Ћирилични конвертитски трзај Aнте Старчевића

„Отац Домовине“ намеравао је да се 1851. године пресели у Кнежевину Србију… На једну неуслишену ћирилицом писану молбу, упућену у Београд, Анте Старчевић одговорио мржњом

Полемишући с Павлом Шафариком, за којега су Срби били један од најзначајнијих словенских народа, фалсификујући Порфирогенита, Старчевић каже: „Хервати бојним мачем у јуначкој руци војују против страшним Аваром… Хервати имају державу уређену, имају своје жупане које су и Мађари од њих узели, имају војску на копну и мору, имају терговце, речју Хервати су народ у держави; а код Сервах о томе ни гласа ни трага, само је кад кад чути име жупана, које су од Хервата примили.“
На Старчевићевим идејама васпитани су и јасеновачки кољачи, а међу њима и Љубо Милош, који је такође српског порекла. Милош се, према сведочењу др Влатка Мачека, крстио пре спавања. А када га је Мачек подсетио на оно што он свакодневно чини у Јасеновцу и на могућност Божје казне, Милош је одговорио. „Немој ми о томе говорити, јер сам сасвим свјестан шта ме чека за моја дјела у прошлости, садашњости и будућности. Ја ћу завршити у паклу, али ћу горјети за Хрватску.“
Мржња се у пролеће 1992. године излила и у сплитску луку „Лора“, која је била претворена у мучилиште за Србе, допремане из бројних далматинских места, али и из суседне Босне. Међу њима је било и војника и официра Југословенске народне армије. Овде су, истина с мање крви, примењиване методе мучења и понижавања заточеника какве нису виђане у Јасеновцу ни у другим логорима Независне Државе Хрватске.

Отац Домовине Анте Старчевић, један од оснивача Хрватске странке права на чијој идеологији је заснована Независна Држава Хрватска, намеравао је да се у јесен 1851. године пресели у Кнежевину Србију. О томе сведочи молба којом се јавио на конкурс за професора математике на београдском Лицеју. Молбу, која се чува у Архиву Србије, Старчевић је написао предвуковском ћирилицом. Овај податак Хрвати крију, како би наш народ рекао, „као змија ноге“. Овај податак да је Старчевић покушавао да пређе у Београд и на Лицеју предаје математику прећутан је и у „Народној енциклопедији“ Станоја Станојевића, нема га ни у Крлежиној „Енциклопедији Југославије“. Само је у „Енциклопедији Југославије“, која је Старчевићу посветила значајан простор, с доста опреза и уздржаности поменуто с каквом је мржњом Старчевић говорио о Србима.
С толиком мржњом о православним Србима, више од сто година пре Старчевића, писао је надбискуп задарски Вићентије Змајевић (1670–1745), пореклом с Његуша, чији су преци били Срби. Старчевићевa мржња према Србима, од којих је и сам потекао, извире из дубине његове подсвести у којој се комешају сени његових српских предака што прекоревају потомке конвертите због отпадништва и издајства. У таквим приликама конвертити одговарају слепом мржњом према народу од кога су потекли. Нико не мрзи тако као што конвертити мрзе народ и веру коју су издали. Овакво стање могли би објаснити теолози, антрополози, етнолози, психоаналитичари. Разлоге за такву мржњу Старчевић је образлагао у својим чланцима и брошурама. На тим радовима саздана је идеологија на којој је добрим делом стварана хрватска нација, а после и хрватска држава. Мржња према Србима коју је као бујицу покренуо и усмерио Старчевић, поред хрватског домољубља и преданости римокатоличкој вери, постала је одредница хрватског идентитета. На тој мржњи почињени су злочини над Србима у Независној Држави Хрватској, на тој мржњи настали су Госпићки логор и Јадовно на Велебиту у Старчевићевом завичају, Јасеновац и многобројна страдалишта из Другог светског рата. Идеологија заснована на мржњи покренула је погроме и прогоне Срба у време распада југословенске државе с простора данашње Хрватске и Босне и Херцеговине, та мржња је снажна и данас.
Тешко је одгонетнути шта је Анту Старчевића који је, судећи по његовим биографима, био нестална, неуравнотежена личност, навело да конкурише на место професора математике на Лицеуму књажевства српског, или београдском Лицеју. У својеручно писаној молби, упућеној српским просветним властима, он напомиње да је Личанин, да влада југословенским језиком. У молби, као и у касније објављиваним радовима, Старчевић користи екавицу, за коју је мало касније писао да је она, чак и она у Србији, карактеристика хрватског језика. Молбу преносимо из књиге „Лицеј 1838–1863, зборник докумената“ коју је приредио Радош Љушић:

„Загреб, 20. августа [1.септембра] 1851.

Високо Књажевско Попечитељство,
На натјечај, који је високо Попечитељство 23. српња т. г. за столицу из математичких знаности на београдском Лицеу разписало, потписани, осјећајући у себи снагу, за моћи службу с напоменутим местом скопчану достојно обнашати, усуђујем се моју препонизну молбеницу приказати и просити, да би ми Попечитељство то место доделити достојало.
Разлога, на коју би у ту сврху, понашању ослонио, не имам изван тога, да сам још год. 1848. из ових знаности строге изпите поднео што ће високо Попечитељство увидети из приклоњенога под 1) преписа докторске повеље.
Што се тиче језика, у коме се имају ове знаности предавати, држим доста само то напоменути, да сам родом Личанин и да сам у југословенском књижевном језику у год. 1849. за учитеља из мудрословја на Загребачкој академији тако научио изпит, да сам збору мојих писмених и устмених одговора на предложена питања, на првом месту бечком Попечитељству предложен, што ће високо Попечитељство из сведоџбе под 2) увидети. Решење ове столице још ни сад није дошло.
Знаности друге, у одсек мудрословни спадајуће и друге језике, којих пет знам, у ову сврху, суђним да није вредно напомињати.
Ако ми високо Попечитељство то место повери, настојати ћу речју и чином, да очекивању високог Попечитељства одговорим.
Међутим моју препонизну прошњу свсрдно препоручујућ, с дубоким искреним штовањем остајем

Високог Попечитељства Понизни слуга
Антун Старчевић,
доктор из мудрословја.“

„Препонизну прошњу“ Анте Старчевића Лицеј није услишио. Био је то други његов неуспех у настојању да се бави педагошким радом на највишим ондашњим балканским школским институцијама (године 1849. није био примљен за предавача филозофије на загребачкој Краљевској академији знаности).
Антун Анте Старчевић рођен је у селу Житнићу код Госпића. Деда му се звао Филип. Мајка Милица, Српкиња православне вере, била је удовица када се удала за Антиног оца Јакова. Претходно је била удата за неког Чворка из православне породице Богдан у оближњем селу Кула. Свог сина, како наводи један од Старчевићевих биографа, мајка Милица је „седми дан иза рођаја однесла сама на крштење у Кланац Пазаришки“. Дечака је крстио римокатолички свештеник.
Школовање је започео у сеоској школи у Кланцу, а онда је бригу о његовом образовању преузео стриц Шиме Старчевић, карлобагски свештеник који му је помогао да школовање настави у загребачкој гимназији, потом се уписао на двогодишњу Краљевску академију знаности у Загребу. Док се школовао у Загребу, имао је надимак Влах, тако су загребачки римокатолици звали Србе. После тога, уз помоћ стрица Шиме, усавршавао је теологију у Сењу и Пешти, где је 1846. године постао доктор филозофије. Током школовања у Загребу спријатељио се с Еугеном Кватерником, и у том пријатељевању зачео се сан о хрватском краљевству које би се ширило „од мора па до воде Муре, од Љубљане до Јајца града“.
Тешко се Старчевић мирио с тиме што му српске просветне власти нису омогућиле да постане професор на београдском Лицеју. Већ идуће, 1852. године он је у загребачким „Народним новинама“ кренуо у обрачун са Србима. Као повод за тај обрачун послужила му је књига „Словенски народопис“ Павла Шафарика, објављена 1842, а у којој су Срби представљени као један од најзначајнијих словенских народа. Посебну пажњу Шафарик је посветио српском језику сматрајући га једним од најстаријих словенских језика. Да би оповргао Шафарика, Старчевић се позивао на „Спис о народима“ Константина Порфирогенита, ишчитавајући и кривотворећи овај историјски документ на свој начин. На томе кривотворењу заснивао је причу о моћној хрватској држави, с великом историјом, држави која је некада пре 10. века господарила балканским просторима на којима се говорило хрватским језиком. Обрачунавајући се са Шафариком, Старчевић се обрачунавао и с Вуком Караџићем одбијајући тврдње да се српски језик говори „по јужном делу негдашње (!) Мађарске, по Славонии, по делу Херватске, Крањске и Истрие, по Приморју негда мађарском, по војничкој крајини, Далмации, по старој Србии, и по Цернојгори“. О томе нема ни говора, уверен је Старчевић, на тим просторима говори се хрватски језик. Тај језик и етнички простор не могу се приписати Србима. Тумачећи на свој начин Порфирогенита, он налази да се у 10. веку Срби зову Сербли, који се „римским језиком зову Серви (= сужњи, слуге), отуд Сербула = сужањска обућа; а Сербуљане зовемо оне, који су припросто обувени. Сербли се стога тако зову, што су римским царем тако служили“. У исто време, према Старчевићу, „Хервати бојним мачем у јуначкој руци војују против страшним Аваром… Хервати имају державу уређену, имају своје жупане које су и Мађари од њих узели, имају војску на копну и мору, имају терговце, речју Хервати су народ у держави; а код Сервах о томе ни гласа ни трага, само је кад кад чути име жупана, које су од Хервата примили“.

За Старчевића су Срби „један пук кои незна ни сам самцат како му је име“ и који нема свој језик, него говори хрватским. „Где је тај серпски језик? Ја вас опет питам! Кајкавштина није, чакавштина није, неби ли била можда штокавштина? Али је то, како вам рекох кајкавцах и чакавцах. Покажите и један глас и једну форму штокавацах коју не би чакавци или кајкавци имали… Које ли је тај србски језик? Је ли онај којим се херватски писци – на колико знамо – о шесто година служе – онај којим херватски народ говори.“
У каснијим радовима Старчевић је само дорађивао своју теорију о Србима коју је изнео у загребачким „Народним новинама“. Србе у Босни и Херцеговини сврставао је час у Хрвате, а час у „насељено пучанство… румуњске народности“. Србе, или како их је он звао Славосрбе, назвао је пасмином која нема никаквих људских вредности, која ништа вредно није створила. Све оно чиме се диче Славосерби у прошлости и садашњости, створили су им Хрвати. Ове своје закључке образложио је у брошурама „Име Серб“ и „Славеносербска пасмина у Херватској“.
Свом силином окомио се на Вука Караџића, оптужујући га да записује хрватске песме. Босанскохерцеговачке муслимане сматрао је по „керви и језику најчистијом браћом“, а о босанским беговима је говорио као о „херватском најчистијем племству сабље у Европи“. Бавио се старом историјом Балкана и илирским племенима, писао је поезију, драме, покушавао је да преводи старе грчке писце. Бавио се и лингвистиком залажући се за екавицу која је произлазила из „проширене кајкавштине“.
Заветно мишљење о Србима Анте Старчевић је оставио у рукопису „Писма Мађаролацах (Славосерба)“, објављеном у време Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 1923. године у госпићком „Личком Хрвату“, где, према наводима др Николе Жутића, за Србе, Славосербе каже: „Они су сужањсака пасмина, скот гњусни, од икојег другог. Узмимо у човјеку три ступња савршенства: ступањ животиње, ступањ разбора и ступањ ума, душевности. Славосерби нису у потпуности достигнули ни најнижи ступањ, а из ње се не могу дигнути. Они не имају свести, они не знаду како људи читати; њих се никаков наук неприма; они не могу бити бољи ни горији него ли су; они су изузев окретности и препредености које даје вежбање, сви у свему посве једнаки; они о себи, били сити или гладни, не мучат или лагат, мироват ни скакат, него се у свему владају како им њихови пастири одређују… Ово је сметје сужањах Европе, Азије и Африке…; сви су Славосерби за сужањство, за свако зло, за сваку херђу, по нарави онако како н. пр. Све свиње за блато.“
Старчевић је изданак једног од српских православних родова који су се у другој половини 19. века сретали у Херцеговини, у околини Сарајева, а посебно су били бројни у Босанској крајини. Било их је међу далматинским Србима и међу крајишницима у Војној крајини на простору Горњокарловачког владичанства. Биографи Анте Старчевића тврде да су се његови преци доселили из Херцеговине у Лику. У другој половини 19. века, према Ристи Милићевићу, у Гацку у Херцеговини постојала је породица Старчевић, која се преселили у Босну у околину Сарајева. У околини Сарајева, северној Босни и Босанској крајини (према књизи „Презимена Срба у Босни“ Ђорђа Јањатовића) било је много Срба с овим презименом. Старчевићи у Сарајевском пољу, Пофалићима и Власеници славили су крсну славу Ђурђевдан, а њихови презимењаци на Палама Светога Јована Крститеља. Старчевићи који су славили Ђурђевдан живели су још и у околини Прњавора, Приједора и Дубице. Огранци Старчевића који су славили Јовандан живели су у другој половини претпрошлог века још и у околини Дервенте, Прњавора и Тешња. Више родова Старчевића у Босанској крајини славило је Архангела Михаила (Бихаћ, околина Приједора, Крупе и Козарске Дубице). Неке породице с овим презименом у околини Приједора и Дервенте славили су Евангелиста Марка, у околини Дервенте и Тешња – Симеона Богопримца. Једна породица у селу Јелинска у околини Тешња славила је Срђевдан, а друга у тешањском селу Јелинска – Часне вериге. Православних Старчевића је, према Александру Бачку, било и у Плавном у Далмацији, дошли су из Босне у 17. веку и славили су Св. Јована Крститеља.
Војна крајина на просторима данашње Хрватске настала је у другој половини 16. века – с тог простора се, због страха од Турака, иселило све староседелачко, хрватско становништво, па су га запосели Турци, где су формирали војну крајину, населивши у те крајеве, углавном из западне и северне Босне, српско православно становништво, дајући му привилегије, земљу и испаше, а мушкарци су добијали плату за чување границе према Аустрији. Турци су им дозволили да слободно исповедају православну веру, како су је пре сеоба исповедали у Босни. Поред православних, међу граничарима које су Турци населили у Лику било је и оних који су примили муслиманску веру. Међу бројним српским породицама, на подручју Горњокарловачког владичанства било је и Старчевића. Према Шематизму Дијацезе горњокарловачке од 1883. године, у чијем саставу су биле Лика и Крбава, на овом подручју била су три рода са српским презименом Старчевић, једни су славили Архангела Михаила, други Светог Николу, а трећи Светог Јована. По узору на Турке, на граничној линији с Турцима, своју војну крајину створили и Аустријанци, који такође на празне просторе насељавају православне босанске Србе. Добро је познато насељавање Срба из југозападне Босне на Жумберак и у Белу крајину. После пораза Турака под Бечом 1683. године, аустријска војска у којој је било доста Срба потискивала је Турке према Босни и реци Уни. На просторима с којих су потиснути Турци аустријска власт, уз честа негодовања Срба, заводила је нови цивилни поредак. У то време посебно је била активна Римокатоличка црква, где се истицао мисионар Марко Месић (1640–1713) који је известан број муслимана, али и православних превео у римокатоличку веру.

ОДГОВОР СТАРЧЕВИЋУ И ХОРВАТИМА

Ставови Анте Старчевића о Србима, њиховом језику и култури изнети у загребачким „Народним новинама“ нису међу Србима ћутке прихваћени. Који месец касније те исте 1852. године уследио је рад „Одговор Старчевићу и Хорватима“ београдског професора Ђорђа Ћирића, који се, као и Старчевић, школовао у Пешти. Побијајући Старчевићеве тврдње о Србима, Ћирић се такође позивао на Порфирогенита, указујући на места која је Старчевић фалсификовао, и на тим фалсификатима градио своју причу о ништавилу Срба, и величини Хрвата. Свој рад Ћирић је овако започео: „Нема више него педесет година, од како сте ви, тако звани Хорвати, познали да су до тога времена немиле околности вас скоро осам стотина година држале у таквом дремежу, да нити сте штогод за себе знали, нити шта за себе, као народ, радили, а на против, да су за то дуго време други будни народи стекли велика блага, стекли себи историју, књижество и књижевни језик, ви пак да сте све то изштетили. Даље познали сте, да међу Европљанима нисте ни Талијани, ни Немци, ни Маџари, који вас окружују, и међу којима сте дремовни, непрестано тумарали, особито међу последњима, него сте Славјени; али да и међу овима као мложином тако и славенствованијем скоро сасвим изчезавате. Да би дакле то своје поправили, морали сте признати ту нужду, да вам треба међу Словенима потражити твоју рођену браћу, неби ли како уз њи и већи постали, и изштећено задобили. Но кад сте ви и њи у Штирији, Каринтији и Краинској нашли, и видили да су и они за ово 800 година такве исте уде среће били, као и ви онда решили сте се, да се лепите за другога, каквога, макар сасвим и собеног племена славенскога, али таквог које је за ово 800 година себи историју стекло, и које за цело то време свагда и свој књижевни језик имало, држећи се при том здраво на опрези, да не би се ни један од нас прелио у то друго племе, него, ако се икако узмогне, исто племе јоште у себе споити. То друго, од вас и именом, и језиком; и писменима, и књижеством и обичајим, једном речи свим знацима, којима се племе од племена, као и народ од народа разликује, то друго, велим, од вас сасвим особено племе словенско јесмо ми Срби… Најпосле требало је к цељи приступити, и језик србски за књижевни језик хорватскиј узети, а Србима казати, да то чине братства и јединства ради.“

Нема баш много примера у новијој светској историји да су речи мржње, као ове које је изговорио Старчевић, изазвале толико зла, допринеле томе да се пролије толико невине крви. На његовим чланцима и брошурама у којима је говорио о Србима формирала се национална свест Хрвата, темељила се хрватска државотворна идеја. Њени први плодови дозрели су у време погрома загребачких Срба 1895. и 1902. године. С том истом мржњом кренули су хрватски солдати у аустроугарским униформама 1914. године на Србију. Зло које се развило из семена засејаног речима Анте Старчевића исказало се током Другог светског рата у Госпићком логору за Србе и у Јадовну на Велебиту у ширем Старчевићевом завичају.
Хрватски војници, напојени идеологијом и мржњом којој је дао маха Анте Старчевић, током Другог светског рата починили су такве злочине над Србима широм Независне Државе Хрватске какве људски ум до тада није могао замислити. Један од таквих злочина догодио се 1944. године у душевној болници Врапче у Загребу. Током рата у ову болницу, с много болесника који су се овде годинама лечили, пристизали су и хрватски војници који су учествовали у покољима Срба широм НДХ. Једном је, што потврђује архивска грађа, током прве ратне године у болницу пристигао умоболни усташа. У пропратном акту његове војне команде која га је упутила на лечење стајало је да се болеснику, који је убио 700 Срба, мора посветити посебна пажња, јер се очекује да он по оздрављењу и даље обавља важне задатке. Међу болесницима у тој болници нашао се и српски песник левичар Стеван Галогажа (1893–1944), који је од 1914. ратовао као добровољац у војсци Краљевине Србије са којом је прешао Албанију. Према сведочењу Љубе Милоша (1919–1948), једног од највећих злочинаца у редовима војске НДХ, хрватска војска у ноћи између 30. септембра и 1. октобра 1944. опколила је болницу и из соба извела око 300 болесника. Према изјави Љубе Милоша, на коју се позива историчар књижевности Станко Кораћ, хрватски војници тада „одабирају 106 људи од којих су неки и по 15 година провели у болници. У ноћи између 30. септембра и 1. октобра усташе одвозе све издвојене камионима у непознатом правцу (1948. на процесу у Загребу изјавио је Љубо Милош да су ’луђаци из Врапча’ побијени на Градини одмах по доласку у Јасеновац). Тако је завршио живот Стеван Галогажа.“
Љубо Милош, сведок смакнућа болесника из душевне болнице Врапче код Загреба, био је један од заповедника логора Јасеновац. Остао је запамћен по томе што се готово свакодневно такмичио с најокрутнијим џелатима у масовним смакнућима јасеновачких заточеника. Занимљиво је и то да је он рођен и одрастао у југословенској држави, школовао се у Орашју у северној Босни, Славонском Броду и Суботици, где се запослио као државни чиновник. После формирања Независне Државе Хрватске, његов рођак Вјекослав Макс Лубурић, из круга најоданијих Павелићевих сарадника, именовао га је за једног од команданата Јасеновца.
Сведочење о Љуби Милошу оставио је хрватски политичар др Влатко Мачек, који је као посебно штићени логораш, од 15. октобра 1941. године до 16. марта 1942. године био у Јасеновцу. Дане је проводио у управној згради. Становао је у истој соби с Љубом Милошем, који се бринуо да Мачек има довољно јела и пића и лекова. О свом цимеру Мачек је оставио сведочење: „Његов обичај да се прекрсти прије одласка у кревет није ми наравно измакао пажњи, па сам једно вече повео разговор о религији. Указујући на звјерства његових поступака, упитао сам га да ли се плаши Божије казне. Он је брзо одговорио са отвореношћу која ме је запрепастила. ’Немој ми о томе говорити’, рекао је, ’јер сам сасвим свјестан шта ме чека за моја дјела у прошлости, садашњости и будућности. Ја ћу завршити у паклу, али ћу горјети за Хрватску’.“
Преци Макса Лубурића и његовог рођака Љубе Милоша били су Срби. Лубурићи, пореклом из Пиве, припадали су Дробњацима. Неки од њих одселили су се у западну Херцеговину и прихватили римокатоличку веру. Преци Љубе Милоша такође су били Срби, воде порекло, како наводи Александар Бачко, са Дувањског поља, одакле су се раселили по млетачкој Далмацији, славили су Светога Василија и Светога Стефана. Један огранак који је примио римокатоличку веру живео је у Рами. На Дувањском пољу има и данас римокатолика с презименом Милош. Њих је на римокатоличку веру крајем 17. века превео макарски бискуп Никола Бјанковић.

МОНТЕНЕГРИНИ И ДРУГОСРБИЈАНЦИ

Савремени отпадници су монтенегрини и другосрбијанци који су, као што су то некада учинили дедови Анте Старчевића, прихватили римокатоличанство и отпали од православне вере, а онда и од српског народа који следи традиционалну националну вертикалу Стефана Немање и Светог Саве.
Разлози због којих су монтенегрини и припадници Друге Србије загазили у отпадништво су материјалне природе, те ради привилегија и бољег статусу у друштву, какве су уосталом њихови биолошки и духовни преци имали у време титоизма, када су се врло лако стицале привилегије због гласног отклона од православног српског народа, жигосања великосрпског национализма, хегемонизма и назадњаштва и непријатељства према ондашњем самоуправном друштву.
Код монтенегрина и другосрбијанаца заједничко је то што и једни и други мрзе православне Србе који су за њих затуцани националисти који их вуку у средњи век. Сви су одреда атеисти што из дна душе мрзе православље. Пошто не познају хришћанство, Српска православна црква би према њиховом поимању морала бити организована као што је некада био организован Савез комуниста. Из тог незнања проистичу њихове свакодневне примедбе које се упућују на рачун СПЦ. Према другим верским заједницама односе се с поштовањем. Једни и други опседнути су борбом против митоманије у тумачењу српске националне историје, српску историју тумаче тако што умањују значај појединих епоха, догађаја и историјских личности. Противе се постављању споменика Стефану Немањи у Београду. Не осврћу се на злочине који су током минулих ратова чињени над српским народом, српске жртве их не интересују, али су и те како заокупљени злочинима које су над другим народима починили Срби. Монтенегрини су конструисали и своју историју, језик и писмо. Немају поштовања према српском језику, презиру ћирилицу и служе се искључиво латиницом. Исказују прећутно разумевање за злочине почињене у Независној Држави Хрватској над Србима. Имају блиске односе с хрватским властима у Загребу и муслиманским властима у Сарајеву, тесно сарађују са шиптарским властима у Приштини. Из дна душе мрзе Русе и све што је руско. Често се позивају на Мирослава Крлежу.
Семе које су они посејали, како га је својевремено сејао и Анте Старчевић, клијало је, тек би требало да се разрастају биљке заливане мржњом, да донесу плодове. Какви ће бити ти плодови – видеће се.

Слепа мржња Хрвата према Србима, коју је усмерио Анте Старчевић, није се угасила него се само стишала и притајила, после покоља и злочина почињених за време Другог светског рата. Крајем 1980-их и почетком 1990-их година разлила се као поплава Хрватском. Та мржња на Ђурђевдан, 6. маја 1991. извела је раднике сплитског бродоградилишта, и још неких сплитских фабрика и као мутна река донела их, њих тридесетак хиљада, пред команду Војнопоморске области Југословенске народне армије у Сплиту. Тај дан се памти и по сплитском давитељу Ивану Бегоњи, који је из војничког оклопног транспортера извукао и давио војника Светланчета Накова. Мржња се у пролеће 1992. излила и у сплитску луку „Лора“, која је била претворена у мучилиште за Србе, допремљене из бројних далматинских места, али и из суседне Босне. Међу њима је било и војника и официра ЈНА. Овде су, о чему је „Печат“ својевремено писао, истина с мање крви, примењиване методе мучења и понижавања заточеника какве нису виђане у Јасеновцу ни у другим логорима НДХ.
У центру пажње ондашње јавности нашао се у време распада југословенске државе 1991. године и град Вуковар, где су живели бројни Срби који су живели са сећањима на покоље из времена постојања Независне Државе Хрватске. Прво су лешеви вуковарских Срба почели да плове Дунавом у пролеће 1941. године, а многи су побијени Срби и на знаним и незнаним стратиштима у вуковарској околини, знатан број их је доспео и у Јасеновац. О тим злочинима сведочи и спомен-комплекс Дудик на периферији Вуковара где су власти НДХ током 1942. године, према званичним подацима, убиле 455 Срба, углавном из Срема.
Педесет година касније, 1991. поновила се 1941. година. Опет су вуковарски Срби, који су с Југословенима чинили већину становништва овога града, извођени из својих кућа, затим су њихови лешеви запловили Дунавом. У време док је још постојала југословенска држава, а Југословенска народна армија била њена законска оружана сила, новоформиране хрватске странке, које су баштиниле идеологију НДХ, створиле су паравојне јединице с ознакама Павелићеве војске које су опколиле касарну ЈНА у центру града. Југословенска држава је покушала да се брани, на Вуковар је упућена регуларна војска. Сукоби с хрватским паравојним снагама трајали су од августа до новембра 1991. године. У тим борбама гинули су и српски и хрватски цивили.
Данас у Вуковару царује мржња према Србима коју је својевремено распламсао Анте Старчевић. Та мржња највише се искаљује на ћирилици. На једном скупу, одржаном 2013. у Вуковару, на коме се окупило десетак хиљада људи говорило се да се у Вуковару може говорити на било ком језику, може чак и на кинеском и јапанском, али се не може чути српска реч ни писати ћирилицом.
Мржњу према Србима јавно исказује градоначелник Вуковара Иван Пенава, представник владајуће Хрватске демократске заједнице. Он користи сваку прилику да искаже мржњу према ћирилици, исказујући посредно и мржњу према Србима који живе у том граду. Далеки преци Ивана Пенаве такође су били Срби. Његови родитељи доселили су се у Вуковар из западне Херцеговине. Пенаве су старином из околине Посушја, одакле су се раселили по околним местима. Једно време носили су презиме Хркаћ, што је био погрдни назив за западнохерцеговачке и далматинске православне Србе. По десетерачкој песми о атентату на америчког председника Џона Кенедија, а коју је сам спевао, својевремено се прочуо гуслар Јозо Пенава.

Један коментар

  1. Avatar
    Душан Буковић

    ЈЕДНО ЗНАЧАЈНО ДЕЛО БОРИСАВА ЈОВИЋА

    Најзад, после дугог низа година трагања за било каквим прихватљивим објашњењем најтеже српске трагедије у нашој историји која нас је снашла у трагичном ХХ столећу , недавно сам добио једну веома интересантну и солидно написану студију Борисава Јовића „Велика превара – Како су Срби изгубили век“, коју је издао „Службени гласник“ у Београду 2020. У Јовићевој студији има доста корисних података. Тако у погледу буржоаског најамника, великохрватског фирера, Павелићевог емисара Јосипа Броза тзв. „Тита“, који је био у току Другог св. рата на Павелићевом задатку, да у Србији покрене грађански рат међу Србима и тзв. „буржоаску –демократску“ револуцију, који данас труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ у Београду-Јосипграду, где му се и данас клањају „српски“ комунистии-интернационалисти и полтрони на срамоту јуначке Србије.

    Захваљујући Јовићевом делу, данас боље разумемо зашто су тзв. „српски“ комунистички полтрони дозволили великохрватском фиреру Јосипу Брозу тзв. „Титу“ да припреми Југославију за распад и грађански рат током деведесетих година трагичног ХХ столећа. Зато бисмо не улазећи ни у какве друге коментаре репродуковали извесне делове из Јовићеве књиге да бисмо одбили сваки приговор пристрасности.

    Стр. 19-20: „Распад Југославије био је планиран и пажљиво изведен, али су његови идеолози и реализатори моћном пропагандом вешто скривани, покушали да злочин припишу српском народу. Српски политичари су својим често погрешним и недовољно промишљеним одлукама и понашањем у критичним ситуацијама, од оснивања до распада заједничке државе, само олакшали непријатељима српског народа да остваре своје мрачне циљеве…
    Показало се, пре свега, да је стварање заједничке државе са Хрватима и Словенцима 1918. године била велика грешка…

    Међутим, пошто је таква одлука донета, а српски политичари су могли да виде понашање Хрвата и Словенаца, били су дужни да буду опрезни, да не дозволе да српски народ буде изигран у политичком натезању са лажним савезницима, да изгуби и оно што је његово.

    Нажалост, управо се то догодило. Управљање државом су преузели они који су желели да је разбију, Хрвати и Словенци. Српски политичари су дозволили себи да буду потпуно маргинализовани и да изгубе сваки утицај на судбину државе и народа. То не могу да оправдају никаквим историјским околностима.
    Нелојалан однос Хрвата и Словенаца према заједничкој држави, а нарочито чињеница да су Хрвати дочекали Хитлерове окупационе снаге као ослободиоце, да су основали квислиншку НДХ и да су вршили масовне злочине над Србима, код српских политичара нису изазвали потребу да схвате шта се дешава у заједничкој држави, да је начињена грешка толико велика и очигледна, да је хитно треба исправљати. Упркос томе српски политичари су се и даље заносили заједништвом. То је омогућило да власт у земљи преузму комунисти руковођени са Хрватима и Словенцима и да је задрже до распада Југославије.

    У Србију је 1941. дошао један Хрват, Јосип Броз, да буде на челу српских партизанских јединица које су се бориле против окупатора. То је прихваћено као да са Хрватима нема никаквих несопразума, као да је Хрватска искрени члан заједнице, иако је основала своју усташку државу НДХ и вршила масовни покољ Срба. А посебно имајући у виду одлуке IV конгреса КПЈ: да је Југославија вештачка творевина коју треба растурити на више малих националних држава и да је српски народ експлоататор осталих југословенских народа, што треба спречити. А Јосип Броз је био генерални секретар КПЈ, тако се и представио кад је дошао у Србију.

    О томе, очигледно, нису довољно размишљали. Али је читав ток историје кренуо у правцу који нас је на крају довео до онога што нас је снашло деведесетих година прошлог века. Јосип Броз је у читавом периоду своје активности, и у току ослободилачке борбе и у току мирнодопског развоја Југославије, свесрдно радио на остваривању поменутих одлука IV (Дрезденског) конгреса КПЈ, узимајући у обзир и одлуке Сплитског пленума КПЈ о одлагању растурања Југославије до победе над фашизмом. При томе није бирао време ни средства да постављене циљеве оствари…

    Организовао је Друго заседање АВНОЈ-а на коме су донете одлуке пресудне за будућност. То је пре свега преузимање врховне власти, цивилне и војне, коју није испуштао из руку до краја живота…“

    Стр. 22: Све је то у суштини било остваривања одлука Дрезденског конгреса КПЈ, којима се српски народ кажњава због наводне раније експоатације других малих народа.

    На остваривању друге одлуке из Дрездена, растурању Југославије на више малих националних држава, Броз је упорно радио од уставног формирања република до стварања уставних услова за њихово осамостаљење.

    Свака промена устава Југославије, а било их је више, повећавала је власт република, а умањивала надлежност савезне државе. Српско руководство није примећивало да се ради на растурању Југославије са трагичним последицама по српски народ.

    Седамдесетих година прошлог века Броз је дао налог Кардељу, Словенцу који је кројио све југословенске уставе, да се уради нови устав у коме ће право народа на самоопредељење бити замењено правом републике на отцепљење. Тако би Хрватска могла да се отцепи са територијама на којима вековима живе Срби. Ти Брозови захтеви су били испуњени уставним решењима из 1974. године. Србија није ставила примедбе, мада је могла да онемогући усвајање таквих решења…“

    Стр. 37: „Политички обезглављени српски народ, традиционално слободољубив и спреман да се бори за своју отаџбину, притиснут злочинима са свих страна и спреман да се бори против њих, прихватио је вођство једног странца, Хрвата Јосипа Броза, не знајући његове крајње намере и циљеве, као ни то да је он српски народ сматрао еспоататором других народа у Југославији и да му то треба ускратити. Српски народ није имао појма о његовим далекосежним идејама обесправљивања српског народа, кога је вешто упрегао да се и сам бори у корист своје штете.

    Јосип Броз је од српског народа сакрио чињенице о масовним злочинима усташа над Србима да не би видели свог најопаснијег непријатеља. Скривајући усташке злочине, у први план је истурен великосрпски национализам као главна опасност по Југославију, коју је планирао да растури на више малих државица на штету Србије и српског народа. Српски народ је трагично, али успешно, заокренут од борбе против стварних непријатељљ, на борбу протв самога себе, што се на крају завршило распадом Југославије и Србијом као највећим губитником…“

    Стр. 38: „Усташка НДХ окомила се на српски народ у Хрватскох горе и више него што се Немачка била окомила на Јевреје и починила је теже злочине него Немачка у логорима које је правила по Европи…

    У Хрватској су усташе спровеле програм геноцида и етничког чишћења на најбруталнији начин, пре свега у највећем логору Јасеновац.

    Јасеновац , у коме је убијено преко 600.000 Срба, Јевреја и Рома, није био једино место масовних убистава. Срби су масовно живи бацани у јаме, у којима су мученички умирали, убијани су у црквама и на другим местима где су се окупљали покушавајући да нађу заштиту.

    Јосип Броз никада није ступио у конфликт са усташама због оваквог односа прем Србима. Нити је икада покушао да ослободи заробљене у логору Јасеновац. Нити је икада посетио Јасеновац после рата. Ваљда би морао да осуди злочинце, а није могао јер му је одлуком IV конгреса КПЈ било наложено да сарађује с Павелићем ако буде потребно…“ (Види: Борисав Јовић, Велика превара – Како су Срби изгубили век, друго проширено и допуњено издање, „Службени гласник“, Београд, 2020).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *