ПЕЧАТ НЕДЕЉЕ

ОВО ЈЕ, ЗАИСТА, СРБИЈА

Афера изазвана изласком у јавност више младих жена које оптужују свог некадашњег учитеља глуме за силовање довела је, поред сасвим разумљивог згражавања друштва, и до бројних оптужби на рачун Србије и њеног народа. За наводна силовања нећемо знати до правоснажне судске пресуде, али за оптужбе на рачун Србије већ се може рећи да су потпуно лажне

Салва тешких оптужби на рачун Србије, њеног народа и институција испаљена је ових дана пошто је јавност сазнала за оптужбе групе младих жена предвођених Миленом Радуловић против њиховог некадашњег професора глуме Мирослава Мике Алексића. Иако не сумњамо у веродостојност њихових сведочења, морамо истаћи да је Алексић све до изрицања правоснажне судске пресуде невин, а све оптужбе изнете на његов рачун наводне. Иако се куну у своју приврженост „европским вредностима“, „људским правима“ и „слободном и независном судству“, многи у овој земљи су се, потпуно игноришући пресумпцију невиности (која им је у неким другим случајевима света крава), залетели да баце дрвље и камење на осумњиченог силоватеља, али још више на државу Србију, њен народ и Српску православну цркву.
Многи од њих можда у својој глави још нису донели „правоснажну пресуду“ спрам Алексића, али спрам Србије јесу. Силовање је, по речима једног од њих, прослављеног редитеља Срђана Драгојевића, „матрица на којој почива читаво српско друштво“. По колумнисткињи онлајн таблоида „Нова С“ Сари Радојковић (то је она што машта о младом патријарху с којег се „слива света вода док излази из базена спреман за нови дан“) Алексић је, ни мање, ни више, него огледало нашег друштва. И тако даље, и тако даље. Силовање је српски специјалитет, скоро као и геноцид.
Проблем је, међутим, што је то толико далеко од истине да тешко да даље може бити. То, с једне стране, без икакве резерве доказују скандали попут овог актуелног који су потресали нека друга друштва. Да ли би се, због скандала с Џефријем Епстином, или Харвијем Вајнстином могло рећи да је америчко друштво засновано на матрици силовања? А случај Вајнстин се баш може поредити са случајем Алексић јер се ради о двојици утицајних људи из света филма и глуме. По свом миљеу, али никако по квантитету. Док Алексића (за сада) за сексуално злостављање оптужују четири жртве, Вајнстин је осуђен за злостављање стотину и шест жена, међу којима су неке од најчувенијих светских глумица попут Розане Аркет, Кејт Бланчет или Гвинет Палтроу, а које је почело још 1970-их година, скоро пола века пре изношења првих оптужби. Осуђен је на 23 године затвора. Џефри Епстин, човек који се убио док је размишљао да ли да вишедеценијску затворску казну трампи за сведочење против неких од најутицајнијих људи Сједињених Држава, наводно је сексуално злостављање и иживљавање организовао за моћнике од Била Клинтона и Доналда Трампа, преко професора права на Харварду Алена Дершовица, до британског принца Ендруа. Је ли Харвард легло педофила?
Боље од свега овога, на питање да ли силовање када се погледа у огледало види Србију – како то замишља колумнисткиња распламсале маште са „Нове С“ – показује статистика. Наравно да различите земље имају различите критеријуме када се ради о сексуалним злочинима, али те разлике не могу бити толико драстичне да би утицале на резултате истраживања до те мере да их озбиљније преокрену. Уосталом, ако су те статистике меродавне за УН, и уколико их канцеларија за борбу против криминала и шверца наркотика (УНОДЦ) највишег међународног тела користи за компаративну анализу, онда оне ипак нешто говоре. Србија се ту и у светским, и у европским размерама врло добро котира. Не онако како би људскоправаши заљубљени у Запад попут Драгојевића и Радојковићеве помислили, као легло врхунских силоватеља, него управо супротно – као држава у којој су жене веома безбедне. Према подацима УНОДЦ-а, у Србији је у 2010. години забележено 0,7 силовања на 100.000 становника – најмање у региону Југоисточне Европе. Мање не само од Босне и Херцеговине (1,2), која није меродавна с обзиром на то да и тамо живе разуздани Срби, него и од Хрватске (3,2), где српских силоватеља практично више нема. Још је већа разлика ако се Србија упореди с иначе најугледнијим европским државама у које домаћи аутошовинисти гледају као у извор свега и искључиво најбољег. Са силовањима, то је већ ноторна чињеница, најгоре стоји најлибералнија и најнапреднија европска држава – Шведска. Тамо последњих година силовано бива између пет и шест хиљада жена, што је, према подацима за 2010. годину, 63,5 силовања на 100.000 становника, а то је чак 90 пута више него у Србији. Шведска није усамљена у томе. Несразмерно велики број силовања у односу на Србију забележен је, по истом извору и у истом периоду, и у Великој Британији (28,8), Белгији (27,9), Норвешкој (19,2) или Француској (16,2). С друге стране, најмање силовања у Европи бележи се у најконзервативнијим друштвима као што су Албанија (0,7), Грчка (1,9), Мађарска (2,5) или Пољска (4,1). Могло би се претпоставити да је статистика у Србији таква јер жене немају поверења у правосуђе и полицију па због тога случајеве ретко пријављују. Сигурно да има таквих случајева, али разлика не може бити толика да би битније променила резултат. Тешко је замислити да жене једне државе у хаосу попут Молдавије толико више верују органима реда да 15 пута више пријављују силовања (10,4). Још теже да толико више поверења у полицију и правосуђе жене имају у светском шампиону по броју силовања, Јужној Африци (132,4), или вицешампиону Боцвани (92,9). У крајњој линији, ако је то у питању, зашто Немице (9,4), на пример, толико мање верују својој полицији од Швеђанки? А ни када се узме у обзир број пријављених и судски окончаних поступака, Србија не стоји лошије од Шведске. Шведски Национални савет за превенцију криминала проценио је да је 2007. у тој земљи почињено око 30.000 сексуалних преступа, од чега је 3.535 (13 посто) случајева пријављено и покренут је кривични поступак. Осуђено је 216 силоватеља. У Србији 2017. од 77 пријављених случајева осуђено је 39 силоватеља. Којој полицији и правосуђу се онда више верује и више треба веровати?

Један коментар

  1. Avatar
    Božidar Anđelković

    РАДИКАЛНИ ФЕМИНИЗАМ И ШЕРИЈАТСКИ ЗАКОН – Растурање хришћанске породице један је од важних задатака Сороша и екипе. Радикални феминизам, кога спонзорише глобална дубока држава, имаће за последицу увођење Шеријатског закона у Европи, који ће важити за све њене становнике. Ко не верује, нека погледа шта је у свом капиталном делу “Практични идеализам” 1925. године написао идејни оснивач Европске уније гроф Рихард Николаус фон Куденхоф Калерги. Маракешки споразум и Истанбулска конвенција се међусобно искључују, неспојиви су. Да ли сте икада чули да су Сорошове организације у Србији (и не само у Србији) икада критиковале однос миграната (и муслимана уопште!) према женама? Никад, само су хришћани на мети, јер њихов број у Европи “мора” да се драстично смањи завађањем мушкараца и жена и растурањем њихових породица. Када у Европи број миграната достигне критичну тачку, свака критика Шеријатског закона биће од стране разних “невладиних” организација проглашавана за расизам. Истамбулска конвенција ће се угасити сама од себе, радикални феминизам ће (циљано) бити све више критикован и то пре свега од оних снага у свету које га данас подржавају. Хришћанско становништво ће се све више топити, миграната из Азије и Африке биће све више, ствараће се јединствена европска нација мулата. То је суштина “плана Калерги”. Као што су преко ноћи уведене маске, тако ће бити и са буркама. Нација мулата биће лака за манипулацију, бар тако сматрају западни центри моћи. Да ли то можемо да зауставимо. Црвена армија зауставила је Хитлеров план. Ко ће зауставити “план Калерги”, који се увелико остварује?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *