Руски Mандела у покушају

Повратак опозиционара Наваљног

Да ли је Алексеј Наваљни одлуком да се врати у Русију и суочи се с оптужбама руских државних органа изабрао тактику Нелсона Манделе? Да ли је уопште спреман да тим тешким путем крене? Или ће га руске власти опет пустити на слободу као и небројено пута раније, а он наставити своју делатност као да ништа није било?

Случај Наваљни не јењава. Након што је руски опозиционар и познати блогер пуштен из немачке болнице „Шарите“ 23. септембра 2020. године, наставио је активно да снима видео-клипове у којима оштро критикује актуелну власт у Русији, али и да „твитује“ и поставља веселе слике из обиласка Немачке на инстаграм. На први мах Наваљни делује слабашно. На разним фотографијама је абнормално мршав, у неким позама је то нарочито видљиво. Уколико прегледамо његов инстаграм профил, међутим, запазићемо да његова физиономија није била много другачија од данашње ни у шестомесечном периоду од пре 20. августа када му се слошило у авиону, који је из сибирског града Томска летео за престону Москву. То јест можемо лаички констатовати да његов делимично нездрав изглед датира месецима пре његове болести, или, како он тврди, тровања нервним отровом „новичок“.
Описано стање у складу је и с дијагнозом лекара из Омска, где се авион у ком је био Наваљни принудно приземљио, да је у питању поремећај метаболизма који је довео до нагле измене нивоа шећера у крви. Омски лекари нису нашли трагове отрова у његовој крви. Немачки лекари из клинике „Шарите“ саопштили су супротну дијагнозу, тврдећи да је Наваљни отрован, али ипак констатујући да су му омски лекари спасли живот. Сам Наваљни је пак тврдио да су му пилоти који су на време спустили авион спасли живот, а оптужио је начелника омске болнице да је умешан у заташкавање завере с његовим тровањем.

КОЛИКО СУ АНАЛИЗЕ „НЕУТРАЛНЕ“? Ако ствари поставимо у логичку раван, испада да једни или други доктори скривају истину, али то не мора бити тако. Шта ако су и лекари из Омска и из Берлина у праву? Немогуће? Нимало, ако узмемо у обзир да анализе крви у којима је пронађен траг нервног отрова нису радили лаборанти из „Шаритеа“ већ војни истраживачи из немачког Бундесвера. Немачки армијски лаборанти су предали готову информацију немачким цивилним лекарима, а они су наставили да примењују исту терапију као и руски лекари из Омска. Управо због тога су немачки лекари и захвалили својим руским колегама на исправном третману. Наводни узорак крви Наваљног немачке власти су проследиле двема лабораторијама, француској и шведској, а које су саме изабрале и које су потврдиле њихове налазе. Једнако је поступила и Организација за забрану хемијског оружја, која узгред буди речено не представља истражно тело Уједињених нација, као што неко испрва може помислити, већ организацију формирану за време америчке хегемоније раних 1990-их, која је већ неколико пута доказала да је пуки инструмент спољнополитичког надметања с Русијом у рукама најутицајнијих западних држава.
Иста организација, поред тога што је била саставни део кампање за започињање и легитимизацију грађанског рата у Сирији, остаће запамћена по томе што су њеног директора 2002. године смениле Сједињене Америчке Државе, јер је покушао да заустави још један рат на Блиском истоку, тог пута на мети је био Ирак. Администрација Џорџа Буша Млађег је, као што данас цео свет зна, планирала инвазију на Ирак под лажним изговором постојања хемијског оружја за масовно уништење у тој земљи. Директор Организације за забрану хемијског оружја из Бразила Жозе Бустани покушао је да осујети америчке планове тако што је решио да спроведе неутралну истрагу о наводном хемијском оружју. Сједињене Државе су, видевши да се њихов план распада, искористиле свој међународни утицај како би Бустани био смењен с дужности. Бустани је 2003. године добио пресуду у своју корист, а против дејстава САД, пред трибуналом Међународне организације рада, редовног тела УН.

НАВАЉНИ ПОСЛЕ ИЗЛЕЧЕЊА Мимо заиста раздраганих породичних фотографија са супругом и сином у снежној Немачкој, или прецизније у луксузном планинском санаторијуму у Баден-Виртембергу, које је последњих месеци објављивао на инстаграму Алексеј Наваљни, пажњу руске, па и светске јавности привукао је видео материјал с јутјуба, окачен на ту платформу 21. децембра. Наиме, ради се о снимку у документарном стилу, трајања од око 40 минута у коме су учествовали Наваљни, из просторија своје организације у Немачкој, и његови сарадници у Москви, између осталих и позната опозициона активисткиња Љубов Собољ. Жанр видео-клипа је засигурно шпијунски трилер с примесима комедије, а сиже се врти око телефонског позива Наваљног свом „тровачу“ из ФСБ-а (мада је филмић ближи хладноратовској тематици, те је можда правилније написати КГБ-а), који, не знајући да разговара са својом „жртвом“, даје потпун рапорт неуспешне мисије. Још један промашај из једанаестерца за екипу „новичка“.
Алексеј Наваљни жив озбиљан (реч мртав се може схватити као претња) тврди како је рано ујутру позвао хемичара одговорног за прављење отровног једињења којим је нападнут, представивши се као његов надређени. Нећемо ни поставити питање откуда Наваљни зна ко је коме надређен у ком одељењу ФСБ-а ако не добија податке од америчке или било које друге западне тајне службе, под претпоставком да прихватамо хипотезу да је Наваљни уопште и разговарао с неким агентом ФСБ-а, што је такође мало вероватно. Вероватно је најкомичнија претпоставка да ће агент ФСБ-а који ради на најтајнијим теренским мисијама, које очито укључују и атентате, са свог телефона почети да излаже све детаље „покушаја убиства“ Наваљног човеку који се просто представио као неко други. Није ни толико важно побијати овај смешни снимак, јер га је на крају крајева свако од нас понаособ могао направити; један човек прича са својим пријатељем по написаном сценарију, то и није неко велико достигнуће ни у кинематографији, а ни у домену рата шпијунских служби. Битнија је чињеница да је овим чином Наваљни прешао симболички Рубикон, оптужујући директно Владимира Путина да је наредио да га убију, рукама ФСБ-а разуме се, што представља продужетак америчког наратива о тиранској Русији против које се треба борити свим (санкционим) средствима.
Узимајући у обзир да је Немачка увела симболичне санкције против шест руских функционера, а да су из Бундестага уочи католичког Божића саопштили да се не разматра увођење новог пакета санкција против Русије по случају Наваљни, може се доћи до закључка да је и Немачка невољни учесник ове фарсе иза које очигледно стоје Сједињене Америчке Државе. У међувремену је Немачка стала на страну Русије у санкционом спору са САД око „Северног тока 2“, те је руска страна успела да заврши изградњу деонице гасовода која пролази кроз немачке територијалне воде. План радова у последњој, данској, деоници је већ објављен на интернет-сајтовима руских гасних гиганата. Након пораза (или украдене победе) Доналда Трампа на америчким председничким изборима, Стејт департмент је у децембру прошле године кренуо у агресивнију кампању у вези с Наваљним, што је већ традиција у руско-америчком конфликту почевши од Акта Магнитски. Све у свему, након овог, очигледно намештеног видео-снимка свака сумња у то да ли је Наваљни отворено стао на страну САД против сопствене отаџбине нестаје у ваздуху. До овог тренутка, чак и ако се нисмо слагали с његовим либералним идеолошким ставовима, свеједно је он износио и објективне критике функционисања система власти у Русији, што је и разлог за њихову велику гледаност, али после овог чина Наваљни губи сваки легитимитет као вођа опозиције и своди се, ни мање ни више, него на страног агента.

СЦЕНАРИЈИ ПОСЛЕ ПОВРАТКА Наваљни је од свог повратка направио првокласни маркетиншки хепенинг, за почетак изабравши да путује „лоу кост“ компанијом „Победа“, мада је у Немачку транспортован приватним авионом руског либералног тајкуна Пригожина, а касније, као што смо видели, одсео у луксузном баденском зимовалишту. Али ионако прозирни параван народског борца против корупције мора бити барем званично очуван, не може се дисидент вратити златним кочијама у земљу где га прогоне (и Лењин је фотографисан како се с Горким проводи на елитном италијанском острву Капри, док је био у политичком изгнанству, али се у Русију вратио пломбираним немачким теретним возом).
Након што је Наваљни спалио све мостове својим смешним, али оптужујућим клипом, руска Федерална служба за издржавање затворских казни напрасно се присетила да је руски опозиционар заправо у бекству јер му је и пре него што се разболео било забрањено да напушта Москву, пошто се против њега води судски поступак. Исти руски орган 28. децембра запретио је Наваљном да ће због кршења правила условне слободе (осуђен за проневеру велике своте новца у два одвојена случаја) тиме што није доступан руском суду моћи да буде осуђен на робију. Осим тога, против њега је подигнута нова оптужница за проневеру новца по тачки кривичног законика која предвиђа казну до 10 година затвора. Дакле, више од две недеље пре него што је 13. јануара сам Наваљни најавио повратак у Русију, руски органи гоњења су му запретили робијом. Касније су руски медији објавили да је против Наваљног и званично подигнута оптужница. Руски органи су обавезни да приведу Наваљног чим се нађе на руском тлу.
Намеће се питање зашто је онда Наваљни одлучио да се врати тек када је било јасно да ће у том случају, барем на неко време, завршити у затвору? „Лајт“ верзија Манделиног сценарија и јесте једна од могућих путања развоја случаја Наваљног. Он долази у Москву, хапсе га, он предаје тајне поруке из затвора својим сарадницима, или их они сами измишљају, пусте се гласине да га у затвору муче (али тајним методама да се трагови не виде) и он преко ноћи постаје мученик. Ако је Мандели било потребно неколико деценија реалног страдања и праведан циљ борбе против расне сегрегације у Јужној Африци, довољно је да Наваљни проведе годину дана у затвору и без неког узвишенијег циља осим борбе против корупције, кроз правилни маркетинг он може придобити ореол страдалника. Наравно, након што се он већ демаскирао као страни агент, у овај наратив ће поверовати само људи који стављају своје либералне назоре испред здравог разума, али и то значи неколико постотака популарности. Мучеништво Наваљног ће потенцирати и западни, нарочито амерички медији, а санкциони притисак ће за време Бајденове администрације несумњиво расти. У некој дужој перспективи овај сценарио може подразумевати активирање Наваљног или његових блиских сарадника када се Владимир Путин повуче с водећих функција у руској држави и наступи, макар само накратко, период институционалне нестабилности у Руској Федерацији.
Како би био предупређен овај сценарио, руске власти могу продужити игру коју су имале с Наваљним и пре целе ујдурме с „новичком“ – можемо овај сценарио назвати риболовачким термином „catch and release“ (упецати и пустити на слободу). Против Наваљног су већ вођени успешни кривични поступци, али он никада није осуђен на праву робију, већ је увек добијао условне казне. Ово је рађено да би његов углед беспрекорно чистог борца против корупције био нарушен његовом сопственом корупцијом, али је избегаван мученички сценарио, по коме би он постао „жртва репресивног режима“. Овај стандардни сценарио јесте био успешан у прошлости, али тада Наваљни на сва звона није ударао да га Путин трује. Па ипак, можда је овај сценарио и најпожељнији, јер би доказао да Наваљном у реалности ништа не прети и да може да виче „вук, вук“ до миле воље, јер му ионако мало ко верује. Теоријски је могућ и сценарио Тихановске, по којој би Наваљног одменила његова супруга док би он био у затвору, али она досад није показала жељу, а ни таленат и харизму потребнe за бављење високом политиком.
У закључку, највећа опасност за Русију нису ни Наваљни ни санкционе западне силе, већ недостатак праве опозиције која би се борила против објективних недостатака руског система као што су корупција, бирократизација, велика и растућа социјална неједнакост, неразвијеност периферних региона, а која истовремено не би представљала западну агентуру са циљем рушења руске државности. Вечито балансирање и стварање системских квазиопозиционих структура од стране актуелног руског политичког система довело је до вакуума опозиције, једино место преостаје за марионетске активисте попут Наваљног.

Један коментар

  1. Avatar
    posmatrač i svedok

    Uvredljivo je ovog plaćenika i pajaca porediti sa Mandelom. Naslov je pogrešan.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *