Ирина Деретић – У потрази за смислом

Да ли филозофски живот омогућава ономе који га води да за смрт увек буде спреман?

У времену када се чини да је смрт људи постала статистички податак, а на њу се не гледа као крај живота људи које смо волели и са чијим одласком из наших живота не можемо да се помиримо, туђа смрт буди запитаност о нашем властитом крају и коначности, каже у интервју за „Печат“ Ирина Деретић, професор Београдског универзитета, аутор седам филозофских књига, као и стотину научних радова, студија, есеја и критика на српском, енглеском, немачком, руском, словеначком, грчком и македонском језику. Ирина Деретић је приредила четири тома зборника Историја српске филозофије. Прилози истраживању. Први том Историје српске филозофије добио је награду Новосадског сајма за издавачки подухват године. Наша саговорница недавно се огласила двема новим књигама – Смрт и бесмртност у Платоновој филозофији (Феникс либрис) и Слово и словесност (Српско филозофско друштво).
У делу Смрт и бесмртност у Платоновој филозофији обрадили сте вечну тему која човека заокупља од памтивека. Чини се да је време у којем живимо, те невоља која је снашла свет, данак у људским животима који злогласни вирус свакодневно узима, потакла људе на дубља размишљања о смрти. Мислите ли да је то свевремена тема?
Ова тема ће бити свевремена док човек буде постојао. То је поред рођења једина извесност његовог постојања. Човек неће престати да мисли о смрти, да у самоћи најчешће болно размишља о њој, зато што њу не може одгонетнути. Нити је, како Софокле каже, може победити. У том смислу ова је тема свевремена за човека, и ни за ког другог, док не докажемо да у универзуму постоје наши дупликати. Наравно да се у неким стањима, као што је ово садашње, просто намеће питање о смрти, да ли смо уопште кадри да се на достојанствен начин према њој односимо.
Суочени са свакодневицом, сликама које илуструју најновије вести о дневном исходу пандемије, људи широм планете суочавају се са страхом од смрти… Како из филозофског угла гледате на тај страх?
Да, смрт је оно од чега страхујемо када се разболимо. Страхујемо и за себе и за друге. Ова болест тражи да будемо изоловани, али на други начин изискује од нас да будемо повезани, јер једино на тај начин се од ове болести можемо излечити. Та непосредна опасност, као и већина таквих ситуација, огољава то какви јесмо. Неки су паметно опрезни, други губе памет и срљају у болест, поједини себично осиони и грабежљиви, али већина људи је солидарна, саосећајна и спрема да помогне ближњима.
С тим у вези износим још један увид. У свим масовним страдањима, ратним или епидемијама људи постају у јавној перцепцији бројеви без имена и презимена. Заборављамо да су то личности с јединственим сећањима, личном прошлошћу, с делима, успоменама које носе. Губи се из вида оно што је по мени темељна човекова особина – то да је јединствен и непоновљив.
Прошле године објављена је горепоменута књига Смрт и бесмртност у Платоновој филозофији у издању куће „Феникс либрис“. По чему је Платоново размишљање о смрти посебно?
За човека овог времена смрт је крај нашег постојања, поништење свега што волимо, чему тежимо и о чему мислимо. Она ће нас неповратно одвојити од нама најближих људи, као што ћемо и ми отићи из њихових живота. У односу на властиту смрт све остало је толико мање вредно да престаје да има било какав смисао. Платон се од савременог човека разликује по томе што је сматрао да смрт није крај већ почетак новог живота који је управо онакав какав смо и заслужили. Тема смрти прожима његову целокупну филозофију почевши од блиско повезаних списа Одбрана Сократова и Критон преко дијалога Горгије све до зрелог списа Федон.
Написали сте да је Сократ пример како филозоф треба да се односи према смрти. Где о томе Платон пише и шта Сократ подразумева под смрћу?
У најлепше написаном Платоновом делу Одбрана Сократова његов Сократ јасно упозорава судије да неће одустати од сопственог идентитета и уверења ни по цену смрти – а то се као мото провлачи кроз цео овај спис. И речима и држањем Сократ показује херојски презир према смрти, и на тај начин он излази као невидљив победник из судског процеса у којем је унапред осуђен на смрт. Сократ даје три одговора на питање о томе шта јесте смрт: она се 1) не може знати, 2) смрт је потпуни психофизички нестанак човека, 3) смрт је сеоба душе с једног на друго место. Сваки од ова три одговора има извесно упориште. Никада нисмо искусили смрт нити можемо да изведемо било какав валидан закључак о њој, из чега следи да је агностицизам разложно становиште о смрти. Неки људи верују да је смрт потпуни нестанак, док други верују у митове који нам приповедају да је смрт сеоба душе.

ПОТОМСТВО И ДЕЛА

О којим видовима бесмртност Платон говори?
Човек тежи бесмртности тако што рађа потомство које воли више од себе, и тако што ствара дела за која се нада да ће у неком виду опстати и после његове смрти. Чак и ако не верује до краја у то да душа одвојена од тела може наставити да постоји, не мора се посумњати у бесмртне творевине коначне и бремените душе, осим уколико човек сумња да икакав траг може оставити за собом, зато што је све порозно и подложно уништењу и нестајању.

Како се ови ставови могу усагласити?
Сократ нема поуздано знање о смрти и то га не спречава да попут других људи гаји два веровања шта би смрт могла да буде: потпуни нестанак појединца или наставак живота његове душе на другом месту. Ниједним од ова два веровања не тврди се да је смрт неко зло: у првом случају не може бити зло за онога који умире, а у другом му доноси срећу, зато што човекова душа после смрти наставља да вечно ради оно што је највише волела у животу. У савременој литератури нарочито се истиче први случај. Платонов Сократ не одређује смрт виталистички као престанак рада срца или мозга, него као потпуни губитак свести о било чему. Може зачудити да такав потпуни човеков нестанак Сократ пореди с благодарним, умирујућим сном који би и персијски цар пожелео. Као што се радујемо окончању заморног дана, у којем смо доносили тешке одлуке, тако и човек, коме се природно због позних година живот ближи крају, спокојно очекује смирај без болова, болести и недаћа.
Да ли то значи да је Платонов Сократ давао предност смрти у односу на живот?
Такав закључак би се могао донети на основу овог поређења, али то није поента Сократове аргументације. Он хоће да каже како се смрти не треба плашити чак и ако је она потпуни психофизички нестанак у ситуацији у којој се он налази. Он је давао предност смрти у односу на пуко преживљавање, које је испуњено стидом, болом и бешчашћем. Међутим, није давао предност смрти у односу на живот испуњен врлином и смислом. Када говоримо о нашем односу према смрти, ми заправо говоримо о томе како се односимо према животу који водимо. Да ли допуштамо да живот управља нама или ми узимамо кормило живота у своје руке. Уколико ми управљамо њиме, онда ћемо обуздати страхове који коче наше рационално и часно деловање. Суочавање с неизбежним крајем живота од којег никако не можемо побећи наводи нас да се дубље запитамо о томе на који начин треба да властити живот учинимо што је могуће више смисленим. Живот испуњен низом сврха које остварујемо, чине наше бивствовање вредним живљења. За Сократа је то филозофски живот који је посвећен испитивању себе и других, побијању лажи и тежња ка установљавању истинитих уверења и вођењу праведног живота.
Да ли Платонов Сократ одговара на питање зашто се плашимо смрти?
Платон не даје експлицитан одговор. То не значи да се из његових промишљања не може формирати закључак о томе. Сократ препоручује да не страхујемо од смрти, јер о њој немамо поуздано знање. Могли бисмо му узвратити да од смрти страхујемо управо зато што о њој ништа не знамо. Додуше, не плашимо се многих ствари које не знамо, као што је на пример број зрнаца песка на грчком острву Донуса или пак значење карактера кинеског писма. Не бисмо се плашили ни ковида 19 да тај вирус нема никакве везе с нашим животом. Од свега другог што нам је непознато смрт се разликује по томе што се она суштински тиче нас, тј. суочени с њом питамо се о смислу властитог живота. Можда зато што је водио у сваком погледу добар и срећан живот, Сократ суочен са смрћу никада није себи поставио ово питање у тренуцима када га је ризиковао бранећи се пред атинским, демократским судом.
У дијалогу Горгија тумачите Платонову чудесну, бурлескну причу о људима из далеког Кроновог доба који су знали тачно када ће умрети, а то им је омогућавало да буду награђени после смрти. Шта овом причом Платон хоће да каже и ко су ти људи?
Мислим да они симболишу одређен однос и према животу и према смрти у сваком времену. Постоје људи који и не размишљају о своме крају, него живе у садашњици и за садашњост, труде се да за себе изборе новац, успех и славу – не либећи се мимикрије, инструментализације других људи и непотизма. Такви људи нису сувише – ако су уопште – забринути за своју душу, нити се труде да буду врли ако им то не користи, нити су свесни да њихов крај зависи од целине живота који воде. Честа појава је и то да такви људи – када слуте да им се живот ближи крају, на пример, када су стари или болују од смртоносне болести – настоје да буду побожнији, праведнији и уопште бољи према другим људима. Такве особе, ако су имућне, неретко дају новац у религиозне сврхе и то чине углавном из нерелигиозних разлога. Њихова највећа заблуда је то што се према смрти опходе као да се она може контролисати, припремити и „преварити“, попут живота који су водили. По свему томе они и те како подсећају на људе из тобоже толико давног Кроновог доба, које је Платон тако пластично и саркастично описао.

ВРЛИМ ЖИВОТОМ ПРОТИВ СТРАХА

Како се треба односити према страху од смрти?
Страхови су пасивна стања попут других осећања. Да ли ће се неко осећање јавити или неће, није у нашој моћи. Можемо утицати на то како ћемо се држати према својим емоцијама. Страхови су болна осећања која су рационална уколико нам помажу да избегнемо зло које нам се може догодити. Уколико изазивају ирационалне страхове, морамо научити како да их контролишемо. Платон сматра да се од ирационалних страхова, у која спада и страх од смрти, треба постепено ослобађати како филозофским испитивањем природе и порекла тих страхова, тако и вођењем доброг и врлог живота.

Тема бесмртности се провлачи кроз целу књигу. Шта је за Платона бесмртност и како је приказује?
Платон схвата бесмртност двоструко: као бесмртност душе и као бесмртност људских дела. Бесмртност душе је нешто више од вечног постојања у том смислу да појединац својим животом заслужује да постане бесмртан. У Одбрани Сократовој приказано је како ће судити „праве судије“, полубогови, који, за разлику од судија у овом животу, никада не греше у својим одлукама. Они му намењују да проведе вечност с полубоговима: Орфејом и Музајом, претечама песништва и мистеријског знања, као и с Хомером и Хесиодом. Ту се он сусреће и с најстаријим јунацима који су, попут њега, због неправедне пресуде страдали. На оном свету Сократ наставља да води живот посвећен филозофском испитивању и истраживању, а саговорници су му полубогови, хероји и најзнаменитији Грци. То је управо живот који је он заслужио.
Зашто Платон каже у дијалогу Федон да филозоф тежи смрти?
Филозоф тежи смрти тиме што се за њу припрема. Реч је о његовом духовном сазревању током живота којим се он усредсређује на промишљање „нетелесних“, савршених идеја. Вођење таквог живота подразумева активно одрицање од ненужних потреба, неумерених уживања и појачаног испољавања нарочито негативних емоција. Филозофски живот омогућава ономе који га води да за смрт увек буде спреман. Платонова замисао о филозофском животу као припреми за смрт утицала је на описе молитвеног живота, испуњеног умским созерцањем, које налазимо у списима кападокијских светих отаца, који су нарочито утицали на православно хришћанство.
Шта наступа после овог живота?
Овај живот није прави живот него тек припрема за други који ће наступити, када ће душа бити ослобођена од свега туђег, како „сведочи“ Платон, уколико смо заједно са његовим Сократом спремни да у ту оностраност и поверујемо. Платон није само чврсто веровао да је душа бесмртна, то јест да се наш живот не завршава овостраним постајањем, него је и то настојао да докаже, при томе остављајући простор да се његови докази могу и даље преиспитивати.
Ових дана је објављена ваша књига Слово и словесност у издању Српског филозофског друштва. О чему је реч?
Она говори о златном добу српске хеленистике XX века: о стваралаштву Анице Савић Ребац, Ксеније Атанасијевић и Милоша Н. Ђурића, који су оставили дубоке непролазне трагове не само у нашој хеленистици него и у српској култури уопште.
Будући да предајете на Филозофском факултету у Београду, те да делите судбину својих колега и студената, суочени с онлајн видом предавања, полагања испита и комуникације, шта мислите о свему овоме? У којој мери се то одражава или ће се пак одразити на постигнућа младих, и колико вас као професора ограничава и осујећује?
Наравно да онлајн настава није решење ни за универзитетско образовање из хуманистичких наука. Мени као професору недостаје онај студентски израз који пратим, и који ми је репер када предајем. За студенте ова врста наставе може да произведе добре резултате. За време првог закључавања радила сам с њима преко зум платформе. Били су за свако предавање врло спремни, нису се либили да изразе своје мишљење. На испиту су били одлични, то је био најуспешнији испит који сам водила, нико није пао и сви су врло разложно одговарали. Разлог није сложен. Имали су времена да се усредсреде на читање филозофских књига, ништа их није одвраћало од интелектуалног рада.

Фотографије Александар Лукић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *