СУМЊА У ПОЗИТИВНИ ИСХОД ЛИКОВНЕ АВАНТУРЕ

Шта је минула година донела свету ликовне уметности (2)

Због чега многи тврде да је велико питање да ли нараслом ужасу савремене ликовне сцене уопште могу да се супротставе нормална дешавања, будући да главни „подстрекачи“ актуелног стања нису само уметници већ они одговорни за уметност, корумпирани интелектуалци, кустоси, историчари уметности, критичари и теоретичари, код којих је вековима закржљавао смисао за национално, покидана веза с народом и осећајним делом личности?

Да није све тако црно како смо предочили у првом делу овог осврта на минулу ликовну годину можда говори и смењивање Неле Тонковић, директорке Народног музеја у Шапцу, од стране Скупштине града Шапца. Градски одбор Српске напредне странке сменио ју је зато што је (права реч) „укинила“ шабачки Октобарски салон, у корист „концепцијског трансформисања и репозиционирања“, како тврде њени браниоци. Она нас је наводно упознала са светским визуелним дешавањима, али нама је тога овде доста, публика вапи за нечим само нашим или локалним, светског нам је преко главе. Насрнула је на Октобарски салон у Шапцу, старији од београдског, последњу ревијалну изложбу на којој су одиста демократски биле заступљене све врсте ликовних уметности, свих генерација уметника из целог региона. Приватизовала је Октобарски салон, изнајмивши га својим пријатељима за сумњиве и ограничене селекције визуелне а не ликовне уметности, из програма једноумног погледа на свет. Сличан позитиван вредносни обрт изведен је у Пожеги, млади и агилни председник Општине Ђорђе Никитовић је на место директора Спортско-културног центра, у чијем је саставу једна од бољих галерија у Србији, довео чувеног познаваоца и писца о уметности Драгана Јовановића Данилова. Он је другачијим програмом почео да враћа од претходне директорке растерану публику, па сада на отварања у Пожегу долазе и посетиоци из других градова – Ваљева, Ужица и Чачка. Велико је питање да ли нараслом ужасу и грдоби савремене ликовне сцене уопште могу да се супротставе нормална, добронамерна дешавања, а главни подстрекачи нису само уметници већ они одговорни за уметност, корумпирани интелектуалци, кустоси, историчари уметности, критичари и теоретичари, код којих је вековима закржљао смисао за национално, покидана веза са народом и осећајним делом личности. Са сумњом у позитиван исход светске и домаће ликовне авантуре, истакнимо нека друга виђења.

Једна од изложби која је најдуже трајала код нас, од априла до августа, била је посвећена великом сликару високог модернизма Лазару Возаревићу. У Музеју Цептер приређена му је ретроспектива слика а ускоро треба и да уђе у штампу прва његова монографија у издању његове матичне галерије у Сремској Митровици. Возаревић је идеалан пример сликара који је био у жижи светских дешавања а да ни са чим није изневерио своје порекло, спојио је Пикаса, енформел и апстрактну уметност са иконом и фреском. Био је толико самосвојан да су од њега зазирали најбољи старији уметници попут Мила Милуновића и Петра Лубарде, а његове изложбе у Паризу биле су топло поздрављене од критике. Као професор Ликовне академије у Београду учио је студенте да прво схвате шта је аналитичко мишљење на примерима кубизма, пре него што крену у своју уметност.
Друга значајна изложба, још већа по обиму, била је посвећена српском сликарству друге половине 20. века. Први део изложбе о сликарству до 1950. био је одржан 2019. године, обе су биле у Галерији Медија центра „Одбрана“. Аутор је Никола Кусовац, који најбоље познаје српске приватне и јавне колекције, а на ове две смотре могла су први пут да се виде само дела из приватних збирки, ретко или никада излагана, у статусу националног добра. Изложбе обједињује обимна књига на 500 страна, чија су два тиража разграбљена. Иза овог мамутског подухвата стоји само један човек – Никола Стојчевић – у Галерији Хексалаб и на другим местима организовао је најбоље изложбе које је Београд видео у последњих десет година. Тај и такав организатор, зналац и ентузијаста, кога би свака средина само пожелела, вероватно у будућности неће моћи да добија средства од Министарства културе за своје пројекте, с врха је подржана само авангарда.
Улогу представљача најбољих појава у савременој српској уметности које долазе из света слике, најшире схваћене, од фантастичне, реалистичке до апстрактне, преузела је Галерија Луцида. Реч је сада о највреднијем приватном излагачком пројекту у престоници, систематском представљању најбољих сликара најчешће младе генерације, претежно фигуративне вероисповести. Власник Галерије Златомир Радивојевић је и колекционар који прикупљена остварења намерава да публикује у монографији своје збирке. Изложбе трају по месец дана, о сваком аутору се објави квалитетан каталог а 2020. године због епидемије смањен је број излагача, које су чинили хронолошки: Милан Пантелић, Марко Лађушић, Кристина Пирковић, Младен Ђуровић, Вељко Ваљаревић и Ивана Живић.
Од појединачних самосталних изложби најатрактивнија је била она Јулијане Протић. У Галерији Коларчеве задужбине приказала је за нашу уметност потпуно нов вид скулптуре, не само што су изливене у полиестеру и већих димензија већ преступају традиционално схваћену апстрактну форму. Њени радови могу се схватити као органске форме које одговарају на изазове из природног света, од плодова до морских бића, али и као чисто менталне креације пробуђене свести. Обично у овим годишњим приказима назначимо и који је текст о уметности био најбољи у тој години, а то је несумњиво предговор у каталогу који је сама уметница написала. Као школовани и искусни психоаналитичар, дубински је продрла у своје дело, што је најтеже, и ниједан критичар не би могао до допре до тог нивоа поетичке (само)анализе.

Капиталну изложбу приредила је Галерија Српске Академије наука и уметности, која поуздано и на очекивање верне публике деценијама не изневерава своју високо постављену концепцију. Поставка „Духовно и културно наслеђе манастира Студенице – древност, постојаност, савременост“ обележила је 800 година аутокефалности Српске православне цркве. Аутор изложбе је дописни члан САНУ Миодраг Марковић а иста је привукла многобројне посетиоце, што је доказ да публика има слуха за историјски материјал. Била је организована мултимедијално, најсавременијим техничким средствима реконструисан је величанствени српски средњи век и то је узор како треба представити историју народа. Благо Студенице се и сада грана, ка модерности, сликама Младена Србиновића, оца Билбије и других модерних мајстора.
Крај