Генерал-мајор Видосав Ковачевић: Борба за сваког борца

Знамо ли где и у каквим условима живе учесници протеклих ратова на простору бивше Југославије?

Тек последњих неколико година акције „Бљесак“ и „Олуја“ обележене су на начин који им по величини страдања српског народа припада. Такође, у јавни простор ушла је и добила значајно место прича о херојима с Кошара и Паштрика, храбрим пилотима, ракеташима и припадницима јединице ВОЈИН, и њиховој улози у одбрани земље у време НАТО агресије. На ту тему снимљено је и неколико документарних и играних филмова, написане су књиге и студије. Показали смо како се чува култура сећања на херојство српског војника потврђено у рату какав је био непознат савременој војној доктрини – каже у разговору за „Печат“ генерал-мајор Видосав Ковачевић, председник Савеза удружења бораца народноослободилачких ратова Србије.

У регистру СУБНОР-а налази се на десетине хиљада имена српских бораца, од којих је немало њих стекло статус „случаја“. Где је данас војна сиротиња?
Много је у нашим редовима страдалника, војних бескућника, бораца, заборављених и напуштених учесника ратова. Недавно смо у селу Црнољевица у општини Сврљиг, заједно с председником општине, обишли нашег борца с Кошара Драгана Николића. Затекли смо га у тешком стању, после два мождана удара, без икакве помоћи, заборављеног од свих. Нажалост, није једини. Помоћи овим људима, указати на њихове велике драме, оне у рату, али и ове у миру, задатак је како СУБНОР-а, тако и државе. Заборављајући њих ми се одричемо права на сећање, на нашу историју, наш идентитет. Подстицајна је чињеница да су последњих неколико година, у сарадњи с локалним органима власти, погинулим борцима додељене улице, подигнути знамени… Само у Неготину, у последњих пет година, 17 бораца погинулих у ЈНА и у НАТО агресији добило је своје улице. У Шумадији је подигнуто 7 спомен-обележја, отворен први трг херојима с Кошара а 11 учесника нових ратова добило је своје улице. Има сличних примера и у осталим градовима Србије. Заједно с државом и локалним органима власти успели смо да помогнемо многим породицама погинулих бораца, али проблем бораца у целини остаје нерешен – посебно ратних војних инвалида.
Закон о борцима, недавно усвојен у Скупштини, чини се да је отворио многа питања која су годинама била заташкавана. Колико је СУБНОР био укључен у израду овог закона.
Закон о борачко-инвалидској заштити усвојен је прошле а на снагу је ступио у јануару ове године. Био је то мукотрпан процес у који је Министарство за рад запошљавање, борачка и социјална питања укључило и бројна борачка, ветеранска и инвалидска удружења и, разуме се, СУБНОР Србије.
Кад је Закон усвојен, нико у потпуности није био задовољан, али смо подлегли утиску да га је лакше мењати и допуњавати него изнова писати. Ових дана у „Службеном гласнику“ је објављено и неколико Правилника који тумаче остваривање права бораца, ратних војних инвалида, цивилних инвалида рата, породица погинулих, од евиденције података, установљавања борачке и инвалидске легитимације… Решавање ових питања биће прави тест за органе локалне самоуправе којима је наметнута велика одговорност, за нас борце али и државу, која ће показати колико је решена да ову област уреди на добробит свих нас.
У последње време у јавном простору активне су бројне организације које својим називом упућују на то да је реч о учесницима минулих ратова. Имајући у виду да СУБНОР баштини традицију дугу више од 70 година, поставља се питање шта ова удружења препоручује или, прецизније, чиме мотивисани се препоручују као партнери држави у решавању питања статуса бораца?
Проблем се јавио доношењем, у време претходне власти, Закона о удружењима грађана, којим су уништене неке важне друштвене организације, попут Савеза резервних војних старешина, борачких и инвалидских организација, Ловачког, Стрељачког савеза, многих спортских савеза, те синдикално и пензионерско организовање. Закон је омогућио да свега три члана могу пријавити своје удружење, било које од наведених, на својој кућној адреси и преко тзв. пројеката и уз помоћ пријатеља узимати државне паре за некакве активности. Зато данас имамо стотине борачких, синдикалних, пензионерских и других назовимо струковних удружења, на десетине инвалидских. У изради новог Закона о борачко-инвалидској заштити учињен је огроман напредак на том плану и дефинисано је пет подручја у којима ће Влада Србије одредити кровне организације које ће бити партнер и помоћ држави у решавању бројних проблема. Те организације ће бити финансиране из буџета Републике Србије.
Да ли је за све ове године урађена социјална карта бораца? Да ли Закон и на који начин третира интересе војних бескућника? Колико је важно да и у примени одредаба овог закона учествују и борци?
То је питање свих питања. Наше ресорно министарство за борачка питања овај кључни документ не може израдити без нашег и ангажовања локалне самоуправе. У новом закону стоји да локалне самоуправе одлучују о правима бораца на бесплатан градски превоз или попуст у плаћању комуналних услуга. Сматрам да сви борци на целој територији Србије морају уживати иста права, без обзира на то да ли живе у Београду или Врању. Колико знам, борци с пребивалиштем у Београду имају попуст од 30 одсто на плаћање комуналних услуга док то није случај у другим градовима.
Да ли сте размишљали да се с инфраструктуром од близу 100.000 чланова, колико СУБНОР броји, активније укључите у политички живот Србије?
Ми имамо развијену организациону структуру у свим општинама, градовима, окрузима, покрајинама, закључно с републичким органима руковођења. У нашим редовима су људи с ауторитетом и завидним борачким биографијама. Уз све то, наше амбиције се заустављају на настојањима да остваримо партнерски однос с надлежним државним органима у циљу помоћи у решавању бројних питања везаних за борачку популацију. Политика? Не, засад не.
Српски борац је постао нека врста реликвије прошлости, реткост у антикваријату која се „излаже“ зарад визуелног доживљаја организације неког историјског скупа или параде. Да ли и у којој мери је ова власт препознала значај и место српског борца, и зашто не можемо говорити о очувању историјске вертикале док год су њени носиоци маргинализовани део друштва?
Има ту истине. Не бих отварао питање како су се наши владари кроз историју односили према борцима после ратова, нити какав статус и углед су уживали. Непобитно је једно – српски борац је увек био истински представник свог народа, увек на правој страни у борби за правду и слободу и, што је најважније, у оба светска рата на страни победника. Чињеница је да се о страдању српског народа у оружаним сукобима 1990-их година дуго ћутало, а о НАТО агресији, коју су појединци именовали као ваздушну кампању, причало недовољно и не сасвим тачно. Наратив се променио, за шта велика заслуга припада садашњој власти.
Тужилаштво и полиција Хрватске и БиХ годинама спроводи прогон преосталих Срба сталним застрашивањем и пречишћавањем спискова „ратних злочинаца“. Да ли, знајући да је Србија притиснута обавезама регионалне сарадње, користе јавне и тајне оптужнице како би нас учинили кооперативним у мери задовољења њихових интереса?
То је она категорија бораца за коју важи сурова истина да су у рату сјајни борци и команданти а у миру заборављени и поништени људи. То су људи са црвених или ко зна којих потерница, оптужени, неки и у одсуству, за дела која нису починили. Деценијама не могу да посете своје родне крајеве, обиђу своје ближње, присуствују славама, венчањима, па и сахранама само зато што се њихово име нашло на списку за одстрел. Јавност је упозната са случајем капетана Драгомира Грујовића из Чачка, коме Словенци више од две деценије суде у одсуству, за дело које није учинио. То врло добро знају и њихови и наши правосудни органи, али бадава, човек је на црвеној потерници и не сме да напусти Србију. Наш председник Београдског одбора СУБНОР-а, пуковник Бора Ерцеговац је такође осуђен у одсуству на 20 година затвора од стране хрватског правосуђа. Недавно је хрватско правосуђе подигло оптужницу против генерала Бајића и још шест официра ЈНА. Овом лудилу као да нема краја. Сви смо помало заборавили на генерала Борислава Ђукића који је ухапшен у Црној Гори, осуђен и сада чами у хрватским казаматима. Њихово страдање почело је у миру. Шта тек рећи за мученике осуђене у Хагу којима се ни после две трећине одслужене казне не одобрава отпуст и повратак кућама.
Збуњује чињеница да, и поред несумњивог угледа који Србија ужива у региону и шире, наши државни органи нису успели да на састанцима у билатералним или међународним оквирима реше тај проблем. СУБНОР на све начине покушава да пружи помоћ овим људима, али иако смо чланови европске и светске организације бораца и антифашиста, неопходно је да добијемо и статус кровне борачке организације у Србији како би ови покушаји били препознати. Не могу да изоставим још једну категорију наших бораца која се профилисала у време пандемије ковида 19. Сви наши лекари, медицинско особље, војници, полицајци, државни службеници и остали који су учествовали у спасавању становништва од ове опаке болести – наши су борци. Морам да истакнем да се наша организација активно укључила у ту борбу и наш председник Шумадијског округа, пуковник Жељко Зиројевић је тим поводом одликован од председника Србије.
Зашто ни упркос бројним непорецивим доказима није стављена тачка на лажне оптужбе против генерала Новака Ђукића, који је у време рата у БиХ држао најосетљивији фронт према муџахединима?
Случај генерала Новака Ђукића је по свему посебан и илустративан када је реч о чињењу или нечињењу нашег правосуђа. Генерал Ђукић је држао не само фронт према муџахединима већ бројне фронтове на којима је спроводио активности чији резултати су се у време рата показали кључним за Републику Српску. Као начелник Главног штаба Војске Републике Српске, први је био генерал Ратко Младић, генерал Ђукић није прихватио да у време преношења бројних надлежности из Републике Српске у надлежност БиХ, Војска РС, мимо Дејтонског споразума, уђе у састав Оружаних снага БиХ. Ту лежи објашњење за сва његова страдања, лажне оптужбе од стране правосуђа БиХ, седам година робије, његову и болест чланова његове породице.
Доласком у Србију на лечење, генерал Новак Ђукић започиње борбу као мало ко пре њега. Формира Тим за одбрану, доводи стране експерте из Чешке, Француске и Израела и уз помоћ наших сјајних домаћих експерата с генералом Илијом Бранковићем на челу – научно доказује да српска граната није побила децу 25. маја на Тузланској капији и да нема његове одговорности у тој страшној трагедији. Непобитни докази, стотине сати снимљеног материјала, неколико књига страних и домаћих експерата нису били довољно добар разлог да се срамни судски поступак против њега обустави или евентуално обнови с новим доказима. Тим за одбрану наставља борбу и мислим да ће успети да докаже да су од лажи увек претежније истина и правда.

Зашто се у свим јавним дискусијама о косовско-метохијском простору нападно искључује војна димензија проблема? Какве су геополитичке а какве безбедносне последице могућег одрицања од КиМ?
Ставови борачке организације на чијем сам челу веома су јасни – нема никаквог одрицања од КиМ. Подржавамо све разговоре и покушаје да се нађе решење за проблем који, уз све раније учињене грешке, није мали. Требало би уважити чињеницу да ми немамо релевантне или, да кажем, добронамерне саговорнике на другој страни, као и да је међународна заједница показала како изгледа њен доживљај „доследности“, посебно када је било речи о реализацији Бриселског споразума и формирању Заједница српских општина.
Војна димензија овог проблема није никада занемарена, али војска у решавању косовско-метохијског чвора може бити тек последњи, изнуђени адут. Србија ће свакако бранити и заштитити српски народ на КиМ уколико он буде нападнут. Опремање Војске Србије савременим ваздухопловним и другим средствима порука је да ће војска бити употребљена, али само у одбрамбене сврхе. Неко пре мене је изјавио, а историја нас уверава у истинитост реченог, да је јака војска одвраћајући фактор и моћно средство у дипломатији. Добро је што је питање Косова и Метохије поново враћено у међународне институције и треба настојати да ту остане што дуже.

ПОД ЈЕДНИМ КРОВОМ

СУБНОР Србије је 18. јуна 2020. одржао редовну Изборну скупштину на којој су усвојена нова Програмска документа, нови Статут, изабрано ново руководство и, најважније, усвојен је нови назив организације – Савез удружења бораца народноослободилачких ратова Србије. Скраћеница СУБНОР, као бренд који постоји више од седам деценија у Србији, сачуван је.
Тиме смо проширили своја програмска и садржајна деловања на све ослободилачке ратове у Србији вођене крајем 19. и почетком 20. века, закључно с Првим светским ратом, затим сачували културу сећања на славну Народноослободилачку и антифашистичку борбу у Другом светском рату, а у нашим редовима већ одавно су и борци, учесници оружаних сукоба и одбране уставног поретка и интегритета бивше СФРЈ деведесетих година и борци учесници у отпору НАТО агресији 1999.
Потпуковник Драгутин Димчевски, херој с Кошара, председник је СУБНОР општине Владичин Хан. На сву срећу, међу нама су и живи борци, учесници НОР-а и они подржавају укрупњавање и непрекидно јачање наше организације.
СУБНОР Србије данас, упркос недефинисаном државном статусу, ужива велики углед у нашој земљи, у региону и Европи. Добитници смо Сретењског ордена од председника Србије поводом 70 година постојања и рада, признања Владе Србије „Српски ратник“, признања Европске федерације антифашиста за очување мира и традиција антифашистичке борбе у Србији, те добитници великог признања председника Руске Федерације Владимира Путина 2015. године поводом 70. годишњице победе над нацизмом и фашизмом.

Гледано из ове перспективе, да ли смо 1999. имали маневарски простор за другачији ратни исход? Шта би се десило да је непријатељска чизма ушла на нашу територију, те шта каже војна доктрина, да ли смо из рата „сами против свих“ изашли као победници или поражени?
Право питање гласи како је могуће да се крајем 20. века, мимо одлука Савета безбедности и уз кршење свих одредаба међународног правног поретка, толика количина силе, мржње и агресије усмери на једну Србију, која у том тренутку решава проблем тероризма на КиМ. Неке процене говоре да је, када се узме у обзир број ангажованих авиона, употребљених убојних средстава и ангажованог људства, однос снага био 400 према један. Како у таквом сукобу говорити о победнику или пораженом? Чињеница је да је првобитни план био да то реше за два до три дана, а агресија је трајала 78 дана. Планиране снаге за почетак агресије, од 464 авиона и око 450 крстарећих ракета, за 78 дана нарасле су на око 1.040 авиона и на око 1.000 крстарећих ракета. Број дефинисаних објеката за дејство од око 70 на почетку агресије увећан је на око 1.000 на крају агресије. Све то смо издржали и при томе им нанели значајне губитке, оборили невидљиви авион и један Ф-16, а према неким подацима још су три авиона која су слетела на аеродроме у Тузли, Загребу и Скопљу била погођена. Питање је да ли смо могли више. У војним круговима живела је идеја да би требало да приступимо дејствима по војним аеродромима суседних земаља на које су слетали НАТО авиони. То није одобрено, све друго је историја. Потписани су Кумановски споразум и Резолуција 1244, проблем је враћен у УН и ту га треба даље решавати.
Како је тема повратка војног рока ушла у простор јавног интересовања?
Добро је да се то изузетно важно питање поново враћа у простор јавног а и политичког интересовања. Велики сам заговорник одмрзавања одлуке о поновном обавезном служењу војног рока. У Уставу Србије та ставка и даље постоји. Недопустиво је да због једне погрешне одлуке из 2011. скоро пола милиона младих људи није обучено да брани себе, своју породицу и своју државу. Њима је то право ускраћено одлуком државних органа. Мислим да нисмо у довољној мери свесни будућих безбедносних изазова и зато је ово као и питање повратка Војске на границе Србије, за шта се залажем, необично важно.
Црвеноармејци се у Русији третирају као борци против нацизма, а не бољшевици, док су представе о Руској империји и белој идеји одавно „рехабилитоване“ и уткане у заједнички наратив о тријумфалној победи над непријатељем. Да ли би брисање разлика између партизана и равногораца
било одлика националне зрелости или…?
Прављење компаративне анализе наше и руске историје је презахтевна тема која тражи више простора. Познато је да је Русија у Другом светском рату имала око 25 милиона жртава, од тога око 11 милиона војника и око 14 милиона цивила. Током опсаде Лењинграда, која је трајала око 900 дана или три године, људи су јели птице, мачке, псе, ложили скупоцени намештај заједно с клавирима да би се згрејали и преживели. Лењинград није пао. Тако је Русија победила у Другом светском рату. То данас многи покушавају да релативизују и омаловаже. Начин на који Русија чува културу сећања на те славне дане је пример и за нас. Руси су у Србију донели Заставу победе 2019. године и Вечну ватру у децембру 2020. да нас подсете да смо се заједно борили против тог зла званог нацизам и фашизам, и да нам одају признање за страдање српског народа у тој антифашистичкој борби.
С друге стране, Краљевина Југославија је нападнута 6. априла 1941, а Војска је водила рат до 17. априла 1941. године. Наступа капитулација, предаја и одвођење преко 350.000 војника и официра у логоре, међу њима и око 200 генерала. Чињеница је да се голоруки српски народ организовао и рекао своје историјско не нацизму и фашизму. Ове године морамо сви заједно да обележимо тај величанствени јубилеј – 80 година подизања устанака у Србији против окупатора. Ми смо се посебно ангажовали да пронађемо и попишемо погинуле припаднике Војске Краљевине Југославије у том кратком периоду ратовања. Важно је сачувати успомене на храбре пилоте који су тих дана летели у смрт, супротстављајући се далеко надмоћнијем непријатељу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *