Судар суверениста и глобалиста

Драма око буџета Европске уније и расподеле средстава из пакета за ургентно санирање последица пандемије: Орбанов рат с Бриселом (уз снажно садејство званичне Варшаве), и Сорошем, открива на драстичан начин разлике у третирању Европске (лисабонске) повеље и „европских вредности“

У рату мађарског премијера Виктора Орбана „на све стране“ отворен је минулих дана још један, нови фронт. Краткорочнији и бенигнији, истина, од осталих који трају несмањеном жестином, одавно. И који нас, за ову прилику, више интересују: рат мађарског премијера с Бриселом (у чијем „епицентру“ се нашао Берлин) и – Џорџом Сорошом.
Најновија „чарка“ је, међутим, тренутно бучнија захваљујући готово планетарној популарности учесника у њој: реч је о холивудској звезди Џорџу Клунију. Мало из порива „борца за људска права“, под чијом заставом, заједно са супругом Амал, све учесталије наступа, а добрим, можда већим делом из рекламних разлога – стартује његов нови филм снимљен управо у Мађарској – Клуни је осуо паљбу по влади у Будимпешти, констатујући да је то „влада беса и мржње“.
Орбан је промптно узвратио. „Прочитао“ је да из једног Џорџа (Клунија) проговара један други Џорџ (Сорош). И да је глумац ускочио у улогу „марионете“ анатемисаног милијардера. Извучена је, као доказ, из архиве фотографија глумца са Сорошевим сином Александром. Клуни је био принуђен да се, за тренутак, повуче „на резервни положај“. И правда: видео се са Срошем, рекао је, један једини пут. И додао: неће га то ућуткати и спречити да се бори, и говори, против аутократа.

Омиљени непријатељ

Ако је та звучна епизода брзо „архивирана“, окончање дугогодишњег Орбановог рата са Сорошом није на видику. Напротив. Његов „омиљени непријатељ“, контроверзни милијардер јеврејско-мађарских корена, несустало „инспирише“ и тера мађарског премијера на барикаде, у одбрану не само сопствене земље него и Европе од „шпекулантске ајкуле у свету финансија“.
Мађарски премијер је и пре неколико дана, на свом сајту, на енглеском језику, још једном упозорио Европљане да не подлежу опаком милијардеровом утицају. Било је то жустро реаговање на Сорошев текст од 18. новембра на једном порталу (Проџект синдикејт). У том тексту амерички милијардер позива европске лидере да оштро казне чланице Европске уније које одбијају да буду „део уједињеног европског царства“ у оквиру пројекта „Отворено небо“. Политички еквивалент, очигледно, Сорошевом Фонду „Отворено друштво“.

Одбрана националне државе

Суверениста Орбан у све жешћем судару с глобалистима устаје у одбрану националне државе (његови критичари то тумаче као опасни национализам) и хришћанства као темеља европског идентитета. Иако различитог порекла, европски народи су повезани заједничким коренима, а тај „величанствени амалгам контраста“ учинио је Европу водећом силом у прошлим вековима. Историјско искуство говори, наглашава Орбан, да ће Европа остати, и бити поново велика ако њени народи постану поново велики у отпору свим империјалним амбицијама.
А највећу опасност за такву Европу Орбан види у „Сорошевој мрежи“ која се годинама упиње да Стари континент претвори у „континент имиграната“. Та мрежа, упозорава мађарски премијер, промовише глобално друштво и тражи „укидање националних оквира“ и представља „највећу претњу државама Европске уније“. Циљеви Сорошеве мреже су, тврди Орбан, очигледни: да се створе мултиетничка, мултикултурална отворена друштва убрзавањем миграција, а која ће укидањем одлучивања на националном нивоу бити „стављена у руке глобалне елите“.

Радикалан обрт

Сорошева и Орбанова „прича“ има дугу предисторију, с много заплета и обрта, од велике љубави до отровне мржње. Немачки медији подсећају ових дана, кад мађарски премијер изазива узбуну која би европску фамилију могла да гурне у још једну, овога пута драматичну финансијску и политичку кризу (о чему нешто касније), да је својевремено био Сорошев миљеник. Милијардер је тада издашно финансирао „младе демократе“ (сада владајући Фидес) и самог Виктора: отишао је на Оксфорд као његов стипендиста.
У међувремену је дошло до радикалног обрта: Орбан последњих година види у Сорошу и његовим „агентима“ (веома разуђена мрежа сарадника) највећу претњу за сопствену власт, и тврди, за Мађарску. Године 2013. власт у Будимпешти (читај: Орбан) започела је жестоку кампању против Сороша, а достигла је врхунац у избегличкој кризи. Најскупља билборд операција (с поруком „Нећете дозволити да се Сорош последњи смеје“) и закон „Стоп Сорошу“ чинили су своје. Из Будимпеште је протеран Сорошев Централноевропски универзитет, „избрисан“ део невладиних организација које су се „храниле“ његовим новцем.
Сорошеви прсти Мађарски премијер препознаје, међутим, Сорошеве прсте и у понашању „бриселских бирократа“, али и званичника неких чланица Европске уније према његовој земљи. „Крунски доказ“ извлачи из оне Сорошеве реченице из раније поменутог текста у којој милијардер тражи од европских лидера да казне оне државе које одбијају да буду део уједињеног европског царства. И ето: Брисел управо покреће механизам који предвиђа умањивање средстава чланицама Европске уније чије владе крше демократске стандарде и владавину права. На нишану су: Мађарска и Пољска.
У бриселској централи и најважнијим европским престоницама, дакако, тврде да покретање спорног механизма нема никакве везе са Сорошем. У питању је, кажу, изнуђен и нежељен потез који је уследио после дугих и узалудних упозорења владама у Будимпешти и Варшави да „поштују оно што су потписале“, што је садржано под појмом „европских вредности“, стандарда, принципа и права: да не угрожавају, пре свега, медијске слободе и независност судства.

Права и политика

Владе у Будимпешти и Варшави пак упозоравају да се покушајем „присилног дисциплиновања“ финансијским кажњавањем угрожавају њихова суверенистичка (национална) права и да се, уместо права, посеже за политичком одмаздом. Подсећају да такав поступак нема основа у Лисабонском споразуму, који би, у одсуству њеног устава, требало да важи као „свето писмо“ Европске уније.
Да подсетимо: покушај да Европска унија добије устав пропао је кад је већ све било готово. Текст најважнијег правног документа који је требало да буде чврст темељ европске куће, сачињен под вођством тадашњег председника Француске Жискара Дестена, „насукао“ се, у последњем часу, на холандски и француски (!) референдумски „вето“. Од тада више није било нових покушаја и подухвата, па је Лисабонски споразум прихваћен као „утешна“ збирка заједничких принципа, права и обавеза. А с њим и обавезан консензус, јединственост у одлучивању, сви или ништа, што повремено, и све чешће – од кад је фамилија, различитих захтева и интереса, постала тако бројна – доводи до тешких прегањања, криза и блокада.

Политички покер

Једна таква је управо у току, с неизвесним исходом и потенцијално тешким последицама. А у „епицентру“ политичког потреса који је из темеља уздрмао европску конструкцију нашао се управо Виктор Орбан: у политичком покеру око баснословног улога, а реч је о хиљаду и осам стотина милијарди евра (буџет за наредних седам година плус пакет „тежак“ 750 милијарди евра намењен опоравку од фаталних последица пандемије), мађарски премијер и његов пољски колега Матеуш Моравјецки показали су, за сада, да имају јаче нерве: блокирали су на последњем самиту споразум и деобу животно потребних средстава, посебно из фамозног „корона пакета“.
Могуће тешке последице за све, посебно за државе које је најтеже погодила пандемија (Италија, Шпанија…). И тежак ударац за Меркелову: ово је њено последње канцеларско председавање Савету Европске уније, које протиче под тешком сенком пошасти која хара светом, погађајући тешко Стари континент, затегнутих односа с одлазећом, Трамповом администрацијом, с Путиновом Русијом и неуспеха у потписивању трговинског споразума с Кином. Канцеларки је гурнут у руке „врућ кромпир“ да размрси, или пресече, замршен мађарско-пољски чвор и сломи Орбанову непопустљивост.

Захуктали немачки воз

Времена је остало драматично мало. У првој половини децембра планиран је нови самит, овога пута, ако вирус дозволи, уживо. На немачку канцеларку врши се снажан притисак да не прави компромисе с „тврдоглавим“ Пољацима и Мађарима. О принципима и вредностима на којима почива Европска унија се, кажу критичари Будимпеште и Варшаве, не преговара. До компромиса, међутим, мора доћи. Он је, уосталом, у интересу свих. Али како?
Виктор Орбан је прошле седмице преко страница недељника „Цајт“ објашњавао свој „ултиматум“ Унији. И поручио Меркеловој: тражиш од мене самоубиство. Мађарски премијер је изричито против политичког условљавања, а он заиста мисли да је реч о политици а не праву и правди, у дистрибуцији новца из касе Европске уније. Оно што се сада дешава, представља, по његовом мишљењу, драстично мењање слова европских споразума, за шта се они којих се то непосредно тиче уопште не питају. И да је у томе немачка улога пресудно значајна. Он је сликовито, али у драматичној форми, констатовао да захуктали „немачки воз јури к нама да нас избаци из колосека“.

Финансијска одмазда

Мађарски премијер нуди решење спора: треба одвојити финансијску помоћ чланицама Европске уније за опоравак од последица пандемије од условљавања и санкција. Дајмо брзо државама новац којима је хитно потребан, а за расправу о владавини права има времена. И опет Сорош: Орбан је дубоко уверен да толико упорно инсистирање на неизоставном „везивању пара и права“ потиче из кругова влада које „једу из руке Џорџа Сороша“ и желе да му се освете што је зауставио прилив миграната у Европску унију 2015. године.
Иако никог није именовао, зна се да су расподелу средстава из никад тако „нарасле“ европске касе – ЕУ ће се први пут задуживати на финансијским тржиштима како би обезбедила, уз средства предвиђена за седмогодишњи буџет (2021– 2027), додатних 750 милијарди за опоравак од последица пандемије – условиле оценом о поштовању „европских вредности“ богате чланице европске фамилије.
Томе се, да поновимо, енергично противе, јер их директно погађа, Мађарска и Пољска. На последњем самиту показало се да у томе имају „дискретну подршку“ Словеније. Уз опаску да о могућности таквог условљавања нема ни речи у Лисабонском споразуму (Повељи ЕУ). Тврдећи да суверенитет државе стоји изнад законских предлога и иницијатива који немају покриће у Европској повељи, Будимпешта ултимативно прети да ће, ако се механизам финансијске одмазде не уклони, посегнути за ветом на предлог буџета.
Пољски премијер Моравјецки састао се, тим поводом, ургентно са Орбаном у Будимпешти 26. новембра. Утаначивали су заједнички наступ за самит лидера ЕУ (10–11. децембар). Уз, по свему судећи, решеност да у судару суверениста и (наднационалних) глобалиста не попусте. Шеф кабинета мађарског премијера Виктор Михаљи био је изричит: Будимпешта остаје при свом ставу о буџету, ставићемо вето будући да нам није стигао никакав нови предлог. У овој игри нерава и политичком покеру свако би да игра и одигра на добитак, исход какав покер не признаје.

Уље на ватру

Председница Европске комисије је у овом затезању конопца долила уље на ватру лансирањем идеје да се они који су незадовољни предвиђеном (условљеном) расподелом средстава – жале Европском суду правде. Нема шта да се решава у европским судовима, био је категоричан (већ споменути) Михаљи. Званична Варшава била је још изричитија. Премијер Моравјецки категорички одбацује ту идеју. Први закон Европске уније јесте њена повеља. Разне препоруке и иницијативе „немају већу тежину од Повеље“. А онда јетко: европска олигархија понаша се као силник који кињи слабије чланице Европске уније…
Најискуснији политичар у Европској унији, уз Ангелу Меркел, годинама задаје главобоље „фамилији“. Јавно, и најчешће, на удару критичара мађарског премијера, који чврсто седи у седлу упркос чињеници да је његова странка на последњим изборима изгубила престоницу, јесу Орбанова „огрешења“ о свету догму „европских вредности“ и наглашена ксенофобија. Уз поклич да је „Мађарска земља Мађара“, он држи тврдо, као бедем, јужну границу. И земљацима објашњава: Сорош покушава, уз притисак „корумпираних бриселских бирократа“, да је отвори, како би променио „европску крвну слику“.
Мање бучно, али не и с мање подозрења, прати се Орбанова „источна политика“ и „приближавање Путину“. Запамћено је да се невољно сагласио с увођењем санкција Русији, а у суштини је против њих. Бележи се, у том контексту, сваки детаљ на његовом „источном путу“. Под „лупом“ је интензивирање веза с дугом листом земаља на истоку: Русијом, Кином, Азербејџаном, Туркменистаном, Казахстаном. Па и то да ће Будимпешта прва добити руску вакцину против ковида 19.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *