Свуда издаја и обмана

Зечевизија

Сенка аустријског барона Гизла и злогласног ултиматума Србији из 1914. не напушта ни други део документарног филма РТС-а о ратним збивањима 1999. године под интригантним насловом Куманово – преговори победника аутора Милоша Милића, а који садржи много више непознатих детаља него што је то био случај с првим делом, филмом Рамбује – српска прича, о коме смо писали у прошлом броју Печата

Прво, зашто интригантни наслов Куманово – преговори победника у другом делу документарног филма РТС-а о ратним збивањима 1999. године (аутор Милош Милић)? Зато што ово питање одмах повлачи друго: ко је у овом рату заиста био победник? НАТО, који се тако и понашао и који је у Куманово дошао да диктира капитулацију једној малој земљи, или Војска Југославије, која му, упркос покушајима копнене инвазије с територије Албаније, то није дозволила и дочекала прекид ватре у тренутку у коме се на територији СРЈ, после 78 дана агресије праћене бесомучном кампањом водећих светских медија, није налазио ниједан непријатељски војник. Разорена и привремено напуштена караула Кошаре, у врлетима Проклетија и херојске жртве њених бранилаца речито су опоменуле најмоћнију војну силу света; довели су у озбиљно питање сав њен кредибилитет.

Треба да окупирамо ту земљу На ова питања, као и зашто је овај рат уопште вођен, покушао је да одговори главни извршилац радова тада бесрамно милитаризоване америчке спољне политике Ричард Холбрук, у свом меморандуму Саветнику за националну безбедност САД од 20. априла 1999, са кога је у Вашингтону недавно скинут ембарго и који у прва три минута доноси Милићев филм. Није, дакле, циљ рата био да учини крај наводном насиљу над недужним албанским цивилима нити да спречи измишљену „хуманитарну катастрофу“. Тај папир не оставља ни најмању сумњу у погледу стварног карактера агресије о којој се, без икаквог зазора, каже: „Наш стварни циљ, званично или незванично, мора бити промена на челу Југославије. Инстинкт ми говори да је Милошевић готов, али се не може предвидети како и кад… Наш најважнији циљ треба да буде подстицање промене режима. Ако Београд не изнесе кредибилну преговарачку понуду, треба да појачамо бомбардовање док то не учини.“ Иако није навео шта за њега значи „кредибилна преговарачка понуда“ (а то је била безусловна капитулација, као и 1914, као и 1941, прим. Б. З.), Холбрук овим признаје да је директно одговоран за ратни злочин агресије на једну суверену земљу са циљем обарања њене легално изабране власти. Мало је докумената у историји међународних односа којим се овако простачки и дрско признаје такав злочин, што је свакако разлог за помно скривање овог документа у протеклих 20 година. Али се поставља и питање зашто је Вашингтон баш сада решио да га објави? Штавише, Холбрук у овом документу најављује још два злочина: насилну смрт Милошевића и инвазију Југославије. „Ја претпостављам да Милошевић неће преживети ове догађаје“, вели тамо Холбрук, „и да ће, овако или онако, не само пасти него и умрети као последица тога“ (управо тако се доцније и догодило, прим. Б. З.). У наставку Холбрук призива масивну копнену инвазију Србије: „Снаге НАТО-а ући ће као освајачка сила која ће онда остати окупациона. Ако нападну, неће моћи да се зауставе на Косову. Мораће да гоне српске снаге дубоко у остатак Србије и Црне Горе. А можда и до самог Београда… Ако се одлучимо за такву политику, сигурно ћемо победити. Али то би могло да значи озбиљне жртве. Да то представим помало мелодраматично – хоћемо ли имати Дејтон или Дан Д?“ Нема сумње да Холбрук овде заговара оружану интервенцију, дакле први рат на тлу Европе од Другог светског рата, уз употребу великих копнених снага и огромне жртве, нимало мелодраматично упоређујући ову инвазију са искрцавањем у Нормандији јуна 1944. са свим конотацијама које овај догађај има у историји света. Ко год да је одлучио да објави овај документ успео је да половини Европе подигне оно мало косе на глави. Тим пре што је актуелни председнички такмац Џо Бајден и сам тада заговарао исту ратну опцију: „Треба да одемо у Београд и да окупирамо ту земљу у јапанско-немачком стилу“, рекао је, мислећи под тиме да је Србија требало да буде окупирана као Немачка и Јапан после Другог светског рата. „И требало је да имамо јавна суђења да бисмо уклонили маску ове српске виктимизације како би људи у Србији знали шта се догађа. То је једина ствар која ће на крају успети“, рекао је Бајден у емисији Meet the Press на телевизији Ен-Би-Си, 9. маја 1999. године.

Мартијев брат Виктор У међувремену догодиле су се Кошаре и Паштрик. Срби су показали шта би донела америчка копнена инвазија у Европи и натерали Запад на ново размишљање. После првих месец дана рата било је јасно да нема ништа од масивне мелодраме у Холбруковом стилу. На сцени се појавио другачији актер, Клинтонов пријатељ Строб Талбот у улози новог посредника. То је следеће откриће емисије Куманово – преговори победника: за кључне играче у окончању агресије на СРЈ доведени су Финац Марти Ахтисари, искусни мешетар Pax Americana са високим рејтингом и – један Рус, коме је Америка одредила нарочиту улогу. Али сасвим наменски Рус Виктор Черномирдин, који је „пречуо“ изричите инструкције свог председника и радио све време у корист српске (и руске) штете, по дискретним али одлучним Клинтоновим захтевима. Загрливши Руса, по доласку у Београд 3. јуна 1999, Ахтисари је кратко изјавио: „Мој брат Виктор и ја донели смо најбољу понуду. Зато нема никаквих преговора.“ Заиста, на све вапаје Милошевића Черномирдин је одговарао кратко: „Или прихватите или не.“ Ахтисари је доцније записао: „Черномирдин је заиста лојално стајао иза мене. Нисам стварно могао пожелети бољег партнера.“ После тога је Милошевић устао и узбуђено запитао руског изасланика: „Како је могуће да сте нас овако изневерили?“ Кад му је додијало, Черномирдин је превукао шаком по глаткој површини стола и рекао: „Ако не потпишете, Београд ће бити сравњен са земљом – овако“ (гест је у емисији драматично поновио наводни очевидац, негдашњи директор Политике Антић). Невољу збиља представља чињеница на коју је одмах у почетку филма указао бивши министар Живадин Јовановић: „Врло мало је о свему овоме остало писаних трагова, ако их уопште и има.“ Тек, овим кобним призором завршени су преговори и сенка барона Гизла привремено је ишчезла с историјског обзорја.

Водећи руски генерал Леонид Ивашов, који је у авиону приликом доласка у Београд питао Черномирдина да ли се држи изричитог мандата који му је дао тадашњи председник Русије, да ли је видео депешу коју је Јељцин послао за време лета до Београда и да се није мало занео, па га је у жестокој расправи у авиону, која је уследила, отворено назвао издајником, тврди у емисији да је Черномирдин тако поступао јер су му Клинтон и његов потпредседник Гор обећали да ће подржати његову (Черномирдинову) кандидатуру за председника Русије. Генерал Ивашов такође износи како је Милошевићу после свега рекао: „Ако ово потпишете, заувек ћете се одрећи Косова, а бомбардовање ће престати тек кад Срби буду потпуно понижени, тј. кад се Србија нађе под управом НАТО-а.“ Исте вечери Ивашова је у хотелу посетио један његов пријатељ, високи официр ВЈ, с питањем може ли гарантовати да ће Русија стварно стати уз Србију? Генерал тврди да је тада казао: „Мислим да су удари фашистички чин, али о гаранцији, коју од мене тражите, ја не одлучујем.“

Како било, Милошевић се следећег јутра појавио „црн у лицу, као да је био у руднику месец дана“ (према речима његовог сарадника Зорана Анђелковића) и одобрио фамозни папир, тј. проследио одлуку Скупштини СРЈ. Срећом, кумановски војнотехнички споразум био је далеко од капитулације. (Што се Черномирдина тиче, он је, после овога, био прецртан. Јељцин се дефинитивно определио за Путина, који је пре истека исте године постао председник Русије.) Земљак барона Гизла Волфганг Петрич сада са задовољством пребацује лопту у туђе двориште: „Руси су одлучили рат.“ Мало морген. Тиме се само затворио круг издаје и обмане у коме није учествовала Русија него једна једина продана душа, која је, ако је веровати Ивашову, у једном несрећном тренутку хаоса, обманула и своју земљу и Србе. У томе је разлика између Черномирдина и барона Гизла, који нам никако не силази с памети.

Ноћ агоније Овде ћемо стати (иако се у финалу поново јавља Гизлов пралик, овог пута у обличју енглеског генерала Мајка Џексона, који у Куманово доноси нови ултиматум, па ће наша хроника можда имати и трећи наставак; по количини епохалних чињеница то ваљда и заслужује). Ово ћемо завршити нечим другим: личном трагедијом Милошевића. Тог јутра које описује Анђелковић, Слоба је донео трагове црне ноћи у којој се ломио цео његов живот. И не само то. Овај пир судбине, у коме се пресецају и препознају универзални трагички архетипови које срећемо код Софокла, Шекспира – и гле, у Крлежиној Агонији! – означио је његов лични колапс и поновно рођење у Хагу. Али Милошевић не беше ни барон Ленбах ни Магбет ни Глостер (иако је било додирних тачака), него траг свих њих и још многих других, а напосе оне горостасне фигуре, која још чека свог Шекспира: руског цара Николаја Другог. Драматуршки гледано, ноћ у Београду после Ахтисарија и Черномирдина мора да је личила на цареву ноћ абдикације после Роздјанка и Шуљгина, након генерала Рузског и Алексејева, који су га, у помрчини Фебруарског метежа, буквално отерали с престола. У тој каламутњи сударили су се главни архетипови епохе. Зато није случајно да један од филмова о катастрофи Николаја, онај Елема Климова из 1975, носи наслов Агонија. Очајан и беспомоћан, издан и од својих и страних, нарочито од савезника којима је веровао, Николај је у свој дневник записао историјске речи: „Свуда издаја, кукавичлук и обмана“, које је његов узорни биограф Петар Мултатули ставио у наслов књиге о једном страшном добу. Кладим се у све да би Милошевић, да је водио дневник, записао нешто слично или бар оставио у аманет супрузи, која је од њега била вичнија вођењу записа. Не, Слоба није био ни Магбет, ни Ленбах, ни Николај (као што ни Мира није била ни налик Леди Магбет, Лаури ни Аликс Фјодорвној), али је несумњиво био трагички карактер, који је у једном историјском тренутку прогутао муку и бол свог народа.

За разлику од Николаја, у рату 1999. Милошевић је уз себе имао војску, цркву и народ. Србин се на муци познаје. Стога је имао снаге да се Левијатану супростави у Хагу, где су га допремили британски агенти, као што је перфидни Албион на оптуженичку клупу раније сместио руску царевину и православље. Да одбрани истину успео је Милошевић. Николај није. Али погледајмо где и како су се сплели конци историје. Шуљгина су док је једног сивог јутра 1944. разносио млеко по Сремским Карловцима шчепали агенти „Смерша“ и одвукли га незнано куд, па му се данас ни гроб не зна. Роздјанко, председник Думе и коловођа прве руске револуције, почива на Хаџипоповцу, у једној српској грађанској парцели, јер Руси ни мртвог нису хтели да га пусте међу своје. Из истог разлога сакрио се негдашњи шеф генералштаба армије Његовог императорског величанства, свемоћни генерал Михаил Васиљевич Алексејев у спокојну сенку војводе Мишића, у старој Алеји великана. Тамо је годинама почивао под криптонимом „војник Миша“ из страха од освете главном виновнику кукавичлука и обмане. Који је издао цара. А испред председничке палате у Београду, тамо где се Милошевић оног јутра појавио онако црн, уздиже се данас монументални споменик Николају Другом Романову, као што бојним орловима, на београдском Новом гробљу, већ скоро столеће доминира Његов споменик, који је обновио Путин. Историја броди чудним путевима, али увек има понешто да саопшти о нама самима.