Одлазак хероине

Мира Фурлан (1955–2021)

Све брже, нажалост, из нашег света одлазе југословенски културни бисери попут оних којима је припадала недавно преминула глумица Мира Фурлан. Остаје да се поносимо што смо их имали. И да се сећамо. Када је реч о овој изузетној глумици, то неће бити тешко јер њено богато житије нуди мноштво добрих разлога за понос и сећање на њен учинак и допринос у свету филма, и животу ван екрана

На који начин је, најпре од колега, дочекана и испраћена трагична вест с оне стране океана о смрти глумице Мире Фурлан (1955–2021) најбоље говори о њеном важном месту у историји наше кинематографије, телевизије, позоришта, глумишта, културе. Место које (чинило се тако и њој) као да није било тако важно препознато од свих оних од којих је морало да буде, а који се тако гласно сада јављају истински тужни или само пригодно лицемерно уцвељени. Међутим, како год да се посматра то место, из које год перспективе и временске позиције, Мира Фурлан је за собом оставила мноштво повода да заувек буде помињана с поносом свих оних који би морали да буду поносни, савременика њених и југословенских.

Јер она је најпре југословенска глумица. Иако ни те државе ни њене моћне културе, сазидане од изузетних талената којима је и она припадала, више одавно нема, а између граница њених република, чије су се културе укрштале и међусобно подстицале, инспирисале и чиниле бољим, одавно су подигнути зидови и препреке. И када се макар и на овај опраштајући начин окренемо времену када ти зидови нису постојали, неминовно је препознавање заслужних што је подизање тих зидова ипак неко време одлагано. Међу њима је и Мира Фурлан. Не само због својих од времена у којима је живела и радила културнијих, умеренијих, ширих и флексибилнијих назора, којима је чинила да нас заваде што је могуће касније, или што је рођена на једној страни тих завада (Загреб), а живела и волела и радила и уздизала породицу на другој (Београд), већ једноставно што је особа којој је, као и већини истинских звезда тадашње државе, велика Југославија, земља у којој је рођена и стекла име, била драга, важна и потребна. Била је хероина и на екрану и ван њега. Али то је имало своју цену, у једном тренутку толико велику да је живот овде постао немогућ чак и за њу. Или баш за њу. На врхунцу славе, а ипак још увек на почетку велике каријере, Мира Фурлан је са супругом, српским режисером рођеним у Загребу Гораном Гајићем, крајем 1991. године емигрирала у Сједињене Државе, које су сада трајно омеђене свакојаким баријерама и испарцелисане измишљеним „непомирљивим разликама“. У Америци је, с повременим пословним доласцима у „старе крајеве“, остала све до своје недавне трагичне, ипак и бизарне смрти. Док милиони широм света умиру од ковид пошасти, она се заразила вирусом Западног Нила, и после тешке и дуготрајне битке изгубила је борбу с њим.

Како пише у њеној званичној биографији, последња улога Мире Фурлан је епизода у нискобуџетској ратној драми „Изгарање“, у којој група храбрих дисидената за време Другог светског рата иза немачких линија емитује радио-поруке наде и подстрека. Некако симболично. Можда су нам, иако на први поглед тако не делује, баш сада потребне сличне поруке. Свима нама и „тамо“ и „овде“. А она их је увек слала. И оданде и одавде. Без обзира на цену.
Упамћена је као звезда филмова „У раљама живота“, „Лепота порока“, „Задарски мементо“, „Отац на службеном путу“, „Ћао, инспекторе“, „За сада без доброг наслова“ и још десетак других у којима је и епизодама успевала да освоји наклоност публике и стекне огромну популарност и најзначајније награде, најпре као секс-симбол ондашње Југославије, али убрзо и као моћно талентована глумица, и те како способна за најзахтевније изазове и најтеже драмске роле. Играла је и на малим екранима и у бројним комадима у позоришту. Пошто се, повремено се враћајући у наш нови издељени свет, обрела у неколико филмова из продукција скоро свих бивших република, а с оне стране океана стекла популарност улогама у веома популарним телевизијским серијама „Вавилон 5“ и „Изгубљени“, Мира Фурлан је, као потпуно сазрела глумица и свим искушењима које живот неминовно доноси с годинама значајно обогаћеним талентом, показала своју праву глумачку снагу одигравши низ захтевних драмских рола у бриљантном маниру. Појавила се, рецимо, у мужевљевој култној серији „Вратиће се роде“, филму Даниса Тановића „Циркус Колумбија“, тешкој драмској серији „Вере и невере“, била је део славне екипе успешног црнохуморног филма Горана Марковића „Турнеја“, босанске породичне драме „Са мајком“, а онда се, заувек, вратила у свој амерички дом, с каријером и даље на телевизији и у СФ жанру, овог пута слабијег квалитета и популарности, у ТВ серији „Свемирска команда“, којом је, поред поменутог последњег филма, окончала каријеру којом може да се поноси и она, а и ми. Све је мање међу живима тих југословенских културних бисера којима је припадала и она. Остаје да се поносимо што смо их имали. И њу међу њима. И да се сећамо. То свакако не би требало да буде тешко јер њено богато житије нуди мноштво добрих разлога за понос и сећање и када је реч о њеном учинку и доприносу на екрану, и ван њега.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *