ДЕО СРПСКЕ ДУШЕ

Како књига Јесам ли жив, Боже подсећа на њеног творца, преминулог српског песника Влајка Ћулафића, који је умногоме живео по страни и од главног града Црне Горе и од Београда, главног града српске културе нашег доба. То сазнање је важно јер ова књига сама опомиње критичаре и тумаче – да је размотре, и да њеног аутора уврсте у најбоље српске песнике с почетка 21. века

Влајко Ћулафић (1957–2016) највећи део живота провео је у свом ужем завичају – од родних Луга код Андријевице до Берана, где је учио гимназију, а после завршених студија опште књижевности на Филолошком факултету у Београду живео и радио до своје смрти. Био је песник, али и новинар, друштвени и национални прегалац, ангажован највише на пословима Епархије будимљанско-никшићке. Епархијски лист Свевиђе био је једнако књижевни и верски кад га је уређивао Влајко Ћулафић. Упамћене су његове беседе о празницима и приликом дочека патријарха у Васојевићима, али и његови говори-опроштаји приликом испраћаја многих преминулих којима, по нашем обичају, на гробу ваља изрећи бирану реч. Била је то укупна служба једног темељног човека.
Поред петнаестак књижевних издања био је аутор Споменице Стефана Немање и Споменице манастира Ђурђеви Ступови о 800. годишњици немањићке задужбине код Берана.
Године 2019. објављена су му Дјела у пет књига, а годину дана доцније и књига Јесам ли жив, Боже – издање Матице српске, друштва чланова у Црној Гори. Приређивач, песников син Дамјан Ћулафић, бележи да се ова књига појављује „први пут интегрално приређена, иако су њени дјелови, односно неке пјесме (…) објављене, раније, у оквиру Дјела у пет књига“. Књига Јесам ли жив, Боже надмашила је и, као додатак, украсила Дјела у пет књига. Променила статус овог песника у нашој поезији.
Сводећи рачуне свог живота и искуства, знајући да му је остало још мало времена, оболели песник Влајко Ћулафић писао је стихове завештања и опроштаја. На самом почетку књиге налази се целина од десет сонета, под заједничким насловом „Оче наш“. Сваки сонет почиње стихом из молитве: Оче наш који си на небесима, Нека се свети име Твоје, Нек дође Царство Твоје итд. Дужина целине из Оченаша, односно први стих, одредио је дужину стиха сваког сонета.
У слутњи смрти, у песми за песмом, Влајко преиспитује свој живот и своје место у свету. Свет у ком је живео био је у исто време духовни и земаљски, лијеп и страшан (Бранко Ћопић). Песма „Нек расте драча“ слика и набраја елементе света у којем је живео, у пуном замаху живота, са сликом косидбе. То је свет обиља ливаде окружене шумом, лирски хербаријум завичаја, величанствен као сами живот. У свом омиљеном дистиху Ћулафић ову антологијску песму насељава доживљајем растанка с вечним светом траве и цвећа.
Тренутке живота, дана, болести, али и песништва, као у лирској врсти дневника („Страница из дневника“) Ћулафић уграђује у сонете, препуне топографије завичаја – полимских страна. Он бира теме и мотиве из стварности и снова, из меморије и лектире. Лирски арсенал лековитости и чистоте, у низу језичког обиља населио је ову песму, као мале портрете-симболе Божјег света који је такође замрачен злом и смрћу. Музичка бројаница снажног ритма потмуло одјекује бићем песника.
Напоредо са основним својим тоном певања – лирским, Влајко Ћулафић непрекидно, дозирано, призива и језички, појмовни и мотивски слој – епски, из меморије народне јуначке поезије. Тако, песма о Комовима, уместо дескриптивне географије, садржи дијалог с предањем које завичајну планину повезује с усменом легендом о Милошу Обилићу.
Опроштај од живота песник исказује меморијом језичких слика. Никад више неће се појавити предели младости, као попис несталих драгоцености. У огромном простору планине и детињства, прошле цивилизације и ишчезлог живота, остали су језички сликовити предмети, појмови и појаве, безазлени у својој неопходности, за које ускоро нико неће знати. Један други низ података и појава живота („Знаци живота“) јавља се слично регистру великог песничког претка из песме „Кад млидија’ умрети“.
Циклус „Љетопис“ пева о животу с обележјима историје и духовности. У песми „Бихор“ један географски и етно-историјски предео слика се кроз идентитетску драму промене вере као смисла живота. Песма се одвија као сажета приповетка (и призива Андрића) о животу на рубовима планине и постојања: „Проломи се алак хорде, надру чакме и газије“ с речима похрањеним у „дефтеру“ процеса исламизације и претварања у јаничаре – низом историјских призора икона и фресака у пламену, не само у цркви него и у души. Дубину времена и боју историје дочарава лексика – одабране речи са својом архаичношћу и звучношћу микросликама општег посрнућа.
У две музички раскошне песме употребио је Влајко симетрични шеснаестерац с једном великом и две мале цезуре. У првој („Повратак“), с призвуком тужбалице, из позиције старачке немоћи али и историјског искуства, лирски субјект слика повратак отоманског света и духа на просторе које је некад држао у ропству неколико векова. У другом делу песме, субјект-народ се самокритички осврће на биланс стогодишње слободе.
Друга песма дугог стиха је „Пожар“. У слици пожара шуме, у ликовном и реторичком призору ватре која „ждере папрат и шикаре“ – „гори дио српске душе“. Део српске душе је основни појам ове песме-метафоре која у исто време приказује буквални пожар – дело непажње и злочин пиромана, и пожар ума и бића, културе и доброте која нестаје у пламену нових злочинаца и нових поредака друштва и времена.
Понижен потрагом за медицинским телесним „резултатима“, Влајко се у песми „Као да им је важно“ присећа најузвишеније најављене смрти у нашој епској поезији, у песми „Смрт Марка Краљевића“, коју је Вуку саопштио Филип Вишњић. Сагледавајући судбину и сузе и смрт највећег епског јунака наше традиције, српски песник на почетку 21. века исказује и лични наук културе и историје.
Одлазећи из „земног блата“, песник тужи над судбином земље коју оставља, на којој ће „Дуже од наших имена и књига, / Наших љубави, патњи, подозрења…“ и од свега што од нас остане – трајати пластична бачена кеса.
У низ одличних песама спада и „Како се зове ово“. Песма је реторско питање – о постојању или привиду света, с подразумеваним трајањем и нестајањем. Препуна краћих целина унутар једног стиха, са учестаним запетама којима, на начин сличан Црњансковом, Ћулафић непогрешиво обележава ритамске јединице унутар стиха, песма је доведена до савршенства форме и добре риме која краси већину песама ове збирке. Само у тим облицима могли су елементи света које набраја ова песма бити сливени у јединствен исказ који се завршава и знаком питања и знаком узвика.
Наративна песма „Ни орао, ни соко“ разматра размере времена и простора – на путу за Цариград некад и сад: авионом за сат и по, а некад, караваном, месец дана, уз параболу о мраву који ће бити срећан ако умре на том путу, док се сада тамо иде у „шопинг“… Јунак песме волео би да није човек него ласта, са поентом да човек није ни кокош ни соко, „Ал’ све, бескрилно, пати од исте жеље, / Да се одвоји, макар педаљ,од земље…“
Књига се завршава оквирном поемом-молитвом за песникове родитеље. У духу опела, сликају се два портрета, мушки и женски, оца и мајке, њихов документарни и наративно дочарани, земаљски живот достојан молбе за Вјечнују памјат. Песников аутопортрет није могао добити лепши рам.
Књига Јесам ли жив, Боже подсећа на преминулог српског песника Влајка Ћулафића, који је умногоме живео по страни и од главног града Црне Горе и од Београда, главног града српске културе нашег доба. Ова књига сама опомиње критичаре и тумаче – да је размотре, и да њеног аутора уврсте у најбоље српске песнике с почетка 21. века.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *