ЧЕСТИТКА

Када је недавно над одром докторке Соње Ракочевић, педијатра из Грачанице (једног од малобројних специјалиста овог усмерења који су, служећи не само својој националној заједници, остали на Косову и Метохији), њен супруг Живојин рекао: „Соња и ја смо сањали слободно Косово. Соња својим трпљењем како само косовски Срби знају да трпе…“, поред изражавања личног дубоког бола, он је својим речима призвао и снажан емоционални одговор најшире јавности. Поменуо је Ракочевић тада и Бол који је заједнички, дубок и постојан, и који је у доживљеној емпатији ујединио групе бројније од окупљених на овом испраћају у порти манастира Сушица код Грачанице, где је докторка сахрањена. Јер – за већину сународника несрећних Ракочевића „сан о слободном Косову“ јесте жижна тачка, путоказ који попут легендарног поздрава о незаборављању Јерусалима, или Призрена, бива моћан да духовно и емоционално побуди и пробуди најширу заједницу.
О актуелној снази те, у нашем времену никада стварно опозване моћи „сна“ о трајном ослобађању Косова, континуирано сведочи овдашњи живот – друштвени, политички, културни. Као потврду овом уверењу, поменимо да је коју недељу по испраћају у Грачаници, оријенталиста и дипломата Дарко Танасковић, у интервјуу за лист Одбрана, разјаснио: „Постоји само један, трансисторијски задат, метафизички избор – верност Косовском завету. Животно и практично, а то значи и политички гледано, у историјском времену већ дуже време нема и још неко, можда и дуже време, за проблем Косова (и Метохије) неће бити доброг решења.“
Није овај уважени говорник нагласио да се можемо, или морамо, пасивно препуштати „сновима о слободном Косову“, али је у свом промишљању „доброг решења“ био одређен (плодотворан!), потврдивши да снови понекад бивају животнији од стварности. „Али шта је раздобље од неколико деценија у равни историјских ’процеса дугог трајања’? Морамо научити да у ходу хитро, мудро и флексибилно реагујемо на променљиве међународне конјунктуре и на изазове тренутка, за које може изгледати да у себи носе тежину коначности и терет неповратне судбоносности, а неретко су само срачунато створени привиди у режији рачуновођа ороченог мандата.“
Зашто овде призивамо наведене неповезане догађаје? Премда и сами вредни сваке пажње, ови знаковити примери упућују нас на потпуније разумевање големих димензија једног скорашњег политичког промашаја. Реч је о честитки председника САД Џозефа Бајдена коју је он упутио председнику Србије Александру Вучићу поводом Дана државности Србије. Злосрећни, наводно добрим намерама надахнути протоколарни гест, „упадајући“ у описано расположење у корпусу српског света ујединио је, у отпору и негодовању, безмало читав тај свет . „У име америчког народа, упућујем искрене честитке Вама и Вашим суграђанима поводом Дана државности Србије 15. фебруара“, каже се у честитки, у којој се, уз помињање „140 година партнерства двеју земаља“, тврди да „САД остају трајно посвећене унапређењу економске сарадње, регионалне стабилности и демократских вредности“. Круну Американчевог обраћања међутим чини истицање подршке његове земље упућене Србији на њеном „државничком“ путу „постизања свеобухватног споразума о нормализацији с Косовом, који је фокусиран на међусобно признање“.
Препознајемо ли у узнапредовалом цинизму првосвештеника новог доба, у суптилности и вештини овог пошиљаоца и администрације чија је он глава и лого, једну од назначених смерница из размишљања професора Танасковића? Ону која упућује на „срачунато стварање привида у режији рачуновођа ороченог мандата“!?
Искусни српски дипломата Живадин Јовановић оценио је да је честитка „неуобичајена, непристојна и увредљива“. Био је Јовановић веома прецизан у објашњавању својих оцена, па нам се чини умесним да их поновимо: „Неуобичајена зато што се честитке не користе за саопштавање политичких ставова најделикатније природе; Непристојна јер суверене и равноправне државе не држе лекције једна другој шта су јој задаци. Ако се то ипак деси, онда је израз хегемоније једне над другом, а не демократије и савезништва, понајмање пријатељства; Увредљиво је што све то Бајден чини јавно не схватајући да тиме повређују ране нанете српском народу 1999. године продубљујући неповерење, уместо да јача узајамно поштовање. Лекције какве је изнео у писму Вучићу од 5. фебруара 2021, иако неприхватљиве, могао је пренети дипломатским каналима. Овако, како је то арогантно учинио отвореним писмом, повредио је осећања српског народа и продубио неповерење.“
Можемо ли да закључимо да је узорита честитка открила и да се њен пошиљалац, тражењем да се Србија помири с насиљем без премца у савременим светским приликама, заправо залаже за „подстицање безакоња и хаоса“? Да ли је то препород који свету обећава нови становник Беле куће? Да ли је то садржај жељених промена у глобалној пракси под америчком лидерством, који је, збратимљен с „побуњеним масама западних елита“, радосно поздравио и део српске елите? Сетимо се да је само коју недељу пре Бајденове честитке, због изборне победе демократског председничког кандидата у САД, озареност украсила и многа лица на београдској друштвеној сцени, посебно оној политички еманципованој од „суверенистичког баласта“.
Подстакнута бурним реаговањем овдашње јавности која је, као супротност овом изливу агресије у простор међународне комуникације, бољу верзију односа две земље препознала у понашању претходне администрације у Вашингтону, амбасада САД у Београду је на твитеру објавила коментар. Негирајући да је сада „први пут послата порука у којој се апострофира будуће решење косовског проблема“, ова дипломатска порука, која уистину води закључку да је насиље континуитет америчке политике, „исправља“ грешке у јавној перцепцији: „Председник Бајден поручује да би ’међусобно признање Косова и Србије требало да буде централни елемент трајне нормализације односа’, једнако као што је и 2019. учинио тадашњи председник САД Доналд Трамп.“
Професор права и међународни арбитражни судија Милош Ивковић пак наглашава да Бајденова честитка „није изненађење већ да је питање који је одговор Србије на то“. Како је одговор званичног Београда изостао, Ивковић упозорава: „Са правне стране, то је проблематично, јер води закључку да признање Косова није искључено.“
Уместо коментара, подсећамо на искуственим и свестраним промишљањем просејану истину Танасковићевог питања: шта је раздобље од неколико деценија у равни историјских „процеса дугог трајања“? Размишљају ли Американци некада и о оваквим недоумицама?
У свести већине Срба – данас, као и у прошлим временима – сан о слободном Косову свемоћна је лозинка, сигуран „пролаз“ до њиховог ума и срца. Ко то не разуме, не прихвата, умањује или чак сматра ретроградним и превазиђеним, у ситуацији је озбиљног, структурног и непремостивог неспоразума са српским народом. Не може се против воље која на све јавне и прикривене претње смирено узвраћа: „Верност Косовском завету за нас је једини избор.“ Није још откривен пут за делотворну „промену свести“ која истрајава у поменутом убеђењу. И када се учини да је обрнуто, да је победио свет који је неумољиво саздан на владавини начела – Сила Бога не моли, неочекивано, у светским и локалним приликама, уме да надјача отрежњујући наставак ове крилатице – Бог силу не воли! Српска дуга историја управо то потврђује.

2 коментара

  1. Avatar

    Свака власт је “за времена”. Косовски завет је вечна окосница свеукупног нашег постојања кроз векове. Свака власт се труди да за собом остави траг по коме ће се помињати, по добру или злу – није свеједно. Господину Живдину Јовановићу се може веровати; редак дипломата од формата, изрекао је оно што већина Срба мисли. Уосталом, зар су Американци нешто друго – и актуелни председник САД је трапава и бахата особа без иоле дипломатског шлифа, а безобразан, у журби да изврши налог – отимање туђег, и живи је доказ да се на тако озбиљном месту може наћи било ко. Баш као и свуда. Па један шаље непримерене честитке. док с друге стране нема неопходног дипломатског реаговања. Мук! Страх пред америчким “пријатељима”? Унапред прихватање могућности признања Косова? Питам се – чему нервоза и брзоплетост? Зар је важно време – неколико деценија (дипломата г. Танасковић), или векова – што је тек капљица у мору времена – за судбинска питања ове земље? Доста је већ грешака и “грешака” почињено; ова кардинална – никада не сме. Треба да учимо на примеру Израела …

  2. Avatar
    Unutrašnji dijalog o Kosovu, glas naroda

    ODLIČAN, poučan članak!

    Cinična čestitka predsednika SAD Džozefa Bajdena povodom Dana državnosti SRB “, kojom se prejudicira rešenje za Kosovo medjusobnim priznavanjem, nije inenadjenje, kao što kaže profesor Miloš Ivković, već da je pitanje koji je odgovor Srbije na to”. Zvanični odgovor izostao. A i srpska osmogodišnja politika o Kosovu veleizdajničkim Briselskim sporazumom navodi da i Srbi, briselski pregovrački tim, – prejudiciraju neadekvatno-štetno rešenje po pitanju teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije (status Kosova) – PRIHVAANJEM Briselskog SPORAZUMA. Zato se Briselski sporazum zvanično prikriva od naroda, dvosmisleno tumači, – nije dostavljen Narodnoj skupštini Srbije na debatu-raspravu. Dačić je bio pregovarač i potpisnik sporazuma 2013 god., a sada predsednik skupštine, krajnje je vreme – red bi bilo – da dostavi Briselski sporazum na skupštinskoj proceduri!? STOP Briselskom sporazumu kojim se otima-predje teritorija KiM albanskim muslimanima – dok još ima vremena!
    Džozef Bajden vodi ciničnu politiku zbog toga što ima pripremljen teren da nastupa sa pozicije sile! …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *