Галоп у месту

Одузимање и сабирање опозиције

У недостатку јасне и осмишљене стратегије према власти и заказаним изборима, опозиција јавност забавља лицитирањем бизарних председничких кандидата, док су унутар ње и даље нејединство, поделе и чекање да им неко са стране реши све проблеме

После сваких избора у Србији, ако не и у целом међуизборном периоду, у јавности кружи мантра да опозицији треба „свежа крв“ јер оваква каква је ни са собом не може да се избори а камоли с влашћу. Чак и када постоје тезе, додуше више теорије, да би њеним укрупњавањем могло доћи до формирања двопартијског система, лидерске сујете се потруде за даља уситњавања, свађе и губитак ионако танког кредибилитета и поверења код грађана Србије.
И сада је питање хоће ли опозиција на обједињеним изборима 2022. имати једног, два или више кандидата за председника, а на београдским и парламентарним изборима ићи у две-три колоне или у невероватној једној. Уместо озбиљних унутрашњих разговора који би претходили онима с влашћу, опозиција јавност забавља бизарним причама и још бизарнијим председничким кандидатима јер им је Вучић избио један од главних корака после бојкота – захтев за ванредне изборе, заказујући их и пре него што је формирана влада и то у термину када њему истиче први председнички мандат. За остало су се постарале личне сујете опозиционих лидера. И не само њих.

[restrict]

КАНДИДАТУРЕ На друштвеним мрежама потпредседница Странка слободе и правде (ССП) Мариника Тепић већ је кандидована за председничког кандидата опозиције. „Маринику Тепић треба кандидовати за председника државе. Она је рођена за вођу опозиције. Елоквентна је, конкретна и најпринципијелнији борац против криминала и корупције у Србији…“, само су неке реакције опозиционо настројених грађана на тим мрежама на теме које Тепићева свакодневно покреће у јавности; махом су то разноразне афере у којима су главни актери функционери Српске напредне странке и актуелне власти.
Иако Тепићка ове акламације није потврдила, али ни децидирано демантовала, у опозиционом делу јавности се развила својеврсна дебата о њеним шансама, неверици и надама опозиционог грађанског корпуса. Многи од њих ће рећи да је потпредседница ССП доста урадила на свом имиџу, али да још није дошла до тако широке подршке да би на председничким изборима угрозила Вучића. Па ипак, њену шансу виде у ситуацији која би се, уз добру медијску кампању, променила.
Додуше, за Маринику Тепић се не може рећи да је „свежа крв“ у опозицији, без обзира на њен атрактиван изглед, дрчност и храброст да каже оно што други, наводно, не смеју или неће. Шира јавност јој још памти изнете непроверене информације о Моровићу, њену подршку предлогу резолуције о геноциду у Сребреници, уз гафове који је и даље прате. Ако је за опозицију репер резултат Саше Јанковића, питање је да ли би њен домет био и толики.
Зато је ту следећи кандидат који не мањка „свежином“ али ни бизарношћу – владика диселдорфско-немачки Григорије. Уместо православног тиховања, овај епископ је окупио, како каже, 300 људи који су спремни да се жртвују за Србију како ништа не би зависило од једног човека, што многи оцењују као почетак изборне кампање, и то на најрадоснији хришћански празник – Божић, кад се од црквеног великодостојника очекује да говори о вери и хришћанским порукама.
Ма колико деловало бизарно и ново, може се рећи да је овај црквени великодостојник и до сада у својим интервјуима или ауторским текстовима искакао из унисоне црквене позиције према актуелној политици. Рекло би се да део опозиционих политичара није баш благонаклоно реаговао на ту идеју, док је за неке аналитичаре то само маневар владике, који иначе важи за гордог човека (!?), да ојача своје позиције унутар цркве и да, наводно, „гађа“ место патријарха, а не председника.
Како год да било, тек поново је оживела полемика о односу цркве и државе, односно ко и колико сме или не сме да се меша у унутрашње ствари и устројство и једне и друге. И док црквени достојници и владикина сабраћа углавном ћуте, бар у време божићних празника, не стишава се јавна расправа може ли једно свештено лице тако високог нивоа да се упусти у политику коју ионако прати не баш чиста и часна етикета.
На фејсбуку су већ покренуте групе које владику промовишу као будућег председника Републике, али је „тежину“ целој тој причи дао лидер ПСГ Сергеј Трифуновић, који је у једном интервјуу рекао да Григорија као председничког кандидата види неформални лидер Савеза за Србију Драган Ђилас.

ВЛАДИКИ ПОДРШКА АТЕИСТА Некадашња чланица ДС-а Гордана Чомић изјавила је да за владику, за којег каже да му је реч блага, не може да гласа при избору за патријарха, а да на председничким изборима за њега неће гласати, јер, како је написала на друштвеној мрежи, „не воли ни кад је благом речју покушавају правити будалом“, док му други спочитавају сумњиве бизнисе, несвојствене цркви и њеним достојанственицима.
Занимљива су запажања да подршка владики долази углавном од атеиста лево либералне провенијенције, као и нагласак да Драган Ђилас и део опозиције који је окупљен око СзС-а имају за циљ да наговоре владику Григорија да се кандидује зато што, кажу аналитичари, немају никог другог од активних политичара иза којих су спремни да стану или за које сматрају да имају било какве шансе против Александра Вучића.
Бити опозиционар а не играти и на национални сентимент у Србији је унапред осуђено на пропаст, па је и епископ Григорије, поред залагања за грађанску државу „која ће све нације чувати од безакоња“, нагласио да је „Косово и де јуре и де факто наше…“, одговарајући на изјаву председника САНУ Владимира Костића да Србима мора неко да каже да Косово није више ни де факто, ни де јуре, наше.
Ова тугаљива полемика о томе шта је а шта није наше само је подсетила на многобројне дефетисте у српском роду, као што је академик Костић, који сваки пут кад нешто „одвали“, покушава да се оправда како није правилно протумачен и схваћен, потврђујући по ко зна који пут да није ни близу нивоа својих претходника на месту председника САНУ, попут Стојана Новаковића, Слободана Јовановића, Александра Белића, Дејана Медаковића…
Не треба сметнути с ума ни место и позицију с које се јавља владика Григорије, из своје епархије са седиштем у Диселдорфу, дакле западне хемисфере којој је Младен Дурић (световно име епископа Григорија) нескривено наклоњен. Не би било немогуће да иза овог несвакидашњег политичког ангажмана стоји и подршка евроатлантских структура чији је Григорије одавно миљеник. Непресушан извор какав је Викиликс дотиче се и праведног Григорија – у низу депеша америчке амбасаде из Београда, међу америчким фаворитима који би на трону СПЦ-а могли да наследе патријарха Павла, помиње се и епископ захумско-херцеговачки Григорије. И то док је патријарх Павле још био жив.
Ако се све то има у виду, не би било изненађење да је Григорије већ „преломио“ и „скинуо мантију“ ради „грађанске жртве“ за добробит свог народа.
Друга је ствар што слабим лидерима опозиције углавном не одговара да се појави неко јачи, још са имиџом патриоте. Они су ионако забављени својом муком разједињавања и цепања и само им још фали Григорије.

СТРАХ И ОКЛЕВАЊЕ Нису се усуђивали ни пре избора, а ни сада, да изнесу јасан став о тако важним питањима као што су: Косово и Метохија, НАТО, односи у региону, ЕУ и економска политика. Има додуше покушаја, попут председника Народне странке Вука Јеремића и његовог позива власти да јасно и јавно саопшти да Србија одбија идеју о чланству Приштине у УН, односно о фактичком признавању самопроглашеног Косова као независне државе, јер ће се, сматра Јеремић, тек тада отворити простор за реалне разговоре о нормализацији животних прилика на Косову и Метохији и остатку региона.
Можда би га неко и узео за озбиљно да се, опет, из Викиликсових белешки не види како се Вук Јеремић 2007. и 2008. године клео на верност НАТО-у, извињавао Американцима због изјава у јавности и слао поруку да подржава пуноправно чланство Србије у Северноамеричкој алијанси. О несрећном питању Међународном суду правде о независности Косова да и не говоримо. Све у исто време када је, према Викиликсовим депешама, и потпредседник Ђиласове ССП Борко Стефановић договарао с Американцима када и како да признају Косово. Иако је о свему томе „Печат“ писао, вреди подсетити, што се ових дана чини и у другим медијима, како је Стефановић ишао у америчку амбасаду да моли да одложе признање Косова док не прође други круг избора, како не би кварили шансе Бориса Тадића да буде изабран за председника, те су Американци сачекали не само други круг избора 2008. године већ и инаугурацију и само два дана након тога признали Косово. Приде, опет према Викиликсу, Шутановац је имао задатак да припреми оружане снаге за улазак у НАТО.
Када је у питању данашња Демократска странка (ДС), ту се још не зна ни која струја представља легални ДС јер о томе тек треба да одлучи Министарство државне управе и локалне самоуправе. Наравно да Министарство, на чијем челу је истакнути члан СНС-а, неће журити, успут сеирећи и продужавати агонију међу демократама да ли им је лидер глумац Бранислав Лечић, или (до)садашњи председник Зоран Лутовац.
Узгред, многима и даље није јасно зашто је СзС престао да постоји. Преименован и олабављен у Удружену опозицију Србије (УОПС), скраћен је за Двери, а проширен маргиналним покретима и појединцима. Штавише, почели су разлази и унутар УОПС-а (иступање Јеремићеве НС) и то када опозиција треба да усагласи ставове и захтеве у вези с изборима следеће године, поново активирајући питање сарадње с онима који су изашли на изборе, односно, како кажу, прекршили „споразум са народом“.

ТРИ КОЛОНЕ – ЧЕТИРИ ПЛАТФОРМЕ Опозиција ће, чини се, у три колоне, али са четири платформе изборних услова ући у дијалог с влашћу у циљу постизања фер услова за излазак на предстојеће изборе.
Странка слободе и правде (ССП), Демократска странка (ДС) и Покрет слободних грађана (ПСГ) први су најавили договор о изради предлога Платформе за дијалог о изборним условима с представницима власти под покровитељством Европског парламента. Иза њих је групација партија која се сагласила око потребе промене изборних услова и подржала предлог мера за слободне и поштене изборе Центра за истраживање, транспарентност и одговорност – Црта, а чине је: Социјалдемократска странка, Нова странка, Демократска странка Србије, Не давимо Београд, Зелена странка, Један од пет милиона, Канцеларија за локалне и иновативне политике (Марко Бастаћ) и Локални фронт. Док би трећу колону могле чинити Народна странка и покрети из Удружене опозиције Србије окупљени око платформе коју су предложили унутар УОПС-а, али која није усвојена због неслагања око тога коме би заједничке услове УОПС требало да понуди, да ли само партијама које нису учествовале на јунским изборима или свима. Ту је и четврта, одвојена платформа Двери.
У свему се на специфичан начин издваја ДСС – ова странка не одбија сарадњу и учешће у изради платформе, чија су полазна основа закључци Црте, али, према изјави председника ДСС-а Милоша Јовановића, неће ићи на састанке и преговоре на које ће доћи и странци. Извлачећи поуку из грешака с предизборном коалицијом, ова странка има највише изгледа да учврсти своју позицију странке уједно и демократске и националне оријентације и много сигурније наступи на заказаним изборима.
Сви остали се крећу у релацијама натезања око посредника преговора. Већина њих жели да то буду политичари из Брисела, не скривајући одијум и пизму према Гордани Чомић, сматрајући је, ваљда, издајником. Само заборављају резон и логику свог бившег шефа Зорана Ђинђића, који је сменивши Драгољуба Мићуновића понудио себе за место премијера у влади Слободана Милошевића после избора 1993. Слоба га није поставио за премијера, али му у влади СРЈ Милана Панића нису сметали Слободан Радуловић и Миодраг Перишић, као веома значајни и битни чланови ДС, што је Мићуновић лепо описао у својим мемоарима.
Чомићка се не једи много због оштрих напада и коментара својих бивших страначких и опозиционих сабораца. Као министарка за људска и мањинска права и друштвени дијалог штуро је навела да у дијалог власти и опозиције не смеју да се мешају „ни Влада Србије ни Европска комисија“, већ да је то надлежност Скупштине Србије и Европског парламента. Много већу пажњу је привукла њена предизборна кампања за минуле изборе, осмишљена у споту о стрељању које она преживљава и пркосно показује средњи прст, што и данас многи не могу да растумаче да ли је он упућен власти или опозицији. Како год, она је и даље „у седлу“, док несрећна опозиција нема ни „седла ни коња“.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *