Може ли Јустиција да победи НАТО

Тужбе и осиромашени уранијум

Мукотрпни судски процес против Западне војне алијансе због злочиначког бомбардовања СРЈ само је прва фаза овог поступка. Много тежи ће бити други део – наплата штете због последица употребе осиромашеног уранијума

Било је потребно четири године да би се прикупили необориви докази и документација о злочину НАТО-а почињеном према здрављу и животу житеља Србије због коришћења муниције са осиромашеним уранијумом. Управо толико времена је требало да би се формирале прве тужбе против НАТО-а са захтевом за одштету због оболевања услед бомбардовања Србије осиромашеним уранијумом 1999. године. Прва је предата 20. јануара у Београду, и још четири у Новом Саду, Крагујевцу, Нишу и Врању. Поред ових пет тужби, поднетих због оболевања војника и полицајаца, у другој половини године уследиће и тужбе цивила.
Ради се о добро припремљеним појединачним тужбама оболелих војника, полицајца, официра и резервиста који су били на Косову и Метохији, са свим доказима у којима су коришћени радови стручњака за ту област, Института за јавно здравље „Батут“ о оболелима од канцера, као и пресудно значајни материјали коришћени у исту сврху у Италији. А то су 70 италијанских пресуда које потврђују везу између НАТО бомби и карцинома.
Зато ће у адвокатском тиму који ће заступати тужбе бити и италијански адвокат Анђело Фјоре Тартаља, најзаслужнији за позитиван исход италијанских тужби. Тартаља је пред италијанским правосуђем добио више од 170 пресуда у корист војника из мировних мисија на територији бивше Југославије који су оболели од канцера, а неки од њих и умрли. Према организацији Војна опсерваторија, у Италији се, од деведесетих година до данас, разболело од канцерогених обољења 7.500 војника који су учествовали у војним мисијама у ратним зонама, а 366 је преминуло.

[restrict]

ПРАВНА КОНСТРУКЦИЈА Овакве случајеве у Италији зову „Балкански синдром“. Први оболели појавили су се 2001. године, након што су се кући вратили војници из мисија у Босни и Херцеговини и на Косову. Судови широм Италије потврдили су да постоји веза између њихових обољења и боравка на бомбардованој територији.
Тужба је директно усмерена против НАТО-а као организације која има својство правног лица, што им намеће и права и обавезе као директном учеснику у агресији, па су сходно томе дужни и да надокнаде штету.
Цела правна конструкција је плод и дело адвокатског тима с нишким адвокатом Срђаном Алексићем на челу; он се код нас први прихватио овог проблема и годинама се носио с тешким и неизвесним правним послом. Још приликом најаве тужби, Алексић је објаснио да су се определили за српско правосуђе због великих парничних трошкова у иностранству, али и зато што се страни судови могу огласити ненадлежним јер тужитељи нису њихови држављани. Ако пресуде нашег суда буду у корист оболелих, да би била наплаћена одштета, мораће да их признају земље чланице НАТО-а. У том случају није искључено ни обраћање Стразбуру, с обзиром на то да је Србија као европска земља потписник Повеље о заштити људских права и не сме да буде дискриминисана, имајући у виду 181 правоснажну италијанску пресуду у истој ситуацији.
Говорећи за „Спутњик“ о припреми тужби, Алексић напомиње да се у пратећој документацији налазе не само пресуде италијанских судова него и сви налази вештака, извештаји судске медицине, стручњака за експлозив који утврђује каквих је експлозива и колико било на одређеном подручју. Ту је, каже, и неколико правоснажних и извршних пресуда наших судова, као и две Међународног суда за људска права у Стразбуру које се односе на Велику Британију и Турску; те земље су својим грађанима морале да надокнаде штету. У оба случаја је реч о употреби осиромашеног уранијума и повреди права на живот и здравље њихових грађана.
По предаји тужбе тече рок од шест месеци у коме она треба да се достави НАТО-у, како је предвиђено законом о парничном поступку јер је тужба, поменули смо, насловљена против НАТО-а као организације која има својство правног лица.
Уколико се представник НАТО-а не појави на рочишту, по нашем закону о парничном поступку тужени може да добије заступника по службеној дужности и да процес буде настављен, мада адвокат Алексић сматра да би било недостојно да представник НАТО-а не дође на суд и да не одговори на све за шта се терети. А колико ће цео процес трајати, зависи, како каже, од тога да ли ће се НАТО као тужена страна појавити у поступку.

ГЕНОТОКСИЧНОСТ Из званичног извештаја СЗО избачени су и налази др Кејта Баверштока да је оружје с осиромашеним уранијумом канцерогено и генотоксично. Научни налаз о генотоксичности био је 2001. године нешто сасвим ново. Иако то на први поглед делује изненађујуће, Баверштоково истраживање ослањало се на резултате истраживања др Александре Милер из Радиолошке лабораторије министарства одбране САД у које је имао увид и које је недвосмислено показало генотоксичност осиромашеног уранијума. Др Бавершток не само да 2001. године своје налазе није могао да унесе у монографију о ОУ, у чијем се уредничком руководству налазио, већ му је СЗО, као свом запосленом, забранила да их објави и на било ком другом месту. Бавершток верује да су САД утицале да његови извештаји буду цензурисани и да је одлука о томе дошла с врха организације, од тадашње генералне директорке СЗО др Харлем Брунтланд, бивше председнице владе Норвешке.

УСПЕСИ НАТО ПРОПАГАНДЕ Треба се подсетити и изнова нагласити да је то било злочиначко НАТО бомбардовања 1999. године када је, без сагласности Савета безбедности Уједињених нација, 19 најразвијенијих земаља света, под окриљем Северноамеричке алијансе, брутално бомбардовало СР Југославију, боље рећи „непослушну“ Србију, 78 дана. За ваздушне ударе ангажовано је 1.100 авиона, уз осталу пратећу технику, а употребљено је више од 30.000 пројектила с осиромашеним уранијумом, укупно око 15 тона у Србији. Физичари су израчунали да је то довољно за конструкцију близу 170 реплика нуклеарне бомбе која је бачена на Хирошиму и која је садржала 35 килограма уранијума 235. 
Штета проузрокована бомбардовањем процењена је на суму између 30 и 100 милијарди долара, погинуло је око 3.000 људи, повређено близу 10.000, а више стотина хиљада је избегло из својих домова.
НАТО је, у почетку, чак негирао да је користио пројектиле са осиромашеним уранијумом, да би то касније признао, али истовремено и демантовао да су њихова пуњења опасна по здравље људи и животну околину. У медијима је већ кружила прича да је Пентагон, схвативши колике одштете могу бити због осиромашеног ураннијума, захтевао да се то оружје по сваку цену прогласи безопасним. То је, наводно, разлог што је под утицајем САД, а у замену за подршку у борби против пушења, Светска здравствена организација (СЗО) 2001. године из извештаја о осиромашеном уранијуму избацила налазе да је оружје с овим материјалом канцерогено и генотоксично.
Успут, НАТО пропаганда је успевала, нарочито кроз западне мејнстрим медије, да податке и тврдње о погубности осиромашеног уранијума омаловажи или једноставно уклони из фокуса јавности. У томе је често имала и овде помагаче и букаче који би на сваки помен трагичних последица коришћења овог оружја покушавали да те тврдње обесмисле и прикажу као теорију завере. Поред НАТО активисткиње Јелене Милић, посебно се истакао Зоран Радовановић, епидемиолог и председник Етичког комитета Српског лекарског друштва, тврдњама да „у Србији нема повећаног оболевања од рака“, те да га „осиромашени уранијум не изазива“. Штавише, Радовановић сматра да су они који „штетне ефекте осиромашеног уранијума преувеличавају до бесмисла“ заправо „незналице и преваранти“.
Радовановић, који је као епидемиолог протеклих годину дана оштро критиковао власт за распламсавање вируса корона, за своје тврдње се највише позива на СЗО и њен поменути извештај из 2001. године.

Иначе, о извештају УН на који се позивају НАТО и његови лобисти у Београду најбоље говори случај Сенегалца Бакарија Кантеа, шефа прве мисије УНЕП-а (Програм Уједињених нација за човекову околину) о еколошким последицама бомбардовања СР Југославије. Његов текст УН никад нису објавиле, али су његови делови процурили у јавност захваљујући америчком независном новинару Роберту Парсонсу, извештачу из међународних институција у Женеви.
Извештај објашњава да су НАТО снаге извршиле бомбардовање у време сетве, а осиромашени уранијум је утицао на квалитет ваздуха, земље и воде, што је изазвало последице у ланцу исхране. Због тога су будуће генерације изложене повећању броја оболелих од рака и леукемије, побачаја и деформација новорођених беба.
„Када сам га ја објавио у новинама и сам сам трпео велике притиске због тога. У то време још је било живо сећање на последице које су амерички војници трпели због коришћења уранијумске муниције у Заливском рату. НАТО ни по коју цену није хтео да дозволи да се говори о осиромашеном уранијуму у Европи“, објашњавао је Парсонс.
НАТО је, према Парсонсовим речима, покушао да спречи УН да после рата пошаљу тим истраживача у Србију. На крају, направљен је компромис – екипа УН је дошла у Србију, али нигде нису ишли без пратње војника НАТО-а. Водили су их искључиво на места на којима није коришћена уранијумска муниција или на локације које су пре тога очистили.
„Извештај који је после тога састављен је бесмислен. Западни медији се тим проблемом готово уопште нису бавили. Из неког разлога, једноставно су слушали оно што је портпарол НАТО-а Џејми Шеј говорио“, наводио је Парсонс.
Слично је прошао и Фредерик Бартон, заменик високог комесара УН за избеглице, јер је тражио од СЗО да уради студију о утицају уранијумске муниције. Та студија никада није завршена јер је Међународна агенција за атомску енергију искористила своје право да то заустави. Ипак, један руски професор из СЗО дао је незавршен извештај Бартону. После тога Бартон је тражио да се на КиМ не шаљу труднице, као и да се уведе правило да на то подручје нико не може да буде послат ако не жели. Бартон је потом остао без посла иако је већ био сматран наследником Садако Огате на челу Комесаријата.
С друге стране, многи војници и службеници послати после бомбардовања на Косово и Метохију и те како су били свесни опасности од радијације изазване расејаним уранијумом. Парсонс наводи пример холандских војника који су упозорени да на КиМ не једу ништа ван војних база у којима је служена увезена храна.

УПОЗОРЕЊЕ ПЕНТАГОНА Посебно је значајан документ из Пентагона у коме је упутство које датира из новембра 1999. америчкој војсци што улази у састав Кфора на Косову. Они се упозоравају да не пију воду, саветују се како да буду обучени када су у контакту с објектима који су гађани том муницијом, морају имати заштитну обућу и одећу… И поред тога, скоро фрапантно делују покушаји негирања штетног утицаја осиромашеног уранијума.
Управо је то био и додатни адут италијанских судских процеса који су окончани пресудама у корист оштећених. Има података да су и Белгијанци истраживали последице на КиМ и имали 200 оболелих у годину дана боравка контингента на КиМ, од којих је осморо војника преминуло.
Корисни у сваком случају могу да буду одштетни захтеви који се воде у чланицама НАТО-а. Италија је обештетила своје војнике који су боравили на Косову у време агресије НАТО-а на СРЈ, јер су по повратку кући оболели од карцинома и због тога су тужили своју државу. Такође, три војника Велике Британије су покренула спор и на првом степену добили пресуду у своју корист, а они су само утоваривали муницију с осиромашеним уранијумом и оболели. И око 220 немачких војника који су службовали у оквиру НАТО-а на Балкану поново су затражили одштету од своје државе због излагања осиромашеном уранијуму.
Тужбе које је Алексићев тим поднео или ће тек поднети само су први део овог мукотрпног посла јер после добијених пресуда тек следи борба за накнаду штете. Моћне и силне тешко је на то присилити осим ако то добровољно не учине. У сваком случају остаје сатисфакција и траг да им је суђено и пресуђено. За историју ни то није мало.

[/restrict]