ЗАМЈАТИНОВО ПРОРОЧАНСТВО

Најава Међународне светске авио-транспортне асоцијације (ИАТА) да убрзано ради на развоју дигиталног ковид-пасоша без којег се неће моћи летети авионом, као и најава појединих влада да неће дозволити улазак у своју земљу лицима која немају потврду да су вакцинисана против короне, поново су актуелизовале питање људских слобода и тежњи одређених друштвених структура да те слободе ограниче

Сопштењу ИАТА, ковид-пасош ће садржати информације о тестирању и вакцинисању путника, што ће све морати да буде испраћено одговарајућим сертификатима лабораторија, путничких агенција и државних органа. „Тестирање је први кључ за омогућавање међународног путовања без карантинских мера. Други кључ је глобална информациона инфраструктура потребна за сигурно управљање, дељење и верификацију података тестирања који се подударају са идентитетима путника у складу са захтевима граничних контрола“, изјавио је недавно извршни директор ИАТА Александр де Жинијак. Овакву најаву је поздравила неколицина великих авио-компанија међу којима и аустралијски „Квантас“, који већ саопштио да ради на промени својих услова путовања како би увели могућност да не одобре летове лицима која немају ковид-пасош.[restrict] Идеја о увођењу ковид-пасоша, као доказа да лице суштински није преносилац вируса корона, појавила се убрзо након проглашења пандемије када су поједине владе изашле с предлогом да би као меру сузбијања ширења вируса корона требало увести одређене сертификате који би омогућавали несметана путовања само њиховим имаоцима. Међутим, такву идеју пољуљала је тада Светска здравствена организација, износећи став да „не постоји научно утемељење да људи који су се опоравили од ковида 19 и поседују антитела, самим тим да су заштићени од поновне инфекције“. Тежњу о увођењу ковид-пасоша поново је подгрејала појава вакцина, које су већ почеле да се примењују на људима у првим недељама децембра. С тим у вези, симптоматичан је и став СЗО, која је, иако не заговара увођење ковид-пасоша и „не препоручује пасоше о имунизацији, као и потврду о тестирању, као меру спречавања ширења вируса преко граница“, још у октобру ове године потписала меморандум о сарадњи с Естонијом у циљу развоја сертификата о вакцинацији, тзв. „паметне жуте карте“.
На све то се надовезао и кинески председник Си Ђинпинг својом идејом изнетом на недавном онлајн-форуму Групе 20, чији је номинални домаћин била Саудијска Арабија, када је позвао лидере најмоћнијих земаља света да „морају даље ускладити политике и стандарде и успоставити ’брзе стазе’ како би олакшали уредан проток људи“, тако што ће бити успостављен „глобални механизам“ контроле путем кју-ар кодова. Не улазећи детаљније у сам концепт како би ти кодови у пракси заиста функционисали, Си је напоменуо како би се ти „кодови могли користити за препознавање здравствених уверења заснованих на резултатима теста нуклеинске киселине“, тј. на резултатима ДНК анализа.
ГЛОБАЛНИ ПАНОПТИКУМ Дакле, очигледно је да увелико постоје одређени напори у правцу припремања инфраструктуре за увођење обавезе поседовања ковид-пасоша, а самим тим и посредно обавезе вакцинације, што може представљати епохални ударац на досадашњи концепт људских слобода и права на живот, слободу кретања, слободног избора методе лечења, права на поверљивост здравственог стања и свих других права, загарантованих како уставима и законима суверених држава, тако и бројним међународним конвенцијама и споразумима.
Овакве најаве постепене „дигитализације“ човечанства и стварања једног глобалног електронског села, узбуркале су духове прошлости и подсетиле на слике постапокалиптичних друштава описаних у футуристичким романима из 20. века. Тако изгледа да вирус корона може послужити као катализатор и изванредан повод за промену до сада постојећих образаца људског понашања на глобалном нивоу. На тај начин, вирус о којем се још мало зна, по признању многих релевантних светских епидемиолога, може допринети остварењу исконских историјских тежњи свих представника „тајних коридора моћи“, о тоталној контроли друштва и социјалном инжењерингу, какав није виђен у људској историји. Оно о чему је у 17. веку писао Џереми Бентам, британски филозоф и утемељивач школе „утилитаризма“, описујући институцију затвореног типа, под именом „Паноптикум“, у којој су затвореници, захваљујући сферичној архитектури грађевине, изложени константом надзору чувара, може постати стварност у једном корона, електронском и дигиталном свету.
„МИ“ – ВИЗИЈА НАШЕГ СВЕТА Такав свет је, поред стваралачког опуса филозофа какви су Бентам или Мишел Фуко, виђен и у делима популарне књижевности 20. века. Ерик Артур Блер, познатији под псеудонимом Џорџ Орвел, вероватно је најпопуларнији писац дистопијских романа чије дело „1984“ данас многи узимају не за футуристички роман већ за најаву, односно протокол по којем ће се одигравати будућност пред нама. Посебно ако се има у виду да Ерик Артур Блер није био само писац него је и на неразјашњен начин био повезан с Тависток институтом за људске односе и Фабијанским друштвом, те њиховим доктринама о манипулацији свешћу, Орвелове дистопије добијају знатно другачију конотацију.
Иако многи мисле да је Орвел родоначелник дистопије као књижевног правца, једно од првих књижевних дела којим је описано тоталитарно друштво био је роман „Ми“, руског писца Јевгенија Замјатина, из 1920. године. Замјатин је читавог живота био бунтовник и противник, парадоксално, и „беле“ и „црвене“ Русије. Током студија се прикључио бољшевицима и учествовао у револуцији 1905. Говорећи о себи и револуцији, Замјатин је овако описао тај тренутак: „Било је то 1906. године. Револуција још није постала законита супруга, која љубоморно чува свој законити монопол на љубав. Револуција је била млада љубавница ватрених очију – и ја сам био заљубљен у револуцију.“ Врло брзо након Октобарске револуције 1917. бива разочаран у њу и њене тековине, те пише своје капитално дело, роман „Ми“, због којег сва његова дела бивају забрањена, а он 1931. напушта СССР и умире у Паризу. Значај романа „Ми“ је у томе што је још 1920. године предосетио у ком правцу се креће људско друштво посебно апострофирајући улогу технике у обликовању друштва и пре свега ограничавању људских слобода.
То је уједно и основна нит његовог романа, у којем главни јунак, безлични човек, идентификационог броја Д-503, у белешкама на почетку књижевног дела, описујући стање како своје, тако и стање свести друштва о којем живи, записује „покушаћу да забележим оно што видим, што мислим – тачније, што ми мислимо (баш тако: ми и нека то ’Ми’ буде наслов свих мојих белешки)“. Лишен било какве индивидуалности и способности да слободно мисли и дела, Д-503 представља идеалног становника Јединствене Светске Државе чији је мото: „Само безличан члан заједнице је добар члан заједнице“, и која своју целокупну моћ црпи из ригидних социјалних образаца установљених после велике глобалне катастрофе, односно „двестагодишњег рата“. Замјатин је свог главног јунака, Д-503, сместио у стаклени град без зидова, односно у „село у каменом облику“, како је то називао Освалд Шпенглер, у којем не постоји никаква приватност, јер је архитектура града таква да сви људи, тј. бројеви, живе у једнособним, стакленим, прозирним „аудиторијумима“. Сви бројеви на тај начин могу да мотре једни на друге, али су уједно и спречени да међусобно комуницирају као „комшије“, односно присиљени су да константно одржавају „социјалну дистанцу“.
Сви међуљудски односи су шаблонизирани и механички устројени, почевши од колективних шетњи у тачно одређено време које подсећају на војничке маршеве „у симетричним редовима, по четворо, ударајући одушевљено такт“, па све до емотивних веза које су претворене у технички процес којим диригује „Сексуални биро“ одређујући „садржај полних хормона у крви и израђујући одговарајућу Таблицу сексуалних дана“. Математика је уздигнута на ниво божанства и целокупно друштво је претворено у математичке операције које треба да допринесу изградњи својеврсног свемирског брода „Интеграла“, чија је мисија описана у јединим новинама, Државним новинама, да путем њега, бројеви „благотворном јарму разума потчине непозната бића која насељавају друге планете – која су можда још у дивљем стању слободе“ и која „ако не схвате да им Ми (бројеви) носимо математички беспрекорну срећу, обавеза бројева је да их приморају да буду срећни“.
Заточен у царству нужне среће, главни протагониста својим „металним и математички прецизним мислима“ не проналази одговоре и не „налази излаза из дивљег честара логике“. Посебно га мучи питање ко је он и природа корена ирационалног броја -1. Одгонетање природе корена из -1 представља и главни ток целог романа, који као река понорница повремено избија на површину и обасјава остале токове радње. Чињеница да тај број „није могуће попунити смислом, да се учини безопасним, зато што је изван рација“ у броју Д-503 изазива страх и бес. Тако се број Д-503 суочавајући се с ирационалним суочава с питањем слободе и људског достојанства у једном математички прорачунатим, до стерилности савршеним логичким друштвом, које зарад привида мира и хармоније људско друштво претвара у заједницу без људи.
ОСТАТИ ЧОВЕК Роман „Ми“ представља визионарску слику друштва ка којем се креће човечанство, с тим што треба бити свестан да и у роману, и у свету већина људи пристаје на један такав свет. Они у томе не виде крај човека као слободног бића, већ пристају да „ланцима буду приковани за срећу“, све више престајући да буду људи а све више постајући бројеви. Стога је актуелна пандемија короне и сваки аспект који њу прати, укључујући и ковид-пасош, само етапа у стварању глобалног дистопијског друштва које ће сваку ненормалност претворити у нормалност. А као уточиште и мера опстанка у таквом друштву могу послужити речи Беле Хамваша: „Ужасавајући се да будем мудрац или јунак или светац, моје су претензије веће. Желим да будем нормалан човек.“[/restrict]