем смањења дисконтне стопе, тј. каматне стопе Централне банке САД. Ова стопа показује сталну тенденцију смањења од осамдесетих година прошлог века (када је износила 20 одсто) да би у јуну 2003. године постепено дошла до 1 одсто и на том нивоу се задржала више од годину дана.
ХИПОТЕКАРНИ КРЕДИТИ Осим јефтиним кредитима, велика потрошња становништва је умногоме подстицана и изразито либералним условима под којима су се кредити одобравали, а што се може видети на примеру хипотекарних кредита. У САД је 1977. године донет CRA закон (Community Reinvestment Act) који је имао за циљ свеобухватније обезбеђење кредитних потреба грађана. Овај закон је доживео многе промене и амандмане (1989, 1992, 1994) којима су банке биле охрабриване да одобравају кредите грађанима са ниским и средњим приходима како би и ови слојеви становништва обезбедили себи кров над главом. Године 1995. донет је можда и најзначајнији амандман на овај закон, којим је омогућена тзв. секјуритизација стамбених кредита и продаја хартија од вредности створених по том основу. Секјуритизација представља процес претварања неликвидне имовине у ликвидну имовину, а у овом конкретном случају и неквалитетних хартија од вредности у хартије од вредности високог квалитета.
Поред CRA закона, хипотекарној кризи у САД допринела је и одлука из 1999. којом је укинут GSA закон (Glass-Steagall Act) из 1933. године, чиме је избрисана разлика између комерцијалних и инвестиционих банака и уведена потпуна либерализација која је комерцијалним банкама дозволила да се баве берзанским операцијама. Тиме су омогућене додатне неконтролисане шпекулације на финансијским тржиштима.
ДРУГОРАЗРЕДНИ КЛИЈЕНТИ Измењеном финансијском регулативом у САД омогућено је банкама да грађанима све више одобравају такозване другоразредне (subprime) кредите. Ови кредити се одобравају клијентима са лошим кредитним рејтингом, тј. онима који имају ниска и нередовна примања и лошу кредитну историју (кашњење у отплати ранији узетих кредита). За разлику од њих, релативно неризични клијенти сачињавали су прворазредно тржиште (prime market). Због већег ризика каматне стопе за клијенте са другоразредног биле су више него са прворазредног хипотекарног тржишта. Другоразредни кредити се, по правилу, одобравају уз варијабилне (променљиве) каматне стопе. Ови кредити се популарно називају Нинџа кредитима (NINJA – No Income, No Job, No Assets), чиме се сугерише да се ови кредити одобравају породицама без дохотка, посла и имовине – аналогија са древним јапанским ратницима без примања и без кућа.
Кредити су често одобравани без веродостојних доказа о кредитној способности зајмотражиоца, без уобичајеног учешћа зајмотражиоца и са знатним олакшицама у првим годинама отплате кредита. Стандарди одобравања кредита „нису само пали већ су дотакли дно. То дно је имало чак и име: другоразредна хипотека с прилагодљивом ратом где се плаћа само камата, и с негативном амортизацијом. Вама, купцу куће, у ствари је пружена могућност да уопште ништа не платите, те да било коју камату коју дугујете банци рефинансирате. Није било тешко увидети ко су људи који би могли да пожеле такав зајам – они без икаквих прихода“ (Мајкл Луис, The Big Short).
Кредити су одобравани и под условима да зајмопримац у првом периоду (обично је то било пет година) не плаћа основну суму кредита него само износ камате што му, у том периоду, знатно олакшавало кредитно оптерећење. Једно истраживање (San Francisco Chronicle, 20. мај 2005) показало је да је ову могућност користило преко 70 одсто корисника хипотекарних кредита који су одобрени у прва два месеца 2005. године у региону залива Сан Франциско.
Тражиоцима хипотекарних кредита нуђени су и „кредити са избором начина отплате“ који су им омогућавали да прве или неколико првих година отплате бирају своју месечну рату коју би плаћали, а која је могла бити и на нивоу који не покрива ни износ камате по основном дугу. У том случају недоплаћени износ камата аутоматски се додаје основној суми кредита која тако из месеца у месец постаје све већа.
ЦЕНЕ НЕКРЕТНИНА Маса хипотекарних кредита убрзано се повећавала, а и учешће другоразредних у укупној маси хипотекарних кредита. Поред тога, и константно смањење каматних стопа доводи до брзог раста хипотекарних кредита који у периоду после 2000. године бележе просечан годишњи раст од 10 одсто. Велика тражња на тржишту некретнина довела је до брзог раста цена кућа и станова. Све до средине деведесетих година прошлог века цене некретнина су расле само у висини стопе инфлације, да би у периоду 1997–2006. порасле за 124 одсто (Дамбиса Moјa, How the West Was Lost). У условима брзо растућих цена на овом сегменту тржишта појављује се велики број шпекуланата који куће купују у инвестиционе сврхе – да би их касније продавали по знатно вишим ценама.
Томе је погодовала и пореска политика. Администрација Била Клинтона донела је закон према коме се при продаји кућа на износ до 500.000 долара не плаћа порез (опорезује се само део изнад овог износа) уколико се новац од продаје користи за куповину нове некретнине. То је додатно стимулисало људе да продају старе и купују нове куће. Тако се такозвани балон некретнина све више надувава и било је само питање времена када ће доћи до његовог пуцања, поготово што истовремено долази до брзог раста задуживања грађана који није праћен растом плата. Напротив, плате номинално стагнирају, а реално се смањују.
Као што смо већ писали, каматна стопа Централне банке САД од средине 2003. до средине 2004. износила је свега око 1 одсто, да би после тога почела да расте. Наиме, у периоду 2005–2007. Централна банка САД суочава се са све већим проблемом инфлационих притисака и бива присиљена да подиже каматну стопу. Она их 16 месеци заредом подиже и њена референтна каматна стопа крајем 2006. године попела се на 5,25 одсто.
ПУЦАЊЕ БАЛОНА Раст каматних стопа Централне банке САД био је сигнал раста и осталих тржишних каматних стопа, па су многи потенцијални зајмотражиоци хипотекарних кредита постали опрезнији, а постојећи дужници по хипотекарним кредитима све теже могу да сервисирају кредите (узете са варијабилним каматним стопама) и све чешће престају да их отплаћују. Након периода бурног раста тражње и цена некретнина, наступа период смањења тражње и пада цена.
Повећање каматних стопа у условима стагнације плата у САД, уз знатан пораст цена хране и нафте 2007. године, доводи до озбиљних тешкоћа при отплати изузетно великог броја хипотекарних кредита. Већ у 2007. години појављују се озбиљнији проблеми невраћања дугова по хипотекарним кредитима. Због немогућности отплате кредита, хипотекарни дужници се исељавају из кућа и станова који се нуде на продају, те на тржишту долази до пада цена некретнина. Истовремено, шпекуланти масовно напуштају ово тржиште што додатно обара цену некретнина. Само за неколико месеци крајем 2007. године цене некретнина у САД пале су за 17,5 одсто, а у неким савезним државама (Флорида) чак 50 одсто.
Махатма Ганди и смртни грехови западног човекаСадашња ситуација веома је слична оној која је постојала при крају британске империје, када је Махатма Ганди рекао: „Када бисмо ми трошили као Велика Британија, онда би Индија, са својим огромним становништвом, брзо – као скакавци – појела цео свет.“ 1.што жели богатство које није стечено радом, |
ТРГОВИНА ДЕРИВАТИМА Али ово је само један (може се рећи, мањи) део проблема. Много већи проблем лежи у чињеници да је вршена секјуритизација тих стамбених кредита и продаја хартија од вредности створених по том основу. Кроз веома сложен процес секјуритизације (у који је укључен велики број комерцијалних и инвестиционих банака, консалтинг кућа, маркетиншко-рекламних агенција, брокерско-дилерских фирми, рејтинг агенција, осигуравајућих кућа итд.) проблематични стамбени кредити су конвертовани, тј. препаковани у хартије од вредности, које су потом и оплемењиване (побољшање нове у односу на квалитет базичне активе) и онда пласиране на финансијском тржишту.
Откупљена потраживања по хипотекарним кредитима су препакивана са другим откупљеним потраживањима по кредитима (за куповину аутомобила, студирање…) да би се створили нови финансијски деривати – CDO (collateralized debt obligations), тј. колатералне дужничке облигације или дужничке облигације са колатералом. Због катастрофалних последица које су ове облигације изазвале, скраћеница CDO се често дешифрује као Chernobyl Death Obligations, тј. Чернобиљске смртоносне облигације.
Кроз процес оплемењивања, рејтинг агенције врше процену сигурности (или ризичности) CDO и оне, по правилу, добијају најбољи рејтинг (ААА), а CDO се и осигуравају (углавном је то вршило највеће осигуравајуће друштво – AIG) кроз кредитне свопове за случај неизвршавања обавеза – CDS (credit default swaps). CDS је билатерални финансијски аранжман на основу кога страна која жели да се обезбеди од ризика, страни која преузима ризик плаћа договорену премију (слично као и код полиса осигурања). Међутим, CDS у суштини представља хазардну игру која се у много чему разликује од осигурања. Разлика између CDS и обичне полисе осигурања је у следећем: да бисте осигурали аутомобил за случај незгоде, ви тај аутомобил морате да имате. CDS тржиште дозвољава куповину полисе осигурања и на нечији туђи аутомобил, и ви ћете добити одштету и у случају да, на пример, ваш комшија има саобраћајни удес.
За разлику од осигурања, код CDS не постоје никаква ограничења код купаца и они, уколико имају довољно средства, могу да купују колико хоће одређених CDS и тако се „кладе“ на крах конкретне хартије од вредности. Уколико сте још и емитент одређене хартије од вредности, можете одлично зарадити уколико емитујете и продајете безвредне (тачније речено, мало вредне) хартије од вредности и потом се кладите на њихов крах.
СПИРАЛА НОВИХ КРЕДИТА У процесу секјуритизације кредита кључну улогу имало је, пре свега, пет великих инвестиционих банака (Goldman Sachs, Morgan Stanley, Lehman Brothers, Merrill Lynch, Bear Stearns), два финансијска конгломерата (Citigroup, JP Morgan Chase), три фирме које се баве осигурањем (AIG, MBIA, AMBAC), три рејтинг агенције за процену ризика (Moody‘s, Standard & Poor‘s, Fitch) и две хипотекарне корпорације (Fannie Mae, Fredie Mac). Све ове велике фирме преживеле су кризу 2008. године јер им је влада САД дала инфузију од више хиљада милијарди долара. Изузетак је била једино банка Lehman Brothers. Интересантан је податак да је Lehman Brothers и два дана пред банкротство код све три рејтинг агенције имао максималну оцену (ААА) сигурности, што речито говори о објективности и професионалности рејтинг агенција.
Значајну улогу у овом процесу имале су две федералне (савезне) квазидржавне хипотекарне корпорације Фани Меј (Fannie Mae – Federal National Mortgage Association) и Фреди Мек (Fredie Mac – Federal Home Loan Mortgage Corporation), које су куповале кредите од банака и вршиле њихово препакивање у хартије од вредности пласирајући их даље на финансијска тржишта. Истовремено, продајући те кредите, банке (уместо да чекају прилив средстава по основу отплате хипотекарних кредита у складу са дугорочним роковима доспећа) одмах добијају повраћај новца за одобрене кредите и на бази тог прилива могу поново да одобравају нове кредите. То је отварало спиралу нових кредита и довело до велике кредитне мултипликације, а с друге стране, откуп и препакивање тих нових кредита брзо су увећавали масу хартија од вредности емитованих на бази хипотекарних кредита.
Поред тога, продајом хипотекарних кредита банке се ослобађају кредитног ризика (ризика наплате кредита), тако да не морају да воде рачуна коме одобравају хипотекарне кредите пошто ће ризик наплате пренети на купца тих кредита, а то су углавном били Фани Меј и Фреди Мек, који су чинили више од 70 одсто секундарног тржишта некретнина у САД. У исто време, Фани Меј и Фреди Мек су тај ризик (препакујући кредите у хартије од вредности) са себе брзо преносили и дисперзовали на купце хартија од вредности емитованих на бази хипотекарних кредита, поготово што су ове хартије, кроз процес оплемењивања од највећих рејтинг агенција, високо оцењене (најчешће са ААА) и још код највећих осигуравајућих кућа осигуране од ризика. Продајом хартија од вредности Фани Меј и Фреди Мек долазе до средстава којима купују од банака нове кредите, препакују их у хартије од вредности и оплемењене их продају по целом свету и тако се спирала наставља и огромни хипотекарни балон се све више надувава, а ризик лоших (токсичних) кредита дисперзује широм света (на све власнике хартија од вредности емитоване на бази ових кредита).
СИМУЛИРАЊЕ ПРОФИТА Пошто су цене некретнина константно расле, у дужем временском периоду, а сам процес препакивања и оплемењивања одобрених банкарских кредита био веома компликован за разумевање и пошто су (како оригиналне, тако и препаковане) хартије од вредности од стране рејтинг агенција високо оцењиване, а од осигуравајућих кућа и осигураване од ризика, створено је уверење да се ради о квалитетним хартијама од вредности, а уз то су носиле и високе приносе. Високи приноси уз константан раст њихове тржишне вредности проузроковали су то да су сви имаоци ових хартија у својим билансима стања евидентирали раст активе, а у билансима успеха велике профите. То омогућава англосаксонска рачуноводствена регулатива која врши билансирање по концепту такозване фер вредности и по коме се у условима нереалних (надувених) цена исказују високи (нереализовани) профити, који представљају основу за исплату дивиденди и енормни раст бонуса менаџера.
Књижење високих нереализованих профита (крах хипотекарног тржишта показао је да је раст актива био у великој мери надуван, те да исказивани – и подељени – профити нису ни постојали) са своје стране представљао је годинама раније (све до краха хипотекарног тржишта) основу за даљи раст цена акција, али и исплату великих менаџерских бонуса, те повећаних дивиденди. Стална трка берзанских индекса и капитализације доминирала је над повећањем реалне ефикасности пословања и оријентисала је менаџере на шпекулативне активности и остваривање што већих прихода у кратком року (уместо да се оријентишу на спровођење дугорочне развојне политике).
Истовремено, и већини грађана (који су традиционално улагали у разне врсте финансијских актива) такође се номинално увећавало богатство и оно је било све више склоно ка повећаној потрошњи. На крају, и држава је имала веће приходе од опорезивања због сталног повећања имовине, прихода и потрошње. Тако је све захватио оптимизам као масовна шизофренија, који је у потпуности замаглио слику успешности пословања свих субјеката у овом ланцу, где је огромни балон, напумпан реално ни из чега, давао привидну слику привредног раста.
ЛАЖНИ ЕФЕКАТ БОГАТСТВА У условима јефтиних кредита и великог раста вредности финансијских актива дошло је до брзог пада штедње и повећања задуживања становништва, што значи да је становништво више трошило него што су била његова укупна примања. Створен је такозвани ефекат богатства због сталног раста вредности активе којом су располагала домаћинства, што је код њих стварало лажно осећање благостања које је тупило стимулансе ка штедњи. Од осамдесетих година прошлог века па све до финансијског краха долази до сталног смањења штедње чије је учешће у укупном расположивом дохотку домаћинства, у том периоду, пало са 10 одсто на испод 2 одсто.
Наводећи ове податке Џефри Сакс (у књизи The Price of Civilization) истиче да је „америчко домаћинство изгубило самодисциплину штедње за будућност, која је основни вид самоконтроле, неопходан за стабилно благостање породице“. Он, такође, пише да је исто то видљиво и на нивоу државе, а што је „значило и смањење средстава за инвестиције у основне производне фондове. У време када Кина, која штеди око 60 одсто БДП, гради стотине миља линија метроа и десетине хиљада миља брзих железничких пруга, изградња инфраструктуре у САД практично не постоји. Постојећа инфраструктура је у тако лошем стању да то шокира странце који посећују САД. Америчко друштво инжењера упозорава амерички народ о алармантном стању – путеви су дотрајали, мостови и бране могу се урушити, обалски насипи и речни системи захтевају хитну обнову (трагедија у Њу Орлеансу то јасно показује), водоводи су у великој мери загађени“.
Већ почетком овог столећа више од 50 одсто породица у САД имало је свој финансијски портфељ. Уколико цене хартија од вредности брзо расту на финансијском тржишту, утолико се осећате материјално боље обезбеђеним, лако трошите своја лична примања и не осећате потребу да штедите (за црне дане), те се лакше задужујете. Поред тога, у условима јефтиних кредита и брзо растуће вредности финансијске активе подстицане су масовне шпекулације на финансијском тржишту, што је све више прегрејавало ово тржиште и додатно надувавало балон. Узимајући јефтине кредите и улажући та средства у хартије од вредности на финансијском тржишту било је могуће остварити велику зараду. Брз раст вредности финансијске активе и високи приноси на улагања на финансијском тржишту довели су до тога да традиционални инструменти штедње (штедни улози у банкама, конзервативни пензиони фондови и слично) брзо губе на популарности и на финансијском тржишту долази до масовног прилива средстава малих инвеститора.
Историја ранијих берзанских криза показује да управо масовна појава малих и неквалификованих инвеститора на финансијском тржишту означава последњу фазу у расту тржишта, те да се велики и квалификовани инвеститори са тог тржишта тада повлаче. Када прегрејаност финансијског тржишта постане очигледна, сви покушавају да продају своје финансијске активе, што доводи до брзог и великог пада њихове вредности. До тога момента, по правилу, прави професионалци углавном су успели да распродају своје финансијске активе и средства пребаце у безопасније пласмане.
Када је дошло до краха хипотекарног тржишта и великог пада цена некретнина, више није било могуће наставити са устаљеном праксом да се добијају кредити под залог некретнина, чија је цена пре тога годинама брзо расла. Одједном су многе породице схватиле да је вредност њихових кућа и домова постала нижа од износа који дугују по хипотекарним кредитима, па су престали да отплаћују кредите и иселили се из својих домова. Тако су многи остали без некретнина, а због финансијске кризе дошло је и до смањења вредности њихових финансијских портфеља, па се брзо расплинуо ефекат богатства настао због претходног сталног раста вредности активе којом су домаћинства располагала. Очигледно да се више не може наставити по старом, и треба трагати за решењима која ће понудити излаз из кризе која дуго траје и назире јој се крај.
Наставиће се
