Др Стеван Гајић – НА ПУТУ КА СЛОБОДИ (1.део)

Да ли се у кризним временима социјални проблеми увек претварају у расне како се бели и црни радници не би ујединили и ударили на правог заједничког непријатеља?

Слоган БЛМ (Black Lives Matter – Црни животи су важни) окупио је милионе Афроамериканаца и у почетку је свакако био аутентичан израз оправданог гнева после ослобађања убице црног тинејџера Трејвона Мартина 2013. и у том смислу спада у традицију афроамеричке борбе за еманципацију. Проблем је, међутим, настао када је неко одлучио да слоган приватизује, направи од њега формалну организацију и напуни је додатним садржајем који оригинално нема везе с полицијском бруталношћу и системском репресијом над младим Афроамериканцима – каже у разговору за Печат др Стеван Гајић, научни сарадник Института за европске студије и аутор недавно објављене књиге Од роба до грађанина, која се бави борбом Афроамериканаца за признање човечности.

Да је питање афроамеричког присуства у САД веома битно, види се по његовој инструментализацији у обрачуну леволибералних снага с Доналдом Трампом. „Црни животи су важни“, наравно, али зашто и коме?
Афроамериканци су у различитим периодима подвргавани разним врстама инструментализације и социјалних експеримената – од тешког, робовског исцрпљивања до граница физичких могућности и свакојаке крајње експлоатације и унижавања људског достојанства, до инжењеринга са сталним подривањем црних породица (раздвајање супружника, одвајање родитеља од деце продајом деце итд.) и политичких манипулација које су постале прилично софистициране. Треба озбиљно размотрити колико организација БЛМ има везе с традицијом афроамеричке политичке мисли и борбе, а колико је тај покрет у функцији креирања одређене друштвене климе и обарања Доналда Трампа.
Афроамеричка конзервативна активисткиња Кендас Овенс и енглески мислилац Даглас Мари уочавају да се од захтева за једнакост, доминантног код низа црних мислилаца, укључујући Мартина Лутера Кинга, Вилијама Ду Бојса и Фредерика Дагласа, доспело до идеологије неједнакости, ритуализоване репресије, репарације и дистанце. Преведено на разумљив језик, БЛМ и корпорације форсирају идеологију дискриминације белаца, посебно белих мушкараца – а све у име исправљања историјских неправди. То се не дешава први пут; и Даглас и Ду Бојс писали су да капиталисти у кризним временима социјалне проблеме увек претварају у расне како се бели и црни радници не би ујединили и ударили на правог заједничког непријатеља.
Ова клима рађа снажну фрустрацију многих америчких белаца, поготово конзервативаца, што не може изаћи на добро ни за Сједињене Америчке Државе у целини јер потпуно дели друштво и уништава његове темеље. Они бивају оптужени за бели супрематизам, и ова оптужба у неким случајевима постаје самоиспуњујуће пророчанство, јер у атмосфери сталних оптужби за беле привилегије, белу кривицу и белу фрагилност (термин је креирала Робин Диaнђело према којој белци нису свесни свог неизлечивог урођеног расизма и непоправљивости и зато се морају читавог живота правдати без могућности да икада окају грехе) и токсичну мушкост на површину излазе људи и покрети који доносе екстремне идеје.
Шта се дешава с америчким консензусом, који је, без обзира на напетости претходних епоха, ипак постојао?
У атмосфери времена нетрпељивих, да позајмим наслов књиге Андреја Митровића, Сједињене Државе су изгубиле минимум консензуса око којег би се окупила већина грађана и сада су оне друштво подељеније него икада од окончања Америчког грађанског рата 1865. године. Нема више расправе, у великој мери се обесмишљава правна сигурност, постоје само осећања. А где нема разговора аргументима, а постоје нагомилане фрустрације, проговара оружје.
БЛМ ни издалека не ужива једнодушну подршку Афроамериканаца и многи их доживљавају као подвалу и својеврсно „кукавичје јаје“ леве радикалне идеологије. Подсетићу да је Малком Екс (жртва атентата у Њујорку у фебруару 1965. године) сматрао да само црни национализам и оружана борба могу да обезбеде слободу кроз територијалну сецесију. И данас постоји милиција која се залаже за то: НФАЦ (The Not Fucking Around Coalition) чији вођа Џон Фицџералд Џонсон, познат као „Грендмастер Џеј“, каже да се НФАЦ „у потпуности дистанцира“ од БЛМ који нема везе с интересима Афроамериканаца и расном борбом. „БЛМ није учинио апсолутно ништа за нас“, поручио је он. „Важно им је да сакупљају корпоративне донације и наглашавају LGBTQ агенду науштрб црне агенде… Видим више белаца с БЛМ паролама… Они не представљају црни покрет. НФАЦ је покрет.“ Поводом америчког Дана независности, 5. јула 2020, поручио је: „Решење је врло једноставно. Ми следимо Декларацију ослобођења, објављујући да је сваки Афроамериканац који је потомак ропства политички затвореник овде у Сједињеним Државама… Не желимо више да причамо. Не желимо више да преговарамо. Не желимо да певамо песме. Ми не доносимо пароле на оружани обрачун. Ми смо око за око организација.“
У својој студији Од роба до грађанина бавили сте се темом борбе афроамеричких интелектуалаца за стицање једнакости у САД. Нагласак сте ставили на анализу ставова ослобођеног роба из 19. века Фредерика Дагласа, који је веровао да ће сви Американци добити своја природна права, и Вилијама Ду Бојса, који је, као слободан грађанин, видео да се расно, класно и национално питање неће решити повољно по афроамеричке грађане. Како је Дагласов оптимизам постао песимизам Ду Бојса?
Даглас је фасцинантна личност, типичан пример оног што Американци зову Self-made man, и његов живот – уз одређене периоде кризе, које сам такође проблематизовао у књизи – ишао је стално узлазном линијом. Још као дечак, уз помоћ беле господарице, успео је да се малтене сам описмени, што је изазвало бес њеног мужа који му је, кад је то открио, у јарости, несвесно, дао најдрагоценију животну лекцију. Робовласник је у бесу објаснио супрузи да прави страшну грешку, јер ако се црнац образује, више никада неће бити способан да буде роб пошто ће довека бити незадовољан својим статусом. То је за Дагласа био кључ ослобођења.
Ду Бојс је пак рођен као слободан човек у доминантно белачком градићу Грејт Берингтон у Масачусетсу, где није постојала расна сегрегација као на Југу, али је на основу искуства закључио да је положај Афроамерикаца у Сједињеним Државама у суштини, иако поправљив, осуђен на лошији статус. Као прво, њих је немогуће вратити у Африку, одакле су њихови преци силом доведени. То више нису исти људи, јер су сада, од различитих народа и племена у постојбини који су говорили различитим језицима, постали међусобно измешани. Уз то су се измешали и с белцима, поставши нов народ, суштински искорењен из завичаја предака, али никад у потпуности укорењен у САД. Ду Бојс је сматрао да ће тај печат они увек морати да носе и да је једино могуће поправљати њихов положај помоћу оног што је он називао „талентована десетина“, дакле десетак одсто Афроамериканаца који би буквално извукли из блата читав, како га је он именовао, „црни народ“. Његов песимизам највише је заснован на оном што се догодило после грађанског рата.
С друге стране, Даглас је видео светлу будућност јединствене америчке нације саздане од људи који више нису бели англосаксонски досељеници, робови, Индијанци, Италијани, Немци, Кинези, Словени… већ све то помало, али заправо ново, синкретичко биће. Он је, свакако у верском кључу, видео предодређеност месијанске улоге Сједињених Држава и њеног народа „мешане расе“ у улози Новог Израиља. Даглас је тражио да се сви Афроамериканци не само ослободе већ и у потпуности политички еманципују, да бирају и буду бирани, што се није одмах догодило, посебно после краја тзв. реконструкције, односно директне војне окупације Југа.
Бавили сте се и односом црних мислилаца према религији: Даглас је био типичан амерички протестант, који је веровао у утопијско хришћанство Бејконове Нове Атлантиде, Ду Бојс је био агностик који је уважавао друштвену снагу хришћанства, али је Малком Екс одбацио хришћанство као религију тлачитеља и определио се за ислам. Колико је афроамеричка религиозност била и остала битна за идентитет ослободилачког покрета?
Наравно да је улога религије увек била значајна не само за Афроамериканце него и за све аболиционисте који су се борили за њихово ослобођење, почев од првих аболициониста, белаца квекера. У основи, религија је нераскидиво повезана с покретом ослобођења.
Што се Дагласа тиче, велико је питање да ли је он свесно „усисао“ Бејконову мисао или је, што је моја претпоставка, био опчињен делом Томаса Џеферсона које је прожето Бејконовим идејама. Џеферсонова Декларација независности за Дагласа је била кредо читавог живота. Можда на питање да ли је он био бејконовац никада неће бити одговорено (у смислу „судски“ релевантних необоривих доказа), али је свакако битнији неизбрисив утицај који је на њега оставила визија нове земље – према Бејкону „девице међу нацијама“. Више је него занимљиво да је Бејкон учествовао у идеји стварања америчке колоније Вирџинија (у којој је два века касније живео Џеферсон), иако никада није био тамо. Вирџинија је име добила према никад удаваној краљици Елизабети I, често називаној „Краљица Девица“ (The Virgin Queen), „удатој“ за Енглеску. Сигуран пак да је Даглас био искрени хришћанин, што је за Бејкона најблаже речено упитно у светлу његовог дела Нова Атлантида.
Шта је, у ствари, Нова Атлантида: рационално предвиђање човека који се сматра утемељивачем модерне научне методе или мистичарска визија будућности?
Тај загонетни текст од свега четрдесетак страна представља субверзију хришћанског морала и руши темеље догми хришћанства, што сам показао у књизи. Истовремено, Бејкон је био ватрени протестант, нетрпељив према римокатолицима, у чему је руковођен и државним разлогом, односно сукобом енглеске круне с Ватиканом. Ако је велики Бејконов узор Николо Макијавели раскрстио с хришћанским моралом у политици, Бејкон је то учинио у другим областима. Његово дело сугерише да човек треба да замени Бога, што јасно поручује објавом да ће човек овладати „знањем узрока и тајних покретача ствари, и ширењем граница људске империје до утицања на све могуће ствари“. Самим тим, Бог му више неће бити потребан.
С тиме се Даглас свакако не би сагласио. Он је имао утопистичку али у основи не злонамерну жељу да Сједињене Државе постану најнапреднија нација у којој ће једнакост из политичке временом прерасти и у расну, јер ће се помешати људи свих раса и народа који долазе у Америку. Бејконов утицај на Дагласа најупадљивији је у његовом говору „Наша сложена националност“ 1869. године у којем је поручио да ће САД (баш као и Бејконов Бенсејлем у Новој Атлантиди), политиком асимилације и привлачења светског становништва, усисавати грађане целог света и тако стално јачати јер су предодређене за вођство у свету, наглашавајући изузетност земље „какву свет никада није видео“.
Што се Ду Бојсовог агностицизма тиче, он јесте уважавао хришћанство, сматрајући га чак и потребним уколико није у служби робовласништва, док је приступ Малкома Екса био радикално другачији.
Загонетна фигура Малкома Екса и данас привлачи многе истраживаче. Ко је он био?
Екс је хришћанство видео као религију робова и постао је муслиман и припадник „Нације ислама“, организације којом је управљао Илајџа Мухамед. Велико је, међутим, питање шта би се с њим дешавало да није убијен, јер је после хаџилука у Меки закључио да је Мухамедова организација једна врста секте која одступа од ислама, па остаје само да нагађамо какав би био даљи развој овог хиперинтелигентног, храброг и одлучног човека. Као такав представљао је опасност за власт, па и дан-данас остаје основана сумња, као и у случају Мартина Лутера Кинга, да држава стоји иза његовог убиства.
Религија јесте била битна за Малкома Екса, али његова главна порука Афроамериканцима била је да они треба да се окрену национализму јер религија не може све да их споји. Он је, слично Ду Бојсу, сматрао да су национализам и оружана борба ослободили народе од колонијализма и да Афроамериканци треба исто да ураде, да заузму део територије Сједињених Држава и прогласе своју републику у којој ће се политички еманциповати нација заробљена у САД. У том кључу је презиме Литл, с којим је рођен, видео као увреду зато што га је робовласник наденуо својим робовима међу којима и његовом претку, па је за презиме узео знак икс.

Крај у следећем броју