Шта заиста доноси Бајден

Више је у Немачкој неспутане радости због одласка Доналда Трампа него због победе његовог наследника: преовладава, наиме, уверење у медијском и политичком свету да ће доћи до извесног „реновирања“ трансатлантских односа које је Трамп „разорио“

Џозеф Бајден је, у „Шпигловој“ интерпретацији карикатуром, вратио главу чувеном њујоршком Кипу слободе. Ону главу коју је, својевремено, у истом медијском рукопису (на насловној страни), одсекао Доналд Трамп, држећи је у једној руци, а у другој мачету с које се слива крв.
Утицајни немачки недељник био је недвосмислено сигуран и изричит: на председнички амерички трон стиже „мировњак“ Бајден уместо „касапина“ Трампа. Онако и онолико изричит колико је, и како је, све време његовог мандата, несустало био немилосрдан према одлазећем председнику Сједињених Америчких Држава. Често бруталнији и од његове прекоокеанске сабраће („Њујорк тајмс“, „Вашингтон пост“, Си-Ен-Ен…) који су председника све време сецирали хируршким скалпелом.[restrict]

ПОЛИТИЧКИ ОПРЕЗ Такве медијске изричитости и радикализма нема на немачкој политичкој сцени. Иако је и она, готово фронтално, и страначки јединствено, ако се изузме десничарска, опозициона Алтернатива за Немачку, желела да, по сваку цену, што пре види леђа Трампу. Почетну еуфорију сенчи уочљиви политички опрез. Зна се, из немачке визуре, шта одлази с Трампом, мање је извесности шта долази с Бајденом. Осим оне извесности која је садржана у реској констатацији да „горе не може бити“.
Има доста аргумената и разлога који ту констатацију немачке политичке елите, али и уверење шире јавности (једно истраживање показало је да је занемарљив проценат, само 13 одсто Немаца, прижељкивало продужени Трампов боравак у Белој кући) чине разумљивом. Нико од његових претходника није тако разарајуће силовито уздрмао трансатлантске односе који су, и када нису деловали превише хармонично (у време ирачке ратне авантуре, на пример), увек представљали поуздан ослонац западног, америчко-европског, савезништва. Трамп је први амерички председник који је пријатеље и савезнике с ове стране Атлантика означио (август 2018) као непријатеље!
Пређена је свака граница, то нико не жели да чује, поготову не од једног америчког председника, узвикнуо је озлојеђено Петер Бајер, посланик Бундестага из редова владајуће Хришћанско-демократске уније Ангеле Меркел и владин координатор управо за трансатлантске односе.

ПОХОД НА ЕВРОПУ У Трамповом „немилосрдном походу“ на Европску унију, а под његовом заставом „Америка пре свега“ и на првом месту, на нишану су се нашле практично све мултилатералне организације, највише је заиста била погођена, и најболније страдала, постојбина Трампових предака, Немачка.
У фронталном нападу на Берлин, под његовом баражном ватром нашло се буквално све: немачки аутомобили, огроман немачки суфицит у трговинској размени с Америком, напрасна одлука о повлачењу америчких војника о чему је званични Берлин сазнао тек из медија, недовољно издвајање за одбрану (за НАТО), а за Вашингтон недопустиво, издашно „финансирање Путина“ и „енергетска зависност од Русије“, при чему се, увођењем ригорозних санкција фирмама које у томе учествују, кренуло у (показаће се ипак узалудно) завртање славина практично већ завршеном стратешком пројекту „Северни ток 2“…
У том европском походу, и посебно изазивању Немаца, Трампов „јуришник“ био је бивши амбасадор Ричард Гренел, „кост у грлу“ званичном Берлину. Да није био преко потребан Трампу у Вашингтону, непосредно пред председничке изборе, Гренелу је претило да буде протеран из Немачке! Иако би то био нечувен преседан, и нечувена храброст немачке политике, на канцеларку је вршен снажан притисак да се амерички дипломата прогласи за непожељну личност. Несклона тако радикалним потезима, Ангела Меркел се „осветила“ Гренелу на свој начин: ниједном га, кажу, за две године његовог боравка у Берлину, није позвала на разговор.
Гренел је отишао. Одлази и Трамп, а немачку политичку елиту, и медијски свет, у овом тренутку највише заокупља тема, и питање, колико ће Трампа остати и после Трампа. И колико ће се амерички интереси, и на којим тачкама, сударати с немачким интересима у времену које предстоји, с Џозефом Бајденом у Белој кући. А у Берлину, очигледно, нико нема илузија да су варничења у немачко-америчким односима, и под новом администрацијом у Вашингтону, програмирана.

ПОВРАТАК НА СЦЕНУ Биће компликовано, констатује „Дојче веле“. Потенцијала за конфликте има много. У неким „тачкама“ биће, највероватније, више свађе с Бајденом него с Трампом. О томе нешто касније. Најпре о ономе што „улива наду“ узнемиреним Немцима и Европљанима. Очекује се да би Бајденова победа могла да значи повратак Сједињених Америчких Држава на светску политичку сцену. И да би с напуштањем „Трамповог изолационизма“ много тога, у кооперацији с Европљанима, уверен је шеф немачке дипломатије Хајко Мас, могло да се промени.
Има сигнала с оне стране Атлантика који на то упућују. Бајден је очигледно спреман да САД врати, на пример, у Светску здравствену организацију. И што је за Европљане и званични Берлин, који се у томе посебно ангажовао, посебно важно, врати у два готово судбински значајна споразума које је Трамп једноставно, и једнострано, прецртао, онај о клими (Париски) и онај са Ираном, нуклеарни. Оба споразума потписана су, после дугих, и веома тешких преговора у време када је Барак Обама био председник а Џо Бајден његова десна рука, као потпредседник.

ОТУЂЕЊЕ Да ли је то довољан материјал да се обнови и оно што је у трансатлантским односима „разорио“ Трамп? Тешко, признаје и „Шпигл“ који се нескривено радовао његовом одласку. Утицајни политички недељник констатује да је отуђење између Сједињених Америчких Држава и Европе почело знатно пре „омрзнутог“ Трампа. И подсећа да је до тога упадљиво дошло у време Џорџа Буша (Млађег) и ирачког рата („који је Блиски исток гурнуо у хаос“), а настављено и под („у Немачкој обожаваног“) Бараком Обамом.
Избор Доналда Трампа тумачи се у овој анализи као одговор на крах спољнополитичког естаблишмента и елите којој је више од пола века припадао и Џо Бајден. Будући (78-годишњи) председник постао је 1972. сенатор, годинама је у овом дому водио утицајни Одбор за спољну политику и у јесен 2002. подигао руку за рат у Ираку, који ће постати „највећи дебакл америчке политике после Вијетнама“. „Шпигл“ му пребацује и одговорност, овога пута у улози потпредседника, за брзоплето повлачење трупа, што је за последицу имало успон терориста Исламске државе у Ираку и Сирији.
АНГЕЛА И ЏО Медији цитирају неименованог, а „високог немачког дипломату“, који нема илузија о томе да се може вратити прохујало време. Њему Немачка и САД личе на стари брачни пар који после „паузе у односима“ (и раскида) жели да „још једном покуша“. У томе се, бележи „Шпигл“, готово нападном љубазношћу трудио Бајден, кад му је Меркелова, у телефонском разговору, средином новембра, честитала победу.
Односи њих двоје, судећи по открићима немачких медија, нису били идилични. Ангели је Џо био, и кад се трудио да буде каваљерски љубазан (спомиње се ручак брачног пара Бајден с немачком канцеларком у Берлину 2013, непосредно пред одржавање Минхенске конференције о безбедности) „прилично досадан“. До њиховог директног сукобљавања дошло је управо на Минхенској конференцији.
Био је то „сукоб на отвореној сцени“ поводом украјинске кризе. Бајден се снажно залагао за испоруку офанзивног оружја Кијеву (украјинска сенка због мутних послова његовог сина у тој земљи још га прати), Меркелова је била одлучно против: плашила се ескалације сукоба. Повредила је, очигледно, његову сујету и чињеница да су учесници канцеларкин говор поздравили бучним а његов, иако је званично представљао Америку, млаким аплаузом. „Осветио“ се у мемоарима. Записао је да га је немачка канцеларка разочарала, највише због бојажљивог, „млитавог односа према Путину“. Била је, додао је, „фрустрирана“ и његовим наступом на састанку утроје с украјинским председником.

ЛИДЕРКА СЛОБОДНОГ СВЕТА Немачки медији подсећају да је у украјинској кризи, и сукобу с Бајденом, успела да „превуче на своју страну“ Барака Обаму. С њим је, тек на крају његовог председничког мандата, успоставила срдачан однос: Обама је тада немачку канцеларку прогласио за „лидера слободног света“, титула која је увек била резервисана за америчког председника.
Обама је, иначе, „заборавио“ како га је Меркелова спречила, из обзира према Џорџу Бушу, да у кампањи за председничке изборе говори пред Бранденбуршком капијом (учинио је то на другом месту пред десетинама хиљада Немаца који су „гласали“ за њега), а Меркелова је „заборавила“ да су америчке тајне службе, управо у Обамино време, прислушкивале и шпијунирале њен телефон.
И сада ће нови пар, Џо и Ангела, заборавити старе „чарке“: одвише су искусни и „у свом послу“ да би томе јавно придавали значај. Остаје, међутим, доста тога где ће, неминовно, варничити. Као и с Трампом. Уз „разлику у тону“. Бајден ће бити мање бучан и вербално радикалан, али и више упоран и истрајан. И кад је у питању политика према Москви очекује се „оштрији курс“ Вашингтона. А у том контексту и „експлозивно“ енергетско питање, са „Северним током 2“.

КИНА КАО ВЕЛИКО ИСКУШЕЊЕ Против овог немачко-руског пројекта, витално важног за Немачку и Европу, важнијег него за Русију, Америка је одвајкада била брутално директна. Под претњом њених санкција, из великог подухвата, у који је уложено већ око десет милијарди евра, пред његову завршницу повукло се доста фирми. Међу њима и две посебно важне швајцарске, специјализоване за полагање великих гасоводних цеви дном мора. Радови су морали да стану, месецима, док нису пристигли руски бродови који би требало да заврше посао и положе још нешто мање од сто километара цеви у гасоводу дугом преко хиљаду километара.
Да, за ову прилику, прескочимо читав списак других неизбежно варничавих тема, од оних економских (Немачка има велики суфицит у трговинској размени с Америком, што је Трамп посебно атаковао), безбедносних (спорно америчко нуклеарно оружје на немачком тлу, издаци за НАТО, спекулације о „европској армији“) и политичких (европске идеје о стратешкој аутономији у односу на САД), и зауставимо се на: Кини.
Кина би могла да се покаже као највеће искушење не само нове америчке администрације него и немачко-америчких односа. Једно је јасно: нова америчка администрација ће, енергичније и оштрије него у Трампово време, наставити офанзиву „обуздавања“ далекоисточног џина. Економски, политички и војно. Упркос великој економској и технолошкој међузависности. Још није јасно колико ће у том оштром курсу захтевати од европских партнера да га следе. А неминовно хоће.
Званични Берлин управо страхује од тога, да се нађе у процепу. Страхује се да би Бајден могао да третира Кину као противника. Немци би се тада нашли пред реским питањем: ми (САД) или они (Кина). Драматично тежак избор, у којем једно кајање не гине. Раније спомињани владин координатор за трансатлантске односе Петер Бајер констатује да његова земља и САД имају различите интересе кад је реч о Кини. Ми смо, каже, против дистанцирања од Пекинга, против хладног рата између Запада и Кине.
Кинеско тржиште је заиста егзистенцијално важно за немачку економију. Поготову у овом тренутку, кад пандемија хара. И кад је привредни опоравак готово једино могућ с ослонцем на Кину, чија се привреда концем ове године зачуђујуће успешно опоравља. За илустрацију (пре)велике немачке упућености на Кину, да споменемо само неке чињенице: немачки извоз на кинеско тржиште чини практично половину укупног извоза (48,5 процената) Европске уније, четири пута је већи него француски извоз, „Дајмлер“ је 2019. продао у Кини 700.000 луксузних „Мерцедесових“ аутомобила, двоструко више него у САД, „Фолксваген“ на кинеској пијаци прода 40 одсто своје производње, опет знатно више него на америчкој…
„Шпигл“ подсећа да је канцеларка Ангела Меркел врло рано схватила „значај азијског гиганта“ (знали су то, да подсетимо, и њени претходници, Хелмут Кол и Герхард Шредер), о чему на свој начин говори и податак да је током своје дуге владавине сваке године посећивала Пекинг.
Немачкој је, међутим, и упркос тим чињеницама, партнерство са САД економски такође животно важно. И политички, у односима с „ауторитарним“ Пекингом, незаобилазно: у Берлину наглашавају да само ортачки с Вашингтоном могу „бити убедљиви у Пекингу“. И кад је реч о одбрани, и наметању, такозваних западних вредности. И посебно кад је реч о напору да се с „тешким партнером“ испослују обавезујући принципи о „фер трговини“, бизнису без државног протекционизма и искушењима која доносе нове технологије.[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *