Зоран Чалија Чарли, академски сликар – Портрет српског „клерофашисте“

Осуђују ме јер сам се усудио да мислим. Оспоравају ме јер сам се одважио да говорим о ономе што видим, каже наш саговорник, академски сликар који је протеклих дана био изложен својеврсном медијском „линчу” неистомишљеника 

Тешком политизацијом уметности невладин сектор (НВО) успео је да разори културу, која представља „нервни систем“ Србије. Уметници морају да зауставе ту агресивну „аждају“, а то значи да осим за слободу стваралаштва, уметници морају да се изборе и за слободу јавне критике, каже академски сликар Зоран Чалија Чарли, након што је после коментара о ситуацији на ликовној сцени Србије у ТВ емисији „Правац“, у којој је гостовао заједно с Николом Кусовцем, вербално нападнут од неистомишљеника из другосрбијанских редова.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању срочный займ займ под залог птс екатеринбургзайм онлайн на карту маэстрозайм по всей россии

2 коментара

  1. Avatar

    Kolega koji kritikom smatra paušalno ocenjivanje radova kolega koje nije ni pogledao, a još manje razumeo, stavljao ih u pogrešan kontekst, ne znajući ni ko ih je radio, niti na kojoj su izložbi bili izloženi, teško da se može kvalifikovati da bilo šta kritikuje i da o bilo čemu misli jer nije se udostojio da se informiše o onome o čemu misli da misli i da kritikuje je jadan pokušaj diskredivanja drugih i proizvođenja sebe u žrtvu nekih tamo “drugosrbijanaca” koji ni ne postoje u okviru matičnog udruženja, koje naziva NVO aktivistima! Sve to je bruka za samog kolegu koji treba da se izvine za gluposti koje je izrekao. Žao mi ga je jer je pogrešio a ne vidi svoju grešku, a uz to se pravi da je mnogo pametan, a nije!

  2. Avatar

    Импресивна биографија једног човека! Слобода говора? Па она нам је, као, загарантована, а – није. А ми, обични људи и масовни потрошачи културе, тек, не бисмо имали права ни да зуцнемо! Е, па ја се усуђујем! Живимо у свету отуђеном од природе, људи чак; окружени машинама које управљају нашим животима, свакојаким отпадом; вештачком, виртуелном… где су пластичне кесе постале доминантни симбол наше цивилизације. Живимо, дакле, у свету чуда, далеко од било чега, донедавно, лепог, што је изнедрило, дакако, свој уметнички израз, естетику ружног, перформансе и инсталације – занимљива дела, у смислу – шта све човеку може да падне на памет, и веома ограниченог трајања.
    Уважавам слободу уметничког изражавања и не улазим у оцену квалитете многих презентованих уметничких дела. Ипак, морам се запитати: зашто се дела, о којима тек стручњак треба да нам објасни шта у њима треба да видимо, фаворизују, док се “нормална” дела не могу више видети? А аутори таквих дела се омаловажавају, скрајнути? Шта има лоше у наративном? У пејзажу, мртвој природи… оном што у нама, док гледамо дело, побуђује лепе емоције? Па пожелимо да нам такво неко дело буде на оку, стално, уместо кљакавих, ружних обогаљених сподоба и караконџула, које, да, такође изазивају емоције, али лоше. Шта је лоше у томе што је рекао, мислим Реноар, да “…слика треба да буде лепа, да, лепа”, да нам улепша дан. Човечја душа је жељна лепоте: на слици, скулптури, филму. Упркос жељи, окружен је – ружним; пуцњавом, лешевима, крвљу. насиљем Зар нам није доста тога у стварном животу? Шта представља шут изложен као експонат? Млатилице за муве? Гомила старих униформи? Црвоточне старе греде? Конзерва са изметом уметника? Хоће да достигну Салвадора Далија? Неће моћи; он је један и непоновљив! Да ли је неко однео својој кући гомилу костију заједно са све уметницом која седи на њеном врху и трља кост о кост, бескрајно (са Бијенала у Венецији) да му украси дневну собу? Црном бојом премазано платно, на почасном месту у Метрополитен музеју?Какве глупости! Није, ваљда, једино мерило у уметности то да се неко први сетио? Можда ове егзибиције представљају нешто у свету уметника, али – да ли уметници стварају само за уметнике-истомишљенике? Бројан народ који је стварни конзумент културе, треба да буде убеђен да ништа не разуме, да му само треба објашњавати… па ће све ружно почети да претпоставља лепом. У име чега?Да ли је у сликарству све већ речено, па сад треба прећи на шокантно и ружно? Није!
    Зато, Чарлију, као искреном и ретко храбром човеку, али од истинског формата, скидам капу. Неко, ипак, треба да проговори “Цар је го!”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *