Две реалне приче о добру и злу

ТВ серије мама и тата се играју рата и Клан

Да ли су позитивне лекције из свакодневног живота присутне у кадровима серије Мама и тата се играју рата макар мало превагнуле на ваги добра и зла на страну добра приликом поређења с мраком Клана? Питање које се намеће после гледања ових наизглед баш ни по чему сличних серија које видесмо на измаку године. Питање које већина у свакодневном животу никада не поставља. Подразумева се да смо сви за добро!

Можда се понекад запитате какав је свет који вас окружује. Који живите сваки дан. Ко су људи око вас. Како они живе. Можда и не. Уосталом, за оне који не мисле или не желе да мисле, уместо њих то чини, рецимо, телевизија. Мада има и других мислилаца уместо ваше главе. Уосталом, сви облици културе, посебно ове данашње, за масовну потрошњу, управо то чине. Заправо, један од примарних циљева производа културе је да вам као на тацни донесу друге вама непознате и често потпуно недоступне светове. Некад, додуше, покажу и тај ваш. Као у огледалу. Натерају вас да се суочите с особама које невероватно личе на вас. У неком том сучељавању, као две крајности, наметнуле су се и две домаће телевизијске серије које врло животно, за све нас препознатљиво, говоре о времену и људима данашњим, о њиховим судбинама и њиховим световима који могу понекад да се умешају и у ваш свет. Да вас натерају да их с њима или против њих живите. Серије Мама и тата се играју рата и Клан које смо гледали на измаку године су као две стране једног новчића, једна добра, друга лоша. Као два пола, плус и минус. Обе серије, свака на свој начин, говоре о врло препознатљивим људима из свакодневног живота и обе се, опет свака својим приступом, баве актуелним и болним социјално-породичним проблемима. И веома су реалистичне и актуелне. Без конзумерско-јефтине надградње. У случају Мама и тата се играју рата на духовити и емотивни начин говоре о до те мере присутном проблему разарања породице да је данас чудније када бракови опстану у неком свом нормалном, дуготрајном и складном животном току него када, све чешће на самом почетку, буду разорени. Код Клана, међутим, видимо производ таквог друштва, последицу. То је свет у коме после разарања породице узори постају криминалци и свет који они граде, он је искључиво негативан, апокалиптичан, примитиван, насилан, бесмислен, без икакве перспективе. Дакле, оба та света, са свим нијансама између, постоје међу нама, на београдском асфалту, као и у свим осталим бетонским џунглама ове земље.

Мама и тата се играју рата

Повремено врло потресни, веома емотивни, али и врло духовити свет серије Мама и тата се играју рата, којом је популарни глумац Гордан Кичић дебитовао као режисер, а осим тумача главне улоге био је и продуцент и коаутор сценарија, представља, дакле, неку врсту позитивне стране у сучељавању ове две серије. Међутим, у посматрању узрока и последице ова се серија може поставити и као онај први, разорни, корак у узрочно-последичном низу суноврата потомака разорене породице, а које, нажалост, све чешће, врбује криминал чији је свет предмет Клана. Мама и тата се играју рата је разрада врло концизне и ништа мање интересантне радње филма Реална прича који је био у биоскопима крајем 2019. године. Филм о не баш успешном глумцу који осим пословног доживљава и породични крах када му жена саопштава да жели да се разведе, а онда се обоје суочавају с несрећом њихове мале ћерке која одбија да говори, и, наравно, борбом око ње, постао је серија, али не на уобичајени начин, од „рестлова“ који су остали од филма, па избачени у монтажи, већ се на разради серије заиста радило и то паралелно с филмом, а онда и накнадно. Тај други део серије режирао је Влада Тагић, познат по раду на изузетној серији Јутро ће променити све и тај се његов допринос позитивно препознаје и осећа у свакој сцени. Савремени београдски призори и као у Јутру маштовито одабране локације Београда учинили су велику услугу визуелној надградњи серије. А прича је добила додатне ликове у односу на филм и с њима још призора које препознајемо из наше свакодневице. Хумор и меланхолија, животни изазови и одлуке које мењају све, сукоби и помирења, раздори породични с тешким драмама и последицама, нада у боље сутра, све је то саставни део ткива серије Мама и тата се играју рата, која је на позитивни и емотивни начин обележила телевизијску играну понуду протекле јесени.

Клан

Тешко, међутим, нешто слично може да се каже за Клан. Да, постоји исти труд на досезању реалистичности и приче и ликова. Заправо Клан се видно ослања на дух времена и крими-ликове из периода „видимо се у читуљи“ (ако су то време и тај дух уопште напустили наше улице). Многе су приче сличне и очигледно инспирисане стварним и бројним познатим ликовима с друге стране закона. Повремено, заправо, и превише. Врло је јасно ко су били узори, па чак су и неке њихове акције (преузимање фудбалског клуба, рецимо, или киднаповање фудбалера) присутне. Прича је то о подземљу београдском чија је овде метафора „каријера“ једног клана који у вртлогу криминално-политичких игара моћника из сенке, оних из разних служби и оних из крими-сфере, постаје веома опасна бандитска екипа огрезла у сваку врсту зла. Прича која се деценијама до најситнијих детаља стално изнова одвија на асфалту овог града, као матрица зла, од замамног уласка у свет лако стеченог богатства до брзог суноврата и трагичног краја. Аутор серије Слободан Скерлић је, додуше, већ снимио култни филм с готово истим садржајем, До коске, прославивши себе и београдско подземље деведесетих година. Тужно је да је Скерлић, ето, скоро четврт века касније на истој ауторској позицији и с причом која се суштински уопште није променила иако се формално у земљи и овом граду скоро све изменило и то у више наврата. А заправо и није. То што је настао Клан најбољи је доказ да је „све исто, само њега нема“. Или „њих“, из „оног времена“. Скерлићева нова бандитска дружина, клан, екипа, фирма, како год, поновила је изгледа непроменљиву и свуда присутну причу подземља. Наш је ово „одговор“ на чувене италијанске ултра-ноар серије Субура и Гомора. И то што се све, у свим срединама, по истим правилима и по истом систему непрестано врти укруг, константно се снабдевајући из материјалне, духовне и интелектуалне беде новим војницима зла, потресна је и тужна истина с којом смо и ми суочени. Скерлић је у коментарима на свој нови рад тврдио како његова серија не кокетира с криминалом и нема намере да га глорификује, а управо то чини. Последње сцене ове прве сезоне (свакако такве и зато што се оставља мотивација за тражење друге сезоне) и те како су глорификовање „атрактивног“ живота успешних криминалаца који пијани од успеха, алкохола, дрога и уличне важности у сопственим очима, огрезли у крви и злочинима свих врста, у клубу славе своју победу, наводне љубавне везе, чак и брачне и предстојећи породични живот, окружени „кланом“ који им је заменио све што иначе чини живот нормалног поштеног човека. У току серије су нови кандидати за овакав животни „успех“ могли да науче и како се краду кола, али и како се уклањају трагови после извршеног злочина, како се ефикасно муче противници одлучни да ћуте, како се елиминише конкуренција и много других врло корисних мафијашких савета за успех у том свету. Као да гледате јутјуб туторијал!

Сучељавање

И, на крају, намеће се питање шта је од овога било занимљивије гледаоцима. У чему су се боље нашли, препознали, шта им је испровоцирало машту или бар мало уздрмало ставове о свету у коме граде своје животе? Шта је од овога важније видети и знати? Да ли су позитивне лекције из свакодневног живота присутне у кадровима серије Мама и тата се играју рата макар мало превагнуле на ваги добра и зла на страну добра приликом поређења с мраком Клана? Мраком који не треба игнорисати ни гурати под тепих већ о њему отворено али критички говорити. Мраком који свакога од нас, њихових стално присутних потенцијалних жртава, прети да прогута. Мраком корумпиране државе и њених институција, мраком победничког зла чији су пипци свуда око нас, мраком беде, мраком… Да, све је то у Скерлићевом Клану. Да ли је кокетирао с тим злом или не мање је важно од тужне чињенице да ми, цело ово наше друштво, мање или више, превише дуго кокетирамо с њим. Постојање ове серије, а то је најважније у сваком негативном контексту, неће променити ништа набоље. Баш ништа. Далеко је вероватније да ће послужити као инспирација новим генерацијама мафијашких кадета опијених гламуром подземља којима су управо овакве серије и филмови узор и подстрек да искористе прилику за отпочињање криминалне каријере.

Један коментар

  1. Чим видим рекламу за наш нови филм или серију који обилују сценама насиља, ноћних клубова са пуно дроге, алкохола, дивљег секса… што ме одмах подсети на холивудска остварења најнижег ранга, унапред одустајем од гледања. Зашто бих? Ионако су тв канали препуни таквих остварења, да су дојадила и Богу и људима. Право је освежење кад се појави филм, махом из старијих продукција, наше и светских, који ће, на уметнички начин, да побуди племенита осећана и осећај добро проведеног времена; такав одмах делује као мелем на рану… ране, које нам наноси стварност, свакодневно, уз здушну потпору сензационализмима наклоњене штампе. У свему је најгоре то, што таква дела гледају, махом, млади, чинећи њиховој незрелој свести непроцењиву штету док приказују чисто “образовне” лекције: како се обијају кола, злостављају слабији, на које начине и детаљно све може да се убије човек или како се може и на колико начина, лепо, исказати непоштовање, бруталност, зверство… Они (млади) не знају да то није онај прави живот; у свему виде само блесак новца и лажну слободу…
    Да ли се код нас снимају таква дела да бисмо се “приближили” белом свету одакле су све девијације у друштву и потекле, тј. не би ли се таква роба боље продавала, тамо негде? Да ли је то најважније? У оваквом свету, са лошим примерима на сваком кораку, уствари, много је теже направити нешто уметнички вредно. а тек комедију! Наравно, свака тема може бити обрађена, али не без критичког става и, свакако, без популарисања ужаса новог врлог света…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *