Суморни пејзаж новије српске уметности

Шта је минула година донела свету ликовне уметности (1)

Мучионица квазиуметника Драгана Илића

Дословно све што се догађа на авангардној страни наше ликовне сцене није оригинално и основе има у инфериорном преузимању западних појава, а на Западу је, када је реч о традицији и култури, одавно почело у историји невиђено самокастрирање

Hедавно нисам могао да одговорим на позив моје уреднице у Печату, не увиђајући шта би то било посебно за ликовну уметност у доба короне. Осим што су изложбе смањене по учесталости, све друго је наизглед остало исто. Постепено се, међутим, барем када је наша сцена у питању, формирала друга слика. Током последње две године на њој је испливао сав фецес на површину, како ћемо видети у овом чланку не само литерарно већ и буквално. Постмодерна уметност је дубоко забраздила у отуђење и нељудскост, што основе има још у модерни, када је зачет цео пандемонијум садашње уметности шока, досетке, вулгарности, неукуса, ружноће и мање или више прикривеног сатанизма. Кренимо по том суморном пејзажу новије српске уметности, по тим злоћудним појавама које никакви знаци нормалности на другој страни сцене не могу да потру. Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

 

3 коментара

  1. Avatar

    Хоће ли се, једном, међу стручњацима, наћи неко ко здраворазумски неће подржати остварења “уметника” кији нам, и буквално, фекалије потурају као уметност? Ко, заправо, жели да нам уништи осећај за лепо, упорним сервирањем до бола глупим одвратностима сваке врсте? У име чега се “уметници” и њихови спонзори копирају западне узоре који су објашњиви само с аспекта психопатологије? Зар и Ермитаж? Лувр? – те ризнице највећих људских унетничких достигнућа губе оријентацију пред навалом западњачких глупости и мучитеља животиња (несанкционисаним)? Да ли смо као цивилизација досегли дно? Кад ће у Србији, само истински стручњаци седети на одговарајућим радним местима? Докле ће да се издвајају средства за промашена, злокобна, ружна… остварења, чак награде? – у ликовној уметности, литератури, филму, позориштуу, архитектури? Коме може да се свиђа нпр. споменик Ђинђићу, онакав какав је, а стоји у најужем центру Београда? И докле тако? Кад ће да почне да ради стручна уметничка критика, као некад? Треба ли народ да буде једини критичар, на начин како се то десило у Чачку и са изложбом групе “Момци”? Доста нам је глупости, вулгарности, ружноће! Слепих, глувих, корумираних! Да ли знамо шта радимо, изашто то радимо?

    • Avatar

      Takozvana anangarda ili “moderna umetnost danasnjice” je proces zaglupljivanja stanovnistva. Nas um mora da se prestroji po zapadnim receptima. Prvo su nas bombardovali, pa zaprasivali a sada je na redu kultura. Treba sve lepo i normalno zatrti. Decu od malih nogu treba navikavati na zlo, smrad svake vrste i sve drugo negativno tako da to postane normalno.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *