Зоран Чалија Чарли, академски сликар – Портрет српског „клерофашисте“

Осуђују ме јер сам се усудио да мислим. Оспоравају ме јер сам се одважио да говорим о ономе што видим, каже наш саговорник, академски сликар који је протеклих дана био изложен својеврсном медијском „линчу” неистомишљеника 

Тешком политизацијом уметности невладин сектор (НВО) успео је да разори културу, која представља „нервни систем“ Србије. Уметници морају да зауставе ту агресивну „аждају“, а то значи да осим за слободу стваралаштва, уметници морају да се изборе и за слободу јавне критике, каже академски сликар Зоран Чалија Чарли, након што је после коментара о ситуацији на ликовној сцени Србије у ТВ емисији „Правац“, у којој је гостовао заједно с Николом Кусовцем, вербално нападнут од неистомишљеника из другосрбијанских редова.

[restrict]

Усудили сте се да јавно укажете како дела неких модерних уметника у виду инсталација и перформанса нису уметност. Зашто један академски сликар, професор и педагог, или било који други познавалац уметности то не сме да каже?
Осуђују ме јер сам се усудио да мислим. Оспоравају ме јер сам се одважио да говорим о ономе што видим. Крајем Другог светског рата у Америци је Ален Далс осмислио стратегију терористичког уништавања Русије и других словенских земаља која је подразумевала да се уложе силна материјална средства да би се узастопне генерације младих приклониле лажним вредностима, лишиле самосвести која произлази из историјског и културног наслеђа, да би се ослабиле, да би им се промениле основне вредности у животу, да би у свему подржавали култ секса, насиља, садизма, издајства, свега неприродног, те научили да „пљују“ по људима који самостално мисле, да се смеју часним људима, вери, да их маргинализују и представљају као архаизам. Недавно смо Никола Кусовац и ја гостовали у емисији „Правац“ (ТВ Пинк) где смо коментарисали неколико баш таквих примера „уметничких радова“ (перформанса и инсталација), као очигледне примере покушаја да се за уметност прогласи оно што није уметност. Коментарисали смо дела, не спомињући ауторе. Недуго затим, веома оркестрирано од стране НВО, појединих чланова управе УЛУС-а и медија под контролом невладиног сектора, уследили су напади на Николу и мене, оптужујући нас да таргетирамо уметнике које нисмо ни споменули у емисији. Интересантно је да нико није бранио „дело“, нити је покушавао да објасни шта је „уметник“ хтео да каже, већ су кмечали о сопственој угрожености, прогласили се жртвама нашег напада, и при томе су нападали нас, претили нам разним судовима и искључењем из УЛУС-а. Значи, чим неко почне да размишља независно, својом главом и каже: „Цар је го!“, чим препозна њихове намере и о њима обавести јавност, дружина другосрбијанаца, инструментализована од материјално моћног невладиног сектора, одмах устаје у контранапад. Очигледан доказ је серија чланака објављених у листу „Данас“ у којима ме оптужују да сам клерофашиста и агресивац, позивајући се на мој контраперформанс из 2008. године у галерији „Контекст“. Била је то тада моја реакција на политичку провокацију коју су у овом изложбеном простору, само месец дана пред проглашење независности Косова, уз помоћ Центра за културну деконтаминацију и Центра за културу „Стари град“ организовали косовски уметници. Највећи експонат на изложби је била слика Адема Јашарија и Елвиса Прислија као хероја 20. века. У галерију сам донео један камен, којим сам посетиоце желео да подсетим на непрестано каменовање манастира и српске деце на Косову и Метохији, и одмах сам обележен као клерофашиста. И то ме до данас прати.
Покушаји таквих провокација нису ретки, али државне институције на њих не реагују?
То је питање за људе који у тим институцијама примају плате. Кад је не тако давно Арион Аслани испред Павиљона „Цвијете Зузорић“ извршио велику нужду, у знак протеста што је бивши председник УЛУС-а Мирослав Лазовић предложио да Драгица Николић буде почасни члан УЛУС-а јер је донирала УЛУС-у 35.000 евра, медији НВО су тај чин подржали као уметничко дело. Градска комунална полиција кажњава власнике паса ако изврше нужду на јавним површинама. Аслани је извршио нужду у цвећњаку испред споменика Цвијети Зузорић, и за то није санкционисан. Недавно је на насилан начин била затворена изложба карикатура у Галерији „Стара капетанија“ у Земуну. Повод је била карикатура „Кењкавац“, где је била приказана беба са сатаром у глави. Маскирани младићи упали су унутра и поцепали читаву изложбу. Реакција тадашњег министра културе Владана Вукосављевића била је да осуђује вандалски чин цепања изложбе, али у исто време да позива уметнике и кустосе галерија да на одговоран начин врше селекцију радова. Одмах су уследиле оркестриране осуде и тужбе против њега, позивајући се на слободу стваралаштва. То се управо дешава зато што су у Министарству културе и установама културе остали у администрацији исти људи, плаћени од НВО. За време Милошевића у једном тренутку је забрањен рад Сороша у СР Југославији. Тада је на целој последњој страни „Политике“ изашао плаћени оглас, који је потписала секретарица Фондације Сорош у Београду, у коме је буквално запретила да ће, ако се забрана не повуче, бити јавно објављен списак свих које Сорош плаћа на разне начине – стипендије, школовања деце у иностранству, пројекти, до сталних хонорара. Забрана је повучена врло брзо после тога. Министри и директори се мењају, али су због сопствене администрације немоћни да ишта промене. Сада смо тренутно сведоци дешавања у Музеју савремене уметности, где је в.д. директор Виктор Киш нападан зато што покушава да у Музеј уведе кафе, као у свим галеријама у свету. Он је завршио Ликовну академију. Његов највећи грех је што искрено покушава да нешто учини за Музеј. Ранији в.д. директор је био по вољи НВО, иако је човек завршио Природноматематички факултет, и није се мешао у свој посао. Напомињем да су данас и он и многи други из овог сектора, саветници у систему власти у Србији.

Последњих неколико деценија у Србији је веома присутна та замена теза о „таргету“ и жртви. Шта се тиме постиже?
Врли нови свет интензивно ради на урушавању постојећег вредносног система заснованог на позитивном искуству човечанства од постанка света до данас, и устоличењу неког новог у коме треба да нестану националне, аутохтоне културе. Њих треба да замени нека општа у којој ће свако „дело“ бити проглашавано за уметност, без обзира да ли је аутор талентован или није. Заправо, ради се о убиству ауторитета у свим друштвеним областима, на начин да сваки паметан, образован и надарен човек буде изложен исмевању и организованој спрдњи, јер га је тако најлакше дисквалификовати. Зато имамо ситуацију да научници и уметници који су доказани и заслужни својим делом не могу да постану академици САНУ као врхунске државне институције, или се као умни и културни људи једноставно сами повлаче пред тим примитивним вербалним насилницима. Овде је заиста актуелна Андрићева мисао да је „дошло време да паметан заћути, будала проговори, а фукара се окористи“.
Такозвани „сукоб генерација“ постао је више него очигледан. Откуд толика нетрпељивост младих људи према свему што је означено као национална култура?
Сукоб генерација постоји откад је света и века. Међутим, ово што се сада дешава превазилази границе задовољавајућег менталног здравља. Био сам пренеражен када сам чуо како млада вајарка у току изложбе вајара Ратка Вулановића каже: „Ко је тај Ратко Вулановић, мора да је неки маторац чији трагови смрде на смрт?“ Као професор, донекле разумем потребу за превазилажењем ауторитета, али се очигледно много радило на томе да се уништи сваки ауторитет. Гебелс је рекао: „Дајте ми словенско дете, и за двадесет година направићу од њега највећег нацисту!“ Ми смо (да ли случајно?) већ двадесет година без националног музеја, годинама без Октобарског салона (уместо највеће националне изложбе доводе нам смеће са Запада, једном су буквално део садржаја изложбе после затварања бацили у контејнер, а деца су у оквиру обавезне наставе била довођена на такве изложбе), уништено нам је школство разним реформама. Па добро смо и живи! НВО огромним новцем све су то одомаћиле у Србији још од 90-их година прошлога века. Њихови „официри“ данас још интензивније него тада убацују у нашу културу, у наше здравство, образовање, новинарство и политику своју разарајућу клицу аутошовинизма. Тако су после силних година постали осми путник у овом оболелом организму од државе, и удружени делују потпуно деструктивно на здрав разум младих, на интелигенцију, на цео систем. Уопште није случајно што нам с билборда постављених по целом граду поручују „Прошлост је мртва“. Тако се уништавају национална култура и њени корени, а у крајњем и цео један народ. 
Некада je у готово свим новинама постојала рубрика – Ликовна критика. Зашто је, чини се одједном, нестала?
Наравно да то није случајно и наравно да то није одлука уредника културе у медијима. То је урађено с намером да се затре свака могућност јавне критике, а ономе ко се евентуално усуди да проговори о нечијем „делу“ поручи да је фашиста. Другим речима, данас не постоји цензура слободе уметности, него постоји цензура мишљења и јавне критике. Под маском савремене уметности, неког перформанса или инсталације, потура се нека политичка идеја. Ево, баш сада читам оцену неког типа за кога никада чуо нисам, а који каже: „Никола Кусовац се не разуме у савремену уметност.“ То је тотални апсурд, ето шта изговара један потпуни анонимус. Али најстрашније од свега тога је да ми од свих галерија у Београду више немамо ни једну једину где можете да видите нормалну изложбу, нормалну слику или скулптуру. Данас је погрдна реч бити „традиционалиста“ (бити сликар, графичар, вајар), једнако као што је погрдна реч бити родољуб. НВО се спрдају с таквим речима, као и са речју уметност. Ови „модерни“ уметници су често продавци магле, али нису безазлени. 
Ко, према вашем мишљењу, стоји иза таквог концепта културе?
Јасно је да ту није реч о појединцу него о дугорочном, организованом и потпуно осмишљеном плану да нам се наметне култура која није део наше традиције, нити у нашем националном духу има неко утемељење. С друге стране, очигледно је да нам тај концепт натурају већ поменуте НВО и ЛГБТ организације а све под плаштом демократије и европских стандарда. Замислите кад за Округлим столом где се разговара о Октобарском салону неки Џони Рацковић који вози скејт каже Ђорђу Кадијевићу – „Ти, маторо пувало, шта радиш овде, губи се одавде?!“ Напросто да човек зазебе од увођења тих Гебелсових метода у све поре нашега живота. Значи, уместо да се људи у УЛУС-у баве ликовношћу, они се баве неким ко лиже излоге или мучи керове, што нема везе с уметношћу. Сматрам да јавност треба да се одреди према томе, и отуда мој бунт. Ко је укинуо награде публике и зашто? Коме смета мишљење јавности? Нама покушавају да одсеку корење и наметну нам оно што није у традицији нашег духа ни у традицији ликовности. Једном је један монах рекао: „Џаба они покушавају да нам одсеку корење. Ми смо наопак народ, тако да је наше корење горе на небу.“

Опасан поредак Нисам ни против перформанса, ни против концептуалне уметности. Испробао сам се и у томе. Наиме, моја инсталација „Хришћанска посланица“, коју сам поставио у време бомбардовања, и данас се налази у Музеју Југославије (бивши Музеј 25. мај). Инсталација представља томахавк који удара у васкршње јаје постављено на послужавнику на коме пише „Христос васкрсе 41, 44, 99“ а испод тога се налазила славска погача и натпис „Опрости им Боже, не знају шта чине“. Концепт је објашњавао да је Београд једини град који је у једном веку чак три пута бомбардован на Васкрс, а да то ничим као народ нисмо заслужили.

У ТВ емисији која је испраћена овим поменутим негодовањем говорили сте само о делима, не и о именима. Јесу ли се њихови аутори сами препознали?
У уметности се дело увек претпостављало уметнику. И дело говори само по себи. Сада, нажалост, немамо ни дело, па чак ни уметника, него кураторе и тумаче магле. Ако имате доброг куратора, онда ће он објаснити шта сте ви заправо хтели да кажете својим делом. Али смисао јесте на глобалном нивоу да се обезвреде и уметник и његово дело, да се обезвреди појединац и његово мишљење. Тиме се постиже привид да је уметност доступна свима и да свако може да буде уметник јер је уметност ништа. Творци новог светског поретка граде систем који треба да влада целим светом и дају огромна средства за еутаназију уметности и афирмацију ништавила. Они обилато плаћају кураторе и медије који човечанству намећу безличје као пут у „црну рупу“. Дело само по себи је опипљиво и постојано. Уметник који не верује у постојаност свога дела не верује ни у сопствену уметност. Зато уопште није необичан тај напад на критику која је била сасвим добронамерна и испољавала бригу за сопствену професију, бригу за ликовну уметност и културу наше нације. Верујем у оно што радим и не дозвољавам никоме да то скрнави. Нестрпљиво чекам да створим одговарајући број дела да могу да направим изложбу и чујем шта људи мисле о мом стваралаштву, а они доводе полицију да чува њихова дела од нечијег мишљења. С друге стране, уметност је одредница која формира свест, супер его човека и свесни смо да обележава цивилизацију у којој живимо. Дакле, врли нови свет убија уметност, али ја сам упркос томе оптимиста, јер као што је говорио покојни Лукијан, слика увек нађе ко ће је присвојити и гледати. За перформанс Арсланија не знам – сумњам да би неко волео да га држи у кући и да га гледа?

Ко је Чарли, „српски клерофашиста“ Пуних 15 година волонтирао је у Дому за незбринуту децу, основао дечје позориште, од 2002. носио божићне пакетиће за децу по Косову, које је сам прикупљао. Од 1988. до данас у свом атељеу бави се ликовном педагогијом за децу и омладину, организовао је 18 аукција слика за обнову манастира на КиМ, од 1991. до 1999. радио у избегличким камповима с децом прогнаних из бивших република СФРЈ захваћених ратом. Имао је неколико десетина самосталних изложби у Србији и иностранству, неколико стотина групних изложби, режирао 17 позоришних представа, извео стотинак професионалних сценографија, био председник Управног одбора УЛУС-а.

[/restrict] срочный займ займ под залог птс екатеринбургзайм онлайн на карту маэстрозайм по всей россии