Ефекат домина у Пиранском заливу

Како је Хрватска у Јадрану надиграла Италију и Словенију, згазивши „правно обавезујући споразум“

Да ли је боље бити „штребер“ у очима међународне заједнице, поштовати међународно право и увек се придржавати свега што држава потпише, или боље пролазе земље чији се лидери руководе крилатицом да „уговори служе зато да се крше“ и у том духу безобзирно и по сваку цену следе искључиво своје интересе, не марећи за компромисе? Најновије дешавање о питању деобе Јадранског мора открива суморну чињеницу да су у предности чешће ови други него они који се чврсто ослањају на заповести међународног права, па у борби за правду најчешће остају празних руку.

СЛЕПА УЛИЦА Узмимо најновији случај – у тренутку када је Сабор 18. децембра потврдио предлог владе премијера Андреја Пленковића о проглашењу хрватске искључиве привредне зоне у Јадранском мору, то је системом домина изазвало проглашење и оне италијанске (с друге стране црте средине у Јадрану), а најкраћи крај је извукла Словенија. Тако је Словенија у миру дефакто изгубила оно што је сматрала да је добила отцепљењем од Југославије, тачније, током „десетодневног рата“ против снага савезне војске и полиције 1991. Укратко, 30 година касније, све оно за шта се протеклих деценија устрајно борила што дипломатским, што судским путем, а пре свега за непосредан контакт свог територијалног мора с међународним водама Јадрана – отишло је у бесповрат.
Неочекиваним потезом службеног Загреба сада се узак појас „контакта“ словеначког мора с међународним водама претвара у „слепу улицу“, односно контакт с искључивом привредном зоном Хрватске. Загреб је лукаво темпирао тајминг те „операције“: пошто је Хрватска већ седам година пуноправна чланица Европске уније, Љубљани није преостало ништа, или готово ништа, чиме би могла да блокира и тиме „приволи“ другу страну да одустане од својих намера. Јесте да Хрватска жарко жели да постане део Шенгена и да је Словенија већ претила опструкцијом те жеље, али није тајна да Љубљана радо попушта под притиском Берлина или Вашингтона који, када морају да бирају између две стране, преферирају Хрватску.

КОЛАТЕРАЛНА ШТЕТА Уз све то је и словеначка дипломатија приредила серију погрешних потеза, због чега више нема ефикасну противмеру којом би притиснула Хрватску да одустане од намере да свој наум спроведе из речи у дела. Загреб користи безизлазност ситуације у коју је потиснуо Љубљану, па јој је чак великодушно понудио „џентлменски излаз“ из пораза у виду утешног заједничког проглашења своје искључиве привредне зоне у Трсту, где је покушао да испослује потписивање заједничке изјаве тројице министара спољних послова уплетених држава. Што је била горка пилула, како за словеначког премијера Јанеза Јаншу, који негује добре односе са ХДЗ-ом и хрватским премијером Андрејем Пленковићем, тако и за италијанског Ђузепе Контеа, с обзиром на то да италијанска страна Јадранског мора ни издалека није богата рибом као комшијска.
Невоља по Словенију је ипак много већа, јер су њени рибари у тој политичкој ујдурми постали колатерална штета, обашка што држава остаје с мање мора него што је имала пре 30 година.
Загреб је уз све то Словенији дао „понуду која се не одбија“, имајући у виду да је Љубљана у последње време претрпела више узастопних и тешких пораза на међународним судовима у тужбама против Хрватске, па се на таласу тих успеха Пленковићева влада понадала да ће извојевати „тихи пристанак“ суседа и на изненадну промену режима у Јадрану.
Није спорно да Хрватска има право да у складу с конвенцијом УНЦЛОС прогласи своју „искључиву економску зону“, али у том случају мора у полузатвореном мору (што Јадран јесте) да осигура договор са свим државама које таква одлука погађа. Хрватска дипломатија је у том прегнућу умало успела. Уверавала је неискусног словеначког министра спољних послова Анже Логара да и Словенија, заједно с Италијом и Хрватском, свечано потпише заједничку изјаву у Трсту којим би потврдила своје слагање с проглашењем искључивих зона у Јадрану.
Једносатни састанак у Трсту, међутим, није уродио плодом, иако је Гордан Грлић Радман, хрватски министар спољних и европских послова, дао све од себе. Италијански министар спољних послова одјурио је са састанка заобишавши новинаре, а онда им је Логар открио да ни Луиђи ди Мајо ни он нису потписали хрватски папир, већ је то дипломатски одложено за јануар. Логарова привремена одбијеница хрватских захтева није утешила словеначке рибаре јер су мале шансе да ће два пута избећи да потпише оно што му Загреб „нуди“, а што домаћим риболовцима заувек одузима могућност лова у Јадрану.

(НЕ)ВАЖЕЋА ПРЕСУДА Све то је последица словеначке политике за коју су словеначке вође веровале да није наопака јер су се уздале у „правно обавезујуће споразуме“ склапане с хрватским колегама, који су исте потписивали као „нужно зло“ да би их убрзо потом Сабор или влада под разним изговорима – одбацили. Словенија је себе сатерала у ћошак захваљујући једној од наопаких одлука из прошлости, када се после проглашења сопствене економске зоне у Јадрану 2005. године исте одрекла у корист договора с Хрватском о решавању пограничног спора пред Арбитражним судом у Хагу. А потом је Хрватска, под изговором да је Словенија прекршила арбитражни уговор, једнострано одустала од процеса и обзнанила да не признаје ни суд ни пресуду, посебно јер су судије досудиле Словенији „контакт“ с међународним водама Јадрана.
С друге стране, Хрватска слово исте пресуде истиче као меродавно када она нешто забрањује Словенији – на пример да (поново) прогласи властиту економску зону у Јадрану што би јој омогућило да тамо подиже своје ветрењаче, гради вештачка острва, тражи нафту… Хрватска је описаним потезима успела да надигра Словенију, првенствено приликом потписивања „правно обавезујућег споразума о арбитражи“ (чиме је заобишла словеначки „вето“, прво на свој улазак у Европску унију), а потом, чим је испословала пуноправно чланство у ЕУ, поручила је влади у Љубљани да је арбитражна пресуда суда у Хагу за њу неважећа и да је ничим не обавезује. Уз то је Словенији наметнула терет астрономских трошкова поступка у Хагу, проблем нерешене границе на копну и у Пиранском заливу и, поврх свега – немогућност да узврати једнаком мером и сама прогласи своју економску зону. Словенији је недавно пропао и последњи „квиско“ у дипломатском дуелу с Хрватском – тужила ју је Европском суду због неиспуњавања обавеза које произлазе из арбитражне пресуде, али се суд у Луксембургу прогласио ненадлежним.

ЕВРОПСКО ИЛИ ХРВАТСКО МОРЕ Да ли нам ови примери из окружења говоре да се они који се „држе као пијан плота“ правно обавезујућих споразума – на крају нађу на губитничкој страни историје? Очито је да „правно обавезујући споразуми“ обавезују државе, али само до тренутка док их једна од њих не одбаци. А санкције за такво, хајде да га назовемо „пиратско понашање“ у међународним односима, као што показује пример Хрватске, заправо не постоје.
С друге стране, Хрватска је својим одлукама понукала и Италију да окуша исту тактику и прогласи своју зону у Јадрану, што у пракси значи да је у претежном делу Јадрана преко ноћи нестало „међународно море“. Од јануара је безмало читав Јадран део италијанског или хрватског територијалног мора или искључиве економске зоне прве, односно друге земље.
При чему је влада премијера Јанше игнорисала предлог словеначке опозиције да захтева да се уочи проглашења хрватске, односно италијанске зоне сазове међународна конференција о Јадрану, где би добиле могућност да бране своја права и остале заинтересоване државе, пре свега Црна Гора и Албанија. Јер ниједну од њих нико о Јадрану ништа није питао, али ту Хрватска као смоквин лист користи позивање на политику ЕУ. То је главни адут којим разоружава аргументацију и словеначких рибара, огорчених јер трајно губе важна риболовна подручја а самим тим и шансу за егзистенцију. Да травестија буде потпуна, хрватске дипломате их чак отворено лажу како нова „искључива економска зона“ (ИЕЗ) подразумева укључивање, а не искључивање Словеније, уз вербалне балоне како је „хрватско море заправо део европског мора, и део европске риболовне политике“, те да стога хрватски рибари могу да лове и у шпанским или француским водама, па ће тако и словеначки у хрватским.

ПИТАЊЕ КОМПЕНЗАЦИЈЕ Све то су, наравно, бајке. Јесте „хрватско море“ и „европско“, али то не значи да ће словеначки рибари убудуће смети слободно да лове у том делу Јадрана. Хрватска је прећутала да полаже право да јој се за излов рибе у њеној економској зони заузврат плати компензација. А управо паре су крајњи циљ хрватског закључавања Јадрана.
До сада је у хрватском делу Јадрана ловило рибу и око 800 италијанских рибара. У иста ловишта су недавно почели да залазе и албански рибари, који су Италијанима и Хрватима постали гадна конкуренција. Али ствари ће се преокренути када Загреб имплементира свој ИЕЗ, јер ће тада Италија и Албанија морати да одреше кесу, па ће компензацијама за право риболова пунити хрватску државну благајну. Словеначки рибари су ту најгоре прошли – због скромне површине расположивог мора у Пиранском заливу, које је предмет сталних трвења између словеначке и хрватске стране, они ни сада не лове на подручју које је Арбитражни суд доделио Словенији јер се плаше агресивних колега с друге стране границе, а немају ни адекватну заштиту јер су словеначки (гумени) полицијски чамци много мањи од хрватских разарача који радо салећу словеначке бродице. Зато са сетом евоцирају успомене када су безбрижно бацали мреже у море све до Виса, у доба Југославије.
Слобода риболова и пловидбе почела је да се урушава одмах после отцепљења Словеније, када су „Деламарисове“ велике рибарске лађе (симптоматичног имена Риба 1 и Риба 2) проглашене неекономичним и разрезане у старо гвожђе. Данас „Деламарис“ прерађује сардине из увоза, дубоко на словеначком копну, у погону у Птују, познатом по преради – пилетине. Можда лаику затварање међународног мора за словеначку привреду и не изгледа као нарочит губитак, али рибари упозоравају да им је једини спас да преживе уколико буду могли да заплове у део мора које ће потпасти под хрватску ИЕЗ. У супротном, ако им Словенија не избори посебна права у спорном делу мора у коме су столећима ловили – осуђени су на пропаст. На страну што би и туристичка понуда приморских вароши попут Изоле, Копра, Пирана изгубила шмек без рибарских мрежа и свеже уловљене рибе.
Словеначки рибари су још колико деведесетих година прошлог века уживали посебну заштиту у малограничном споразуму склопљеном између Љубљане и Загреба, па су царовали у свом традиционалном ловишту, све до Новиграда. Хрватска је то толерисала све док поменути споразум није отказала. Очекивало се да ће и тај проблем бити решен арбитражном пресудом, али пошто Хрватска пресуду не признаје, и то је пропало.
Вишак цинизма је да словеначки рибари, док чекају да се две државе договоре, примају „компензацију“ за изгубљену зараду што од Словеније, што од Европске уније. Али та „милостиња“, кажу, не може да замени оно што највише желе, а то је да раде, да иду у риболов. Љути су на државу, на правду, на Брисел. Словенија се нашла у безизлазном положају – устрајно штује пресуду Арбитражног суда а то је кочи да на једностране кораке Хрватске узврати својим једностраним потезима.
Италија нема сличних препрека, иако је њено проглашење сопствене економске зоне само козметичко и у функцији спасавања образа, јер тиме уопште не штети Хрватској, напротив. На крају, вреди се запитати зашто је Хрватска чекала 30 година и није све то урадила одмах по распаду Југославије? Одговор је једноставан – није се усудила, јер јој је тада била потребна подршка Италије, а потом и Словеније за улазак у ЕУ. Окуражила се тек пошто је ушла у Унију, па је тада повукла први, опрезан корак и прогласила „еколошку риболовну зону“ у Јадрану, али уз напомену да локална правила не важе за чланице ЕУ. Сада је све то окренула наглавце.
Зато пример Хрватске указује не само на сву прљавштину политике него и какву предност може да испослује држава која се не либи да погази задату реч или да потписан споразум прогласи ништавним, служећи се свим могућим смицалицама како би се изборила за своје интересе. Прво пристане и потпише споразум којим скине с дневног реда један од проблема, а колико сутрадан цепањем тог истог папира решава низ других, само да извуче што већу корист. Јесте да теоретичари међународних односа упозоравају да таква држава оваквим поступцима уништава своју репутацију и да јој на дужи рок то штети, али како сада ствари стоје, Хрватску за то није нарочита брига. займ онлайн на карту без отказа займ на карту онлайн быстрозайм денег онлайнсрочный займ на карту который одобряет на 100

2 коментара

  1. Smesno, Slovenija i Hrvatska se spore oko Jadranskog mora, kog ne bi ni videli da nije bilo naivnih Srba posle Prvog svetskog rata. Srbi su odustali od Londonskog ugvora, te tako Istra, Kvarner i Dalmacija pali u ruke cobana i skorojevica.

    3
    1
  2. bas interesantno,onaj pop Korosec kad mu je kralj nudio drzavu nije hteo, dali se onda zaj…o ili je vec tada bojao hrvata, a Jansa i Drnovsek nisu dobro razumeli popa ,,,,,
    Sledeci su Crnogorci sa prevlakom ima komsije da ih prevuku,,
    Nasima nauk sta ih ceka na granici Dunav, mozemo se jedino uzdati u Recnu Ratnu Flotilu koja je jos uvek jaca od hrvatskig gumenih camaca na dunavu.

    1
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *