Пристанак на ненормалност „новог нормалног“

Корона је довољно дуго и довољно трагично присутна у нашој реалности да је немогуће избећи је у било којој врсти савремене приче која се буде пласирала у неком од културних производа. Ево неких примера…

Mожда је блесави Борат у његовој недавној другој филмској авантури искористио маску као Адамов лист и скренуо тако пажњу, на њему својствен ефектан и провокативан начин, на свет у коме живимо (а можда, опет у његовом стилу, и на то шта заиста или бар најпре треба радити с маском), али несумњиво је да ће пандемија вируса корона имати, као и на све аспекте живота, врло велики утицај и на филмску и телевизијску продукцију, па и на садржај њихових производа. Што је већ, у све бројнијим примерима, присутно. Пошто су продукти културе, било да је реч о литератури, позоришту или филмско-телевизијским остварењима, фикција која не само да одражава стварни живот већ складно учествује у њему, та фикција заправо оставља коментар, па и документ о времену у коме је настала. Да и не помињемо остварења која су настала по истинитим животним причама или документарце. Дакле, корона је довољно дуго и довољно трагично присутна у нашој реалности да је немогуће избећи је у било којој врсти савремене приче која се буде пласирала у неком од културних производа. Што значи да ћемо још дуго гледати у нашем свакодневном животу људе с маскама који су мање-више у кућним притворима, да ће се чути коментари надлежних о пандемији, извештаји медија о учинку заразе и лечења од ње, али и да ће све то још дуже бити присутно у филмовима, серијама, књигама, позоришним комадима, или као успутни детаљ, као декор, често и мизансцен, или ће ови производи културе овековечити доба ковид заразе бавећи се директно њом и појединачним судбинама људи у њој.

[restrict]

Нереална реалност нашег света „Борат 2“ је леп пример. Није се бавио пандемијом, али ју је веома вешто убацио у причу обезбедивши актуелност и савременост, те слику момента у историји наше цивилизације. Међутим, има и оних који су одлучили да још отвореније прикажу нереалну реалност нашег света у канџама смртоносне заразе. Неки ту нову реалност зову „ново нормално“. Чак је обезбеђен и посебни огранак филмске жанровске категоризације, који је постојеће и најављене филмове који се баве пандемијом назвао „ковид драмама“ или комедијама, свеједно. Постоји, за сада најкоришћенији, огранак тог огранка, а који се може назвати филмовима о закључавању. Настали су док је, посебно у првом таласу пандемије, свет био закључан по својим кућама. Људи иза браве сопствених домова спас су потражили у комуникационим играчкама, чија је употребна вредност у том периоду добила на значају као никада раније. Мобилни уређаји, друштвене мреже, стриминг сервиси, „онлајн-живот“ у свим његовим сегментима произвео је и исту такву продукцију када је реч о забавној индустрији. Један од првих производа те врсте била је симпатична мини-серија, коју су буквално из досаде, уз помоћ камера на лаптоповима и телефонима, али уз потпору веома озбиљне продукције Би-Би-Сија снимили острвски популарни глумци Дејвид Тенант и Мајкл Шин, „Намештено“ (Staged – игра речи са енглеским називом театарске позорнице). У форми такозваних веб-епизода, врло кратких, у њиховом случају средње кратких шест епизода од по петнаест минута, успели су да, импровизујући идеју о стварању представе уз помоћ видео-конференције између младог и неискусног режисера и његових славних и веома сујетних глумаца током оног првог „закључавања“, креирају врло забавну комедију која је показала трагедију тренутка закључаног света, али је и широм отворила врата за мноштво сличних остварења у наредним једнако изолованим месецима и то не само у жанру комедије.

Свакако да је највећи успех у том смислу постигао малени хорор „Домаћин“, такође форматиран као дело које се у потпуности одвија пред камерама мобилних уређаја његових протагониста. Међутим, ту је и крај свим могућим поређењима. „Домаћин“ је, авај, модерним уређајима осавремењена верзија чувене „Вештице из Блера“. У тим мобилним уређајима пред чијим се камерама дешавају језиви призори јесте једина разлика у односу на чувени, тада такође малени независни филм од пре двадесетак година. У „Вештици из Блера“, која је постала култни и изузетно профитабилни филм што је чак покренуо нови поджанр хорора (снимци камером или тзв. пронађени снимци), једнако млади јунаци приче проналазе своје хорор искушење у шуми. У „Домаћину“ они у видео-конференцији (добра реклама за „Зум“, који је после успеха овог филма постао бестселер на тржишту мобилних апликација) призивају духове, сваки код своје куће, а страдају од демона који им се јавио уместо призваних драгих покојника. Ништа оригинално, али у контексту закључаног света, модерних мобилних уређаја и доступности преко стриминг сервиса (филм је лансирао у врх конкуренције и сервис за преузимање хорор-филмова „Шадер“) „Домаћин“ је постао хит године. Нико не помиње претерану сличност с „Вештицом из Блера“ и мноштвом њених копија, већ „Домаћина“ чак и критика сврстава у један од најбољих хорора не само ове године. Првенац младог режисера Роба Севиџа окићен је суперлативима (одмах је обезбедио код „Шадера“ уговор за још три филма!) као да се појавио у најмању руку нови Хичкок. Конкуренција је данас, додуше, тако слаба, а квалитет потенцијалне конкуренције мизеран, па и није чудно ни неприкладно да у времену када нема ни садашњости ни прошлости имитатори добијају хвалоспеве. Како год, актуелним приступом одавно исцеђеној хорор теми, Севиџ је постао име „на које се рачуна“. А историји је оставио допринос у виду потенцијално једног од филмова који ће добити мноштво следбеника, баш као што је својевремено учинила и „Вештица из Блера“. С важних места процењивања добио је и епитет хорора који говори о тренутку наше неизвесности.

Зарада на ковид-темама Наравно да ће на таласу изолације и пандемије јахати и многи други аутори или то већ увелико чине и то и када је реч о дистопијским причама и оним које припадају осталим жанровима. У поменутом сервису за „скидање“ хорора тврде да су с појавом пандемије ковида 19 непрестано обасути захтевима за филмовима који се баве темом страшних зараза. Једино што је могло одмах да утоли ту глад су посебне епизоде популарних серија које су се брзо позабавиле пандемијом. Отуда су у комичним и драмским серијама попут чувене болничке драмске сапунице „Увод у анатомију“, која је ушла у чак 17. сезону, или једнако дуговечног и награђиваног ситкома „Телевизијска посла“, у причу убацивани и детаљи везани за текућу заразу короном. У августу је присталице романтичних комедија сачекала мини-серија „Љубав у доба короне“, која је такође снимана с протагонистима под кућним кључем. Велики екран, ако се тако може назвати с обзиром на то да су истински велики екрани они у биоскопима, или, прецизније, филмска продукција, не да не бежи од ковид-тема већ покушава да на њима заради. Увелико се припремају наслови и најбогатијих продукција и оних независних које ће се дешавати у окриљу текуће „нове нормалности“. Једна од тренутно најпопуларнијих глумица средње генерације Ен Хатавеј биће звезда нове ковид романтичне комедије с елементима акционог кримића која се пригодно и веома популарно зове „Локдаун“ („Закључавање“), а бавиће се идејом пљачке лондонске златаре у време пандемијског полицијског закључавања. Љубитељи озбиљнијег, како се то сада помодно каже, наратива, а у ковид амбалажи, добиће ускоро филм „Песма птице“, постковид дистопију која се дешава 2024. године, а у којој ће се свет наћи пред много горим изазовима ове заразе пошто ће корона у тој причи мутирати и постати још смртоноснији вирус. На тржишту је већ сада на десетине књига с вирусном тематиком, а у припреми је или већ постоји и неколико позоришних представа које ће, додуше, морати да сачекају боља времена да дођу до публике, јер су и театри широм света, као и биоскопи, углавном закључани.

Све поменуто и непоменуто, као нека врста одбрамбеног фронта против стресне стварности на коју нас нестварна стварност свакодневно приморава, с једне је стране уобичајени опортунистички рефлекс оних који су у прилици да од туђег страха зараде, а с друге је о истом трошку и врста терапије од тог истог стреса и страха, а код оних који су директно погођени овим вирусом и лековитог медикамента који им макар накратко смањује тензију. А на актуелну полемику око тога да ли ће у наредним месецима, па и годинама, публика после свега што је доживела у ненормалној „новој нормалности“ желети да гледа филмове и серије, односно да чита књиге и да иде у позориште како би и тамо била суочена с причама о зарази, има оних који ће рећи да то заправо и није битно. Публика ће можда желети да све поново проживи на безбедан начин, кроз филмове и серије, а можда и неће. Далеко је важније што су уопште снимљена остварења с причама о зарази јер само ће уз њихову помоћ поколењима после нас остати забелешка о свету нашем и његовој (нашој) тешкој болести коју смо (или нисмо) преболели. Јер, како је једно време у првом налету пандемије на вратима закључаних биоскопа писало – да ће биоскопи остати затарабљени докле год наша стварност не престане да личи на филм, управо ће филм добити прилику да наш живот у текућој стварној дистопији која подсећа на оне филмске врати у имагинарни свет, где му је и место. Да остави трајну забелешку о искушењима нашим, али и о победама до којих ћемо свакако једном доћи.  

[/restrict]