Др Момчило Вуксановић: Ко ватру распламсава – у њој ће горети

Како су надстраначке вође литијског покрета данас постале предмет осуде?

Црна Гора је и у августу и у септембру била српска или макар и српска држава. То не потврђује само њена пребогата, витешка историја, него и духом богате литије, које су окупљале стотине хиљада грађана Црне Горе, спремних на даноноћну мирну и трпељиву борбу за своја права, духовност и наслијеђе. На другу страну треба ставити горке и свађалачке поруке бивше црногорске власти, која је чинила све да силом државне моћи расрби Црну Гору и унесе непотребне расправе и подјеле унутар једног народа. Последице таквих порука најбоље је осјетио управо српски народ у Црној Гори – каже у разговору за „Печат“ др Момчило Вуксановић, председник Српског националног савјета.
Шта се то прелама на изборима у Никшићу, те зашто их многи називају пресудно важним за даља дешавања у Црној Гори?
Никшићки избори су на један начин и потврда изборне побједе нове власти на парламентарним изборима. Никшић је родни град предсједника ДПС-а и Црне Горе Мила Ђукановића и његов пораз на локалним изборима у Никшићу био би његов највјероватнији коначни одлазак с политичке сцене. Локални избори у Никшићу заказани су за 14. март ове године и може се очекивати да ће се до тада још мијењати политички планови и позиције у овом граду. Након 30. августа и побједе опозиције на државним изборима, никшићки избори су први који се одржавају у донекле измијењеном амбијенту и сви од њих очекују више него што би можда требало. На парламентарним изборима коалиције које чине актуелну државну власт освојиле су у Никшићу око седам хиљада гласова више од Демократске партије социјалиста и њених коалиционих партнера. Када би задржали тај тренд, ДПС би изгубила и Никшић. Међутим, с обзиром на то да су учешће на изборима најавиле и неке групе грађана, покрети и организације, извјесно је да би, макар када говоримо о овим снагама, дошло до уситњавања истог политичког тијела које је превагнуло на августовским изборима, што додатно збуњује бираче и може бити двосјекли мач. Прије шест мјесеци први пут послије тридесет година промијенила се власт у Црној Гори, али су многе, можда чак и најбитније, ствари остале непромијењене. Са те стране се поставља питање – да ли избори у још неизмијењеном правном и друштвеном амбијенту могу бити заиста реалан тест и за ДПС и за актуелну власт, иако и једни и други намећу тезу о томе да избори у Никшићу превазилазе локални значај. Извјесно је да ће у Никшићу и власт и опозиција настојати да пруже максимум како би додатно учврстили своје политичке позиције. А да би политичка слика у граду под Требјесом након избора била што реалнија, неопходно је извршити детаљну анализу и контролу бирачких спискова, спријечити злоупотребе државних ресурса у партијске сврхе, предуприједити нелегалне активности попут, на примјер, куповине личних карата и слично. Велики проблем је и медијска нетранспарентност, јер се већина њих, барем за сада, и даље налази под контролом дојучерашње власти. Питање је да ли Влада премијера Кривокапића има капацитета да до 14. марта спроведе потребне реформе како би се послије избора могло рећи да су они одржани у „подношљивој демократској атмосфери и под фер условима“.
Чини се да у августу поражени ДПС има велике амбиције о питању ових избора. Колико су реална њихова ишчекивања?
Демократска партија социјалиста која сада влада у Никшићу, на локалном нивоу, а изгубила је власт на државном, изборе види као прилику да побједом побољша тренутни политички положај. То је нарочито изражено након недавног партијског конгреса на којем је предсједник државе Мило Ђукановић поново изабран и за предсједника странке. Јасно је да је ДПС-у сада потребна већа концентрација и хомогенизација страначких функционера и чланства, једнако као што је потребно сакрити постизборне пукотине не само у овој партији него и у цијелом опозиционом блоку. У сваком случају не треба да заборавимо да се избори одржавају у граду гдје је на власти Демократска партија социјалиста са својим политичким савезником Социјалдемократском партијом, која је, узгред речено, освојила мање гласова него што је било неважећих листића. Имајући у виду укупни амбијент и још увијек прелазни период у коме се налази нова Влада Црне Горе, може се очекивати да локални оквири и услови, уз подршку неформалних центара моћи, имају значајног утицаја у изборном процесу. При томе не треба заборавити да је Никшић град који је у вријеме литија окупљао и по неколико десетина хиљада грађана у знак протеста против тада усвојеног Закона о слободи вјероисповијести.
Ко су држављани Србије протерани из Никшића? Како је њихов боравак у Никшићу доведен у везу с предизборним активностима у том граду?
Према ономе што је саопштено из Управе полиције и Демократског фронта, ради се о грађанима Србије – стручњацима за маркетинг и ај-ти сектор, које је ова политичка групација ангажовала на сређивању базе података о чланству уз примјену нових технолошких решења. „Ажурност“ полиције у Никшићу која је због наводно неприбављених дозвола за рад, иако су имали сва друга уредна документа, ухапсила и протјерала осам држављана Републике Србије, и забранила им улаз у Црну Гору наредна три мјесеца, доводи у питање непристрасност појединих актера из безбједносног сектора, а самим тим и изборну регуларност и демократичност. Зато је и под знаком питања колики ће ефекат имати кривична пријава коју су, због овог чина, против градоначелника Никшића и шефа никшићке полиције поднијели функционери Нове српске демократије. Оваква сумња нарочито долази до изражаја након полицијског саопштења за јавност, у којем се отворено каже да их „у испуњавању законских обавеза неће поколебати никакве кривичне пријаве“, иако сви, па и они сами, знају да је њихова акција преседан у модерној европској политици. Очигледно је да протјерани људи нису ни криминалци, ни шверцери, ни сумњиви тајкуни, али увијек можете наћи оправдање за неки чин, ако то желите. Ово је несумњиво озбиљно питање за Владу, јер се ради о безбједносном сектору, који по свему судећи наставља да дијели селективну правду и који показује да и даље може дјеловати као паралелна структура власти. Када би се Србија, на примјер, тако понашала, извјесно је да би Црна Гора убрзо имала неколико десетина хиљада становника више.
Да ли се ови избори могу добити нестраначким приступом? Како објашњавате тврдње да се формирањем „Не дамо Никшић“ руши ДФ?
Много тога је у Црној Гори нелогично и необјашњиво. Досадашња пракса показала је и да нестраначке организације и покрети могу дати значајан допринос афирмацији неке политичке идеје. Јасно је да тај наступ треба да буде синхронизован и јединствен, па зато за бираче могу бити неразумљиве поруке о самосталном наступу појединих субјеката на изборима, што на крају може повећати и број апстинената. Колико год једна идеја била добронамјерна и племенита, она ипак не може у пуној мјери да заживи уколико је не разумију и политички чиниоци, они који имају изграђену инфраструктуру. Због тога политичка уситњавања могу да доведу у питање изборну рачуницу, јер показало се много пута до сада да је расипање гласова био један од већих проблема донедавне опозиције и на државном, а поготово на локалном нивоу. Примјер оваквог дјеловања су и двије хрватске партије које су самостално изашле на протекле парламентарне изборе и ниједна није прешла цензус. То, наравно, не значи да се политичка слика са државног нивоа, без обзира на њену ефикасност, обавезно треба прекопирати и на изборе у локалу. Потребно је наћи оптималну мјеру у обједињавању и укрупњавању.

Један од јунака литијског покрета у предизборној Црној Гори рекао је: „На овим изборима не бирамо никога, на овим изборима бранимо.“ Из ове перспективе, да ли су литијски учесници успели у свом науму?
Протекли парламентарни избори заиста су обиљежени масовним, величанственим и достојанственим литијама, организованим у знак протеста против Закона о слободи вјероисповијести, који је донијела протекла власт, са намјером да доведе у питање вјековну постојаност Српске православне цркве у Црној Гори. Без обзира како данас гледали на литије, чињеница је да њих нијесу чинили искључиво вјерници, него прије свих незадовољни српски народ, који је незапамћено дискриминисан и прогањан протеклих деценија, и који се одважио на бунт када је видио да тадашња власт жели да му узме душу – једино што му је још било преостало. Наравно, било је и оних грађана који су на овај начин исказали протест против социјалног и економског положаја у Црној Гори. Нова Влада усвојила је и нови Закон о слободи вјероисповијести, који је већ ступио на снагу, и који је измијењен у свим његовим спорним дјеловима, тако да за сада можемо рећи да су протести кроз литије дали квалитетне резултате.
Шта су Црној Гори донели историјски избори?
Након тридесет година једнопартијске власти свака промјена је добродошла и представља охрабрење за народ. Грађани Црне Горе су први пут у историји, како се то каже, оловком, односно мирним путем промијенили власт и показали да тродеценијски режим, који је неприкосновено и углавном неконтролисано владао државном, више не заслужује њихово повјерење. С друге стране, оваквим изборним резултатом отворена су врата даљим промјенама и демократизацији, тако да сматрам да послије избора 30. августа у будућности Црне Горе више ништа неће бити исто и да ће смјене владајућих гарнитура постати сасвим природни процеси. Такође, очекујем и да ће се поправити више него незавидан положај српског народа у Црној Гори који је свих ових година био деградиран и маргинализован, а све због настојања бивше власти да изврши насилну асимилацију Срба у националне Црногорце, како би обезбиједила њихову натполовичну већину у укупном броју становника.
Зашто су се неки од несумњиво надстраначких вођа литија, попут епископа Јоаникија и Даке Давидовића, као и професора универзитета окупљених око покрета „Не дамо светиње“ ових дана нашли у унакрсној ватри?
Уз блаженопочившег митрополита Амфилохија, владика Јоаникије је био и остао симбол литија, односно мирних протеста против спорног Закона о слободи вјероисповијести. Његова духовна снага дала је велики допринос да Црна Гора доживи промјене, да се Српска православна црква ослободи свакодневних стега и пријетњи, а држава осјети слободу и са новом енергијом крене ка оним циљевима који су зацртани у њеној историји и традицији, а које је бивши однарођени режим желио да поништи и путем пројектованих фалсификата промијени идентитет њеног народа.
Господин Миодраг Дака Давидовић је прије неколико мјесеци оформио своју партију и већ тада најавио да ће са њом наступити на изборима у Никшићу. Какви ће бити даљи политички потези господина Давидовића и његовог Народног покрета, питање је његове политичке процјене. Вјерујем да ће он као хуманиста и ктитор Српске православне цркве разумјети политички тренутак и остати привржен свом народу и својој духовној и политичкој вертикали, што је до сада више пута показао. На крају, ко год распламсава ватру неспоразума и несагласности међу српским народом – у њој ће и сагорети.
Зашто је важно да, иако то не налажу канони и Устав СПЦ, будући митрополит црногорско-приморски буде из Црне Горе?
Ко ће бити нови патријарх и нови митрополит црногорско-приморски одлучиће искључиво Свети архијерејски сабор СПЦ. Иако њен устав не налаже да будући митрополит мора да буде из Црне Горе, постављење епископа Јоаникија за администратора Митрополије говори о црквеној пракси према којој се администратор, кад год је то могуће, именује из најближе епископије, управо због тога што најбоље познаје прилике у епархији којом привремено управља. Без обзира што је већина црногорских митрополита била из Црне Горе, кроз историју Српске православне цркве у њој је било и изузетака. Српска православна црква је створила државу Црну Гору и за српски народ је изузетно значајан њен опстанак, чиме се на најбољи начин чувају наша постојаност и везе с традиционалним вриједностима.

Мило Ђукановић је недавно опет оптужио СПЦ за клерофашизам. Коме се заправо он обраћа?
Предсједник Црне Горе је такву или сличну формулацију изрекао већ више пута до сада, а све како би покушао да сугерише промијену идентитета Црне Горе и Црногораца. Сјетимо се само његових предизборних ријечи да ће Црна Гора обновити црногорску православну цркву, чиме је послао јасну поруку да партијске и државне структуре нијесу раскинуле са ранијим наслијеђем, односно да и дан-данас желе да уређују црквене и међуцрквене односе, иако они у томе немају ни потребно знање, а камоли јурисдикцију. Ову поруку би требало схватити искључиво као поруку свом чланству и бирачима, што је показао и последњи Конгрес ДПС-а, на коме је ова партија потврдила да од привидно лијеве постаје крајње десна странка, са експлицитно израженом црногорском националном платформом. Свима је одавно јасно да ДПС не припада љевици и либерализму, онако како би жељела да се представи првенствено међународној заједници.
Какав порука је послата проглашавањем нашег амбасадора у Подгорици за особу нон грата?
Проглашење амбасадора Србије др Владимира Божовића за персону нон грата представља преседан који вјероватно није забиљежен у модерним европским демократијама. Овим потезом бивша црногорска власт оставила је и позамашан терет кабинету Здравка Кривокапића, а релације између Београда и Подгорице, без обзира на политичке промјене, нијесу релаксиране, упркос свакодневним помирљивим порукама које чујемо од највиших званичника Србије. Такође се чини да се нова Влада у Подгорици није најбоље снашла у овом дипломатском скандалу. Српски национални савјет, као и још неке организације и политичке партије, званично је од Министарства вањских послова Црне Горе затражио поништење одлуке о ускраћивању гостопримства и проглашењу амбасадора Републике Србије за персону нон грата. Очигледно је да је Министарство вањских послова Црне Горе својом одлуком неколико дана прије формирања нове Владе Црне Горе одлуку о протјеривању српског амбасадора донијело не из објективних разлога него као вид провокације према формирању нове извршне власти, Србији и српском народу у Црној Гори. Да је то тако потврђују чињенице да Његова екселенција амбасадор Србије у Црној Гори господин др Владимир Божовић није званично позиван на консултације нити му је сугерисано било какво упозорење. Реаговање Републике Србије на овакву одлуку Министарства вањских послова било је очекивано и у складу са дипломатском праксом, али је након тога као акт добре воље и искрене жеље за најбољим односима са Црном Гором Влада Републике Србије повукла одлуку о ускраћивању гостопримства амбасадору Црне Горе у Србији господину Тарзану Милошевићу. Било је очекивано да нова Влада Црне Горе поништи очигледно недобронамјерну одлуку одлазећег министра спољних послова, како би се коначно почели реализовати братски и добросусједски односи, који се декларишу са позиција једна и друге државе. Ускраћивањем боравка српском амбасадору у Подгорици највише је погођен српски народ у Црној Гори, који је остао без могућности најнепосредније везе са институцијама Републике Србије.
Ко је аутор тезе да је „ДФ фактор који све квари по инструкцијама Србије“, те колико ове оптужбе отежавају или пак олакшавају стратешку позицију ДФ?
Пласирање овакве тезе у јавност сигурно није добар знак за напредак и помирење унутар Црне Горе, која је и даље дубоко подијељена. Оптуживати Србију за све лоше што се дешава у Црној Гори постало је дегутантно и очигледно и свјетским званичницима, које бивша власт и данас неосновано представља како „своје савезнике“. Свакодневни смо свједоци да на увреде из Црне Горе српски званичници реагују дипломатски помирљиво истичући да су Црна Гора и Србија двије најближе и братске државе које своје односе треба да граде на међусобном повјерењу и разумијевању. Али није довољно када разумијевање долази само са једне стране. Прогласити читав један народ, у овом случају српски, за непријатеље државе, као што се то радило у Црној Гори, не користи никоме, поготово не онима који желе помирење и отворену сарадњу у региону.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *