Др Душан Достанић – Маска за фашизам

Како је настала и против чега се заправо бори Антифа?

Антифа или Антифашистичка акција која делује на екстремној левици, поред основног циља да руши сваки поредак, али мишљења да су сви људи суштински и потпуно једнаки, има и једну много значајнију специфичност. То је непрестано ширење историјске дефиниције фашизма, на начин да фашизам постаје етикета која се може „залепити“ свим политичким противницима и од које, напросто, нема одбране. Антифа, заправо, дефиницију фашизма толико проширује да та дефиниција више нема никакве везе с оним што је идеолошки фашизам и што је у историји познато као фашистички покрет. Напротив, користећи се појмом „структурно насиље“ (Јохан Галтунг) припадници Антифа тврде да су све структуре почев од породице, преко нације и цркве, до државе, саме по себи насилничке и да производе структурни, односно системски расизам. Дакле, сваки поредак, сваки ред или хијерархија по њима омета појединца у његовом развоју, намеће му нека правила и самим тим је према њему насилна, па су тако и све државе, све нације и све породице фашистичке. Поједностављено речено, сваки отац породице је мали Хитлер. Односно сваки грађански облик породице или друштва репродукује насиље или фашизам – каже у разговору за „Печат“ др Душан Достанић, научни сарадник у Институту за политичке студије у Београду.

С обзиром на то да се бавите историјом идеја, кажите нам шта је Антифа која је све видљивија на светској политичкој сцени?
Реч Антифа је скраћеница за Антифашистичку акцију и користи се као кровни појам за више различитих, локално организованих група које делују на екстремној левици. Антифа нема своју централу, нема лидера, дефинисану структуру, ни статут и зато се пре може назвати дифузним, социјалним покретом него организацијом. Данашња Антифа настоји да успостави копчу с немачком организацијом Антифашистичка акција, која је формирана 1932. године у време Вајмарске републике. Њена генеза је занимљива јер је била батинашка организација Комунистичке партије Немачке (КПН). Односно, после забране паравојног Савеза бораца црвеног фронта, основана је Антифашистичка акција као уличарска и батинашка организација, и већ у том периоду настају кључни елементи који су карактеристични и за данашње Антифа групе. Већ тада је било јасно да је дефиниција фашизма која је ту коришћена била неодређена и преширока, тако да је обухватала не само историјске фашисте, односно немачке националсоцијалисте, него се ширила на противљење капитализму, конзервативизму, либерализму, па чак и социјалдемократији на коју је тадашња КПН гледала као на социјалфашисте. Дакле, Антифа је служила за улично обрачунавање са свим овим групама. Али то није био неки романтичарски покрет витезова који су ишли да се туку са СА одредима на улицама него је у њему било доста људи из криминогеног миљеа, који су имали везе с класичним криминалом, и већ у том периоду је антифашизам често био само изговор за примену насиља. Као и онда, и данас све Антифа групе стално говоре – против фашизма свим средствима, укључујући и легитимисање чак и најбруталнијег насиља. Дакле, када различите ствари почнете да називате фашизмом, а фашизам истовремено користите као синоним за највеће зло, цео политички плурализам се лагано поништава и све се своди на једну алтернативу – или ми или Хитлер – а она има дејство уцене. Односно свако ко није на страни Антифа је или Хитлер или Хитлер у покушају. И легитимно је користити сва средства да би Хитлер био спречен.

[restrict]

ПОЛИТИЧКО УБИСТВО ЛЕГИТИМНО?!

У Европи Антифа организује истинске насилничке акције. Посланика Бундестага Франка Магница су пре неколико година екстремни левичари пребили металним шипкама. Бивша председница Алтернативе за Немачку Фрауке Петри је прошла „само“ са запаљеним аутомобилом. Дешавали су се и напади на куће одређених људи, затим напади на просторије странака или сукоби са смртним исходом. У неким Антифа часописима као што су „Антифашистише инфоблат“ или „Радикал“ такве акције су оправдаване или се о њима говорило с поносом. Један антифашиста рекао је у интервјуу чак да је „легитимно убити човека уколико тај човек смета остварењу идеје бескласног друштва и друштва опште једнакости без граница у целом свету“. А кад тако широко поставите један идеал, свако може да му буде сметња, и то значи да је политичко убиство практично легитимно.

Шта се догађа с Антифашистичком акцијом после доласка Хитлера на власт, када је забрањена заједно са КПН?
Антифашизам се тада „сели“ из Немачке и постаје актуелан у Шпанији, с тим што комунисти мењају стратегију и кроз Народни фронт покушавају да под маском неодређеног антифашизма прогурају стаљинизам и бољшевизам, користећи при томе наивне елементе грађанске левице. Ситуација се поново променила 1939. када СССР склапа пакт с Хитлером и у периоду од 1939. до напада на Совјетски Савез антифашисти, практично, не предузимају ништа против историјског фашизма. Напротив, у Француској активно ометају ратне напоре сопствене земље. Већ 1944. поново се јављају антифашистичке групе и антифашизам постаје званична идеологија Источне Немачке. После рата јављају се различите насилне групе које су претече данашњих Антифа организација, на пример Група 43 или Група 62 у Великој Британији, а које све имају за циљ обрачунавање са оним што они зову фашизмом, односно са десницом и са свима који не прихватају њихову леву, екстремистичку идеологију. Тачније, појам фашизма се толико растеже да све групе и сва идеологија, све што је национално, традиционално, све што је десно, па чак и све што је либерално, бива увршћено у категорију фашизма. Данашњи Антифа, који покушава да се надовеже на ове историјске традиције, заправо настаје у Немачкој већ 1960-их година, померањем оног антитоталитарног консензуса који је тада постојао ка антифашистичком консензусу, а коначно се уобличује 1980-их година с тим што припадници ових група после слабљења комунизма више нису везани за одређене комунистичке партије – било стаљинистичке, било маоистичке, него за групе аутономних које хватају везу са различитим политичким странкама или организацијама, на пример са Зеленима, чији је припадник у младости био Јошка Фишер као део те екстремно левичарске сцене, као и филозоф Данијел Кол-Бендит. Овај данашњи Антифа утемељен је, дакле, осамдесетих и све до данас можемо да пратимо исте обрасце понашања и у идеолошком смислу и у смислу конкретних акција.
Сведоци смо да се Антифа са свога извора у Европи проширила и на Америку, где је посебно ангажована у кампањи против Трампа, и да се појављује где год се за то покаже потреба.
Антифа или, прецизније, леви екстремизам је глобални феномен који и у Америци постоји одраније. Тамо су сличне групе настале такође 80-их година кроз тзв. антирасистичку акцију. Начин деловања је ако не исти а оно веома сличан ономе што видимо у Европи под именом Антифа. Такође, леви екстремизам се повезује на глобалном плану, тако да демонстрације у Сијетлу 1999, или у Хамбургу, или оне у Ђенови много личе једне на друге. С тим што сада, поводом избора у Америци и кампање против Трампа, ове групе отворено наступају под именом Антифа и одговорне су за многа дела директног насиља према политичким противницима. Пример за то су нереди у Шарлотсвилу, у које су били умешани и нереди на Берклију када је Мајло Јанопулос био спречен да говори. Групе под именом Антифа већ више година делују и у Америци, уз прећутну подршку појединих „прогресивних интелектуалаца“ и Демократске странке.

МУЛТИКУЛТУРАЛИЗАМ НИЈЕ МРТАВ

Мултикултурализам је још једна ствар која нипошто не сме да се доводи у питање. Чак и Меркелова је својевремено изјавила да је мултикултурализам пропао, међутим, мултикултуралистичка идеологија се и даље спроводи. Антифа групе могу да послуже као батина за затирање сваког мишљења које се разликује од тог доминантног, односно свакога ко ће доводити у питање мултикултурализам, политику отворених граница, разарање породице, политику увођења сексуалног васпитања за децу у вртићима и школама. Свако такав може да дође под удар екстремних левичара на разне начине. Колега Слободан Радосављевић је рекао да је антифашизам последње уточиште хуља. Јер ако себе прогласите антифашистом, тиме можете да оправдате свако непочинство.

Имају ли Антифа групе сличности с начином на који делују анархисти?
Антифа групе су махом анархистичке, али то скривају под појмом антифашизма како би се легитимизовале, оправдале и стекле друштвену прихватљивост. Оне се користе логиком да је двострука негација једнака афирмацији и да против антифашизма могу да буду само фашисти. То, наравно, у њиховом случају не важи, јер када се појам фашизма прошири преко свих граница, то добија сасвим друге облике. Иначе, Антифа групе од 1980-их година примењују неке тактике анархиста као што је „блек блок“ или обавезно једнообразно облачење у црно и ношење маски како полиција не би могла да им утврди идентитет. То значи да они на скупове долазе унапред спремни за сукобе до којих ће доћи.
У којој мери се идеологија антифашиста примењује у пракси на глобалном нивоу?
Захваљујући свом декларативном антифашизму, људи из Антифа група су успели да дођу до значајних друштвених позиција. Тако је добар део њихових бивших чланова сада у позицији да креира политику, али и владајућу климу мишљења данас, тзв. мејнстрим. Већ сам, као примере, поменуо Јошку Фишера и Данијела Кол-Бендита и њихове везе с партијама Зелених или социјалдемократама у Немачкој. Те групе су финансиране од стране партијских фондација, али и од државе. Преко наводне борбе против деснице, која обухвата борбу против екстремиста али и против деснице као такве, јавна, буџетска средства се прерасподељују на пројекте Антифа група. И досад је у Бундестагу већ било речи о томе – једна посланица Зелених и једна посланица Партије левице су већ говориле о томе да држава треба редовно да финансира Антифа као део цивилног друштва и као борце за демократију.

НАПАДИ НА ПОЛИЦИЈУ ДЕО РИТУАЛА

Антифа обухвата мноштво локалних група између којих постоји одлична координација. То се видело на насилним скуповима нпр. у Ђенови и Хамбургу, где су међу ухапшеним демонстрантима били и странци. Дакле, имају могућност умрежавања, интернационалног повезивања, долажења на скупове и демонстрације, при чему ритуално нападају полицију. Мета Антифа нису само скинхеди или десни екстремисти, него сви полицајци, сви државни службеници и сви они којима се на терет ставља да су у служби капитала. Највише припадника Антифа, посебно у Немачкој, одбија да ради и живи од социјалне помоћи коју им исплаћује држава. Од 1980-их година леви екстремисти су повезани с покретима за заузимање напуштених зграда и кућа, где се стварају зоне у којима држава нема моћ да остварује закон и те зоне се затим полако шире. Антифашисти тако подривају идеју да једино држава има легитимно право примене физичке силе на одређеној територији, и на тај начин делегитимишу државу.

Како Антифа делује у Србији?
Ако се упореди с Немачком, на пример, онда Антифа у Србији није превише експонирана. Наравно, и у Србији постоје такве групе чије активности су такође имале институционалну подршку, као и помоћ појединих фондација, на пример фондације Роза Луксембург која је блиска немачкој партији Левица (Die Linke).
Имајући у виду да се Антифа делатници изјашњавају као екстремни левичари, зар није необично да их нема у борби за радничка права која се услед незапамћене економске кризе разбуктава у многим земљама света?
Условно речено, постоји подела на стару и нову левицу. Стара левица из 19. и са почетка 20. века је изгубила на снази, а у међувремену је са студентском побуном 1968. на сцену ступила тзв. нова левица која не инсистира толико на правима радника, али се може сматрати да је њена основна идеја и даље општа једнакост, бескласно друштво, глобално друштво без држава и нација. Тако да то јесте левица, али не она коју смо знали из ранијег времена. Везано за данашњу, нову левицу Бото Штраус је рекао да она није толико вођена љубављу према страном, колико бесом према сопственом! И то је прилично тачно. То је патологија која је у Европи већ одавно узела маха. Такође, важно је истаћи да је још од 1990-их година упозоравано на савез културне левице и глобалистичке привреде, јер данашњи представници капитализма у великим међународним концернима, као што су Гугл, Амазон, Твитер и други, не стоје на десници него на левици и подржавају културну агенду чак екстремне левице као што су Антифа групе.

ХРИШЋАНСТВО ЕТИКЕТА ЗА СВЕ ИЛИ НИШТА

Јошка Фишер је с позиције Антифа стигао до министра иностраних послова Немачке, што говори о проходности левице ка медијима, странкама, утицајним фондацијама, универзитетима. Момци који су социјализовани у том миљеу на крају су нашли своје место у оном што је мејнстрим и где се креира друштвена клима, јер су имали везе с левим крилом странке Зелених. После ових избора ЦДУ ће, највероватније, направити досад незамисливу коалицију са Зеленима што је у Аустрији већ на делу. Клатно на светској политичкој сцени толико се померило улево да су све традиционалне, грађанске, хришћанске вредности доведене у питање. Прагматизам и конформизам у ЦДУ зарад тренутног политичког успеха идеологију гура у други план, и питање је шта је у ЦДУ хришћанско или грађанско, и шта је могло да натера странку да гласа за легализацију истополних бракова. Да ли је то хришћанство испражњено од сваког садржаја и може ли да се користи као етикета за све или ништа?

У Франкфурту су 1990-их одржане демонстрације под називом „Никад више Немачка“, на којима је било око 20 хиљада чланова Антифа. Како објашњавате да Немци протестују против своје државе?
Иако Антифа нема централизовану команду, на том скупу у Франкфурту се појавило двадесетак хиљада антифашиста. Демонстрације је организовао део екстремне левице који се тада и данас назива анти-Немцима, а такође припада Антифа сцени. Њихова идеја је да немачка нација не треба да постоји, односно да треба да се раствори у мултикултуралном друштву. За време док је Јирген Елзесер, који је сада на десници, био део те сцене, он је то написао у свом часопису „Конкрет“. Иста група анти-Немаца је 1995. организовала контрадемонстрације у Дрездену поводом бомбардовања Дрездена, опет под карактеристичном паролом да британски командант који је бомбардовао Дрезден треба поново то да уради. Тиме су јасно дали до знања да анти-Немци немају никакве емоције према жртвама бомбардовања из 1945. а ни према држави. То се уклапа у њихову идеју укидања свих структура као потенцијално фашистичких, односно које репродукују насиље, тако да се сматра да је потпуно у реду да нестану све нације, па чак и њихова. То је један облик мржње према сопственом.
Трамп је рекао да се Антифа треба означити као терористичка организација, да ли је то реално?
С обзиром на актуелна догађања у Америци није лако предвидети шта ће се десити у будућности, али треба имати на уму да тероризам у САД од 11. септембра 2001. има посебну тежину. Чињеница је да неке акције тих лево-екстремистичких група могу да се назову терористичким. На крају крајева, постоји дуга историја левог тероризма у Европи са Црвеним бригадама, револуционарним ћелијама итд. Дакле, за то има основа.
Коначно, може ли се некако стати на крај деловању група које под паролом антифашизма заправо спроводе фашизам?
Мислим да је то врло тешко све док Антифа групе уживају подршку структура које су на линији њихове идеологије, односно док добијају подршку медија и институција у које су се у међувремену инфилтрирали. Та сарадња је видљива на демонстрацијама против деснице, где раме уз раме стоје социјалдемократе, Зелени, синдикати и поједине грађанске снаге, док су у првом реду милитантни леви екстремисти.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *