Зашто се Кијев радује Бајдену

Украјина ће остати поприште великог обрачуна Вашингтона и Москве, дугорочне игре на исцрпљивање у којој Русија може имати предност на терену који је за њу, ипак, домаћи

Да ће однос нове америчке администрације предвођене председником Џоом Бајденом бити оштрији према Русији већ је постала општа оцена међу аналитичарима. За време мандата председника Доналда Трампа тај је однос био веома хладан и прожет многобројним санкцијама и претњама, али доскорашњи шеф америчке државе није био превише заинтересован да снажно подржава антируске групе и покрете у свету. С друге стране, администрација председника Барака Обаме (2009–2017), чији је Бајден био други човек, није толико одисала реториком усмереном против Русије и њеног председника Владимира Путина – већ најпре конкретним акцијама. А међу њима су две биле најупечатљивије: револуција „белих трачица“ у Москви (2011–2012) и мајдански преврат у Украјини (2013–2014). Ово су озбиљне акције против интереса Русије чије се последице осећају и данас, како у билатералним односима Вашингтона и Москве, тако и на регионалном и глобалном плану. У оба случаја САД су организовале, спонзорисале и на сваки други начин подстицале промену власти. У случају Украјине, то је било прилично насилно и окончано је „победом демократије“, док је у руској престоници утихнуло мирно – и без успеха.
Разлика у приступу је више него очигледна. Док су се Обама и Бајден фокусирали на делатне „спољне акције“ свргавања режима и изазивања ратова по свету, Доналд Трамп је то чинио махом на речима. Отуда је и његова реторика била „ратоборнија“, не би ли одагнао сумње које су га од почетка пратиле, да је попустљив према Москви, али се у пракси то сводило углавном на бесконачне, и често бесмислене, санкције према Русији и другим „непослушним“ земљама. Али он није покретао ратове и револуције. Чак ни у Венецуели, где је председник Николас Мадуро био већ виђен за „одстрел“, али је очито изостала права подршка његовом опоненту Хуану Гваиду. Или је пак подршка Мадуру из других делова света била сувише јака. Током Трампове владавине једини је платио цех боливијски левичарски председник Ево Моралес, али би он можда очувао власт да није направио прилично наивне грешке. На крају је и „мирољубиви Трамп“ одстрањен из Беле куће у процесу који је имао елементе обојене револуције.

ГОДИНА ОТРЕЖЊЕЊА Сада су се многи у свету понадали да се под Бајденом Вашингтон „враћа себи“ и добрим, старим традицијама глобалистичке политике, по моделу: више ратова, више интервенција, више милијарди долара уложених широм планете за промоцију демократских вредности и америчке доминације. То су, наравно, само наде и остаје велико питање на шта ће на крају све то изаћи, имајући у виду да ни свет, ни Америка, па ни 78-годишњи Бајден нису више исти као пре пола деценије или више. Ако ништа друго, пред новим шефом Беле куће сада стоји 2021, као година отрежњења у којој ће морати изнова да сагледа шта ће у будућој спољној и унутрашњој политици бити реално могуће. А шта више не. Једна од првих спознаја на том путу биће да с Европом неће моћи да се разговара с неприкосновене позиције као некада. Ништа мање фрустрирајући неће бити ни односи са у међувремену знатно ојачалом Кином – моћним змајем с Истока који више не скрива своје интересе и не сагиње главу пред било ким. Јер Пекинг сада добро разуме да је потребан свету не мање него што је свет потребан њему.
С друге стране, снажна и заштитнички расположена Америка је данас некима потребна. Пре свега онима чију је „државност“ или политичке режиме стварала и неговала деценијама уназад. За све њих Трамп је био непријатна епизода. И, како се надају, само ружан сан. Међу таквима се у првим редовима истичу украјинске власти, с председником Владимиром Зеленским на челу. „Володимир“, како га Украјинци зову, за скоро две године власти није успео да се до краја учврсти, остајући без опипљиве подршке САД и ЕУ, а поготово Русије. Сада и он жели, бар на речима, „више Америке“ у Кијеву. „Џо Бајден познаје Украјину и наш менталитет боље од Доналда Трампа“, послао је овим речима Зеленски „љубавну поруку“ новом америчком лидеру. Изразио је и уверење да ће му Бајден помоћи да „нормализује ситуацију“ у Донбасу, наравно по мери украјинских интереса и планова.
Можда би од долазеће америчке администрације помоћ у нормализацији могла да се очекује – да није нелогичности у тој конструкцији. Ако је демократској администрацији била потребна „нормална Украјина“, онда је не би здушно растурали 2014, рушећи демократски изабрану власт Виктора Јануковича. Ненормално стање на западним руским границама је управо оно што одговара Вашингтону, а данашња Украјина је онаква какву су је нацртали Обама, Бајден и њихови саборци – делећи екстремисте с Мајдана буреком и перецама. Зато једина опипљива помоћ на коју Кијев може да рачуна од Америке јесте у испорукама оружја за борбу против свог народа у Донбасу. Али тешко да ће тиме допринети било каквој нормализацији. Уосталом, једном је Кијев, с бившим председником Петром Порошенком на челу, кренуо ратном стазом, па се опекао и вратио у Кијев подвијена и опрљена репа. Да ли сада Зеленски мисли да ће боље проћи?

„НЕОПХОДНА ЕКОНОМСКА И ВОЈНА ПОМОЋ“ Можда свој оптимизам темељи на предизборним обећањима Бајдена и његовог тима, да ће наставити војну помоћ Украјини и „другим земљама бившег СССР-а“. Али и тада би морао да зна да народ Украјине, осим оног екстремног дела, није жељан „војне помоћи“ и испорука оружја – за рат по принципу „уради сам“. Украјинцима су данас најважнији стабилност, радна места и веће плате, да се не би исељавали на Запад. Уместо тога, нуди им се „неопходна економска и војна помоћ“, али се иза тога крију испоруке „смртоносног оружја“ за „очување територијалне целовитости“. Реч је о наоружавању украјинских бораца, али се то представља као подршка у доларима – јер нема бесплатног наоружања. Међу овим „пројектима“ је и испорука шест модерних патролних чамаца у виду помоћи, али уз услов да Украјина купи још 16 таквих, укупне вредности 600 милиона долара. А на то, додатних пет пловила старије генерације стићи ће у виду америчке помоћи.
Војна сарадња две државе овим се не завршава. Већ дуги низ година у Црном мору одржавају се војнопоморски маневри „Си бриз“, укључујући и увежбавање сценарија „ослобађања окупираних територија“. Амерички стратешки бомбардери и извиђачки авиони редовно патролирају поред обала Крима. Руски експерти упозоравају и на присуство америчких инструктора у украјинској армији, док су маринци из САД крајем 2020. боравили и у зони раздвајања с Донбасом. У америчком буџету за подршку украјинској војсци ове године је издвојено 25 милиона долара више, укупно 250 милиона.
Све ово може да говори да су прошла времена Доналда Трампа у којима је Вашингтон био мање или више пасиван о питању Украјине. То и не чуди ако се зна да је нови амерички председник био веома присутан у овој земљи, посебно након мајданске револуције. Још се памти како је председавао седницама украјинског државног врха у згради парламента, седећи у челу стола, док су председник, премијер и министри заузимали своја места са стране. Без много пажње у западним медијима прошла је прича лансирана од стране Трампових људи, о томе како је Бајден, злоупотребљавајући положај потпредседника, својевремено притиснуо Петра Порошенка да смени државног тужиоца Виктора Шокина, јер је превише гурао нос у украјинске послове Бајденовог сина Хантера. Како истичу познаваоци прилика, Трамп је слао у Кијев свог адвоката Рудија Ђулијанија да покуша да „ископа“ нешто из ове документације. Зеленски је предосетио опасност и избегао је да Трампу отвори све архиве, али се наводно Ђулијани није вратио потпуно празних руку. Трампове присталице чак верују да би ова документација могла да буде објављена после Бајденове инаугурације, као најава импичмента.

ДУГОРОЧНА ИГРА Украјина ће остати поприште великог обрачуна Вашингтона и Москве. Можда на први поглед тако не изгледа, али Русија може имати предност на овом терену који је за њу, ипак, домаћи. Реч је о дугорочној игри на исцрпљивање, коју може пореметити одлука Кијева да одмрзне сукоб и крене у радикализацију. У овом сценарију мајданске снаге могу само још горе да буду поражене, уз неминовну штету коју би претрпела Москва, али и Европска унија којој нипошто не треба вулканско жариште на самој граници. Не треба заборавити да је Кијев и њихов сусед, па се претња прелива с обе стране – украјинска криза је од почетка моделирана тако да штети и Русији и Европи, њиховој међусобној сарадњи, па и односима с Кином.
Ко то није разумео, требало би да се подсети реченице тадашње помоћнице америчког државног секретара Викторије Нуланд, изречене у Кијеву током мајданских протеста. Мислећи да је заштићена комуникација с амбасадором Џефријем Пајетом (или не марећи превише за то), Нуландова је сасвим искрено рекла шта мисли о могућем посредништву Брисела у решавању кризе – „F..k the EU“! Амбасадор се с њом одмах сложио. Узгред, Нуландова ће бити важан део Бајденове администрације, овог пута у улози подсекретара за политичка питања, што је трећа по значају функција у Стејт департменту, након државног секретара и његовог заменика. Друштво старо се поново окупља и „журка“ може да почне, али је и даље отворено питање: шта о свему томе мисле домаћини, односно Зеленски и украјински народ? Јер о њиховој кожи се овде ради. Ако сад направе исту грешку као 2014. и 2015, уместо једног Донбаса могу их добити неколико.

2 коментара

  1. Avatar

    Kada su SAD u pitanju sve je novac ili se vrti oko novca. Smena republikanaca i demokrata na vlasti dođe kao zabava. Mislim da je danas (kao što je bilo i u vreme Trampa) glavno pitanje za SAD, kojim putem dalje obezbeđivati finansijski primat u svetu. Taj put podrazumeva uklanjanje svih, po SAD, mogućih pretnji u obezbeđivanju tog primata. Pitanje nije lako jer su u igri danas, za razliku od juče, veliki i jaki igrači. Ojačani do granica ozbiljnosti. Bajden je samo isturen, a mozak je “duboka država”. Međutim, ceneći prema Bajdenu, “dubokoj državi” treba predah, neko vreme da do kraja izuči i primeni “novu koncepciju”. Ako je ne nađu, mislim da stara neće funkcionisati u punom kapacitetu, a to je već poraz.

    • Avatar
      Tоплица

      @ BakiikaB
      Мислим да сте о Бајдену, САД и њиховом положају лепо рекли а једино можда треба да тамо стоје власници новца место дубоке државе. Јер шта је та дубока држава него једна, макар и огромна интересна скупина, нарасла на телу ових првих.
      Ми имамо животно важне разлоге да гледамо шта се догађа са друге стране, и да бринемо њихове бар колико и Америчке бриге. Шта је ту већ дуго, предуго забрињавајуће :
      горе помињани проблем Украине открива једну слабост Русије, која је иманентна целом православљу ; недостатак континуитета у патриотском деловању, недостатак будности и професионализма. Знано је да су галичани увек хтели све ово што се догађа, но њих је тамо мало. Право питање је шта је са православнима ? Зашто у нас никад довољно ефикасности у борби са љутим непријатељима ? Игром случаја, у време бујања украинског национализма био сам се затекао тамо и од тога довољно претрпио, што овде није важно, осим да потврди веродостојност мојих сведочења. Тамо су тада чисти Руси, из тоталне дезоријентисаности веома ефикасно радили за сепаратистичку матицу, док савезне државе није било нигде ! Добро, она је тада била на умору, но шта је ово сада са Наваљним ? У тузи и неверици посматрам како му хиљаде младих људи острашћено кличу ! Зар су власти, зар је сва Русија неспособна да том свету отвори очи, да им укаже за шта се уствари боре ?! Да своју енергију троше искључиво у корист сопствене штете. Ни мање ни више него будуће робије и свеколике пропасти !
      Или још боље овако ; зашто англосаксима успева да код широких маса усаде осећај слободе, а нама то не успева никада ?! Тамо људи нама бивају смешни кад машу оним заставицама и иду на изборе где тобоже нешто бирају, а ми православни осећамо тескобу при много већој слчободи, и чак штавише, – растурамо све око себе бахато и неодговорно као свиња корито из кога се управо нахранила ?! Које су то друштвене снаге и тамо (у Русији) и овде које би требало да се позабаве овим ? Јер овакви, можемо допасти ропства на сам дан тријумфа у актуелном рвању са Америком и њеним помагачима.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *