Повест о страшном финалу деведесетих

Без обзира на све српске неслоге и грешке, било ко да се нашао на челу Србије и српског народа у последњој деценији прошлог века имао би огромне тешкоће да спасе нацију и државу од „црних облака“ који су се над њима наднели, закључује аутор књиге Велика превара

Између осталих аргумената, Борисав Јовић наводи и разговоре са светским лидерима: Митераном, Горбачовим, Иглбергером, као и с кинеским премијером Ли Пенгом. Сви су они добро разумели позицију и аргументе Србије, али Русија у том тренутку није могла ни себи да помогне, Кина је подржавала Србе, али је рекла да морамо да имамо ближе пријатеље од далеке Кине, а чак су и САД, по речима државног секретара Иглбергера, тешко одолевале немачком притиску. Француска није хтела да жртвује своје односе с Немачком због Срба, што је резултирало разочаравајућим ставом Бадинтерове комисије, која није уважила права српског народа у Хрватској, а ни у целој земљи.
Управо у том насилном изласку Хрватске из Југославије, без политичког решења српског питања у тој републици и насупрот ставу српског народа који тамо живи, јесте и суштина грађанског рата, који се потом, по истом принципу, пренео и на БиХ. Хрватска је наочиглед снага УН протерала више стотина хиљада Срба и за то касније награђена од Немачке пријемом у Европску унију.
Не ради се, дакле, ни о каквом српском неразумевању међународних прилика, нити о неспремности на сарадњу, на политичко решење кризе, као ни о неналажењу пријатеља. Србија је морала да помаже српски народ у Хрватској и БиХ, као што је касније морала да брани свој народ на Космету од албанског тероризма и прогона, и то се историјски не може никад и ни на који начин довести у питање, али је, за разлику од других страна, прихватала све међународне мировне споразуме. Да су се и други понашали као Србија, тих ратова не би ни било.Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

7 коментара

  1. Avatar
    Душан Буковић

    СЛУЧАЈ СРБОФОБИЧНОГ МАНИПУЛАТОРА МОШЕ ПИЈАДЕ, КОЈИ ЈЕ БРАНИО ИНТЕРЕСЕ И СЛОБОДУ ХРВАТСКОГ НАРОДА

    Моша Пијаде (Београд, 1890 — Париз, 1957) по народности је Јеврејин, по занамимању био је публициста и сликар. Када су тзв. „српски“ и „југословенски“ аустромарксисти-интернационалисти, бечко-берлински марксисти баљезгари организовали аустромарксистичку Комунистичку Партију Југославије, одмах после уједињења и ослобођења српског народа 1918. године, која је имала изразито непријатељски однос према српском народу, монархији и држави, Пијаде је у јануару 1920. године постао њен члан. Био је учесник Другог конгреса КПЈ, одржаног у Вуковару јуна 1920. године, на којем су аустромарксисти напали нову државу да је настала „као узгредни продукт у процесу распадања империјализма централних сила после светског рата“ .

    Taкође, Пијаде је августа 1920. године изабран на листи КПЈ за аустромарксистичког одборника града Београда. Године 1922, представљао је аустромарксистичку КПЈ на Другој конференцији Балканске комунистичке федерације у Софији. Са Тришом Кацлеровићем, Милорадом Барајевићем и Рајком Јовановићем подјармљеним аустромарксистичким најамницима уређивао је „Београдски Дневник“ . У току 1925. године добио је партијски задатак да организује илегалну штампарију ЦК КПЈ у Београду. Ту су штампани антисрпски и антидржавни леци и антисрпски лист „Комунист“ у којем је Пијаде „бранио интересе и слободу хрватског народа…“ (Види: П. Вуковић, Недостојна работа, „Пролетер“, Орган Централног Комитета КПЈ, год. XIII, број 3, мај 1937, стр. 4-5).

    Фебруара 1925. године илегална штампарија је откривена, а Моша Пијаде је ухапшен. Суд га је осудио на двадесет година робије, која му је, нешто касније, смањена на 12 година. Казну затвора је издржао у Сремској Митровици и Лепоглави, где је међу затвореницима основао комунистички пропагандни курс на коме је „васпитао“ многе млађе генерације. Поред тога, Пијаде је био и Брозов саветник, како то рече Џан Гунтер – “… He is Tito’s paternal mentor…” ( Види: John Gunter, Behind the curtain, New York, 1949, стр. 106.). У Казненом заводу у Сремској Митровици заложио се за реализацију усташко-комунистичке сарадње, јер је са хрватским усташама имао скоро истоветне погледе да заједнички раде до рушења Краљевине Југославије. Познат је његов усташко-комунистички Споразум који је направљен између њега и Будаковог усташког прочелника Стипе Јавора (Види: Рад. П. Рашанин, Комунистичка Партија Југославије и национално питање, кроз призму комунистичке литрературе, извора и докумената, „Американски Србобран“, Pittsburgh, Pa., USA, 20. фебруар 1976, стр. 2).

    Након вероломног немачког напада на експериментални и неблагодарни фабијанско-бундистичко-бољшевички Совјетски Савез 22. јуна 1941. године, Пијаде је упућен у Црну Гору. Добио је задатак аустромарксистичког ЦК КПЈ да ликвидира извесне монархисте у Црној Гори и да покрене прву етапу тзв. „буржоаско-демократске револуције“ која је аустромарксистима-интернационалистима послужила као нагли прелаз у пролетерску. Сместио се 1941. године у Жабљаку, где је у току извођења тзв. „буржоаско-демократске“ револуције починио страшне злочине над српским народом у Црној Гори.
    Као једини преживели члан старог Централног комитета КПЈ, Пијаде је важио међу тзв. „југословенским“ аустромарксистима као најбоље изграђени комунистички идеолог. У току Другог св. рата, посветио се стварању АВНОЈ-а у Бихаћу 1942. године. На другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу учествовао је у изради свих одлука које су биле темељ нове фабијанско-бундистичко-бољшевичке и интермаријумске неблагодарне Југославије.

    После Другог светског рата проводио је извесно време у Лондону и Паризу. Пијаде је у току 1951. године посетио у Лондону Винстона Черчила, са којим је провео цео дан у разговору (Види: C.L. Sulzberger, A long row of candles Memoirs And Diaries 1934-1954, Toronto, 1969).

    Полазећи од чињенице да се Моша Пијаде разоткрио за време тзв. „хладног рата“ као агент западноевропских и америчких империјалста-тријалиста:

    „Моше Пијаде, потпредседник Президијума југословенске владе, која је на власт дошла под влашћу маршала Тита после Другог светског рата. Теоретичар Југословенске комунистичке партије, имао је велики удео у прекиду веза са Совјетским Савезом и Коминформом и везивању Југославије са западом “ ( Vidi: Nathan Ausubel, Pictorial history of the Jewish people from bible times to our own day throughout the world, New York, 1953, str, 208).

    У овом контексту вредно је указати и на врло ретку антисовјетску књигу, коју је Моша Пијаде објавио у Лондону у току 1950. године под насловом „About the legend that the Yugoslav uprising owed its existence to soviet assistance“, где између осталог стоји:

    Стр. 1-2: „Било је то 4. маја 1948. године, читавих осам недеља пре него што је објављена Херостратска резолуција коминформа против Комунистичке партије Југославије, у писму које је Централни комитет Централне странке Комунистичка партија Совјетског Савеза (бољшевика) са потписом Стаљина и Молотова, претставника совјетске Русије, који су тврдили да је ослобађање Југославије дело Црвене армије …

    Другим речима, они тврде да су Народноослободилачком покрету у Југославији дали подршку, а заправо нам је уопште нису дали. Одбили су да дају подршку из страха да ће покварити своје добре односе са „савезничким“ краљем Петром и његовом избегличком владом, иако су имали довољно доказа да је спроводио издајничку политику и сарадњу са немачким и италијанским освајачима, против нашег Народноослободилачког покрета у Југославији … “

    Стр. 4: „Слично као и код других фраза, којима је коментатор у Букурешту избегао непријатну потребу за било каквим доказима. Ево како се из тога извукао: Изузетна храброст људи совјетске армије, њихове славне победе над фашистичким авантуристима, били су морални подстицај југословенским партизанима. Поверење у тријумф правде било је поверење у тријумф Совјетске армије и то је дало снагу југословенским партизанима …

    Затим, након низа сличних фраза, коментатор из Букурешта каже: ‘Нацистичка ратна машина дефинитивно је започела да иде низбрдо у току 1944. године ‘. Тако је неколико празних фраза омогућило коментатору да скоче од 1941. до 1944. године. Изнео је дрску лаж о наводном лету југословенског Врховног штаба у Италију, наравно Британцима и Американцима у мају 1944. Под тим се подразумевао премештај маршала Тита и Врховног штаба Народноослободилачке војске Југославије из Западне Босне на острво Вис, након неуспешног напада на нашу команду у Дрвару, маја 1944. године. Премештање Врховног штаба на Вис планирано је пре напада на Дрвар, јер је, након капитулације Италије, септембра 1943. Године формирана Привремена влада нове Југославије познате као Национални комитет. Такође, у новембру исте године, међународни положај нове Југославије наметнуо је императив њеном врховном представничком телу, Президијуму и Националном комитету, заједно са Врховним штабом, да буду смештени тамо где би могли безбедно да раде. Вис је био југословенско острво, а не италијанско, и био је ослобођен од окупаторских снага, заједно са неким другим југословенским острвима, након капитулације Италије … “

    Стр. 5: „Сада овде, узгред, да поменемо , ако нам је Црвена армија у октобру 1944. заиста помогла у ослобађању Београда, Баната и Бачке, то је у Москви планирано истог месеца на састанку између Молотова, Черчила и Идна када је постигнут споразум о подели интересних сфера у Југославији између Велике Британије и СССР-а на основи 50/50. Случајно сам био у Москви у то време и био сам међу онима који су позвани на свечани пријем који је Москва приредила у част британских министара. Сећам се да ми је Молотов, блиставог израза лица, пришао, потапшао ме по рамену и рекао ми да су југословенски интереси одлично заступљени… ”

    Стр. 17: „Тако смо почетком септембра 1942. из Москве добили следећи телеграм: ’У документима које ви имате и које сте нам доставили у вези са улогом Драже Михаиловића , са њим хитно коминицирајте. Водите рачуна да добро проверите њихову аутентичност. Могуће је да су освајачи посебно заинтересовани за подстицање међусобне борбе између партизана и четника. Није искључено да су неки од тих докумената сами освајачи намерно фалсификовали’…

    Међутим, у августу и септембру 1942, тражили смо од Велике Британије и Америке да пошаљу известан број антифашистичких људи и да установе издају Драже Михаиловића, у исто време понудили смо да у Совјетски Савез пошаљемо два друга, да нам шаљу политичке војне извештаје, као и низ докумената који се тичу издајничке улоге Драже Михаиловића … “

    Стр. 24: „Тек крајем 1943. године британска и америчка помоћ почеле су да се допрема у већем обиму – али и даље без Руске помоћи. Тек у априлу 1944. два или три совјетска авиона прелетела су југословенску територију, дошли су из Украјине , и доставили нам нешто опреме, након чега су, на захтев Југословена, Руси из савезничке базе у Барију, Италија, са десет Дакота почели да достављају Југословенској народноослободилачкој војсци војну опреме коју су западни савезници доставили и ставили на располагање Југославији. У октобру 1944. године и касније добили смо руско наоружање. То је била одлична помоћ – иако смо морали да је платимо. Њихова помоћ у ослобађању Београда, Баната и Бачке била је од значајне помоћи. Али је та акција била од суштинског значаја за Црвену армију, јер без ње снаге Совјетског Савеза не би могле освојити Будимпешту или Беч. То је стварна истина у вези са овом легендом о моралној и материјалној помоћи коју је Совјетски Савез измислио у прикривању југословенског устанка “(Види: Mosha Piyade, About the legend that the Уugoslav uprising owed its existence to soviet assistance, London, England, 1950).

    На крају да видимо што комунисти сами кажу о себи. У комунистичком листу „Нова Борба“ објављен је чланак Константина Симонова о Јосипу Брозу Титу који је пренет из московске „Правде“ под насловом „Субјект са три имена и његово верно псетанце“, где између осталог, стоји:

    „Он је разобличен пред народом? Већ сувише много људи зна да је он ренегат, провокатор, шпијун? Њему ће бити теже него другима да се држи на власти? Дозволимо и то. Зато ће он боље него ма ко други натерати на ћутање. Све! Све! Све! Он ће уништити у затворима, ако је потребно – 100.000, ако је потребно – милион. Он ће убити толико колико треба убити! Педесет хиљада? Мислиш? Он ће убити сто, двеста хиљада. Он ће доказати да ће тешкоће свога положаја искупити свирепошћу, својом спремношћу да сачува тај положај Он ће показати да је способан за ствари, за које нико други није способан. Он ће залити земљу крвљу тако, да се ни кроз сто година после његове смрти неће моћи опрати од те крви…“ (Види: Константин Симонов, Субјект са три имена и његово верно псетанце, „Нова Борба“, Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Чехословачкој, број 6 (35), 8. април 1950, стр. 4).

  2. Avatar
    Unutrašnji dijalog o Kosovu, glas naroda

    Knjigu Velika prevara, autora Borisava Jovića, treba svakako pročitati. Ja ću je pročitati kada budem u prilici. Osvrnuću se na uvodno izlaganje u članku.

    Borisav Jović je jedan od najistaknutijih poštovanih i uglednih političara pre i za vreme Miloševićevog perioda. Njegov zaključak da bilo ko da se našao na čelu Srbije i srpskog naroda – imao bi ogromne poteškoće da spasi državu od nagomilanih “crnih oblaka”. Ti oblaci su bili gradjanski medjunacionalni konflikti, koji mogu da se tumače, razjasne na više načina.
    Srbija u odbrani svojih nacionalnih interesa za vreme Miloševića, da otkloni separatističko delovanje na KIM, našla se u “najgore, najnepovoljnije vreme”. Sa jedne strane divljaju separatisti, a sa druge strane Hrvatska, Slovenija, BiH podržavaju separatiste za svoje interese, iako se nalaze u zajedničkoj, saveznoj, federalnoj državi. Niti je Srbija bila toliko spremna i nadmoćna za široko političko delovanje kakvo je sprovedeno. Iz tih razloga, na takvoj raskrsnici suprotstavljenih interesa, najbolja politička varijanta za Srbiju je bila da se drži isključivo rešavanju problema na KiM (eliminaciju separatizma, povratak proteranih Srba), ako nije ugrožen statusni položaj Srba u drugim republikama po Ustavu, koji su bili lojalni i ramnopravni gradjani (u Titovom periodu).
    Za razliku od Albanaca-Šiptara na KiM koji su izabrali najbolji trenutak, vreme da zauzmu, osvoje, otmu Kosovo i Metohiju:
    — Prvo su demografskom eksplozijom, enormnim natalitetom albanizirali, okupirali, islamizirali KiM;
    — Sproveli znatno etničko čišćenje Srba (zahvaljujući oportunističkoj i kontraproduktivnoj politici Srbije).
    — Dobijali unutrašnju i spoljnu podršku i pomoć protiv srpskih interesa;
    — Poklopilo se vreme koje je išlo na ruku albanskim separatistima – ostvarivanje geopolitičkih interesa Amerike na Balkanu, Baltiku.
    Ovo su objektivne i tačne konstatacije koje se ogledale u narodu koji nije imao uticaj na centralistilku politiku SKJ i Srbije.
    U nastavku: Pogrešna (destruktivna) politika o KiM 0d 1950.te do danas…

  3. Avatar
    Unutrašnji dijalog o Kosovu, glas naroda

    (nastavak)

    Pogrešna (destruktivna) politika o KiM od 1950-te do danas

    Nakon 1950-te god. Generalna skupšina ujedinjenih nacija usvojila je više medjunarodnih konvencija o medjudržavnim, medjunacionalnim, medjuetničkim odnosima i ljudskih prava baziranih na Principima pariteta i reciprociteta. O tome smo u školama učili. Na primer, kakva prava ima srpska pravoslavna manjina u Albaniji – takva prava da imaju i Albanci-Šiptari u Srbiji i pokrajini KiM!
    Srbija apsolutno nije primenjivala-poštovala te principe, i zato je dopustila da se KiM Albanizira, islamizira, vrši etničko čišćenje Srba i nealbanaca u mirnodopsko doba, da bi se danas teritorija cela otela i predala Albancima medjunarodnim Briselskim sporazumom.
    Iako je u to vreme i Enver Hodža, predsednik Albanije, vršio propagandu, citiram: “…najmanje petoro dece u svakoj albanskoj porodici, ko ima manje taj je neprijatej Albanaca”, Srbiju to nije zanimalo – da vodi politiku pariteta i reciprociteta. Naprotiv Srbija kao ramnopravna republika u federalnoj Jugoslaviji podsticala i prihvatala sve političke i ekonomske mere da Albanci jačaju ekspanzionistički, ostvaruju svoje separatističke ciljeve kroz razne metode delovanja i to:
    — Kroz strategiju “zaostalo i nerazvijeno Kosovo” (Na sednici CK SKJ, donešen zaključak da visok-enormni natalitet Albanaca-Šiptara je POSLEDICA nerazvijenosti i zaostalosti (a ne UZROK nerazvijenosti) – iznudili dugoročan ekonomski razvoj kroz ogromne finansijske fondove za nerazvijene (zloupotrebljavano i za albanizaciju KiM). Citiram IZJAVU Igumanije iz manastira (Dević) na KiM: Nekada 750 etnički čisto srpska sela – sada su etnički albanska sela);
    — Kroz Dečji dodatak po broju dece (kriterijum: prosek plate-primanja po članu domaćinstva: Albanci sa mnogo dece svi primali d.d., a Srbi sa 1-2 dece velika većina nisu ispunjavali kriterijum za dečji dodatak. Ramnopravnost je da se Dečji dodatak deli po bračnom paru isto (bez obzira na nacionalnu pripadnost), – a NE po broju dece! I sada je ista – još gora demografska politika: Pre 2 god. formiran demografski Savet (predsednik Saveta Vučić: Rešenje: … za 3 dete d.d. = 12.000,oo dinara, za 4 = 18,000,oo, i za 5 dete 18.000,oo dinara (!) – a kod Srba-srpskog naroda vlada bela kuga?! Pored sistemskog demografskog rešenja Srbija treba (hitno) da formira Interni Srpski fond za dodatni d.d. srpskim parovima protiv bele kuge, u koordinaciji sa SPC i srpskom Dijasporom?!
    — Po pitanju bezbednosti i sloboda kretanja Srba prepušteno kosovskim strukturama da rešavaju(!). – ZAŠTO Srbija nije primenila tajni plan za samoodbranu Srba i povratak proteranih u mirnodopsko doba (široka tema –
    da obrazlažem)?
    — ZAŠTO SP Crkva i Vojska SRB nemaju političku nadležnost da zajedno sa državnim organima donose odluke (konsenzusom) za zaštitu nacionalnih interesa, teritorijalnog suvereniteta, verskog pravoslavnog srpskog identiteta? To je velika greška. Nakon 2.000-te god. pod uticaj zapada nameće se civilno rukovodjenje državom (zaobilaskom državnih institucija), što je nezamislivo da pojedinci upravljaju državom! …
    … Moram da skratim da ne dužim. Molim autora knjige Borisava Jovića da da komentar na moj članak (ako ne stigne sada za ovaj broj Pečata, molim da mu se omogući prostor za sledeći broj Pečata)? Uz veliko poštovanje Pečata i B. Jovića! …

  4. Avatar
    Душан Буковић

    Фабијанци су произвели комунизам у Лондону у другој половини у XIX столећа за своје циљеве у оквиру глобалистичке стратегије. Ради историјске истине ваља рећи да су комунистима у Србији требали пролетери, који су напустили села и живели од буржоаског капитала и гастарбајтера, које је Броз продавао капиталистима као економско-марксистички „вишак вредности“. Комунисти су уништили сеоски наталитет и сеоске породице у Србији, да би села остала пуста. Комунисти су варалице, антисрби, интернационалисти, идолатристи без и мало србског, духовног и идеалног. Њихова доктрина је материјалистичка. Њихова тактика и стратегија је у суштини варалачке вештине, са много заједничких карактеристика и често повезане и спојене тако, да је између њихових извесних радња тешко направити разлику и таксирати их одређено као стратегиске и тактичке.

    За испуњење једног антисрбског комунистичког задатка потребно је испунити
    више партијских услова, односно потребно је извршити више ситнијих партијских задатака. За сваки ситнији задатак, може постојати више ситнијих услова, односно задатака које треба испунити и извршити. Према томе, испуњење ових других услова може се сматрати и као предмет антисрбске стратегије, јер представља ипак извршења посебних задатака. Ови задатци се могу сматрати и предметом тактике, као што се обично и сматрају, због тога што њихово извршење у ствари представља начин извршења главних антисрбских задатака, које сматрамо предметом комунистичке стратегије.

    У овом контексту указали бисмо на плакат који је растуран у Паризу за
    време Париске Комуне, на којем је било написано:

    ШТА ЈЕ КОМУНИЗАМ?
    „Кад сваки жање, а нико не сије,
    Кад сваки кида, а нико не шије,
    Кад сваки троши, а нико не ради,
    Кад сваки руши, а нико не гради,
    Кад сви пију, и још преко мере,
    А баш нико винограде не бере,
    Кад сви вичу, а сви чују лоше,
    Кад нико нема ништа, а сви троше,
    Кад нико не учи, и нико не знаде,
    А учитеља баш много имаде – ето, то је
    Комунизам!“
    (Види: Ђорђе П. Пурић – Драгојевић, Из ропства борбом слободи, Нови Сад, 1928, стр. 146).

  5. Avatar
    Unutrašnji dijalog o Kosovu, glas naroda

    (nastavak 3)

    Propušten argumentovani primer o POLITIČKE NE-NADLEŽNOSTI Vojske Srbije na unutrašnjem planu bezbednosti gradjana i teritorije (sistemsko rešenje) po etničkoj liniji:

    PRIMER: Jedan grad u kome postoje nekoliko velikih kasarni vojske u okruženju-epicentru višedecenijskog albnskog separatističkog delovanja: Godine 1950-60 albanaca je bilo možda 15% periferno i okolno u sela. Danas, 2020-te god. oni prelaze centar grada, potisnuli su pravoslavce na iseljavanje na drugu stranu-polovinu grada gde nema Albanaca (periferno iseljavanje). Moji rodjaci, moja porodica se zadnja iselila iz moje ulice). Očigledna je podela grada na Albanski-muslimanski i pravoslavni deo. U skoroj budućnosti promeniće se etnička karta. Zašto Albanci nisu se širili na otvoreni prostor nego su potiskivali pravoslavce?
    Kako je moguće da Vojska Srbije-Makedonije nisu imale POLITIČKU NADLEŽNOST da preko svojih “informativnih službi” deluju na terenu, da ispitaju-ustanove uzroke iseljavanja stanovništva po etničkoj liniji, da to proslede državnim organima, da zajednički, uključujući i SPC, u koordinaciji sa Republičkim statističkim zavodima i SUP-a – donesu adekvatno rešenje da se zaustavi iseljavanje pravoslavaca i stopira separatističko delovanje. Pravoslavci su blokirani od države da deluju da se samoorganizuju u samoodbrani od separatizma.
    NADLEŽNOST Sekretarijata unutrašnjih poslova je na lokalnom nivou uz zajedničko delovanje sa Albancima, što proizvodi oportunističko delovanje i zataškavanje separaističkog delovanja.
    NISAM NAZNAČIO grad o kome se radi, iz prostog razloga, u to vreme cenzurisano, i zato što je to posao državnih organa. U prvom redu Republičkog zavoda za statistiku – koji treba da vodi statistiku (zemljišne knjige sigurno vode) za nacionalno mešovite sredine: koliko je broj Albanaca koji su kupci srpskih-makedonsih nepokretnosti-imanja, a koliko je broj pravoslavaca koji su iz objektivnih razloga prodali kuće-imanja Albancima-Šiptarima, i obratno? Na takvim statističkim izveštaajima može da se vidi objektivna slika stanja i za Kosovo i za Makedoniju, i da se preispita i rešava takvo destruktivno stanje medjuetničkih odnosa na štetu pravoslavnog naroda? Široka je tema za predlog rešenja koja bi precizirao, da se to postavi na dnevni red, da ne dužim. …

  6. Avatar
    Душан Буковић

    Полазећи од историјске чињенице да су безумни „српски“ комунисти, бечко-берлински марксисти баљезгари извршили први неуспели комунистички атентат на блаженопочившег краља Александра I Ујединитеља 1921. године, онда још регента, у моменту крунисања вишегодишње борбе за ослобођење и уједињење нашег српског народа у једну целину са уставом; и убиство краља Александра 1934. године у моменту стабилизовања Краљевине Југославије и обезбеђења боље будућности нашег несрећног народа . То су гнусни комунистички злочини које су извршили у сададњи са хрватским усташама, бугаро-македонштвујућима и другим реакционарним, деструктивним међународним подривачким и потпаљивачким елементима. Убиство краља Александра I Карађорђевића био је тежак напад на наше српске идеале и нашу српску целину, овим је срозата у блато наша борба у ратовима 1912-1918 године и пљунуто на безбројне патње и муке, као и на милионске жртве у животима нашег српског народа, које престављају нашу највећу светињу.

    Чињеница је да су безумни „српски“ комунисти подредили српске националне интересе, интересима фабијанско-бундистичко-бољшевичке револуције. „Интерес револуције, каже Сима Марковић, увек је изнад интереса сваке поједине нације. И када моментални интерес једне нације дође у сукоб са интересом револуције, онда се онај први мора увек жртвовати“.

    Све се то радило по плану фабијанско-бундистичко-бољшевичке Коминтерне, која је предвиђала уништење Краљевине СХС – Краљевине Југославије, која је била главна сметња фабијанизацији, бундизацији и бољшевизацији Балканског полуострва.

    Говорећи о односу безумних „српских“ и тзв. „југословенских“ комуниста према држави за време доношења „Обзнане“ у Уставнотворној Скупштини, Милорад Драшковић је поставио ствар овако:

    „Господо, овај сукоб између комуниста с једне стране и државне власти с друге стране био је неминован и неизбежан. Родио се један покрет странога порекла, финансиран са стране. Који иде, како сам каже, да разори ову нашу државу. Шта је природније него да тај покрет у своме ходу наиђе на отпор државне власти. Ми хоћемо да се подигне држава, они да се уништи. Морали смо се сукобити… Њиихов је рад у томе да сруше оно зашто су изгинули толики војници наши“.

    Међутим, ни један добар Србин, без обзира на географско порекло, чији су идеали били ослобођење и уједињење нашег поробљеног народа у једну целину, није могао остати равнодушан према безумним комунистичким одлукама о Брозовој великохрватској федерализацији Југославије, која је била „републиканског облика, заједница равноправних народа, који су на основу права на самоопредељење, укључујући право на отцепљење, изразили вољу да живе заједно у федеративној држави“ (Види: Устав ФНРЈ, „Службени лист ФНРЈ“, бр. 10, Beograd, 1946).

    Да безумним „српским“ комунистима, бечко-берлинским марксистима баљезгарима, није било стало до српског народо, то најбоље илуструје књига Борисава Јовића , коју је објавио под насловом „Велика превара, како су Срби изгубили век“, где између осталог стоји:

    „Одлуком о федеративном уређењу земље, као основом равноправности народа, која је донета првим послератним уставом, велики део српског народа остао је ван републике Србије, а да ништа није одлучено о његовим националним правима и начинима његове заштите, о праву на самоопределење или о културном јединству.

    Једноставно, српски народ ван своје републике остао је без икаквих институција и права, сведен на националну мањину, са великим изгледима да поступно буде асимилован и да изгуби своје национално биће.

    Раздробљени у више република, Срби су изгубили право да наступају као јединствена нација, а пре свега право на самоопределење…

    Раздробљен у више република ван Србије, у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори и Македонији, српски народ је стављен у позицију националне мањиуне…“ (Види: Борисав Јовић, Велика превара, како су Срби изгубили век, Београд, 2020, стр. 40).

  7. Avatar
    Unutrašnji dijalog o Kosovu, glas naroda

    (4)

    Primer političkog slepila komunističkih karijerista i oportunista koje je bilo uvod u Strašnom finalu devedesetih:

    U gradu o kome se priča (u komenteru 3), u vreme euforične propagande da sve republike treba da finansiraju razvoj nerazvijenog i zaostalog Kosova, – poslata je PETICIJA Opštinskom komitetu od veće grupe pravoslavnih intelektualnih radnika, nastavnika učitelja, komunističkih aktivista, kulturnih radnika, sa zahtevom da su Šiptari nedovoljno ramnopravni, zaostali i nerazvijeni, da reba da se otvaraju i visoke škole, fakulteti i univerzitet na albanskom jeziku, da se zapošljavaju u svim državnim institucijama i strukturama vlasti, rukovodećim pozicijama itd.(!). I to u vreme – kada je počeo da buja albanski šovinizam i pritisak na iseljavanje nealbanaca? Naravno, pojavila se tada i konstruktivna kritika patriotski opredeljenih aktivisata koji su se oštro suprotstavili takvoj autošovinističkoj peticiji (registrovano zvanično i u lokalnim mediima). Tada je albansko stanovništvo činilo možda 15%, a danas više od 40%. Naivni pravoslavci – naivna politika!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *