ДАН ПОСЛЕ

Ноћ у којој је наступила 2021. година била је апсолутно историјска новогодишња ноћ. У њој је искуствено и медијски забележено суочавање с урбаним призорима опустелог света. Као да је некакав моћни филтер намах учинио човечанство невидљивим. Или да је широм света сниман филм футуристичког жанра и наслова Дан после, а редитељ и сценаристи приказали пејзаже катастрофе која је „склонила“ живот, избрисала људе, а оставила нетакнутом инфраструктуру мегалополиса. Дочарано је нешто што би личило на учинак неутронске бомбе која уништава „само“ живот, поштедевши неживи свет. У минулим деценијама овог и прошлог века новогодишња ноћ била је – зна се – закон, а раскошна сценографија накићених урбаних простора и слављеничка атмосфера опште усхићености била је стандард тренутка. Укратко, подразумевао се тријумф живота над ништавилом његовог нестајања! Осим у временима ратова ништа слично дочеку 2021. није међутим било виђено.
Поводом овог новогодишњег „славља“ без слављеника, репортери и агенције су забележили опчињавајуће чињенице нормалности – без смисла!
„Милијарде људи приморано је да прослави Нову годину интимно код куће због рестрикција око пандемије вируса корона. После вишемесечних рестрикција и изолације због ковида 19, нови таласи епидемије приморали су већину становника да прате прославе са свог кауча. Од Сиднеја до Рима људи су пратили ватромете и прославе на својим телевизијским екранима или компјутерима.“
У овим вестима Србија није помињана, али српска престоница, као и други градови наше земље, била је складно придружена захтевима духа времена који је обележио одлазећу годину, незванично „најгору у историји“.
Ако је наглашено да се раније у луци у Сиднеју о Новој години окупљало милион људи, а „овог пута су те локације ограђене, а чувени ноћни клубови сабласно празни“, и за београдске тргове који су раније кључали од живота у јединственој ноћи – сада су били важећи описи сиднејских улица: „Велики број полицајаца био је присутан на том месту које је личило на град духова.“
За „новака“ (реч којом се у сленгу завршавало уобичајено децембарско питање „где ћеш за…“) Београд је, мимо свог духа и традиције, замро и занемео. Улицама су шпартали усамљени контролори – возила комуналне милиције, задужене да провери да ли је град довољно сабласан. Првог јутра новог лета 2021. забележено је: „Београд освануо пуст, на улицама ни живе душе: Где год да јутрос кренете, стићи ћете за тили час.“ Метафора „ни живе душе“, чини се, никада није била умесније употребљена.
Да ли је све набројано наговештај да се свет спрема за некакву општу ноћ „без живе душе“? Која ће планети донети садржаје (надгледане) пустоши, дочаране у поретку поменутог посткатастрофичног Дана после? Све сада виђено месецима је наиме интерконтинентално увежбавано, а раскошно одиграно у ноћи ватромета приређених не за живе гледаоце већ за сниматељске дронове и ТВ камере!?
Занимљиво да оваквих упитаности, не само поводом празничних ограничења, ни у наговештајима нема у мејнстрим медијима, нити у пригодним празничним иступањима политичара и владајућих елита. Као да је све што се догодило заправо у реду, и да су пандемија и одговор света на њу установили, пузеће и лагано, нови поредак који само неразумни могу доводити у питање! Сва пустош јесте наводно разумљива јер происходи из стварности коју је свету досудио вирус стигао ко зна од куда и ђаво ће знати како. Само то не ваља питати: откуда вирус? Или – ко овом пандемијом управља, то јест на чију душу треба убележити оно што је све јасније: за човечанство лек постаје погубнији од болести.
Без одговора остаје и питање: како се у новом поретку тумачи вест: „Иако су великим делом поштеђене од пандемије и земље Пацифика обележавају Нову годину на нови начин због мера затварања граница, полицијског часа и изолације.“ Значи ли то да су затварања и изолација невезани за појаву вируса? Постали су део човекове стварности а њихово преиспитивање субверзивна делатност? Болест јесте опасна, али не мање опасно је то што се свет приближава ситуацији: куга излечена, пацијент – умро!
Ко је моћни партибрејкер који управља планетарним протеривањем не само Деда Мраза већ и ситуација колективног дељења радости, среће, доброг расположења, људске блискости (налогом „држите дистанцу“, блискост је дефинитивно компромитована)?
Усред крхотина разбијеног или неухватљивог смисла нове стварности могло се разабрати понешто садржајно у разговорима учесника емисија алтернативних медија доступних на интернету, дакле, ван главних медијских токова! Један од саговорника неупитног ауторитета, уз то и солидног познавања међународних прилика, у ТВ емисији рече: „Ово што сада гледамо и живимо јесте агресивна манипулација човечанством, а приредиле су је моћне глобалне елите у страху да ће актуелни светски процеси и тектонска геополитичка и економска померања умањити, или укинути, моћ и привилегије њиховог светској заједници надређеног положаја.“ У страху су велике очи, каже се често, а понекад се испоставља да су очи великог страха истовремено очи великог зла!
Можда би у овој години за човечанство најпречи задатак требало да буде трагање за одговором на питање: где је језгро и центар тог ума који управља поретком света у којем је стављена рампа човековом заједништву, а срећа забрањена уколико, надзирањем, није изолована у микропросторе „сопственог кауча“?
Идентификовање логистичке команде која управља истинама, односно разлозима и методама закључавања човечанства није једноставно. Наратив о пандемији овде функционише као „део проблема, а не решења“. Назнака које упућују на одговоре није мало, али се многи покушаји ове врсте најчешће разбијају о оштрицу критичких опаски и поруге наводним теоријама завере. Стога, као отпорне на поменуто цинично оспоравање, наводимо опаске сувим чињеницама поткрепљене.
„Иако је нови коронавирус уништио животе, уштеђевину и мала предузећа огромног броја Американаца, година у финансијом смислу није била лоша за све – Волстрит је од почетка пандемије добио 56 нових милијардера, преноси Ен-Би-Си њуз.“
На трагу ове вести, вредно пажње је разматрање срчаног Михаила Леонтјева (Факти): „За борбу против кризе без преседана, која је вештачки створена као резултат борбе против ширења вируса, највеће централне банке света – САД, Европе, Јапана, Кине – штампале су ове године више од 10 билиона долара. САД би још да убаце билион, да их не кочи постизборна туча супротстављених страна. Истовремено, берзански индекси, који су били на највишем нивоу почетком године и који су нагло пали крајем марта, потпуно су се опоравили и премашили ниво са почетка године, показујући невиђени економски просперитет. То јест, берза је прва изгубила здрав разум.“
Уз закључак да је општа катастрофа пандемије „некоме рат, а некоме брат“, Леонтјев додаје да се „губитак разума“ на берзи „није десио баш сада, али да она никада раније није показивала такав степен лудила“, те да је „јасно да као резултат те огромне емисије никакво ново богатство није створено већ је за тих 10 билиона дошло до прерасподеле богатства у корист светске финансијске елите.“
Можемо ли да закључимо да они којима је ковид-рат у ствари брат одређују природу „породичног права и наслеђивања“ профита за милијарде које су закључане да би се у тишини и сабласном спокојству благо „прераспоредило“? А новогодишња славља и све сличне бучне, захтевне, готово разметљиве популистичке светковине у том послу само сметају и деконцентришу срећнију браћу!

2 коментара

  1. Одговарајући на питање: „Како живиш старче“, један светогорски монах је одговорио једноставно: „Немам замерке“.
    У том духу одговарао је некада и наш прост ( простота=јединство бића) и мудар народ: „Не ваља се жалити”.
    Сложени људи данашње епохе, разбијени на хиљаду комадића, одвојени од свог бића и срасли неприродном везом са светом, на исто питање одговарају: „Тешко, ужасно, никако“.

    Зашто се мој деда Живота, упркос оскудном животу, албанској голготи, тамновању у нацистичком логору и животу под комунистичким режимом, није жалио, већ смирено прихватао вољу Божију?

    Кажу да је теже поднети губитак него оскудевати. Мислим да је најтеже суочити се са истином да немамо ничега свога. Све те милијарде и билиони долара, толико прокламована слобода, демократија, хуманизам, државе, градови, чак и оно што сматрамо да нам неотуђиво припада: домови, породице и деца, заправо нису наши.
    Природне стихије, болести, ратови и економске кризе сурово нас подсећају да смо само пролазници на земљи.

    Господ нас је створио из небића, из ништавила. Као створени, ми смо позвани да пребивамо у заједници са Творцем. Ван те заједнице, осуђени смо на повратак у ништавило.
    Та чињеница није разлог за жалост. Напротив, ми нисмо поданици неког тиранина, већ самог Бога. Зато искористимо искушења која нам Бог шаље, отрезнимо се од страсних илузија да нам срећу може донети нова година, нова власт, нови посао, нова љубав, јер ничега новог нема под капом небеском осим Господа Исуса Христа.

    У поноћ, на самом освитку 7. јануара, литургијски сабрани око колевке новорођеног Богочовека, причестили смо се Његовим Телом и Крвљу. У нашој цркви, међу мноштвом људи, био је и шестомесечни Сава, са татом и мамом.
    Пре осам векова, један други Сава, први археписком српски, можемо рећи, српски Ноје, саградио је барку, која већ вековима плови, одолевајући овосветским бурама и стихијама. Тај брод је прибежиште свих оних који у радости и с миром проводе своје дане, ишчекујући да се на хоризонту појави голубица са гранчицом у кљуну.

    Мир Божији-Христос се роди! Срећна Нова година Господња!

    3
    1
    • Tоплица

      // Зато искористимо искушења која нам Бог шаље, отрезнимо се од страсних илузија да нам срећу може донети нова година, нова власт, нови посао, нова љубав, јер ничега новог нема под капом небеском осим Господа Исуса Христа. //
      Некако ми се чини да аше блажено и топло православље, на овом месту, испод горњег бриљантног уводничког текста, није сасвим кстати. Граница мирења са стањем ствари ипак мора да буде померена. Зашто? Бог нас је саздао несавршене. Наша борба за услове преживљавања, за опстанак, нема границе јер нам није утукнут осећај за довољно. Не постоји граница где би смо се у грабежу зауставили. Зато стварамо поремећаје равнотеже а борба за равнотежу у једном моменту превраћа се у нову неравнотежу итд., што не може да се тумачи друкчије него као дело провиђења, осмишљај динамике самог живота. Границу докле делује Бог, а одакле је Он предвидео да делујемо ми, не видимо јасно али назиремо по капацитету нашег ума, чула, удова идр. Укратко; тамо где делује борба непрестана тоталну пасивност Бог не саветује никоме ! Таква пасивност уз очекивање његове помоћи – пут је ка нестанку. На подобије племена Аину које је глодано и протеривано из централне Азије, стигло у Јапан, па одгурано на пустош Сахалина где га данас спашава пелеменити Руски народ.
      Ауторски текст поздрављамо из све снаге ! У најтежим ситуацијама увек се нађе једна жена – храбрија од свих мушкараца !
      Чудесно закамуфлирана “логистичка команда” ! Но као да се дела крећу ка разголићавању ?! Пазимо, векови су прошли а да се нико на Свету не зада питањем које се данас увелико намеће ! Зар већ то није сугеришуће ? Исувише је све глобално да би нам наша знатижеља ту нешто помогла, али је просто наша грађанска дужност да сазнавамо.

      1
      1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *