Повест о страшном финалу деведесетих

Без обзира на све српске неслоге и грешке, било ко да се нашао на челу Србије и српског народа у последњој деценији прошлог века имао би огромне тешкоће да спасе нацију и државу од „црних облака“ који су се над њима наднели, закључује аутор књиге Велика превара

Између осталих аргумената, Борисав Јовић наводи и разговоре са светским лидерима: Митераном, Горбачовим, Иглбергером, као и с кинеским премијером Ли Пенгом. Сви су они добро разумели позицију и аргументе Србије, али Русија у том тренутку није могла ни себи да помогне, Кина је подржавала Србе, али је рекла да морамо да имамо ближе пријатеље од далеке Кине, а чак су и САД, по речима државног секретара Иглбергера, тешко одолевале немачком притиску. Француска није хтела да жртвује своје односе с Немачком због Срба, што је резултирало разочаравајућим ставом Бадинтерове комисије, која није уважила права српског народа у Хрватској, а ни у целој земљи.
Управо у том насилном изласку Хрватске из Југославије, без политичког решења српског питања у тој републици и насупрот ставу српског народа који тамо живи, јесте и суштина грађанског рата, који се потом, по истом принципу, пренео и на БиХ. Хрватска је наочиглед снага УН протерала више стотина хиљада Срба и за то касније награђена од Немачке пријемом у Европску унију.
Не ради се, дакле, ни о каквом српском неразумевању међународних прилика, нити о неспремности на сарадњу, на политичко решење кризе, као ни о неналажењу пријатеља. Србија је морала да помаже српски народ у Хрватској и БиХ, као што је касније морала да брани свој народ на Космету од албанског тероризма и прогона, и то се историјски не може никад и ни на који начин довести у питање, али је, за разлику од других страна, прихватала све међународне мировне споразуме. Да су се и други понашали као Србија, тих ратова не би ни било.[restrict]

Уосталом, и кад се у Србији променила власт, официјелни Запад је наставио у основи исту, негативну политику према српским националним интересима и правима, што су признали и српски „демократски“ лидери после Милошевића, првенствено Ђинђић. Реч је, дакле, у основи о нацистичком односу према Србима, а који је инициран најпре из уједињене Немачке, и о некој врсти дислоцирања тог нацизма широм Балкана и Европе. То се види и по одсуству реакције на проусташку политику Хрватске, на албанске погроме према Србима на Космету, на „правду“ Хашког трибунала, као и у многим другим примерима и ситуацијама.
„ПРАВО“ ЈАЧЕГ – АНТИЦИВИЛИЗАЦИЈСКО ПРАВО И још један, новији аргумент: сто земаља света ни данас не признаје независност Косова и Метохије упркос непрестаним тешким притисцима САД, Немачке и Запада у целини, што говори не само о броју српских пријатеља него о једној ноторној истини о свим овим збивањима – да су Србија и српски народ били тада у праву, као што су и данас, да се понашају у складу с међународним правом, али да је превагу над међународним правом и правдом имало, и још увек има, „право“ јачег, као једно у основи антицивилизацијско право. То нам је, а не неко неразумевање, незнање и неумење, одредило ову и овакву судбину коју смо имали и која ево траје и данас.
„Не ради се о томе“, закључује Јовић, „да Срби нису били способни да прибаве пријатеље него о сплету историјских околности када су интереси наших некадашњих пријатеља били на другој страни, или су у међувремену постали слаби да би штитили међународно право и правду.“ Или: „Данас се Срби окривљују за све и свашта иако су одлуке доношене на другој страни.“ Или: „Умети са великим силама, у то време, сводило се на то да се уважавају њихови интереси на штету интереса сопственог народа.“ Те, најзад: „Без обзира на све српске неслоге и грешке, у наведеним историјским околностима било ко да се нашао на челу Србије и српског народа у последњој деценији прошлог века имао би огромне тешкоће да спасе нацију и државу од ’црних облака’ који су се над њима наднели. Кључ за избегавање ратних сукоба није био у рукама српског народа него у рукама великих сила Запада, а о правима српског народа се није могло ни разговарати. Као да та права нису ни постојала, скоро као да тај народ није постојао, изузев да буде оптуживан и сатанизован.“
Упркос свему што нам се догодило на крају тог „изгубљеног века“, дубоко залеђени догматизам којем смо били изложени у дугом периоду Титове власти не дозвољава још увек многим људима да се суоче с тешком истином, бројним заблудама и невероватним подвалама и преварама. Зато су поједине критике Јовићеве књиге остале у кругу аргумената ад хоминем, тј. бављења аутором уместо делом. Отприлике – шта си ти радио тих година, што ниси то спречио, с обзиром на функције које си обављао, није ли ово „накнадна памет“ и пребацивање кривице на друге, све до питања моралног права аутора да износи оно што тврди и доказује.
КОНТИНУИТЕТ АУТОРОВИХ СТАНОВИШТА Борисав Јовић је као доктор економских наука обављао значајне дужности у федерацији у име Републике Србије, у време кад је читав федерални механизам био тако устројен да доноси одлуке на штету Србије. Као члан Савезне владе, директор за план, члан радних група за економску стабилизацију седамдесетих и осамдесетих година, био је такорећи у перманентном сукобу с владајућим економским волунтаризмом Кардеља и Тита, настојећи да спречи одлуке штетне по Србију и супротне економској и правној логици. То се веома јасно види из његових залагања за промену економског и политичког система као услову изласка из економске кризе, као и у вези с финансирањем неразвијених република или антиуставним девизним законом. Изводи из излагања у другом издању књиге говоре јасно не само о континуитету Јовићевих економских и политичких становишта него и о путу у неизбежни распад и катастрофу ка којим је земља, рекло би се, свесно и намерно вођена.
Уз обиље економских показатеља, у другом издању сачињена је и анализа уставних промена од АВНОЈ-а до Устава из 1974, којим је запечаћена судбина заједничке државе. Све те уставне промене, убедљиво показује компаративна анализа, јачале су позицију република и слабиле федерацију, да би после 1974. заједничка држава остала и без ингеренција и без уставних и правних инструмената да обезбеди и одбрани своје постојање. И догодило се оно што се морало догодити.
„Треба искрено да се запитамо, шта бисмо то сачували, ако бисмо 90-их година сачували Југославију од распада. За то је пропуштено време, јер она по Уставу из 1974. реално нити је постојала као држава нити би могла да функционише“, констатује Јовић.
Реч је о некој врсти „савршеног злочина“. Припреман је читавог тог века, нарочито у његовој другој половини, да би био изведен на његовом крају. „Савршенство“ и/или безобзирност огледа се, између осталог, и у томе што је кривица за тај злочин приписана управо Србима, који су за ту заједничку државу поднели највеће жртве у два светска рата, да би у њој живели у слободи и равноправно с другим народима. Та племенита намера показала се као велика заблуда и грешка која нас је вишеструко скупо коштала, доводећи нас на саму ивицу опстанка.
Други аспект тог „савршенства“, односно безобзирности састоји се у томе да смо наведени да се боримо и радимо сами против себе, како то пластично показује и доказује Бора Јовић. Српска вазалска руководства су беспоговорно спроводила све Титове налоге, укључујући и оне који су били директно штетни по интересе Србије и српског народа. Сваки изузетак је био немилосрдно кажњаван и елиминисан, укључујући и ликвидације. Сви други народи имали су право да своје интересе заступају и бране, осим Срба чији су представници говорили да је „за нас добро оно што је добро за Југославију“.
Тиме су омогућили да се интереси српског народа почну третирати као нешто непостојеће и необично, односно као некаква опасност и претња за друге народе и заједничку државу. Уместо српских националних интереса добили смо оптужбу у виду великосрпског национализма, такорећи за све што је носило предзнак српски – од економских интереса, историје и традиције, све до културе, језика и писма.
О МЕМОРАНДУМУ ДОЧЕКАНОМ „НА НОЖ“ Тако се и догодило да Србија убрзано економски заостаје чак и за оним републикама које су имале статус неразвијених, а да при томе за њих издваја највећи део своје акумулације. Сама констатација тих чињеница од стране САНУ, у познатом Меморандуму, дочекана је „на нож“, од свих у Југославији, па и од српског руководства, најцрњим идеолошким етикетама и оптужбама.
Упркос свему томе, Срби су највише обожавали свог вођу и такорећи једини доживљавали Југославију као своју истинску и трајну домовину, да би на крају били оптужени као кривци за њено разбијање.
Књига Б. Јовића, чије друго, допуњено издање носи назив Велика превара, први је и довољно убедљив регистар чињеница и аргумената за разоткривање те велике преваре српског народа и, истовремено, савршеног злочина, који је припреман и вршен такорећи читавог прошлог века. Страшно финале догодило се на његовом крају – деведесетих година, а ево, тај ехо нас прати и у првим деценијама овог века. Ово је књига отрежњења од мамурлука и заблуда или „књига поучног садржаја“, како рече Василије Крестић, један од аутора Меморандума Српске академије наука и уметности.[/restrict]