Хибридни удар

Прислушкивање председника је припрема за насилно рушење власти у Србији

У овом тренутку не може се веровати неким позитивним дипломатским порукама нове америчке администрације да ће се вишедеценијска агресивна политика према Србији променити.
И пре инаугурације Џозефа Бајдена нова стратегија моћних западних обавештајних служби у планирању хибридних операција према Србији постаје видљива, а постаје и све јасније да се у новој стратегији на председника Александара Вучића и његову политичку гарнитуру више не гледа као на могуће савезнике. Већ је у плану насилна промена власти у Србији и инсталирање политичких послушника преко којих ће сви интереси великих западних сила и њихових сателита на Балкану бити остварени.

ПОГРЕШНА ПРОЦЕНА Схватили су да притисцима и лажним обећањима не могу присилити нити приволети председника Вучића да занемари српске виталне интересе. До сада су преко унутрашње агентуре уложили више од 800 милиона долара за његово компромитовање, али то није дало очекиване резултате. Зато планирају много јачи хибридни удар, са циљем насилне промене власти, без обзира на подршку коју ужива председник Вучић.
Као и раније, и ове, најновије процене ситуације у Србији су им катастрофално лоше, јер су закључили да ће сви њихови планови везани за Балкан бити остварени уклањањем једног човека из политичког живота Србије. Да ће уклањањем Александра Вучића нестати политика суштинске независности и војне неутралности Србије, да ће Србија истог часа ући у НАТО и признати независност „Косова“, да ће нестати Република Српска и БиХ постати унитарна, и да интересе и права Срба на Балкану више нико неће смети ни да спомене. Нису схватили да актуелна политика није одлука председника Вучића него воља већине српског народа, коју је он само трасирао и претворио у праксу.
Већ смо навикли да се њихове грешке у проценама ломе преко наших леђа и знамо да Србију чека тежак период притисака, уцена, подривања и дестабилизације. Тога је свестан и председник Вучић, који често на то упозорава српски корпус. Чини се да је и његов одлазак на Хиландар био у функцији хомогенизације нације и јачања јединства у одбрани националних интереса.
Хетерогене снаге које су се удружиле у прљавом послу против Србије у овом тренутку изгледају као интернационалне интересне групе које су само чекале победу Бајдена, али у перспективи можемо за противнике очекивати моћне западне државе, њихове сателите из нашег окружења и унутрашње подривачке снаге. Прислушкивање председника Вучића треба схватити као напад на државу и покушај државног удара, а не као напад на њега лично. Не треба да нас збуњује чињеница да је прислушкиван и у периоду затишја хибридног рата (пред крај Трамповог мандата), јер се обавештајни рад никада не прекида, без обзира на квалитет међудржавних односа.

[restrict]

СЛУЖБА И МАФИЈА До сада је утврђено да је председник прислушкиван у дугом периоду од годину и по дана, да су прислушкивање вршили полицајци Службе за специјалне истражне методе Управе криминалистичке полиције, и да није прислушкиван само председник него и његова блиска родбина, пријатељи и сарадници.
Први закључак који се намеће јесте да је председника прислушкивао криминализовани део полиције за који већ знамо да је под утицајем мафије. Међутим, закључити да је то рађено по одлуци и наредби мафијашких босова било би потпуно погрешно. Треба поћи од чињенице да се иза прислушкивања председника и других кључних личности неке државе по правилу стоји нека од најмоћнијих светских обавештајних служби. Мафија може бити употребљена као извршилац, али нема много смисла да мафијашки босови буду крајњи налогодавци и финансијери такве операције.
Тражити мотив у томе што је председник Вучић објавио рат мафији, и сматрати да је ово прислушкивање њихов противудар, није логично. Мафијашке босове и њихове резоне не треба потцењивати. Они и те како знају да је свака држава јача од мафије и да је ово ситуација када треба да буду у дефанзиви и у дубокој илегали. Зашто би они прислушкивали председника државе и ризиковали да навуку на себе цео државни репресивни апарат?
Додуше, они су недавно испољили невероватну дрскост – прислушкивали су оперативце БИА, али тада су имали потпуно јасан циљ, да утврде докле је стигла истрага против важних криминалаца и да ли им прети опасност од хапшења. Сада имамо информацију да су прислушкивали и шефа БИА Братислава Гашића. Мафија толико не би ризиковала, и можемо бити сигурни да се у ланцу примопредаје информација о председнику, од извршилаца до крајњих корисника, налазе добро инструисани и обучени страни шпијуни, а не обични криминалци.
Мафијашки босови нису глупи и знају да извуку поуке из туђих грешака. Након атентата на премијера Зорана Ђинђића уништен је најјачи криминални клан на Балкану – земунски, без икакве шансе да се супростави онако слабој држави каква је била у то време. Зашто би актуелни криминалци рескирали да прођу исто тако? Њихов интерес није да прислушкују председника, без обзира што им је он објавио рат.
Такво интересовање и спремност на ризик можемо очекивати од политичких и тајкунских структура у Србији и од најјачих обавештајних служби са Запада. Најисправније би било закључити да су моћне обавештајне службе преко унутрашњих интересних група које раде на рушењу Вучића сазнале да постоје услови да се председник прислушкује, и да су то искористиле. Друга је ствар да ли ће истражни органи успети то и да докажу. Доказивање шпијунаже у нашој земљи је традиционално неспретно и неуспешно, што се види по неким маратонским суђењима и онда када су чињенице поприлично јасне.

ПЕЦАЊЕ ПРЕДСЕДНИКА Објављени списак прислушкиваних лица блиских председнику Вучићу сугерише да он није „стављен на мере“ директно, под својим именом и функцијом, него да је коришћен стари „трик“ моћника безбедносних служби који су своје тешке злоупотребе покушавали да „озаконе“. Лажно су за тешка кривична дела оптужили лица из председниковог окружења, са којима често контактира, на основу чега су могли добити дозволе суда, и председник би се приликом прислушкивања „случајно упецао“.
Прво, таква подвала је изводљива на нижем нивоу, а када је у питању председник, он мора истог тренутка бити обавештен а фоно-материјал уништен (на основу мера контраобавештајне заштите највиших личности у држави).
Друго што ову подвалу чини бесмисленом јесте чињеница да је лицима са овог списка тешко пришити тешко кривично дело због којег се може добити одобрење суда за прислушкивање (председников брат Андреј Вучић, син Данило, затим шеф БИА Гашић, министар иностраних послова Никола Селаковић, градоначелник Новог Сада и потпредседник СНС Милош Вучевић, посланик у Скупштини Србије Владимир Ђукановић и, ко зна зашто се на списку нашао, председник ФК „Црвена звезда“Звездан Терзић). Тако са становишта злоупотребе, незаконитости и кривичне одговорности нема много разлике да ли је председник Србије прислушкиван директно или индиректно, јер су и у једном и у другом случаја у питању апсолутно незаконите радње.

ПОКУШАЈ КОМПРОМИТОВАЊА За сваку обавештајну службу, без обзира на то колико је моћна, прислушкивање председника стране државе и лица из његовог окружења представља велики успех. Можемо замислити шефа обавештајне операције према Србији који реферише својим шефовима: „Прислушкујемо председника Србије, његову родбину, његове пријатеље и сараднике, и прислушкујемо шефа најјаче српске тајне службе.“ Без обзира на резултате прислушкивања, нема већег успеха од тога, и то мало која служба може остварити. Колико је велики њихов успех, толико су наше тајне службе затајиле – БИА у заштити председника државе, а ВБА и ВОА у заштити врховног команданта оружаних снага.
Да је у питању неки стандардни обавештајни продор према шефу стране државе, циљ би био да се открије стварно политичко расположење типоване личности и неки будући планови и ставови земље коју представља. Обично је стварно расположење маскирано дипломатском шминком, а планови прикривени да не би били осујећени од стране онога коме не одговарају. Није то ништа необично, да нико никоме не верује, и да се и пријатељи контролишу и проверавају. Штавише, такав наступ није посебно забрињавајући зато што у себи не носи деструкцију.
Када је у питању прислушкивање председника Вучића, ствар је сасвим другачија и крајње забрињавајућа јер је деструкција, а можда и нешто много горе, суштина обавештајне активности.
Наш председник се прислушкује искључиво због тога да би добијене информације служиле за прављење конкретних планова за насилну промену власти у Србији. У сваком случају биће злоупотребљене: за фабриковање нових лажних афера; покушаје компромитовања његове личности; рушења личног и рејтинга његове странке; да се што пре сазна стратегија за неке будуће изборе како би се могла ометати и подривати; тражиће се било какав повод за рушилачке демонстрације, немире и насиље сваке врсте, а све то у циљу потпуне дестабилизације државе.
Због чињенице да су сви дугогодишњи покушаји компромитовања председника Вучића били потпуно неуспешни, морамо се упитати зашто би они то и даље покушавали када унапред знају да резултата неће бити. Или се иза прислушкивања крије нека друга, драстичнија намера?
Не мора председник Вучић да се руши кроз унутрашње немире, дестабилизацијом или оптужбама да је лажирао изборе. Може физички да се уклони путем атентата. Дугорочно прислушкивање може послужити да се детаљно изучи његово кретање по времену и простору, да се изуче његове навике и учесталост појављивања на неким местима. Може се утврдити где и када је најрањивији, када му је обезбеђење ослабљено и мање опрезно. Ако се све коцкице сложе, таква могућност провоцира планере хибридних операција (који су одавно нервозни због промашаја и неуспеха) да све проблеме реше једним потезом. То не значи да такви планови већ постоје, али безбедносне службе у својим плановима обезбеђења председника сада још више морају имати у виду и такву могућност.

САНАЦИЈА ШТЕТЕ Специјални саветник министра унутрашњих послова Александра Вулина, адвокат Светозар Вујачић у јавност је изнео још један веома важан детаљ – да председник Вучић одавно зна да га прислушкују и да рокада министра одбране и министра унутрашњих послова није случајна. То је за истрагу одлична ствар, јер значи да су активности извршилаца прислушкивања извесно време праћене. Сада је потпуно јасно зашто је Александар Вулин, као политичар од највећег поверења председника Вучића, постављен на место министра унутрашњих послова. Позната је његова енергија и упорност у решавању најтежих проблема, и једно је сигурно – он неће одустати. Рекао је да ће утврдити „или га неће бити“ не само ко је извршилац него ко је налогодавац.
Прво треба спровести суспензије одговорних како би се спречила свака могућност да се незаконито прислушкивање настави. Истрага мора бити форсирана, детаљна и упорна, и не може се затворити пре потпуног разјашњавања обавештајне афере. Након тога, зависно од резултата истраге, следи одговорност – смене, кривичне пријаве, хапшења и суђења. Паралелно треба, као код потреса, утврдити штету која је настала, шта се може поправити и „реновирати“, а шта се мора рушити и градити од темеља.
Од ефикасности и брзине истраге и од предузетих мера зависи да ли ће ова афера ослабити или ојачати обавештајно-безбедносни систем Србије. Чишћење служби од корумпираних полицајаца и шпијуна унапредиће систем. И не само то, ова ситуација намеће неопходност склањања неспособних и нестручних кадрова на свим нивоима и поново скреће пажњу на то колико је кадровска политика у државним институцијама важна и колико мора бити заснована на стручности и способностима, а никако на страначким или неким другим критеријумима. Незаконито прислушкивање код нас није ништа ново него се дешава сукцесивно, зато што редовно изостаје одговорност. Ако и овога пута она права (кривична) одговорност изостане, незаконито прислушкивање државног врха Србије сигурно ће се поновити.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *