Косово између дефетизма и тихе предаје

Да ли се на челу најелитније српске академске установе нашао Србин који не само да сумња у моралну и материјалну снагу сопственог народа да ствара и мења историју већ и интелектуалац спреман да неправду прихвати као правду, а неправо као право?

Једна изјава о Косову председника САНУ, академика Владимира Костића већ данима не престаје да буде централна тема српских медија. Томе је свакако допринело Отворено писмо којим више од деведесет угледних српских академика, професора универзитета, научних истраживача, књижевника и новинара тражи Костићеву оставку, због тога што је „наступајући у својству председника САНУ, чиме је злоупотребио функцију, проф. др Владимир Костић више пута до сада, непосредно или посредно, предлагао да се прихвати противправна одлука албанских политичких представника са Косова и Метохије из 2008. године и тако суштински призна једнострано проглашена ’независност’ јужне српске покрајине“. 

О ИНФЕРИОРНОСТИ СОПСТВЕНОГ ЕТНОСА Писац ових редова је потписао Отворено писмо имајући у виду не само ову већ и бројне претходне изјаве председника САНУ о Косову и Метохији. А оне су без изузетка дефетистичке у погледу могућности Србије да реинтегрише КиМ у свој уставноправни поредак. Уз то су и недоречене у погледу конкретне политичке и правне одговорности појединих српских политичара за национално штетну политику према КиМ. И најзад, оне су недопустиво произвољне и нетачне у процени утицаја нерешеног косовско-метохијског питања на демографску, економску и геополитичку будућност Србије.
Председник САНУ је, с једне стране, у праву када закључује да на КиМ не постоји status quo, пошто албански сепаратисти континуирано раде на „уобличавању своје државности“, те да због тога треба отворити дијалог унутар српске интелектуалне и политичке елите о КиМ. Иако признаје да за албанске сепаратисте не постоји status quo, председник САНУ истовремено препоручује српској држави да садашње стање (status quo) на КиМ, које је производ масовних ратних злочина и читавог низа каснијих противправних аката, прихвати као непроменљиву датост, која не може да се измени у status quo ante bellum, већ једино може да се политички призна и правно озакони. Тиме постаје очигледно да за академика Костића правда нема својство апсолутне вредности, већ такву вредност имају моћ и свршени факти који су производ моћи. Тако се на челу најелитније српске академске установе, која би српској нацији требало да обликује идеале, нашао Србин који не само да сумња у моралну и материјалну снагу сопственог народа да ствара и мења историју већ и интелектуалац спреман да неправду прихвати као правду, а неправо као право. Став о инфериорности сопственог етноса и супериорности других, независно од питања моралности њихове надмоћи, идеалан је и за признање злочиначке државолике творевине албанских сепаратиста, и за легитимисање колонијалне власти западних метропола над Балканом.

[restrict]

ДЕФЕТИЗАМ И КАПИТУЛАНТСТВО Сасвим у складу с таквом постмодернистичком вредносном релативизацијом правде и права, за председника САНУ је Бриселски споразум, и поред његове очигледне противуставности и политичке штетности, акт чије је важење неупитно. Стога Костић у јавности не отвара питање конкретне правне и политичке одговорности оних који су такав противуставни споразум у име Србије закључили.
Владимир Костић је у бројним својим изјавама нерешено косовско-метохијско питање наводио као кључни разлог због којег млади људи напуштају Србију и због којег изостаје економски напредак земље. Такву произвољну оцену, без икаквог упоришта у релевантним истраживањима јавног мњења, и уз то апсолутно национално штетну јер подстиче дефетизам и капитулантство, још би могао себи да дозволи неки политичар, али не и председник САНУ. Ако су политичари у демократским режимима још од старе Атине по правилу склони да демагогијом придобијају демос, подилазећи његовим најнижим страстима и злоупотребљавајући елементарне људске страхове, председник националне академије наука морао би да осећа гађење према свакој врсти демагогије. А нема веће демагогије данас у Срба од тезе да борба за право и правду на Косову и Метохији изгони из Србије њену младост. Било би занимљиво чути од једног академика објашњење како борба за право и правду уопште може бити узрок пропасти једне заједнице.
Младе људе из Србије не тера страх од нерешеног косовског питања, већ системска корупција и непотизам, који обезвређују њихова знања и труд, а живот чине прескупим и недостојним слободног грађанина. О томе, нажалост, академик Костић ћути, мада долази из струке (здравство) и установе (београдски Медицински факултет) које су у јавности маркиране као најкоруптивније, уз правосуђе и управу. Академици, као својеврсни национални „аристои“ (најбољи) морали би да буду савест својих струка и установа у којима су радили или раде. Ако је Косово, како веле поједини наши академици, камен о врату остарелом и осиромашеном српском народу, колико су онда том истом народу неподношљиво „тешки“ бројни примери корупције, близикаштва, рођачког и породичног „кадрирања“, плагијати и аутоплагијати, „треш“ докторати, од којих се распадају српски универзитет и здравство.

ЧЛАН 29 При свему томе се мора истаћи како академик Костић има, као и сваки грађанин, неприкосновено право да о свим темама, па и о Косову и Метохији, слободно говори и износи свој критички суд. Ниједан грађанин Републике Србије не може кривично одговарати за јавно изнети став да Србија, примера ради, треба да призна тзв. Републику Косово, односно да с њом закључи тзв. свеобухватни правнообавезујући споразум.
Међутим, када академик Костић иступа у својству председника САНУ, тада се сваки његов став у јавности тумачи као став установе чији је председник, јер према члану 29 Закона о САНУ председник заступа и представља Академију. Ту се налази основ за Костићеву моралну и професионалну одговорност, али наравно не и правну. При томе председник САНУ мора у вршењу функције да има у виду не само академски ранг установе већ и њен неспорни национални, српски карактер. Наиме, идеју за формирање академије наука Срби су преузели са Запада, где ова установа настаје као последица укрштања два процеса: просветитељске секуларизације науке и либералног национализма. Следствено, неприкосновену позицију коју су у средњем веку код Срба у сфери духовности имали епископи наше аутокефалне цркве, у модерно доба требало је у науци да заузму академици. Од њих се очекује да по узору на своје средњовековне претходнике подједнако буду и монашки посвећеници секуларизоване науке и истински духовни пастири свог народа. Сходно томе, ако од Светог Саве до данас не можемо да замислимо првојерарха Српске цркве који би се одрекао Косова и Метохије, зашто би то било могуће када је у питању челник Српске академије?

ВИШАК СМЕЛОСТИ У КРИТИЦИ КОСТИЋА Поред свих проблематичних изјава о КиМ, морална одговорност председника САНУ није ни приближно упоредива с политичком и кривичноправном одговорношћу оних државних функционера који су 2013. године закључили противуставни Бриселски споразум. Немоћ или неспретност да се укаже на одговорност ондашњег председника и потпредседника Владе не сме да буде надокнађена „вишком“ смелости у критици Владимира Костића. Ради забашуривања политичке и кривичне одговорности потписника Бриселског споразума, не сме се, истине ради, прећутати чињеница да је Одбор САНУ за српско питање под председавањем академика Костића, а уз пресудну улогу академика Косте Чавошког, 3. јула 2020. године одржао научни скуп „Сецесија са становишта унутрашњег и међународног права и њене политичке последице“. У бројним рефератима објављеним у тек изашлом Зборнику са овог научног скупа темељно је расветљен проблем сецесије, уз нарочит осврт на албанску сецесију на КиМ. Неки од најугледнијих српских правника јасно су показали у својим радовима да је сецесија противправни чин како из угла унутрашњег, тако и из угла међународног права.
Управо расправа с овог научног скупа показује да сецесија није правни него политички појам, један процес чија успешност зависи, пре свега, од преноса трећег конститутивног елемента појма државе – суверене државне власти. Корелација која постоји између сецесије и суверености, као конститутивног елемента државе, показује да је проблем сецесије неодвојив од проблема настанка државе. Следствено, за државу суочену са сецесионизмом на делу своје територије, али и за сам сецесионистички покрет, решење дилеме о настанку државе као превасходно фактичком или правном питању има велики практични значај. Да би настанак државе био правно питање, неопходно је, како то примећује Ханс Келзен, да међународно право пропише услове за настанак државе, као и да има суперматију над националним правом, а да би се то догодило потребан је пренос суверености с националне државе на међународну заједницу.

НЕНАДОКНАДИВА ШТЕТА Како је свет данас знатно ближи поствестфалском поретку суверених држава него успостављању једне глобалне наддржаве, настанак државе ће у блиској будућности у знатно већој мери бити ствар факта него међународног права. Стога, штета која је причињена Србији закључењем Бриселског споразума, као и каснијих споразума који су из њега проистекли, огромна је. Подсетимо, Србија је овим споразумима добровољно предала у руке сецесионистичких власти кључне атрибуте суверености (судство, полиција, цивилна заштита, локална самоуправа, телекомуникације, електроенергетски систем), без којих тзв. Република Косово није могла да се представља пред другим државама као суверена државолика творевина на целој територији КиМ.
Каснији рад Владе Србије на повлачењу признања тзв. Републике Косово није могао да надокнади штету коју је проузроковао Бриселски споразум, баш зато што је настанак државе у садашњем стању међународног поретка више фактичко него правно питање. До Бриселског споразума гарантије Србијиног територијалног интегритета из Резолуције 1244 биле су на терену подупрте бројним реалним обележјима суверености. Јасна је била намера западних покровитеља косовске независности да Резолуцију 1244 оставе на терену без реалних обележја суверености, да би је приказали као nudum ius (голо право), али она, на њихову жалост, то није постала ни после закључења противуставног Бриселског споразума.
Пошто је сецесија процес, а моћ која чини сувереност релативна категорија, као што је закључењем противуставног Бриселског споразума остала без суверености, Србија сувереност над КиМ може и мора у будућности поново да успостави. У томе је разлика између потписника ових редова и председника САНУ, чије национално штетне изјаве омогућавају да процес тихе предаје КиМ несметано тече далеко од очију забављене српске јавности.

[/restrict]

2 коментара

  1. Tоплица

    Са одушевљењем поздрављамо беспрекоран оглед проф. Чворовића ! Овако наступа велики интелектуалац ! Остаје запитаност када ће наши интелектуалци – патриоти да формирају бар некакав форум, и да, у недостатку других могућности, за почетак се оглашавају са саопштењима ?
    Не заваравајмо се; промене првобитног статуса не дешавају се само на Косову и Метохији него и ту око нас и у нама . А игру воде светски махери, са искуством у бројним државама.

  2. Душан Буковић

    БРОЗОВА ПРОТИВСРПСКА И МАНИЈАЧКА ПОЛИТИКА У ЈУГОСЛАВИЈИ

    Прошле године објављена је књига Борисава Јовића под насловом „Велика превара – Како су Срби изгубили век“, која претставља значајано политичко дело.

    Јовићева књига је значајна и по томе што садржи документоване записе о целокупној политичкој делатности буржоаског најамника, великохрватског фирера-манијака, Павелићевог агента од утицаја Јосипа Броза тзв. „Тита“, који је био на Павелићевом задатку 1941. године, да међу Србима покрене грађански рат и тзв. „буржоаско-демократску“ револуцију, која је тзв. „српским“ комунистима-манијацима послужила само као нагли прелаз у пролетерску.

    Имајући у виду да је Броз подјармио тзв. „српске“ комунисте бечко-берлинске марксисте баљезгаре, да се боре против српског народа за туђе интересе у Брозовој неблагодарној Југославији. Стога је важност и вредност Јовићевог дела, које ће многима помоћи да изиђу на прави пут ка истини, да многе ствари схвате како треба и да сагледају узроке и последице наше српске несреће правилно.

    Не улазећи ни у какве друге коментаре о великохрватском фиреру – манијаку Јосипу Брозу тзв. „Титу“, који данас труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ у Београду-Јосипграду, где му се и данас клањају извесни „српски“ полтрони на срамоту јуначке Србије, ми ћемо овде цитирати, за ову згоду, извесне делове из Јовићеве књиге.

    Стр. 47-48: „ У скоро пола века владавине Југославијом, Јосип Броз је био њен апсолутни господар.
    Од њега је зависило да ли ће Југославија бити усмерена ка јединству или ка распадду на републике, односно на више држава. Смер који је он давао морао је бити садржан и у основним актима државе, пре свега у уставу земље. Такав је био случај са свим одлукама од Другог заседања АВНОЈ-а, па је наравно, морао бити и са Уставом 1974…

    Какав је разговор водио са српским руководством то ни до сада нико живи не зна. Познато је једино да их је сломио и да нису гласали против. А имали су право вета. Српски народ ван Србије остао је на цедилу, потпуно незаштићен, без права народа на самоопредељење, јер су републике тим уставом стекле могућност да се издвоје из Југославије у својим границама, не уважавајући његова национална права.

    Такво уставно решење, које је наметнуто српском народу, изазвало је распадом Југославије, његов отпор, који је прерастао у грађански рат, а завршен је у Хрватској прогоном српског становништва и отимањем њихових вековних територија.

    Српско руководство се никада неће опрати од огромне одговорности коју је на себе преузело. Међутим, Тито је своју улогу одиграо…“

    Стр. 148: „Битну тежину питања положаја српског народа даје околност да изван Србије, поготово изван уже Србије, живи веома велики број Срба, већи од укупног броја припадника појединих других народа. Према попису из 1981. године ван територије СР Србије живи 24 одсто, односно 1.958.000 Срба, што је знатно више него што је у Југославији Словенаца, Албанаца, Македонаца, узето појединачно, а скоро исто толико и Муслимана. Ван ужег подручја Србије живи 3.285.000 Срба или 40,3 одсто укупног њиховог броја…“

    Стр. 189: „Данас, кад се завршило са растурањем Југославије, уз грађански рат у коме су Срби изгубили и рат и територије, а пре свега државу коју су огромним жртвама створили њихови преци, неминовно је да се вратимо изворима политике која нас је докрајчила, а којој нисмо придавали значај. Она је, како смо назначили и раније, дефинисана још 1928. године
    на Дрезденском конгресу Комунистичке партије Југославије, а сада је потпуно остварена.

    Закључци поменутог конгреса обавезују чланове Комунистичке партије Југославије да се боре за растурање Југославије и стварање самосталних држава народа који у њој живе.

    Комунистичка партија Југославије означила је Србију као базу хегемонистичког српског режима, а српску буржоазију и војску монархије као главног непријатеља. Позивала је на отцепљење етничких заједница које то желе и на оружане побуне против режима ради растурања Југославије и стварање нових држава. Експлицитно се наводи захтев за стварање независне Хрватске, Црне Горе, Македоније и Словеније, а мађарској мањини је обећано отцепљење и присаједињење матичној држави.

    Посебна пажња је посвећена ‘албанском питању’, уз констатацију да је трећина албанског становништва пала под власт угњетачког режима великосрпске буржоазије, директно се залажући за стварање ‘велике Албаније’.

    Од доласка на чело КПЈ и Југославије Јосип Броз Тито се никада није дистанцирао од политике утврђене на Дрезденском конгресу која је, да још додамо, подстицала комунисте да помажу усташки покрет у борби против српског режима и народа. Део те политике је и заташкавање геноцида извршеног у Јасеновцу…“

    Стр. 190: „Политика Јосипа Броза Тита, закамуфлирана паролама које су држале српски народ у заблуди, о братству и јединству и равноправности, када се сведе целокупни учинак његове владавине, била је доследно остваривање одлука Дрезденског конгреса КПЈ од 1928. године. И то у сваком погледу. И у погледу растурања Југославије и стварања самосталних држава
    појединих народа, и у погледу систематске подржке косовским Албанцима у сепаратистичким активностима и напорима да створе ‘велику Албанију’, и у обесправљивању српског народа. Све изузев обећања војвођанским Мађарима је остварено.

    Српско руководство није ни приметило да је било упрегнуто да ради против интереса сопственог народа…“

    Стр. 194: „Као што је познато, на ДРугом заседању АВНОЈ-а донета је историјска одлука о будућем политичком уређењу Југославије, која је била основ да се првим уставом по завршетку рата, 1946. године, српски народ раздроби у више република, а да истовремено није решено питање његових националних права у републикама ван Србије.

    То је био први корак смишљене политике распарчавања српског народа и његовог постепеног претварања у националну мањину у републикама ван Србије, што је била рак-рана политичких проблема Југославије, што је је на крају изазвало њен распад и грађански рат.

    Да ли је ово била случајна омашка, могла је бити лако поправљена у одредбама Устава СФРЈ током наредних деценија. Напротив, увек је још више слабила могућност српске заштите, док на крају Срби нису прогнани са својих вековних огњишта“.

    Стр. 229-230: „Злочиначким бомбардовањем НАТО пакта и насилним одвајањем Косова и Метохије од Србије све је враћено на старо, па је Осма седница ЦК СКС у српској историји остала само епизода дугог тешког пута борбе српског народа за своја права, али и остваривање намера српских непријатеља да народу отму Косово и Метохију.

    Српски народ није веровао да је отимање Косова и Метохије од Србије официјелна дугорочна политика КПЈ. Веровао је у политику братства и јединства и равноправности, којом је свакодневно заглупљиван. Сада је обелодањено и, нажалост, у пракси потврђено да је био преварен…“

    Стр. 230: „Паказало се да дрезденска политика КПЈ о одвајању Косова и Метохије од Србије није одвојена од интереса великих сила Запада, које нису желеле да се помире са последицама Осме седнице ЦК СКС…

    Српски народ није имао појма да КПЈ води политику супротну његовим интересима. Српски политичари нису били у стању да примете да се деценијама води политика у корист Албанаца а на штету српског народа и никада се томе нису супростављали, али су били спремни да се међусобно закрве кад је народу догорело до ноката управо због њихове такве дугогодишње политике.
    Аплаудирајући у свакој прилици Титу и Партији, закрвили су се око последица такве политике, која је као гром из ведра неба погодила српски народ, а до дан-данас нису ни једну реч проговорили да је она узрок свему. И распаду Југославије, и грађанском рату, и бомбардовању, али и Осмој седници која је била изнуђена њиховом политиком према српском народу…“

    Стр. 256-257: „4. Српски политичари су, својом незрелом политиком и наивношћу, сами олакшали онима који су тежили да растуре Југославију. Дозволили су да сву власт у Југославији предају у руке једном човеку, Јосипу Брозу Титу, који је био и главни егзекутор одлука IV конгреса КПЈ
    о растурању Југославије и довођења српског народа у положај у коме се нашао деведесетих година. Они су морали да схвате који су његови прави циљеви и нису смели да поступају с вером у лажне пароле о равноправности, братству и јединству итд. Тито је за 40 година своје владавине држао Србе у маргиналном положају. Све што је урадио одразило се на судбину српског народа.

    5. Грешке српских политичара које су за резултат имале испуштање власти и олакшавање Титу спровођења оддлуке IV конгреса о растурању Југославије биле су не само велике него и неразумно честе, а у критичним ситуацијама српски политичари као да су му свесно и намерно помагали да уради оно што је желео. А и дичили су се ‘ ‘успесима које је постизао’. Од његовог доласка у Србију 1941. И стављања на чело српског отпора против окупатора, преко преузимања целокупне политичке и војне власти, коју је држао целог живота и којом је шиканирао српски народ, слободно се може рећи да су се српски политичари понашали полтронски и у свакој прилици били уз њега, не водећи рачуна о интересима свог народа. У тим околностима Тито је успео да остври одлуке Конгреса много лакше него што би се то догодило у другим околностима.

    6. „… На Другом заседању АВНОЈ-а 1943. Донете су најважније одлуке о преузимању и предаји власти Јосипу Брозу, коју је задржао до краја живота и вешто је искористио за циљеве са којима је дошао у Југославију. Потом је првим Уставом Југославије 1946. Извршена дедерализација државе и распарчавање српског народа, тако да је једна трећина претворена у националне мањине без јасних Уставом дефинисаних права.

    7. Показало се да је Јосип Броз, заједно са Едвардом Кардељем, у мирнодопском периоду развоја Југославије, имао јесну политичку оријентацију да се устави Југославије мењају тако да се све више погоршава положај српског народа јачањем република и слабљењем заједничке државе. Уместо да се у том процесу исправи положај српског народа у републикама ван Србије и дефинишу и гарантују његова национална права која су му одузета већ првим Уставом Југославије, ништа није учињено. Напротив, такве идеје проглашаване су за политички неподобне, за великосрпски национализам, опасан за опстанак Југославије…

    Резултати таквог деловања били су Србија из три дела, аутономне покрајине у саставу и федерацији и Србије, немогућност Србије да заштити српски народ на Косову и Метохији, егзодус Срба, подршка других република сепаратистичком понашању Шиптара, па и Срба у Војводини итд…

    8. Доношењем Устава СФРЈ из 1974. Године запечећеена је судбина Југославије, а самим тим и српског народа у њој. Србија је дозволила, мада није морала, да се донесе Устав који даје могућности републикама де са издвоје у својим границама, не уважавајући туђе интересе и права. То је веома узнемирило српски народ у републикама ван Србије. Србима у Хрватској и формално је избрисано уставно право да буду једнаки са Хрватима и они су стављени у позицију да буду проглашени за мањину. Устав СФРЈ из 1974. Донет на лични захтев Јосипа Броза, упућен Кардељу, који га је писао, да се, према његовом нишљењу, Хрватска може издвојити из Југославије с територијама на којима вековима живе Срби. Усвајањем Устава СФРЈ 1974.

    Били су створени сви уставноправни услови за растурање Југославије, али то није могло да се оствари услед међународних околности…“ (Види: Борисав Јовић, Велика превара – Како су Срби изгубили век – Друго проширено и допуњено издање, „Службени гласник“, Београд, 2020).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *