Нова црна историја и европска реклама за алкохолизам

Осврт на светску филмску продукцију у минулој, 2020. години

Филмску годину за нама обележило је обиље просечних, стереотипних, мучно „уметничких“ остварења, а нека од њих снимили су чувени аутори који као да више немају шта да кажу или их, још горе, уопште није брига што остављају такав утисак. Све је могло да засени само једно заиста добро, оригинално и ауторски значајно дело, да је такво било снимљено. А није!

Криза стваралаштва у светској кинематографији траје одавно. И свака година је гора од претходне. Најпре у погледу оригиналности и доброг писања, а онда и скоро свега осталог. То се односи и на Холивуд и на наводно независну сцену. Али ове године процес усавршавања толеранције, друштвене ширине и неокосмополитизма по тактовима неолибералне коминтерне отишао је најдаље. Филмска индустрија, као убедљиво најмоћнији пропагандни инструмент прекрајања културе, историје и морала, па и религије, имала је за циљ да 2020. годину максимално употреби за нову „црну историју“. Као главни јунак Орвеловог романа „1984“, коме је посао био да прекраја историју, брише људе, њихова сећања, назоре, све, а по дневнополитичком диктату Великог Брата, тако је такозваним новим вредностима преплављена филмско-телевизијска понуда. Немогуће је, рецимо, пронаћи филм или епизоду ТВ серије а да у њој нема напрасно, често незграпно и глупаво, убаченог црног лика коме до јуче ту никако није било места. Посебно се инсистира на расно мешовитим браковима и везама и често резултујућим породом из таквих комбинација. На великом и малом екрану интензивно се ствара нова раса, наводно ослобођена боја. Ослобођена беле, свакако. Ко обрати пажњу неминовно ће стећи утисак да се многи филмови снимају само из тог разлога. Ево једног од примера. Недавно је у биоскопско-стриминг ротацију стигао филм „Банкар“ са Семјуелом Л. Џексоном у главној улози. Радња? Више него цинична. У овом филму „позитивни расизам“ нуди школско градиво публици, која је на убрзаном курсу нових вредности – он говори о „подухвату“ два, наравно, расизмом спутана а генијална црнопута предузетника, који су шездесетих година прошлог века доскочили белим расистима тако што су унајмили белца из радничких слојева да им глуми шефа, а они су глумили његовог шофера и настојника у компанији која је убрзо, захваљујући њима, израсла у праву пословну империју!? Као да га је снимио чувени црни расиста Спајк Ли. Он, додуше, има овогодишњи адут за све могуће награде, највероватније и Оскара. Филм „Da 5 Bloods“, његову вијетнамску сагу, о којој смо писали пре неколико месеци.
Пандемијској пошасти медиокритетског штанцовања празних, али политички-коректних филмова придружиле су се скоро све европске кинематографије. Чак и скандинавске, које су годинама, мање-више, спасавале углед европског филма. Мада, судећи по силним повољним коментарима и критикама, чак и недавном проглашењу за европски филм године од најмеродавнијег тела за тако нешто – Европске филмске академије – управо је један скандинавски филм (мада у копродукцији с холандским продуцентима), „Још једна рунда“, проглашен најбољим европским остварењем протекле године и то у четири категорије (филм, режија, сценарио, најбољи глумац), па је опет из тих крајева стигло спасавање филмске части Старог континента.
Али да ли је баш тако? Филм „Још једна рунда“ Томаса Винтерберга имао је један моћни адут – тумача главне улоге Мадса Микелсена, данског суперстара који је и овде, као много пута раније, био расположен за бриљантну глумачку испоруку. Али прича остварења које сви толико хвале је бизарна, оригинална у смислу да заиста тако нешто никада није виђено, као и, најблаже речено, контроверзна и неприхватљива. Занимљиво је што је у том, посебно европском, западном свету, где већ дуго постоји стриктни такт политички коректних тема које се морају испоштовати (криза филма делом и потиче отуда јер се поштовањем наметнутих назора уништава било каква слобода у избору и третирању тема), овакав филм добио једнодушно прихватање иако, у суштини, велича алкохолизам! Да, чућете како прича о четири данска средњошколска професора који су одлучили да пију на послу како би били бољи професори (!?) заправо представља критику друштва огрезлог у алкохолизам до те мере да га прихвата безмало као нормално социјално понашање. Међутим, овде нема критике! Финална сцена у којој Микелсенов професор у Траволтином стилу игра са ђацима, наравно, пијан, односно одлучан да настави да буде пијан, све је само не критика. Филм јесте тематски оригиналан и врхунски одигран, али је изостанак снажне и јасне поенте у односу на овај тешки проблем човечанства „Још једну рудну“ претворио у веома атрактивну, уметнички моћну рекламу за опијање!

Суноврат великих аутора

Верификација Оскаром најбољих америчких остварења од стране њихове Академије за филмску уметност и науку одложена је чак за 25. април, а номинације ће бити објављене 15. марта. Дакле, у овом тренутку нема стручне потпоре за било коју одлуку о томе који би амерички филм својим квалитетом требало да обележи 2020. годину. Тешко да иједан досад виђен има такав квалитет. Сви велики аутори који су се појавили с новим филмовима, а није их много, оманули су. Ејбел Ферара је са „Сибиром“ поставио нове параметре опскурности и бесмислености у филмском приповедању. Разуме се да је хваљен као велики уметник, визионар чак. Али тај филм је несношљиво искушење чак и за филмски најзахтевније и најобразованије гледаоце. Стивен Содерберг се истакао остварењем које се заборавља још током гледања. Веома досадна прича формално комичне драме у којој нема комедије, а нешто мало драме се појављује тек на самом крају, „Пустите их нек причају“, биће упамћена једино по томе што ће сигурно донети још једну номинацију за Оскара за Мерил Стрип, којој се та част по дужности додељује за сваку главну улогу, сваке године. Кажу да Герију Олдману тумачење насловног јунака филма „Манк“, чувеног холивудског сценаристе Хермана Ј. Манкијевича, који је написао сценарио за најбољи филм свих времена, Велсовог „Грађанина Кејна“, сигурно доноси барем номинацију за Оскара. Славни и по минулом раду један од најталентованијих холивудских аутора Дејвид Финчер је стао иза камере, али је његов филм веома далеко од Велсовог класика и уопште приче о његовом стварању која је морала да буде далеко инвентивнија од сасвим просечног и милион пута виђеног биографског штива о некој важној и чувеној особи. У „Манку“, нажалост, нема ничега оригиналног, све је равно, стереотипно, одавно коришћено. Џорџ Клуни је после вишегодишњег уживања у Италији, сређивања личног живота и баснословно плаћених рекламних филмова за Неспресо, одлучио да се поново ангажује као режисер. Његов филм „Поноћно небо“, међутим, тек је медиокритетско, стереотипно и типично холивудско дело о усамљеном научнику на Арктику који у постапокалиптичној атмосфери покушава да спречи повратак на девастирану Земљу једној мисији из свемира. Готово без дијалога, али и без било чега занимљивог, без обзира на дистопијској теми прикладни амбијент, овај филм, од кога се много очекивало, не би требало да буде поменут, толико је лош и безначајан.

„Сигурни кандидати“ за велике награде

У сигурне кандидате за награде убраја се још од своје премијере на Венецијанском фестивалу, на коме је победио, филм „Земља номада“, са увек изузетном Франсес Макдорманд у главној улози. Овај филм о модерним америчким номадима који живе у камп приколицама, трпећи све благодети тамошње економске кризе и социјалне неправде, помиње се и као остварење које ће донети прву номинацију за Оскара некој Азијки, с обзиром на то да је филм режирала Кинескиња Клои Џао. Међутим, далеко је сигурнија номинација у овој категорији за холивудског глумачког ветерана, црнопутог суперстара Дензела Вошингтона који је екранизовао позоришни комад „Црна задњица Ма Рејни“, биографски блуз спектакл који, наравно, прате хвалоспеви критике. Том Дензеловом „сигурном адуту“ може да поквари велике, најпре оскарске планове један још више политички коректни филм. Реч је о драми „Супернова“ о двојици средовечних „партнера“ који су, суочени с болешћу једног од њих, одлучили да пре његовог краја проведу сваки тренутак заједно у нежној, срцепарајућој мушкој љубави. Када се помене да их играју Колин Фирт и Стенли Тучи, може ли се овако нешто замислити без гомиле номинација за Оскара и Бафте (пошто је ово британска продукција) и свих других могућих и немогућих признања? Када смо већ код филмичне болести (Алцхајмер), времешни Ентони Хопкинс ће се свакако умешати у трку за још једног Оскара улогом у драми „Отац“, где игра насловног јунака који услед поменутог обољења убрзано губи сећање и самим тим контакт с реалним светом. Ова британско-француска копродукција заправо је римејк истоименог француског филма из 2012. године. Још једна ветеранска улога се помиње као могући озбиљни кандидат за Оскара. Реч је о легендарној Софији Лорен, која је, на почетку каријере, прва освојила ову награду глумећи на италијанском језику („Чочара“). После десетогодишње паузе у раду Софија, као 86-годишња бака, одиграла је лик времешне Госпође Росе у филму „Живот који нас чека“, делу њеног сина Едоарда Понтија, а која је као рођена за лекцију политичке коректности: у младости је преживела холокауст, а под старе дане помаже дванаестогодишњем црнопутом избеглици лопову да постане поштени Италијан!
Обиље просечних, стереотипних, мучно „уметничких“ остварења, а нека од њих снимили су чувени аутори који као да више немају шта да кажу или их, још горе, уопште није брига што остављају такав утисак. Све је могло да засени само једно заиста добро, оригинално и ауторски значајно дело, да је такво било снимљено. Отуда није чудно да је један Франсис Форд Копола, који се ни сам не сећа када је снимио нешто ново и вредно, одлучио да крај године зачини „новом“ верзијом трећег наставка своје легендарне саге о мафијашкој фамилији Корлеоне, „Кум 3 завршетак: смрт Мајкла Корлеонеа“. Нажалост, ничег новог ту нема. И као поменути нови филмови који не личе на нове, већ су разрада много пута пре њих коришћених матрица, тако је и Кополино безначајно премонтирање оспораваног завршетка „Кум“ трилогије заправо лажна новост. Мада, било је далеко веће задовољство гледати још једном и овај и овакав део легендарне трилогије него било који филм из модерне продукције неинвентивности и бесмислене, досадне и помодне политичке коректности.