Волети Црњанског

Приче које Милош Црњански приповеда аутору познате су нам из његових романа и мемоарских записа, а њихова улога овде је да подстакну коментаре и промишљања младог Савића који их слуша. Савићеве приче Црњанском отварају читав један свет, од завичајне Рашке и мутног Ибра половином 20. века, преко шездесетосмашког Београда, професура у Фиренци и Лондону, до дипломатије у Риму 1990-их годинабыстрый займ на карту срочно

Наслов романа који звучи као стих отргнут из неке поетике етеризма не наговештава да ће у њему бити стамене епске нарације већ пре нечег лаког, нежног, лирског. Такво очекивање ће се показати и као нетачно и као тачно. Јер Милисав Савић се овде, пре свега, бави суштином причања прича, самим причањем, па и причом о причању, што је све врло, ако не баш епски, онда романескно. А етерично, лирско и песничко у овом роману очитује се присуством нашег највећег песника (ништа мањег ни приповедача, романописца, есејисте, путописца) Милоша Црњанског на његовим страницама, као књижевног јунака. Дајући му улогу неког попут Дантеовог Вергилија, ко приповедача романа, који је у великој мери поистовећен с писцем, води кроз спирале његове сопствене нарације, Савић настоји да представи вечни, неугасиви дијалог између прошлости и садашњости кроз ткиво књижевности.
Да би разумео свој живот и пут којим је дошао до себе садашњег, приповедачу је потребно да разгрне пепео како своје прошлости, тако и прошлости свога писца. Зато у нарацији постаје пријатељ са Црњанским, онда када је то једино било могуће, седамдесетих година прошлог века, у Београду, где су им се накратко путеви укрстили. Остваривши као млади уредник дисидентског часописа „Студент“ контакт с намерно одбациваним и заборављаним писцем, тек пристиглим из емиграције, приповедач постепено отпочиње дружење с њим, из чега настаје идеја о редовним сусретима у скровитој кафани где ће један другом причати приче – своје и туђе. Овако постављен приповедни оквир отворио је могућност шехерезадинског причања прича, које се надовезују и прожимају, али које пркосе временским и просторним омеђавањима. Када у таквој приповедачници Црњански и Савић постану савременици и саучесници догађаја, и онда кад је млађи писац био тек дете и онда када старији писац више није жив, бива јасно да приповедач само преко Црњанског и са Црњанским може да разуме себе, своје савременике, историју, идеологију, љубав, живот.
Приче које Црњански прича Савићу познате су нам из његових романа и мемоарских записа, а њихова улога овде је да подстакну коментаре и промишљања младог Савића који их слуша. Савићеве приче Црњанском отварају читав један свет, од завичајне Рашке и мутног Ибра половином 20. века, преко шездесетосмашког Београда, професура у Фиренци и Лондону, до дипломатије у Риму 1990-их година. Из тог света ниче спектар ликова чије су судбине на различите начине повезане с приповедачем Савићем. Црњански, међутим, никада није само слушалац тих прича. Он у њима учествује, упознаје се с јунацима, понекад их коментарише и „гура“ радњу њихових прича напред, или им поклања могуће а недогођене исходе њиховог животног пута. Једна од таквих интервенција великог писца јесте она када приповедачевом другу из детињства, коме је отац као народни непријатељ протеран у изгнанство у Енглеску после рата, допусти да, после неколико деценија, као његов гост у емигрантском Лондону коначно дође до оца. Овај сусрет који се није догодио је та пена у Савићевој нарацији. И баш зато што је пена, то причу о младићу, коме је живот од почетка упропашћен, чини болном као да је од железа. Таквих пена у потресним Савићевим причама има доста, или готово увек, било да је реч о сеоској воденичарки која остане и без очију и без дома од проклињања изневераваних жена, било да је реч о момку који под НАТО авионима прелази на другу страну Ибра код девојке да набере трешње, било да је реч о девојци Симонети којој Црњански поклања живот сликарке у Фиренци након страдања у дневном хотелу „Фиренца“ на Ибру….
Све те приче као да су причане шапатом. А шапат је присутан као стање свести у оним деловима романа, или његовим причама, где се пресликавају документаристичко-мемоарски слојеви везани за друштвену и политичку стварност времена обојице писаца на њихов доживљај свега тога. Ретко кад користећи права имена и презимена, Савић нас води кроз међуратну и послератну књижевну чаршију и њене последице у свом времену, шездесетих и седамдесетих година 20. века. У многим сликовитим надимцима за своје јунаке ми препознајемо значајне писце оба времена, побуњенике и идеолошко-политичке послушнике међу њима, као и систем полицијских ухода. Проводећи свог фикционалног Црњанског кроз тоталитарну заробљеност књижевности својег (младалачког) времена, чија је жртва и сам Црњански, Савић показује да узроци нису у садашњости већ да је у питању дуготрајан идеолошки процес коме је циљ трајно проказивање сваке уметничке истине о слободи и српском национу. То се најсликовитије види у сцени названој „Два бивша пријатеља се мире“, која се у реалности никада није догодила а која представља иронијско ревидирање послератне „пресуде“ о „три мртва песника“ тада већ режимског теоретичара књижевности Марка Ристића.
Да би до краја разумео вечну неправду и несрећу о којој Савић приповеда у овом роману, читалац мора волети Црњанског. Јер кроз његов лик у роману, кроз његова књижевна дела и књижевноисторијске чињенице из његовог живота, Савић-приповедач откључава и тумачи време своје младости и идеала, спознаје везе и узроке потпуног друштвеног и националног пораза деведесетих година и, духовно се преплићући са Црњанским, покушава да растумачи свој лични живот, оно најтананије и најинтимније у њему.
Композиционо и поетички врло захтевним а занатски одлично изведеним поступком спајања мемоарско-документаристичких, фантазмагоријских, митолошких и приповедних слојева и новим осветљавањем књижевних и историјских огрешења у нашој двадесетовековној прошлости, роман Пепео, пена, шапат донео нам је прозу која многима неће бити по вољи, али која нам је баш због тога преко потребна. green займзайм гражданам снг в москвечастный займ под расписку омск

Један коментар

  1. Ljubomir Vukšić

    Осврт на књигу буди пажњу и провоцира да се прочита обрађено дело. Оно што такође буди пажњу је надахнута, готово поетска критика.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *