У ОЧЕКИВАЊУ „ТРЕЋЕГ ПОЛА“

БОРБА ЗА МУЛТИПОЛАРНИ СВЕТ (1. део)

У тренутку када мултиполарност постаје очигледна, мада још није пуноправна чињеница у иначе напетим спољнополитичким односима, у тренутку када се униполарност распада а карактеристике мултиполарног светског поретка све се јасније испољавају испод остатака америчке хегемоније, тврди руски мислилац Александар Дугин, „изузетно је важно одмакнути се од кодификације наше свести према западним либералним моделима“

Запад покушава да оживи једнополарни модел света, али није вероватно да ће му се Кина и Русија потчинити, изјавио је министар спољних послова Русије Сергеј Лавров, на конференцији скупштине Руског савета за међународне послове, додајући: „Судећи по свему, Европска унија је одустала од својих претензија на улогу једног од полова у мултиполарном систему, који је објективно формиран, и потпуно се оријентисала ка Сједињеним Америчким Државама.“
Кина је већ постала пол у мултиполарном свету. Привлачност Кине се посебно доводи у питање лажном тврдњом да је Кина „капиталистичка земља“, у свему иста као и оне западне, предаторске државе, и то најчешће из уста оних који о њој најмање знају. Рећи да је „Кина капиталистичка“ напросто значи: капитализам, и то онај неолибералног типа, обавезан је за све. Постоји само један, дозвољен смер у коме се развијају сва људска друштва.
Ако је Кина капиталистичка, примећује Андре Влчек, онда је у свему налик на Сједињене Државе: „У случају Кине, Запад покушава да убеди свет да је Народна Република Кина гангстерска држава истог типа као САД, Велика Британија, Француска или Канада. То чине тако што Кину називају капиталистичком, па чак и империјалистичком – смешним изједначавањем кинеског понашања са понашањем западних колонијалних сила, тврдњама да Кина тлачи сопствене мањине, као што је то Запад чинио вековима.“
Ако је Кина капиталистичка земља, у свему налик на друге западне земље, једна нада ће се угасити за човечанство. Али то је, једноставно, лаж: „Сви ти изрази попут ’капиталистичка Кина’, ’кинески државни капитализам’ су неистина и понављају се изнова и изнова све док не буде више никога ко би се усудио да им противречи… Западни демагози знају: Кина лишена своје суштине – а суштина је ’социјализам кинеских боја’ – то је Кина која не може да инспирише, не може да понуди алтернативе свету. Најефикаснији начин да се Кина оклевета, да се ућутка, управо је убеђивање света да је она ’капиталистичка’.“

Кина као засебна цивилизација

Шта уопште значи тврдња да је Кина капиталистичка? То је формула којом се умањује, или ниподаштава, значај њеног, посебног пута: „Кина није капиталистичка земља, као што није ни империјалистичка. То је најмање експанзионистичка од свих значајних држава на планети“, додаје Влчек. Она не „убија милионе људи, не руши владе у страним земљама и не пљачка и не отима већ осиромашеним нацијама све што им је остало“.
Кином не влада „невидљива рука тржишта“: „Кином не управљају банкари и олигарси. Њоме управљају социјалистички петогодишњи планови. Њене приватне и државне компаније морају да се покоре влади и народу. Морају да производе робу и услуге како би се побољшао животни стандард нације и света. Компаније добијају прецизна упутства шта треба да раде од владе која представља народ, а не обрнуто, као што је случај на Западу. Јер на Западу компаније су те које бирају владе.“
Данас, у тренутку када мултиполарност постаје очигледна, мада још није пуноправна чињеница у иначе напетим спољнополитичким односима, у тренутку када се униполарност распада а карактеристике мултиполарног светског поретка све се јасније испољавају испод остатака америчке хегемоније, тврди руски мислилац Александар Дугин, „изузетно је важно одмакнути се од кодификације наше свести према западним либералним моделима“.
Једна од тих важних чињеница савременог света је успон Кине. Тврдити да је „Кина капиталистичка земља“ значи следити западне обрасце и пропагандне шеме. Она је нешто друго, или треће: „посебан случај“, који се ни на који начин не уклапа у ограничене западне формуле. „Иако су новински наслови на Западу препуни Азије, од Сирије и Ирана до Кине и Северне Кореје, западни креатори политике не поседују контекстуално познавање азијске историје“, упозорава проучавалац Истока Параг Кана. Западни (модерни) ум заправо није у стању да спозна и разуме Азију; битан разлог није само пропаганда већ управо неспособност америчког ума да размишља ван сопствених, уских, крајње редукционистичких категорија.
Кина је, најпре, цивилизација за себе – цивилизација која следи сопствени пут развоја: „У кинеској политичкој науци постоје два важна појма: ’ванг дао’ (王道) и ’ба дао’ (霸). Прва значи владу засновану на духовном, моралном и културном ауторитету. Етика овде игра веома важну улогу. То је било значење Небеског царства: Кина није освајала, нападала и потчињавала суседне народе већ их је привлачила својим примером, својим стилом, својом цивилизацијом, привлачила их је себи. ’Ба дао’ је израз снажне моћи, хегемоније. Наравно, током историје Кина је користила обе методе, али суштина конфуцијанске етике је ’ванг дао’. Управо је цивилизација постала извор кинеске величине“ (А. Дугин: Кина и Русија: хоризонти мултиполарног света). Та цивилизација је, узгред, много старија од Запада, или оног што данас називамо Западом: 5.000 година развоја у континуитету, наспрам 250, 300 година западне историје.

Стидљива хегемонија

Постоји, додуше, некаква основа за ову тврдњу: да је Кина капиталистичка земља. Осамдесетих година САД су настојале да играју на кинеску карту против СССР-а. План је био јасан: „Тада је Запад“, сматра Дугин, „пратећи планове Трилатералне комисије, пружио одређену подршку реформама у Кини, постављајући један услов: ако Кинези усвоје капиталистички начин производње, постаће саставни део западног света (попут Јапана после рата), док ће Русија бити изолована“. Кинеска култура је флексибилна: увођење „капиталистичког начина производње“ уопште није значило „прихватање капитализма“. То је само плитак начин на који функционише западни (амерички) ум.
Неко време изгледало је да се тај план остварује. Кина је закорачила у реформе. У планску привреду је увела тржиште (никад не запостављајући планирање сопственог развоја). Постојала је, у међувремену, кратка епизода с Тјенанменом – једним од раних примера „обојене револуције“. Да ли је, узгред, било масакра на централном пекиншком тргу? Новинар Би-Би-Сија, који је први – и једини – известио о том догађају, значајно је изменио своје тврдње тридесет година после Тјенанмена. Укратко он, за разлику од оног што је раније тврдио, није видео никакав „масакр“. Односно он је тада слагао. Али упркос томе, епизода на Тјенанмену уредно се обележава сваке године у западним медијима.
Прави кинески узлет, међутим, траје од 1990-их година. Тада је ушао у оптицај термин „Кимерика“: означавао је међузависност њихових привреда, још и више – „јединство глобалиста“, оних „источних“ и оних „западних“, од којих су први производили и позајмљивали, други трошили и задуживали се. У теорији, означавао је истоветност њихових тежњи, у складном напору да глобализују човечанство – наравно, на западни, амерички начин. С једном важном разликом: у томе, додаје Дугин, Кина је послушно следила савете западних експерата, али никада „није постала пион у туђој игри већ је искористила глобализацију у своју корист… Кина је ушла у глобалну економију, прихватајући њена правила, али се није одрекла политичког суверенитета, није (за разлику од СССР-а) попустила притиску ’револуције у боји’…“
Једном речју: док је СССР током перестројке нестао, губећи свој „суверенитет, идентитет и поредак“ и не извлачећи никакве користи за себе из болних тржишних реформи, Кина је извукла значајне предности од глобализације. „У Кини је Комунистичка партија успела да сачува све ове елементе, истовремено јачајући економију у сопственом интересу.“ Кина је, заправо, прекршила основно правило глобализације: искористила је њене могућности, истовремено задржавајући власт у рукама Комунистичке партије, слободне од било чијег утицаја споља. У то време Кином је руководио Денг Сијаопинг. „Али у томе није помогао само геније Денг Сијаопинга већ и сама флексибилна и инклузивна кинеска култура.“ То је била епоха „стидљиве хегемоније“. Кина се, испочетка „стидљиво“ и „кријући се“, успињала на трон прве економске силе света.

Крај у наредном броју