Зашто сам скептик?

Да ли оптужујући појединца, односно индивидуу за стање своје болести епидемиологија постаје дубоко прожета моралним негативним ставом према адресатима своје поруке?

Највећа препрека здравог разума свакој правнообавезујућој вакцинацији јесте природа односа који постоји у здравственој делатности. Однос пацијента и здравственог особља је увек и изнад свега био и остао однос поверења. Као што се не исповедамо код свештеника који исприча наше грехе пред целом парохијом, или не ангажујемо адвоката који изнесе стање нашег случаја противној страни у спору, тако се не лечимо код лекара коме не верујемо. Да ли је могуће створити и одржавати однос поверења под претњом казнене принуде? Одговор се сам намеће: нити једна савест се није ослободила на силу, каже у наставку разговора за „Печат“ Бранислав Ристивојевић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Новом Саду, такође и шеф Катедре за кривично право и декан овог факултета.

Значи, питање поверења одређује ваш однос према правно обавезујућој вакцинацији?
Да. Уколико су намере власти у кампањи вакцинације честите и најбоље (страх ме и да помислим нешто друго!), тада је основни разлог који узрокује недовољно поверење становништва према овој здравственој мери мањкава или непостојећа кампања здравствене комуникације с грађанима. Наиме, у структури грађана налази се врло мало екстремних заговорника вакцинације који ће увек и под сваким околностима заврнути рукав, и једнако тако мало екстремних противника сваке вакцинације. Највећи део становништва спада у категорију коју озбиљна наука назива, како смо већ рекли, скептици. То су људи у потпуности свесни цивилизацијског искорака који изум вакцинације представља на пољу народног (и њиховог сопственог) здравља. С друге стране, они су исто тако свесни да ниједан изум није савршен, да има своје мањкавости, да свака нова технологија има своје „дечје болести“ и, на крају, да може да се злоупотреби. Узмимо нпр. технологију атомске фисије: она нам је дала и атомску енергију, али и атомску бомбу. Можда најбољи пример је нова CRISPR технологија, односно технологија тзв. генетских маказа. Она ће нам у будућности омогућити да се генетским инжењерингом лечимо, можда и од већине болести, али истовремено и да наручујемо потомство (тзв. дизајниране супербебе) с тачно одређеним карактеристикама (ова технологија има потенцијал да буде нешто најопасније што нам се десило од изума точка јер стварање друштва по Хакслијевом моделу чини сасвим могућим).[restrict] Која струја има превагу кад се овакве теме разматрају и кад се обликује јавно мњење?
Највећи део су поменути скептици. У питању је обичан свет, умерених животних и вредносних ставова, свет који нема проблем с вакцинацијом већ конкретно одређеном вакцином. Када је у питању тачно одређена вакцина и њен садржај, квалитет и безбедност, ови људи имају тачно одређена питања (нпр. зашто се у једној истој вакцини када се она производи за тржиште Трећег света као конзерванс користи тиомерсал, а кад се производи за западно тржиште – не), недоумице, сумње, нејасноће, стрепње итд. Нити овој нашој нити било којој другој власти на овом свету приликом комуникације са скептицима, а понављам то је највећи део народа, не треба казна, довољни су одговори. Али не било који одговори већ одговори на питања која су они поставили. Ако се према овим људима постави потцењивачки, као да су глупи, и комуницира се с њима путем одговора на питања која они нису поставили, добиће се још дубља сумња и скепса. Ако се према њима постави надмено, с позиције силе, и комуницира казном, реакција која се добија није прихватање вакцине већ управо супротно – одбијање, јер казна уништава поверење и развија сумњу која прераста у оправдани отпор.
Сада, када би требало све снаге усредсредити на успостављање тог срушеног поверења једном широком кампањом разумне, одмерене и сталожене здравствене, а не казнене комуникације с грађанима, она се прескаче и поново се покушава на брзину решити проблем обољења које ће, сада је то сасвим извесно, постати наш трајни сапутник.
Апел против обавезне вакцинације који сте потписали тврди да епидемије нису само здравствени феномен?
Разумна епидемиологија, лишена бурних емоција и ерупција вашарске речитости, врло добро зна да је свака епидемија, а нарочито она нових и непознатих болести, у првом реду политички, затим друштвени и привредни, па тек онда здравствени феномен. Наше здравствене власти у свом незнању губе из вида (или намерно занемарују) једну врло важну и елементарну поставку изворне епидемиологије. Наиме, епидемиологија је створена почетком 19. века као нагло набујала мешавина медицине, статистике као природне науке (она је грана математике) и различитих друштвених наука. Изворна епидемиологија је тако равноправно оперисала колико са социјалним, толико и с природним чиниоцима ризика настајања болести. Стога је своје мере и механизме развила као сложена устројства која и с друштвеног и с биолошког становишта објашњавају појаву и кретање болести, али и делују на њу. Оваква изградња епидемиологије последично се развила у различите мере социјалне, здравствене, привредне или развојне политике државе усмерене ка сузбијању или спречавању болести. Половином 20. века долази до нагле промене у епидемиологији. Главни узроци смрти више нису биле заразне већ незаразне, тзв. непреносиве болести. У тој мери су и постојећи обрасци епидемиологије захтевали иновирање. Она је морала да средиште своје пажње усмери с друштва – кроз које се преносила заразна болест с једног човека на другог – на појединца, јер надмоћне болести више нису прелазне, односно заразне. Тако је изградила нове обрасце поимања болести који су нагласак стављали на тзв. личне чиниоце ризика који су били довођени у везу с понашањем појединца, а не с класичним друштвеним или биолошким чиниоцима болести. Тако су тзв. друштвена и тзв. молекуларна епидемиологија уступиле место тзв. епидемиологији индивидуалног ризика, а поступак у којем је до тога дошло је због искључивости и жустрине у начину изношења ставова у науци назван епидемиолошки ратови. Епидемиологија индивидуалног ризика, која је постала надмоћни облик епидемиологије како су непреносиве болести постале учесталије од преносивих, лакше је истрпела молекуларну епидемиологију у свом присуству зато што обе стављају нагласак у објашњењу настајања болести на индивидуалне чиниоце исте.
А шта ако у том лудилу, по речима Шекспировог Полонија, има методе?
Дозвољавам могућност да у Србији ипак није у питању незнање већ је прави узрок ове званичне поједностављене епидемиологије тај што је признавање друштвених чинилаца болести одувек пратило са собом као последицу скупе мере социјалне, здравствене, радне, привредне и уопште развојне политике једног друштва. У њиховом присуству решења фармаколошке индустрије (лекови и вакцине) по природи ствари падају у други план. Један упрошћен и сведен наратив појаве болести који је у сржи епидемиологије индивидуалног ризика („твој начин живота води ковиду, ко ти је крив што идеш у кафану, тржни центар, на зимовање, не вежбаш, не храниш се здраво…“) или молекуларне биологије („твоји гени стварају склоност ка ковиду, ко ти је крив што си се родио склон кардиоваскуларним обољењима, тромбози, гојазности…“) онемогућава расправу о широким друштвено-политичким и економским факторима ризика оболевања. Као таква, савремена српска епидемиологија је веома подобна за злоупотребу од стране оних којима није у интересу да се у друштву било шта мења, али им је истовремено у интересу да се продају лекови или вакцине. Што једноставније објашњење болести, то се мање ресурса улаже у опхођење с њом и мање има потребе за променом друштвеног устројства у коме живимо а које, чинећи нас неједнаким, у ствари јесте прави фактор објашњења болести. Овако изграђена епидемиологија оптужујући појединца, односно индивидуу за стање своје болести је дубоко прожета једним моралним негативним ставом према адресатима поруке. Она тако ствара нове парије у друштву: пушаче, алкохоломане, оне који се упуштају у незаштићен полни однос, возаче који нису везани, мотоциклисте који не носе кациге, физички неактивне, гојазне, весељаке и бећаре и уопште речено све друге који су начином живота „сумњиви“. У ове сумњиве личности српске власти, сврставајући се у епидемиолошким ратовима на једну страну и прихватајући безрезервно њене морализирајуће аргументе, убрајају сад једну нову врсту парија у српском друштву – невакцинисане – пренебрегавајући да су обрасци епидемиологије индивидуалног ризика створени за непреносиве болести, а не заразне као што је ковид-19! Ономе коме ово није јасно постављам реторичко питање: како је могуће да у САД данас нема туберкулозе, једнако као и у Европи, али тамо никад није аплицирана BCG вакцина?
Формирана је, дакле, идеологија „кривице невакцинисаних“.
Занимљиво је да у тој новој и изопаченој српској епидемиологији индивидуалног ризика невакцинисани нису криви само за своју болест. Кривицу невакцинисаних она уздиже на једну нову моралну раван: одједном су криви и за туђе болести, као да је невакцинисан човек аутоматски болестан и заразан! Међутим, таква морална порука, која осуђује једне људе за последице и стање у животу других људи, у ствари је далеко од класичне етике. Стварајући правило по којем неким људима (невакцинисаним) може да се ускрати могућност да одлуче шта ће радити са својим телом зато што је то наводно „у општем интересу“, креирана је једна крајње утилитаристичка биоетика у српској политици јавног здравља. Она ће по природи ствари доћи у сукоб с обичном људском етиком, што се да видети у веома жустрој јавној расправи око обавезне вакцинације која не јењава. Тако је бивши министар просвете својевремено поручио невакцинисаним ђацима да неће моћи у школу, а њиховим родитељима да ће им одузимати децу. Српски председник је пре неколико дана онима који „неће вакцину“ поручио да поштено кажу „да неће ни кревет“ у болници. Филозофија као наука којој припада појам етике је овај обрачун одавно предвидела. Фуко је као кључни проблем ове распре препознао опасност дискриминације оних који нису у стању да испуне високе захтеве које обрасци те утилитаристичке биоетике постављају за равноправан положај у друштву. У овом случају то је попуњен вакцинациони картон. Ко га нема, мање је човек.[/restrict]