У виру медијско- -политичког лудила

Да ли је оно што је у Србији забележено као одговор и расположење после објављивања текста британског аналитичара Тимотија Леса ирационална југоносталгија или банална политичка манипулација?

Многи српски медији пренели су речи Тимотија Леса да је изгледно да ће нова (Бајденова) америчка администрација радити у прилог стварања „мултиeтничког eнтитeта који укључује шест држава“ на тзв. Западном Балкану. Он би био ускo пoвeзaн сa EУ а налазио би се „под вођством Београда“. Нека средства масовног информисања су наведене ставове британског (гео)политичког аналитичара пренела релативно неутрално, али и тада без сагледавања истинског контекста коме оне припадају. Друга су отишла много даље па су нас еуфорично бомбардовала порукама следећег типа: „Бајден ствара нову Југославију“ или „Србија ће доминирати Западним Балканом“. Свега тога у тексту британског аутора нема. Ради се о накарадним измишљотинама, али и оно о чему је Лес стварно писао, а што је код нас углавном маргинализовано, и те како је разлог за незадовољство. Додуше не онолико колико основано проузрокују наше медијско лудило и геополитички дефетизам.

ПОХВАЛЕ И ЗАМКЕ Тимоти Лес у свом аналитичком чланку „Under Biden, the US will push for a ‘EU-goslavia’“ (https://www.opendemocracy.net/en/can-europe-make-it/under-biden-the-us-will-push-for-a-eu-goslavia/) – објављеном на британском порталу са глобалним претензијама „openDemocracy“ – говори искључиво о потенцијалним економским интеграцијама балканских државних и квазидржавних ентитета који нису примљени у Европску унију. Нема ни помена било какве федералне или конфедералне заједнице већ се једино разрађује идеја тзв. „малог Шенгена“, као зоне привредног повезивања која би се као екстерни додатак надовезала на ЕУ.
Аутор очито полази од тога да та унија и убудуће неће бити спремна да у своје редове прими овдашње државе, те да то отвара додатни простор за јачање утицаја Русије и Кине, односно генерисање низа „криза“ од БиХ, преко Косова до Македоније, а које прете да угрозе регионалну геополитичку конструкцију коју је у прошлости створио Запад. Да се то не би догодило, Вашингтон ће проценити да му се исплати да се на нашим просторима поново ангажује у већој мери. Но без обзира на повезаност Бајденовог тима с Албанцима и тзв. Бошњацима и њихова очекивања да ће предстојећа америчка администрација поново кренути на Србе „ђоном“ – по исказаном мишљењу британског аналитичара – то се неће десити. Мада, одмах да то напоменем, ту се крије опасна замка а препознаје и скривени „ђон“, али о томе ћемо касније.
Србија је, наглашава Лес, економски и политички ојачала. Консолидовала се на начин који подразумева превазилажење општег хаоса који је (уз страну „помоћ“) настао после петог октобра а имао је за циљ да нас паралише. Београд има снажну власт коју је тешко угрозити. Без обзира на све проблеме Србија се брже развија од свог окружења. Успешно се геополитички поставила тако да избегавајући конфронтацију са Западом развија стратешко партнерство с Русијом и Кином. Да скратим, наша земља је по његовом мишљењу поново најснажнија у окружењу. У таквим околностима већи притисак на њу био би контрапродуктиван за Запад. Само би нас гурнуо још више у наручје његових конкурената и самим тиме појачао њихов утицај на Балкану.

[restrict]

ПЛУСЕВИ ЗА ИНТЕГРАЦИЈЕ Бивши британски дипломата полази од тога да ће Бела кућа све то разумети, те да ће наступити софистицирано. То би по њему значило да ће Бајден прихватити Трампов концепт креирања западнобалканске економске зоне са средиштем у Београду. Уз финансијски ефекат за све њене чланице, то би имало и позитивну националну димензију. Срби живе у делу Србије под јурисдикцијом наше власти, као и у њеној јужној сецесионистичкој покрајини коју контролише НАТО са својим албанским пуленима. Декларисани Срби чине трећину становништва БиХ (пре свега РС) и Црне Горе (а ту су и они који су тамо у већој или мањој мери свесни српског порекла, али се декларишу као Црногорци). Нисмо безначајна мањина у Северној (Вардарској) Македонији.
Албанци су настањени не само у својој матичној држави већ и на српском, привремено окупираном Косову и Метохији, у Македонији, Црној Гори, али и на југу Централне Србије. Муслимани нашег порекла (тзв. Бошњаци) живе у значајном броју на северу Црне Горе и једном делу западне Србије а не само у БиХ. Присутни су и у Северној Македонији, чије словенско становништво је пак једино на Западном Балкану (ЗБ) које је углавном ограничено на матичну земљу (не бавим се сада њиховом судбином у Пиринској и Егејској Македонији које се данас не третирају као део ЗБ).
Из свега тога види се колико је слободно кретање становништва, без постојања граничних контрола – али и његова свестрана интеракција којој доприноси потпуније повезивање држава и ентитета региона – битан фактор осећања националног јединства чак и када су народи и даље формално подељени у више земаља. По проблемима у вези с брегзитом закључујемо колико је, актуелне паралеле ради, Ирцима битно да се не успостављају чврсте границе између британске Северне Ирске и независне Републике Ирске. Логично је да је онда за Србе, Албанце и тзв. Бошњаке такође и те како важно да међе код нас постану неприметне.

ОФАНЗИВНИ ПРИСТУП Када све речено укрстимо, могу да кажем да се донекле и слажем с моделом економских интеграција нашег региона и уклањања граничних баријера као што је случај у шенгенском кругу ЕУ. То би нам свима користило. Али то што нешто свима користи не значи да нека друга варијанта за некога понаособ није боља и то много боља. Уз то се поставља и питање компензације. У једном или другом случају или да би један модел био приоритет а не други. Наравно, калкулација се не ограничава само на добитке већ мора да обухвати и ризике, потенцијалне жртве. Бићу конкретнији.
После Бајденове победе и конкурентске силе Америци, које генерално или у некој сфери претпостављају да ће бити додатно угрожене, активираће се. И то брзо а озбиљно. Сигурно неће седети скрштених руку. Поготово то важи за Русију која се надала детанту у случају друге Трампове победе, а сада насупрот томе очекује кулминацију напетости са САД. Москва не намерава да се повлачи, па ни да само брани садашње позиције. Чак и врло умерени стручњаци за међународне односе, какав је Сергеј Караганов, предлажу офанзиви приступ Русије (https://globalaffairs.ru/articles/nastuplenie-v-vojne-idej/). Он би се кретао у распону од глобалног нуђења и заступања идејне алтернативе неолибералном јарму који оптерећује многе земље, до класичних војнополитичких одговора на притиске западних центара моћи. Шта су, с правом наглашава Караганов, спрам Хитлера и Наполеона које су Руси победили, данашњи евроатлантски Пигмеји који јој прете?
Гледано из тог угла, можда и Србија треба да се енергично окрене сарадњи с Москвом и другим силама које се спремају да на потенцијални Бајденов искорак у прошлост (ка недавној епохи отвореног америчког интернационализма) одговоре скидањем рукавица и снажним контрамерама. Ако онима у нашем окружењу који скоро ништа нису имали а после пада Берлинског зида су – уз помоћ Запада који је тада „жарио и палио“ – штошта стекли отимајући српске земље, прекрајајући наш идентитет и присвајајући имовину која нама припада, одговара очување евроатлантских тековина, са нама то сигурно није случај. За нас је погодно да се ти паклени плодови на Балкану али и шире – сасуше, односно да нескривено почнемо да се боримо за српске државне, а не балканске економске интеграције.
Наш национални простор је, противно праву и правди, силом раскомадан од стране самозваних глобалних господара који су се, без обзира на све лажи о демократији и људским правима, понашали као нацисти током Другог светског рата. Зашто бисмо се ми с тим тек тако помирили? Друга страна медаље је цена коју бисмо ради свеобухватног наметања новог стања можда морали да платимо. Од демографије па до економије. Нисам ирационалан па да се правим да она не постоји. Да ли би све ишло релативно лако или не би, то не знамо. Зато и само зато има смисла да разматрамо и зихерашку опцију о којој нам прича Лес, а начелно је и блиска актуелним ставовима официјелног Београда. Но да ли је зихерашка логика стварно у складу са зихерашком формом о којој се говори у тексту енглеског аналитичара? Одмах да кажем – није! Ради се само о зихерашкој маски за нешто што је много горе. То је захтев да Срби капитулирају.

НАКАРАДНА КАЛКУЛАЦИЈА Не слажем се с тезом да је реализација пројекта балканског „мини Шенгена“ посебно важна само за Србе. Колико то користи нама, толико иде у прилог и другим народима региона. Чак можда и више њима. Стога, смешно је од нас тражити да дајемо неке особене уступке због предложених интеграција. Чак и енглески аналитичар чијим текстом се бавимо, а за кога сматрам да је раније био добронамеран према Србима, помиње нашу жртву за коју мислим да је више него непримерена. Ради се о идеји да Србија прихвати косовску сецесију, тј. призна Косово као наводно независну државу, како би Албанци пристали на балкански „Шенген план“.
Нама би, као, представљало компензацију то што би Београд постао центар те, назовимо је, Западне Балканије (циничан је назив ЕУ-гославија јер у тој економској заједници Словени би чинили тек око 60 посто становништва за разлику од Југославије где су представљали око 85 одсто популације, а муслимана разних националности било би скоро 50 процената док их је и пред крај СФРЈ било мање од 20 одсто). То ни најмање не стоји. Ради се о бесмислици. Београд у зони налик некадашњој Европској економској заједници са неким елементима ЕУ (али мање повезаној од Уније) – која функционише по принципу консензуса – не би имао било какав управљачки капацитет.
То што би био средиште економске заједнице имало би неки значај у домену престижа, али не и битније последице у практичној сфери. Не би се нпр. Албанија или Црна Гора подредиле вољи Београда, а тим пре се не би прикључиле Србији. Зар онда није дрско и поменути косовску капитулацију као монету којом бисмо ми платили економске интеграције од којих би и други имали корист? Ево нас опет код зихерашког приступа. Он по дефиницији подразумева да неко иде на мањи али релативно сигуран успех који подразумева минимум ризика, уместо да се одлучи за већи циљ уз опасности које он носи.
Овде се нама – гле парадокса – нуди мало уз велику жртву, а то се искривљено представља као по нас повољна варијанта. Као да се помишља да смо малоумни, па да то не схватамо. А пошто ствари ипак разумемо, ако Србија буде гурана у ћошак – односно буде угрожена Република Српска, а од Београда се буде изнуђивало прихватање косовске сецесије – остаје нам једино да се радикално окренемо од Запада и боримо свим средствима. У том случају крајње рационално гледано за нас не постоји други пут. Игнорисање тога било би у домену велеиздаје! Већина Срба то добро разуме!

ПРОМЕЊЕНЕ ОКОЛНОСТИ Надам се да западни фактори нису изгубили потпуно осећај за геополитику па да то не препознају. Као и то да би највећи добитник од читаве понуђене конструкције за Балкан била Европска унија. Самим тиме да је на њој и њеном – како се очекује после Бајденовог устоличења наново афирмисаном – прекоокеанском пријатељу, да нешто дају ради успостављања „малог Шенгена“. Брисел не би био више оптерећен захтевима да се шири, око којих постоје озбиљне поделе унутар ЕУ. С друге стране, Унија би консолидовала зону свог економског и политичког утицаја и у сопственом, и у интересу САД, како га види Бајден са сарадницима. И то није све. Пошто је балканска зона интеграција замишљена као прилепак ЕУ, то би био и почетак њене тихе вишезонске трансформације, о чему постоје планови, али се због потенцијалних отпора о њима мало говори.
На мала врата, без већих отпора у самој ЕУ, отпочела би њихова тиха реализација и тиме би били олакшани потоњи већи кораци. Што се тиче држава Западног Балкана и Косова које је протекторат УН – окренимо се поново њима – ту би Брисел без њиховог пуноправног чланства добио оно што је до сада тек с њим ишло. Примера ради, хармонизацију спољне и унутрашње политике, ако не у заокруженом виду (јер Србија као услов за улазак у зону интеграција о којој причамо како год било морала би да захтева изузеће у сфери већ дефинисаних сопствених односа с Москвом и Пекингом), онда знатно потпунију него што је то сада случај.
Лес суштину реченог и не крије већ и сам на неки начин каже да би кључни добитници од балканских интеграција били ЕУ и САД. Био би ограничен утицај незападних сила у нашем региону а ЕУ би се решила унутрашњег и спољњег притиска да настави с политиком ширења, који и те како утиче на њен кредибилитет. Ако је већ тако, откуд то да се онда од Србије очекује да плаћа цех за много већу туђу корист? Напротив, нама западне силе морају да изађу у сусрет да ми сада пристанемо на „мини Шенген“. Једна ствар је шта смо о њему говорили јуче, када је на власти био Трамп, који се залагао за глобалну реафирмацију суверенизма и националних вредности. Друге околности су данас, када се спремају да коло поведу екстремни неолиберали, који су нам у прошлости већ нанели много зла.

РЕАЛНИ КОМПРОМИС Чињеница је да бисмо имали економску и националну корист од стварања западнобалканске економске зоне надовезане на ЕУ, али бисмо се, ако се сложимо са „мини Шенгеном“ по бриселском рецепту, одрекли даљег развоја односа с Русијом и Кином (али као што рекох, неприхватљиво је да се садашњи њихов ниво смањује). Уз то бисмо омогућили и да се стабилизује геополитичка архитектура Балкана коју је Запад створио током последње деценије прошлог века када је у глобалним размерама доминирао. Мало ли је?
Да бисмо на то пристали, логично је да нам се понуди компензација, а не да се она бесрамно од нас тражи. Та надокнада би морала да обухвате враћање Републици Српској свих надлежности које су јој отете, односно реафирмацију изворних дејтонских принципа. Ако Босна и Херцеговина опстаје, онда она мора да буде онаква каквом је замишљена: конфедерација два ентитета. Када се ради о Косову и Метохији, ту се подразумева статусно неутралан приступ уз оснивање Заједнице српских општина (с посебним статусом њеног северног дела који би искључивао било какво оперативно присуство Приштине а укључивао пуне везе са остатком Србије).
За нас би КиМ био део Србије, Албанци би наставили да живе у уверењу да је независно, а без обзира на опречне позиције, трговали бисмо и на друге начине плодоносно функционисали. Ако се тако приступи стварима, не видим зашто би Србија априори била противна понуђеним интеграцијама. То важи и за друге народе региона ако им Брисел и Вашингтон коначно одлучно разјасне да више неће подржавати њихове експанзионистичке илузије. И уз то ако ЕУ одлучи да озбиљно финансијски подржи пројекат „мини Шенгена“ иза кога очито стоје Брисел и Вашингтон, ма колико се лукаво, ради наше јавности, тврдило да је то аутентична српска иницијатива. Сви знамо да није тако.

ПОДВЛАЧЕЊЕ ЛИНИЈЕ Када смо већ код манипулација, да ову анализу завршимо освртом на наше медије као што смо је и почели. Они су, папагајски а нападно, понављали испразну реченицу: „Србији се нуди да буде центар нове балканске заједнице.“ Уз то је рецитовано да би се она састојала од „шест држава“. Па хајде онда да се запитамо којих то шест држава? О томе су сви ћутали док су износили глупости. Ево их: Србија, Босна и Херцеговина, Северна Македонија, Албанија и Црна Гора. То је четири плус или пет минус држава. Јер БиХ је државна заједница два ентитета и три конститутивна народа. Мање је од федерације а нешто више од класичне конфедерације. Изворне државе али, како се соломонски каже, без спољног суверенитета, то су ентитети БиХ који су део овлашћења пренели на заједничке органе. То се олако превиђа. Али још горе од тога је то што без икакве реакције пролази третирање Косова као шесте државе региона.
Срамно је што је тако било код нас (Енглеска је нешто друго јер то је њена државна политика шта год ми о томе мислили). Ако није у питању наручена политичка превара, а надам се да није, онда се ради о неукости која поприма елементе лудила. О томе бисмо морали озбиљније да размислимо. Ако желимо да извучемо корист од било каквих ширих пројеката, прво морамо да рашчистимо ко смо и шта су нам приоритети. Без тога сваке интеграције ће само бити основ за наше даље пропадање, а не прилика да на било који начин напредујемо. Ко то до сада није схватио на основу болног југословенског искуства, озбиљна је опасност за друштво ако је у прилици да доноси одлуке од јавног значаја или макар утиче на тај процес! Још више су то они који разумеју ствари а спремни су упркос томе да раде против интереса свог народа!
Далеко нам биле макар и само економске интеграције ако се заснивају на нашем одрицању од сопствених интереса. Тако је и без тоталног националнодржавног нихилизма, што би представљало одрицање од Косова и Метохије, а камоли и с тим! То би било одраз оживљавање деструктивног титоизма у најгорем виду, што можда и имплицира отужан израз ЕУ-гославија! Ако је Југославија (и прва и друга) служила англосаксонским интересима на српску штету, то свакако не сме да ради независна Србија! Боље је да нас куде у Лондону и Вашингтону него да нас хвале по цену одрицања од себе. За њих смо били и остали „мали Руси“ којима тешко да желе ишта добро.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *