Академија из Кнез Михаилове 35 сада није Српска

„Или-или“ и после тога

Кад су при избору за нове чланове Академије у буљуцима кренули другосрбијански учењаци, који су САНУ презирали, јасно је да је циљ да од Српске академије не остане ништа

Човек који је у транзицији мењања свести Срба, уз страни притисак и домаћу сарадњу, изабран на чело институције која се и данас зове САНУ (Српска академија наука и уметности), опет се укључио у кампању одсрбљивања Косова и Метохије. Ако је др Владимир Костић некад изнео мишљење, ово је сад већ лобирање с оркестром у коме су главне звезде Стејт департмент, ЦИА, Пентагон, ЕУ и НАТО. А он настоји да то представи као храброст.

САМОУМИШЉЕНИ ПРОМЕТЕЈ Опште је место да грађанин Костић и треба да изнесе мишљење, какво год, и супротно српском интересу, али непримерено је да онда остаје на челу кључне научне институције овог народа. Ово је „слободна земља“ и он може, на пример, да формира Удружење за неспутано филозофирање, а за тај пројекат би њему велику финансијску подршку дале западне амбасаде и фондације. Његова изјава га пре квалификује за председника Косовске академије или како би се већ могло звати тело чија је улога да пропагира ставове за сецесионистичку Приштину.
Онако намрачен као у ђачким једночинкама, др Костић стално је у гарду човека коме неко држи цев револвера на затиљку, али он мора по цену свега да нам јави истину. Сазнао је и мора да нам јави! Волео би, као и сви самоумишљени Прометеји, да изгледа као жртва, а оставља утисак најневажнијег играча у оној коцкарској игри „ђе куглица“ на аутобуским станицама где је ризик од губитка сведен на нулу.
Уосталом, и у оваквој САНУ су се – кад је одржано оно недоношче од јавне расправе о Косову и Метохији а које је организовала власт с намером да добије подршку за „размену територија“ као решење – изјаснили против идеје да „Косово није наше и то треба што пре схватити“. Пошто академици држе до морала ко до лањског снега, то није значило да човек који мисли дијаметрално супротно о најважнијем српском питању њима не може бити председник. Мислите да ће се нека десетина академика огласити сада?

[restrict]

ОПСКУРНИ АРГУМЕНТИ Чудно је како су и аргументи академика Костића, који понавља реч „издајник“ као рефрен јавног погледа на своју улогу, тако опскурни. Софисти су нас научили да вештом мислиоцу морал и истина не морају бити препрека. Др Костић толико може, али не успева.
„Ја сам путовао скоро (на Косово) и прелазио границу, тачно су ми показивали делове улице који нису згодни за шетњу“, наводи човек који би – да се потрудио да пређе границу с Македонијом – био посаветован да не прелази преко Вардара, у други део главног града државе у којој амерички насилници истим Албанцима нису дозволили сецесију! У складу с међународним правом. А Косову јесу, противно међународном праву.
Др Костић као да није био на Западу сто педесет година. Не само селективно безакоње него су и гета „слободни свет“ у Паризу, Лондону, Берлину, Бриселу, а у САД – то је култура живљења у складу с Декларацијом о независности.

ОТУЂЕНА АКАДЕМИЈА Кад је једном САНУ уведена у планове разарања свести српског друштва и кад је изашло на видело да је др Костић избор режисера из сенке, јасно је и ко је и шта је и шта ће чинити. Без обзира на срочену биографију. И церемонијал устоличења. Није оптужба. То је подсећање на начин чињења глобалне неолибералне политичке и обавештајне заједнице на терену. Стотине хиљада тако „имплементираних“ ликова глобално извршава задатке за ширење „либералних вредности“ шта год им под тим било представљено. А кад су при избору за нове чланове Академије у буљуцима кренули другосрбијански учењаци, који су САНУ презирали, јасно је да је циљ да од Српске академије не остане ништа.
Срби су своју Академију доживљавали као место где „седе најумније главе“, које у корист српског рода, како је обећано у оснивачком акту, „обелодањује и изазива научна истраживања у природи, друштву и историјским споменицима, да потпомаже удомаћивање виших уметности, да удруженом снагом за напредак просвете извршава оно за шта је посебна снага недовољна“. И постојао је, увек, висок степен народног уважавања. И очекивања су се подизала у критичним тренуцима. После глобалне хајке против Меморандума Српска академија се на сав глас одрицала такве улоге.
Од данашње САНУ (име више извесно не одговара) нико више не очекује било шта. Отуђила се Академија. Тамо седе неки људи који без сумње имају нека знања, али извесно не држе до мудрости и обавеза према народу. Они верују да су њихова експертска знања изнад националног интереса. Том свету Милутин Миланковић, који је напустио најцењеније послове и светску каријеру у „царствујушчој Вијени“ а долазак у Београд схватао као обавезу према народу, изгледа као луди зналац небеске механике. Сажале се над њим. Пупинови изливи српског милодара и стално везивање „српског порекла“ за највећа светска достигнућа на Колумбији, Кембриџу, у Берлину, од професора Хермана фон Хелмолца до господина Ендруа Карнегија, изгледају им као детињарије. А Тесла? „Поносан сам што сам потекао из земљорадничког витешког народа, који је у непрестаној љутој борби за своје идеале и европску културу задужио Европу и свуда заслужио част и поштовање читавог света, нарочито велике Америке.“ То им стварно делује као измишљено. Ко би од њих то могао и да помисли. А да каже у XXI веку?

КОЛОНИЈАЛНА ДЕМОКРАТИЈА Кад они раде по свету, то су мали захвати слуга у великим пројектима, најрадије не помињу да су Срби, или ако се већ мора, онда се на сав глас одричу дивљих сународника и недисциплиноване Србије. Нису они „ти“ Срби. Осуђују Милошевића, Караџића и злочинца Младића. Али рачунају да баш зато и треба да буду на списку за исплате на Академијином шалтеру, јер они кажу Србима истину. Истину са Запада. Зато су поруке које стижу из САНУ, сем ретких изузетака, саобразне операцијама хибридног рата који се против Срба отворено води четврт века.
Живимо у колонијалној демократији и јасно је да су „најумније српске главе“ схватиле како се ваља понашати. Њихова „мудрост“ се своди на вештину корисности. „Реше“ шта им тражи „српска елита“, па онда за себе и своје потомке. Зато, наравно, антисрпској академији и њеном проалбанском лобисти-председнику не прети никаква опасност, јер они су у овако постављеном систему – на правом месту. Буџети неће шкрипати.
Да, ипак, не претерујемо у поједностављивању, није ни Академија ђаволова пећина. Није све помрачено. Говоримо о истакнутој појавности, која се одржава као симбол распознавања. То никад није проблем оних који гледају него увек оних на које се таква слика неупитно односи. Нису академици САНУ искључени из јавности.
И срећом, не може се за четврт века избацити кроз прозор све што је уношено век и по. Не може „издајничка“ памет др Костића (како српски народ одређује председников однос) поништити Јосифа Панчића, Јована Ристића, Стојана Новаковића, Јована Цвијића, Слободана Јовановића, Александра Белића и толико озбиљних српских мужева. „Издајници“ су за ад хок употребе, мудрост Академије за дуга времена. И накупило се тога. Има и тежину и специфичну тежину за векове. Једино што Академија постаје страно тело у српском друштву. Др Костић би могао бити запамћен једино по томе.

[/restrict]

2 коментара

  1. Tоплица

    Под појмом академик увек смо подразумевали старијег господина, врхунског научника и ствараоца у некој области, активног у интересу одређеног друштва или, ако је дело толико значајно, целог Света. Академик је просто аристократа науке у једном друштву, онакав како га види философ Бердяев на пример; пожртвован у помагању своме племену, просветитељ који се личним способностима испео на светлост знања, а онда своје моћи искористио да помаже племену у истом “просвећивању”.
    Ако се овоме општем, принесе наше дугогодишње стање, онда јасно увиђамо да своју академију ми заправо немамо. Имамо скупину људи који су се понаособ у нечему истицали, али њихова активност не да није у корист друштва, него је ненамерно и намерно штетна. Коме оваква “академија” треба осим љутим непријатељима ? Док окупација траје, деловати не можемо. Ипак, да ли можемо серијом оваквих написа да довољно разголитимо ствари ?! Зашто смо оволико контузовани, инертни, неосетљиви на зла ?

    15
  2. За време мојих млађих година зграда у Кнез Михајловој 35 била је свето место. Ми, обични људи, знали смо да тамо седе најумније главе Српства, доспели тамо својим великим заслугама на пољу уметности и науке, а са обавезом да раде за добробит своје земље. Иначе, ту им не би ни било места.У тој згради су се одржавали квалитетни концерти, изложбе, а ја сам, из унутрашњости, ту улазила као у храм. Онда је САНУ, некако, постао као невидљив и нечујан. У преломним догађсјима у Србији, изостајао је њихов глас. Питала сам се, зашто се не оглашавају, зашто и не покушавају да утичу на догађања? Где су њихови гласови најумнијих људи у земљи? Биле су ту и неке афере са избором председника САНУ; пролазне, мислила сам.
    Захваљујући аутору текста, јасно ми је на каквом је клизавом путу, већ годинама, САНУ, до ових догађања која јој – ни избором председника, ни програмском оријентацијом, ни одсуством храбрости чланова, чак радом супротним ономе чему је требало да служе, равнодушношћу, личним прагматизмом, препуштањем стихији идиотског либерализма, ни пуштањем недостојних у чланство – не служи на част. АНУ, без С – али шта то њих брига?!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *