Свуда издаја и обмана

Зечевизија

Сенка аустријског барона Гизла и злогласног ултиматума Србији из 1914. не напушта ни други део документарног филма РТС-а о ратним збивањима 1999. године под интригантним насловом Куманово – преговори победника аутора Милоша Милића, а који садржи много више непознатих детаља него што је то био случај с првим делом, филмом Рамбује – српска прича, о коме смо писали у прошлом броју Печата

Прво, зашто интригантни наслов Куманово – преговори победника у другом делу документарног филма РТС-а о ратним збивањима 1999. године (аутор Милош Милић)? Зато што ово питање одмах повлачи друго: ко је у овом рату заиста био победник? НАТО, који се тако и понашао и који је у Куманово дошао да диктира капитулацију једној малој земљи, или Војска Југославије, која му, упркос покушајима копнене инвазије с територије Албаније, то није дозволила и дочекала прекид ватре у тренутку у коме се на територији СРЈ, после 78 дана агресије праћене бесомучном кампањом водећих светских медија, није налазио ниједан непријатељски војник. Разорена и привремено напуштена караула Кошаре, у врлетима Проклетија и херојске жртве њених бранилаца речито су опоменуле најмоћнију војну силу света; довели су у озбиљно питање сав њен кредибилитет.

Слободан Милошевић и Ричард Холбрук

Треба да окупирамо ту земљу На ова питања, као и зашто је овај рат уопште вођен, покушао је да одговори главни извршилац радова тада бесрамно милитаризоване америчке спољне политике Ричард Холбрук, у свом меморандуму Саветнику за националну безбедност САД од 20. априла 1999, са кога је у Вашингтону недавно скинут ембарго и који у прва три минута доноси Милићев филм. Није, дакле, циљ рата био да учини крај наводном насиљу над недужним албанским цивилима нити да спречи измишљену „хуманитарну катастрофу“. Тај папир не оставља ни најмању сумњу у погледу стварног карактера агресије о којој се, без икаквог зазора, каже: „Наш стварни циљ, званично или незванично, мора бити промена на челу Југославије. Инстинкт ми говори да је Милошевић готов, али се не може предвидети како и кад… Наш најважнији циљ треба да буде подстицање промене режима. Ако Београд не изнесе кредибилну преговарачку понуду, треба да појачамо бомбардовање док то не учини.“ Иако није навео шта за њега значи „кредибилна преговарачка понуда“ (а то је била безусловна капитулација, као и 1914, као и 1941, прим. Б. З.), Холбрук овим признаје да је директно одговоран за ратни злочин агресије на једну суверену земљу са циљем обарања њене легално изабране власти. Мало је докумената у историји међународних односа којим се овако простачки и дрско признаје такав злочин, што је свакако разлог за помно скривање овог документа у протеклих 20 година. Али се поставља и питање зашто је Вашингтон баш сада решио да га објави? Штавише, Холбрук у овом документу најављује још два злочина: насилну смрт Милошевића и инвазију Југославије. „Ја претпостављам да Милошевић неће преживети ове догађаје“, вели тамо Холбрук, „и да ће, овако или онако, не само пасти него и умрети као последица тога“ (управо тако се доцније и догодило, прим. Б. З.). У наставку Холбрук призива масивну копнену инвазију Србије: „Снаге НАТО-а ући ће као освајачка сила која ће онда остати окупациона. Ако нападну, неће моћи да се зауставе на Косову. Мораће да гоне српске снаге дубоко у остатак Србије и Црне Горе. А можда и до самог Београда… Ако се одлучимо за такву политику, сигурно ћемо победити. Али то би могло да значи озбиљне жртве. Да то представим помало мелодраматично – хоћемо ли имати Дејтон или Дан Д?“ Нема сумње да Холбрук овде заговара оружану интервенцију, дакле први рат на тлу Европе од Другог светског рата, уз употребу великих копнених снага и огромне жртве, нимало мелодраматично упоређујући ову инвазију са искрцавањем у Нормандији јуна 1944. са свим конотацијама које овај догађај има у историји света. Ко год да је одлучио да објави овај документ успео је да половини Европе подигне оно мало косе на глави. Тим пре што је актуелни председнички такмац Џо Бајден и сам тада заговарао исту ратну опцију: „Треба да одемо у Београд и да окупирамо ту земљу у јапанско-немачком стилу“, рекао је, мислећи под тиме да је Србија требало да буде окупирана као Немачка и Јапан после Другог светског рата. „И требало је да имамо јавна суђења да бисмо уклонили маску ове српске виктимизације како би људи у Србији знали шта се догађа. То је једина ствар која ће на крају успети“, рекао је Бајден у емисији Meet the Press на телевизији Ен-Би-Си, 9. маја 1999. године.

Марти Ахтисари

Мартијев брат Виктор У међувремену догодиле су се Кошаре и Паштрик. Срби су показали шта би донела америчка копнена инвазија у Европи и натерали Запад на ново размишљање. После првих месец дана рата било је јасно да нема ништа од масивне мелодраме у Холбруковом стилу. На сцени се појавио другачији актер, Клинтонов пријатељ Строб Талбот у улози новог посредника. То је следеће откриће емисије Куманово – преговори победника: за кључне играче у окончању агресије на СРЈ доведени су Финац Марти Ахтисари, искусни мешетар Pax Americana са високим рејтингом и – један Рус, коме је Америка одредила нарочиту улогу. Али сасвим наменски Рус Виктор Черномирдин, који је „пречуо“ изричите инструкције свог председника и радио све време у корист српске (и руске) штете, по дискретним али одлучним Клинтоновим захтевима. Загрливши Руса, по доласку у Београд 3. јуна 1999, Ахтисари је кратко изјавио: „Мој брат Виктор и ја донели смо најбољу понуду. Зато нема никаквих преговора.“ Заиста, на све вапаје Милошевића Черномирдин је одговарао кратко: „Или прихватите или не.“ Ахтисари је доцније записао: „Черномирдин је заиста лојално стајао иза мене. Нисам стварно могао пожелети бољег партнера.“ После тога је Милошевић устао и узбуђено запитао руског изасланика: „Како је могуће да сте нас овако изневерили?“ Кад му је додијало, Черномирдин је превукао шаком по глаткој површини стола и рекао: „Ако не потпишете, Београд ће бити сравњен са земљом – овако“ (гест је у емисији драматично поновио наводни очевидац, негдашњи директор Политике Антић). Невољу збиља представља чињеница на коју је одмах у почетку филма указао бивши министар Живадин Јовановић: „Врло мало је о свему овоме остало писаних трагова, ако их уопште и има.“ Тек, овим кобним призором завршени су преговори и сенка барона Гизла привремено је ишчезла с историјског обзорја.

Водећи руски генерал Леонид Ивашов, који је у авиону приликом доласка у Београд питао Черномирдина да ли се држи изричитог мандата који му је дао тадашњи председник Русије, да ли је видео депешу коју је Јељцин послао за време лета до Београда и да се није мало занео, па га је у жестокој расправи у авиону, која је уследила, отворено назвао издајником, тврди у емисији да је Черномирдин тако поступао јер су му Клинтон и његов потпредседник Гор обећали да ће подржати његову (Черномирдинову) кандидатуру за председника Русије. Генерал Ивашов такође износи како је Милошевићу после свега рекао: „Ако ово потпишете, заувек ћете се одрећи Косова, а бомбардовање ће престати тек кад Срби буду потпуно понижени, тј. кад се Србија нађе под управом НАТО-а.“ Исте вечери Ивашова је у хотелу посетио један његов пријатељ, високи официр ВЈ, с питањем може ли гарантовати да ће Русија стварно стати уз Србију? Генерал тврди да је тада казао: „Мислим да су удари фашистички чин, али о гаранцији, коју од мене тражите, ја не одлучујем.“

Како било, Милошевић се следећег јутра појавио „црн у лицу, као да је био у руднику месец дана“ (према речима његовог сарадника Зорана Анђелковића) и одобрио фамозни папир, тј. проследио одлуку Скупштини СРЈ. Срећом, кумановски војнотехнички споразум био је далеко од капитулације. (Што се Черномирдина тиче, он је, после овога, био прецртан. Јељцин се дефинитивно определио за Путина, који је пре истека исте године постао председник Русије.) Земљак барона Гизла Волфганг Петрич сада са задовољством пребацује лопту у туђе двориште: „Руси су одлучили рат.“ Мало морген. Тиме се само затворио круг издаје и обмане у коме није учествовала Русија него једна једина продана душа, која је, ако је веровати Ивашову, у једном несрећном тренутку хаоса, обманула и своју земљу и Србе. У томе је разлика између Черномирдина и барона Гизла, који нам никако не силази с памети.

Виктор Черномирдин

Ноћ агоније Овде ћемо стати (иако се у финалу поново јавља Гизлов пралик, овог пута у обличју енглеског генерала Мајка Џексона, који у Куманово доноси нови ултиматум, па ће наша хроника можда имати и трећи наставак; по количини епохалних чињеница то ваљда и заслужује). Ово ћемо завршити нечим другим: личном трагедијом Милошевића. Тог јутра које описује Анђелковић, Слоба је донео трагове црне ноћи у којој се ломио цео његов живот. И не само то. Овај пир судбине, у коме се пресецају и препознају универзални трагички архетипови које срећемо код Софокла, Шекспира – и гле, у Крлежиној Агонији! – означио је његов лични колапс и поновно рођење у Хагу. Али Милошевић не беше ни барон Ленбах ни Магбет ни Глостер (иако је било додирних тачака), него траг свих њих и још многих других, а напосе оне горостасне фигуре, која још чека свог Шекспира: руског цара Николаја Другог. Драматуршки гледано, ноћ у Београду после Ахтисарија и Черномирдина мора да је личила на цареву ноћ абдикације после Роздјанка и Шуљгина, након генерала Рузског и Алексејева, који су га, у помрчини Фебруарског метежа, буквално отерали с престола. У тој каламутњи сударили су се главни архетипови епохе. Зато није случајно да један од филмова о катастрофи Николаја, онај Елема Климова из 1975, носи наслов Агонија. Очајан и беспомоћан, издан и од својих и страних, нарочито од савезника којима је веровао, Николај је у свој дневник записао историјске речи: „Свуда издаја, кукавичлук и обмана“, које је његов узорни биограф Петар Мултатули ставио у наслов књиге о једном страшном добу. Кладим се у све да би Милошевић, да је водио дневник, записао нешто слично или бар оставио у аманет супрузи, која је од њега била вичнија вођењу записа. Не, Слоба није био ни Магбет, ни Ленбах, ни Николај (као што ни Мира није била ни налик Леди Магбет, Лаури ни Аликс Фјодорвној), али је несумњиво био трагички карактер, који је у једном историјском тренутку прогутао муку и бол свог народа.

За разлику од Николаја, у рату 1999. Милошевић је уз себе имао војску, цркву и народ. Србин се на муци познаје. Стога је имао снаге да се Левијатану супростави у Хагу, где су га допремили британски агенти, као што је перфидни Албион на оптуженичку клупу раније сместио руску царевину и православље. Да одбрани истину успео је Милошевић. Николај није. Али погледајмо где и како су се сплели конци историје. Шуљгина су док је једног сивог јутра 1944. разносио млеко по Сремским Карловцима шчепали агенти „Смерша“ и одвукли га незнано куд, па му се данас ни гроб не зна. Роздјанко, председник Думе и коловођа прве руске револуције, почива на Хаџипоповцу, у једној српској грађанској парцели, јер Руси ни мртвог нису хтели да га пусте међу своје. Из истог разлога сакрио се негдашњи шеф генералштаба армије Његовог императорског величанства, свемоћни генерал Михаил Васиљевич Алексејев у спокојну сенку војводе Мишића, у старој Алеји великана. Тамо је годинама почивао под криптонимом „војник Миша“ из страха од освете главном виновнику кукавичлука и обмане. Који је издао цара. А испред председничке палате у Београду, тамо где се Милошевић оног јутра појавио онако црн, уздиже се данас монументални споменик Николају Другом Романову, као што бојним орловима, на београдском Новом гробљу, већ скоро столеће доминира Његов споменик, који је обновио Путин. Историја броди чудним путевима, али увек има понешто да саопшти о нама самима.     

 

5 коментара

  1. Avatar

    Bozidar uvek britak i tacan, hvala Bozidare.

  2. Avatar
    Unutrašnji dijalog o Kosovu, glas naroda

    Perfektan članak.

    “Svuda izdaja, kukavičluk, obmana” kako je govorio car Nikolaj.” Gledano iz drugog ugla, karakteristike tog slogana ima i u domaćoj politici (Srbija medju najjačim na Balkanu na lak i prost način, albanizacijom i islamizacijom gubi i predaje teritoriju KiM). Zašto je to tako kada je Milošević uz sebe imao vojsku, policiju, crkvu, sve institucije i narod? Džabe veliki patriotizam ako je neadekvatna politika (kontraproduktivna) politika. Skoro cela Srbija bila uz Miloševića, naravno i ja, imao sam 10-15 adekvatnih (odličnih) parola na mitinzima (Baz povratka proteranih Srba na KiM – izgubljena bitka; Albanski separatizam i šovinizam – destabilizatorski faktor na Balkanu; Nezavisno Kosovo = Albanska muslimanska država;… i neke članke i predloge rešenja. Ali je to sve bio periveran odjek, čak i u zvaničnoj formi kada je kosovski lider Miroslav Šolević, ispred Mesne zajednice Kosovo Polje, predao pismo (predlog za rešenje, adekvatno, nije usmereno protiv nacionalnih interesa Albanaca u celini)) Plenumu CK SKJ u skupštini, na sednici o Kosovu (Pionirski park pun kosovskih Srba), kopiju pisma sam i ja dobio od Šolevića, nije mi pri ruci da ga citiram.

    SKORO NIŠTA po zahtevu kosovskih Srba na Plenumu CK SKJ nije prihvaćeno. Politika se odvijala u neizvesnom pravcu (ako sagledavamo objektivno), široka tema da naznačavam.
    Svi navodi su u sklopu teme jer je mnogodecenijskom neadekvatnom politikom Srbija radila protiv svojih nacionalnih interesa i pripremila teren da se ubaci SAD-Nato-EU za svoje geo-strateške ciljeve. U tom konekstu navešću Miloševićeve političke greške iako sam 100% podržavao Miloševića koji je imao najveće šanse da reši KiM):
    – – S.M. nije imao adekvtan medijski rat za KiM. Nije živeo na KiM da bi adekvatno prihvatio suštinsku problematiku i prave informacije O UZROCIMA. Oko sebe imao političke saradnike koji nisu sa KiM. Zašto je Vučić bio nekoliko godina Ministar za informacije o KiM – a ne srpske organizacije-Srbi iz pokrajine? Faktički dirigovan neadekvatan medijski rat iz Beograda;
    — Jedinstvo i sloga srpskog naroda bilo je formalističko u odnosu na proklamacije;
    — S.M. je trebao da se drži KiM dok se ne povrati srpstvo, povratak, bezbednost i sigurnost ugroženih Srba, bez uplitanja sa strane, i dobrosusednih odnosa;
    — Srpska pravoslavna crkva, vojska i srpska Dijaspora da imaju ramnopravan tretman sa državnim organima u pronalaženju rešenja za zaštitu srpskih nacionalnih interesa; … (nastavak)…

    1
    1
  3. Avatar
    Unutrašnji dijalog o Kosovu, glas naroda

    (nastavak)

    — Slobodan Milošević… je trebao da se orijentiše isključivo na rešenje KiM, otklanjanje separatističkog delovanja prvenstveno političkim sredstvima, i otklanjanje uzroka iseljavanja Srba i Crnogoraca (republičkim pravom, pošto zvanična politika SKJ nije davala nikakve rezultate (separatizam bujao, iseljavanje Srba intenzivirano). U tom kontekstu je trebao sa Srbima i Crnogorcima da napravi tajni plan za samoorganizovanje za samoodbranu od albanskih separatistada i šovinista, bez izazivanje sukoba i provokacija sa albancima (to je šira, posebna tema );
    — Da vodi politiku isključivo na principima PARITETA I RECIPROCITETA (recipročnih mera, da se uspostavlja ramnoteža u medjuetničkim odnosima: ramnoteža u natalitetu-demorafiji, u mešovitim brakovima, u medjuetničkim odnosima…) , po medjunarodnoj konvenciji Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima i medjuetničkim, medjudržavnim odnosima – Srbija je imala pravo da čuva svoj nacionalni identitet, teritorijalni integritet i suverenitet – jer je i Srbija potpisnik konvencija (o tome smo u školama učili)! Izrastao sam u separatističko okruženje i zato sam ubedjen u ono što pišem. Da skratim, da ne dužim! …

  4. Avatar
    Unutrašnji dijalog o Kosovu, glas naroda

    (Propušten dodatak na komentar)

    (Svuda izdaja, obmana, kukavičluk)
    PRIMER nametnutog Mini Šengena za promet ljudi, usluga, promet robe i kapitala izmedju Srbije, Makedonije, Albanije i Kosova, zvanično ugradjenog u Pravno obavezujuće sveobuhvatno rešenje preko Vašingtonskog sporazuma:
    – ZAŠTO Srbija nije primenila principe pariteta i reciprociteta (recipročne mere) ugradjene u sporazum: Ako Albanija, Kosovo pošalje 50 radnika u Srbiji isključivo na privremeni-terenski rad na tri meseca – da i Srbija u istom broju (50) pošalje srpske radnike na terenski rad u Albaniji, Kosovu? To bi bila garancija da se neće Albanci naseljavati u Srbiji. Istovremeno predstavljaće i pouku iz ranijeg perioda i Titovog vremena – kada su se Albanci slobodno zapošljavali i naseljavali po Srbiji – otvarali desetina hiljada trgovinskih radnji i lokala – a za to vreme ni jedan Srbin iz Srbije nije otišao u šiptariju na Kosovu da se zaposli, da otvori trgovinsku radnju-lokal, da živi? Isto i u Hrvatskoj, na desetine hiljada albanskih poslastičarnica, pekara, kafića… a nijedan hrvat nije otvorio lokale da živi na Kosovu? Isti dispariteti su i u mešovitim brakovima.
    ZAŠTO Republički zavod za statistiku ne daje tromesečne-polugodišnje statističke izveštaje o primenjivanju principa pariteta i reciprociteta u medjuetničkim odnosima? Da se na vreme uočavaju nepravilnosti i medjunacionalni problemi, a ne kada bude kasno (Kosovski primer)???!!!
    Takvi “jednosmerni Šengeni” stvaraju veliku štetu i probleme Srbiji (Kosovo), u medjunacionalnim i medjuetničkim odnosima, multikulturalnom društvu.
    Mini šengen je objektivno gledano nametnut da montira normalizaciju odnosa Srbije i Kosova preko prometa ljudi i usliga (za ulazak Kosova u UN). A ekonomske odnose izmedju Srb-Mkd-AL-Kosova reguliše CEFTA SPORAZUM koji je i dalje na snazi.

  5. Avatar
    Arsenije Jovanović

    Hvala, Zeko, briljantno!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *